Godine koje su pojeli skakavci (IV deo)

Godine koje su pojeli skakavci (IV deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 389-391 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

IZLAZAK UNUTRA (II deo)
(Jesen, 1953)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.



Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva. Ali je momentalna i to se broji.

"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."

"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."

"Nego kada?"
"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."

Godine koje su pojeli skakavci (III deo)

Godine koje su pojeli skakavci (III deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 385-388 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

IZLAZAK UNUTRA (I deo)
(Jesen, 1953)

29. Novembar je prošao. Vrata su se otvorila pomilovani su otišli. KPD je tog istog dana, kao da jedva čeka, zarastao u mrcvareću rutinu i vlažnu jesenju čamotinju. Idućeg Novembra ponovo će prenuti, i pošto pouzdane vesti, poput dobrih duhova, budu puštene iz zatvorskih kibli, još jednom otaljati svoj tradicionalni mesec uzbuđenja i nade.



Svi su se vratili svojim iluzijama, koje su zvali realnošću.

Ja sam se vratio svojim Njegovan-Turjaškim. Svojoj realnosti, svojoj iluziji.

Stajao sam u redu pred Ambulantom, kad je po mene došao Nadzornik. Znao sam, klervoajantno izuzet iz stvarnosti i njene logike, da sam pomilovan i munjeviti trenutak, kao ispaljeni grom koji još nije pogodio trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, pre nego što će me pozvati da spremim svoje stvari, bio je najlepši, najuzbudljiviji u celoj epizodi. Jedini – lep i čist momenat mog Izlaska.
(

Godine koje su pojeli skakavci (II deo)

Godine koje su pojeli skakavci (II deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 382-385 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"

Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari. novčanik, naliv pero, sat.

"To vam neće trebati," kaže mlađi.
"Šta će mi trebati?"

Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? –ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.



Stvari ipak ostaju u mom džepu. Naliv pero sam dobio za osamnaesti rođen-dan, pre nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću sa njim pisati bolje domaće zadaće. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.)

Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao. Bilo je zlatno, s crno-zelenim telom, marke Pelican. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali, pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.

Godine koje su pojeli skakavci (I deo

Godine koje su pojeli skakavci (I deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 379-382 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOVI ŽIVOT
(Jesen 1948)
"I naknadiću vam godine koje izjede skakavac, velika vojska moja koju slah na vas."
(Prorok Joilo, 2-25)

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucindri pobedničkog proletarijata.

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.




S radija se tiho, čisto čuje Schumann.
"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".

Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "Morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzsche-ova "Volja za moć" iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Uvodna beleška

Tamo gde loze plaču (Dnevnici)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 369-372 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

UVODNA BELEŠKA

"Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu … Postupci o kojima on sanja, I reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo ..."
(DNEVNIK, 1982.)

UVODNA BELEŠKA.

Dnevnik vodim s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške: potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat, (kao da je taj Dnevnik sav moj život, i da sam van njega mrtav), eksperimentišući samoposmatranjem što ga preporučuje psihologija, zaljubljena u duševnu higijenu, a praktikuju mistične škole, zaljubljene u dublja saznanja.



Od 1948. do danas, godine 1982, vodim da s nešto više ekonomičnosti i izbirljivosti, kako u odnosu na događaje koje opisujem, tako i spram vlastitih razmišljanja o njima. I tu postoje periodi, u kojima kao da se stalno nešto zbiva, o čemu jedva mislim, i onih, u kojima kao da neprestano mislim o nečemu što se uopšte ne zbiva.

Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to, u prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi, (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakovrsnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sama literatura o životu.

Utvara novog Beograda

I najzad jedna utvara novog Beograda
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 364-368 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."
(DNEVNIK, 1979)

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.



Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Državna tajna

Državna tajna i ulično oštrenje sabalja
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 359-363 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Pri svođenju posledica turskom invazijom izazvanog raskida s grko-vizantijskim kulturnim i političkim područjem, čije je poslednje aktivne uticaje iscrpao naš ambiciozni srednji vek, ne sme se zanemariti znatan gubitak smisla za diplomatičnost, orijentalnu sposobnost iznalaženja i korišćenja zaobilaznih, stranputnih, podzemnih, tajnih maršruta do nekog cilja ...
(DNEVNIK, 1974)

Jedno od najstarijih i najvrednijih načela političke strategije, u ratu kao i u miru, jeste tajnost. Biblijski princip, po kome ni desnica ne sme znati šta joj radi levica. Vojnički aksiom, po kome se pola pobede nalazi u iznenađenju.

S priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da Neandertalac nije izveštavao neprijatelja da će ga napasti, ni kad, ni gde i kako će to učiniti.



Po izlasku iz Misira Izrailjci ne poslaše iz Sitima caru Jerihonskom poslanike s objavom rata, već dvojicu uhoda da ispitaju debljinu gradskih bedema i jačinu posade.

Aleksandar Veliki ratovao je kao što udara grom. Nikad se nije znalo koga će, kako i kad spržiti.

Revolucija koja se odlaže

Revolucija koja se odlaže na neodređeno vreme
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 350-352). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.

Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.



Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...

Psi i Srbi

Psi i Srbi

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 347-349). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Od ovog meseca vlasnici njujorških pasa nosiće, pored džepne maramice, i naročite kese, u koje će deponovati ulični izmet svojih štićenika...
(DNEVNIK, 1978)

Stranci pasažeri, u poseti Beogradu XIX veka, sticali su utisak da u njemu žive više pasa nego Srba, i da, shodno tome, psi i privredno bolje stoje.



Nisu bili daleko od istine. Turci su pse smatrali bogumilim životinjama, dok su na hrišćane gledali s manje entuzijazma. Srpska en postotis, procentualna hatišerifska autonomija, manje im je konvenirala od pseće potpune zavisnosti. Povrh svega, Srbi su bili krunski deo neprirodnog "Istočnog pitanja", a psi samo – od Alaha date prirode. Stoga su u Otomanskoj imperiji psi uživali sve građanske privilegije, od kojih su izvesne delili s grko-cincarskom kolonijom, dok su o njima Srbi mogli samo da snevaju.

Balkanoidno vreme

Balkanoidno vreme

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 344-346). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Vreme vilinog konjica i čoveka ne podudara se. Mitološko vreme je jednovremeno kao pompejsko slikarstvo. Indijsko kružno, čineći od istorije neprijatan zvuk pokvarene gramofonske ploče. Sakralno ne teče. Aristotelo je mislio da je "vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle". Plotin ga objašnjava kao "život duše u kretanju, kojim prelazi iz jednog stanja delovanja ili iskustva u drugo". Bergson, Hajdeger, Kant, Sv. Avgustin imaju svoja tumačenja. vreme na koje misli vojni strateg drugo je od vremena koje brine igrača na Berzi.

Vreme u radosti i bolu nije isto. Na raznim meridijanima ono je različito i mi nemamo pouzdanog načina da proniknemo u tu najveću tajnu sveta i da ustanovimo, jednom za svagda i za sve, da li je sat dvadeset četvrti deo kružne putanje zemlje oko sunca ili vreme potrebno da se skuva pirinač. Da li budućnost ne postoji samo na jeziku Bantu crnaca ili je zaista nema?...
(DNEVNIK, 1977)

U našim istraživanjima moramo se osloniti na logiku ili unutrašnji osećaj proticanja – ako smo filosofi. Ali ako nismo, ako smo građani u čekaonici, naša jedina mera može biti brzina kojom obavljamo poslove. Primećujemo tada izvesnu povezanost shvatanja vremena i strana sveta.



Ukoliko smo bliži Jugu ili Istoku, vreme sve više gubi dogovoreni oblik, prestaje biti zajedničko, međunarodnom konvencijom određeno, i postaje stvar ličnog suda. vreme koje u Beču traje uvek jedan sat, u Beogradu može trajati dva, u Atini tri, u Carigradu pet, a još dublje na Istoku – i danima.

Jazonove vatre

Jazonove vatre

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 339-343). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđiv deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni po čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
(DNEVNIK, 1974)

Žalimo, takođe, što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.



Prvi čovek na terenu Beograda pojavio se iz temelja Bajlonijeve pivare na Skadarliji, godine 1882, u vreme proglašenja kraljevstva i Bontuove železničke afere. Pa i on, nesrećnik, samo u obliku oštećene lobanje. Naš antropolog g. Đorđe Jovanović smatrao ga je neandertalcem s kraja ledenog doba, starim oko pedeset hiljada godina. Pretpostavljao je da ga je ubila neka zver prilikom obostranog lova. Naš svet ga je iz milošte zvao "nakazom". Na žalost, i on je stradao za vreme Prvog svetskog rata.

Uvodna beleška

Uvodna beleška
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 337-338). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Tokom višegodišnjeg rada na Sagi o Njegovan Turjaškima, naročito "Zlatnom runu", za koji nema mnogo izgleda da se uskoro završi, prikupio sam obimnu i raznovrsnu istorijsku građu o Srbiji i Beogradu.

S vremena na vreme bi moju pažnju privukao neki neobičan podatak, fakat o kome se ili mnogo govori a malo zna, ili mnogo zna a malo govori; neki neverovatan prizor pod humkom vekova, što iluminiran umetničkom imaginacijom svedoči o našim naravima, kakve nismo poznavali; neka paradoksalna, često suluda situacija, po kojima je Balkan čuven još od svojih pelaških, kentaurskih vremena; a iznad svega, možda, i poneka istina, o kojoj nas ni škola, ni istorija nije obavestila.



Kako za ovakve kuriozitete nije bilo mesta u strogo programiranoj priči o Njegovanima, pravio sam povodom njih kratke beleške, partikule ili esejističke sličice, s nejasnom namerom da ih hronološki ili tematski jednog dana sredim i objavim pod naslovom "UTVARE STAROG I NOVOG BEOGRADA". Neku vrstu nastavka "ZAPISA STAROG BEOGRAĐANINA" – zapise jednog novog. Novog i drukčijeg.

Do sada nisam stigao to da učinim, a pitanje je hoću li ikad. Da "partikule" pravim, međutim, produžio sam.

Pod odavno odlučenim naslovom, ovde sam prikupio nekolike, koje su mi se činile završene i koje su sve prethodno objavljene u časopisu "Književnost" za 1979. godinu. ("Marginalije i Moralije".)

Poziv na dijalog

Poziv na dijalog
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 332-333). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.

Sinovi se suprostavljaju Očevima. Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga. Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe.



U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:

HLEBA, IGARA I DIJALOGA!

a njegovo osnovno načelo:

NEKA SVET PROPADNE, SAMO DA SE RAZGOVORI NASTAVE!

Let's Not Hang About

Let's Not Hang About: Bring Back the Axeman! (Ne gubimo vreme: vratimo čoveka sa sekirom!)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 328-331). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

U starim brojevima jednog našeg ilustrovanog nedeljnika čitam debatu o smrtnoj kazni. Argumenti i kontraargumenti poznati. Sivi, suvi, od upotrebe – neupotrebljivi. U redu, kažem, možda tako i treba. Sa smrću se ne zbijaju šale. (Premda, odnekud, one najbolje čujete na sahranama i daćama.)


Stanovišta se, u međuvremenu, sukobljavaju, brane ili napadaju a više ili manje umešnosti, s više ili manje osećajnosti, s više ili manje osnova. Ali čitavom debatom dominira jedan isti starački, kahektičan ton. Ista duhovna ravnodušnost, isti ravnodušan stil. Kao da se isti mozak, sam sa sobom igrajući šah, prebacuje čas na stranu protivnika smrtne kazne, nijednoj ne dajući prednost. (Pristalicama, doduše, i nije naročito potrebna. Oni imaju – smrtnu kaznu.) ...
(DNEVNIK, 1977)



Do toga sam stigao čitajući u "Guardian"-u jedan prilog engleskim razgovorima na tu temu. Uputio ga je, u vidu pisma uredniku, izvesni gospodin R. W. Ward iz Holwella, blizu Sherbourna, u Dorsetu. Kad bi mi preferirali da se dopisujemo, a ne dovikujemo (ili nadvikujemo), i da sam za pismo g. Warda znao u vreme naše debate, ne verujem da bih se uzdržao a da ga, ne vodeći mnogo računa o danas toliko usrdno respektovanom autorskom pravu, osvežim svojim interpolacijama, a zatim kao sopstveno mišljenje o smrtnoj kazni pošaljem listu koji je anketu vodio.

Sveta alijansa

Sveta alijansa

U traganju za kostima vaskrsenja ili o Svetoj alijansi nauke i zločina
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (321-327) Copyright © Borislav Pekić.

" Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu animiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara "najsavršeniju Formu postojanja", strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. (Formu, dabome.)

Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog "učvršćivanja" bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Miller-a, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna..."
(DNEVNIK, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandt-ovskim bojama, koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima, Čas našeg profesora Miller-a nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulpa na Rembrandt-ovom platnu u Muzeju grada Haga.

I ne samo stoga što je "platno" majstor- Miller-a – goli život, a ono majstor-Rembrandt-a tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor Tulp spram kolege profesora Miller-a, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) – već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulpa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Miller-a još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.



Moj prijatelj Danilo Kiš u svom "Času anatomije" opisuje profesora Tulpa ovako: "Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka KOJI ZNA DA JE LJUDSKO TELO, IZVAN DUHOVNIH FUNKCIJA, IZVAN DUŠE I MORALA, SAMO PROBAVNA MAŠINA, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce ..." (Podvukao B. P.)

Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Miller-a. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulp. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano. Jedino što je on, za razliku od svog umetnički izobraženog prethodnika, U ISTINI ZNAO DA JE LJUDSKO TELO ZAJEDNO SA SVOJOM BESMRTNOM DUŠOM, SVOJIM KATEGORIČKIM MORALOM I SVIM SVOJIM DUHOVNIM FUNKCIJAMA – ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandt-ov vo iz Luvra.

Čulo za profit

ČULO ZA PROFIT KAO POSLEDICA PRIRODNOG ODABIRANJA

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (318-320) Copyright © Borislav Pekić.

Preda mnom je sedeo čudesna uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali. On to, očigledno, nije činio iz načela.

Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih. Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu. Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.


Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji. I to ne više u stanju neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.

Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska ...
(DNEVNIK, 1967)

Srdito i s poštovanjem

SRDITO I SA POŠTOVANJEM
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 312-317 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

OTVORENO PISMO ONIMA KOJI NE VERUJU DA VATRA PEČE, PISANO U SLAVU JANA PALACHA.

Jedne večeri je vaša prijateljica prolazila parkom i tamo negde, na senovitoj periferiji neonskog svemira što ga je obrazovao kandelabr, opazila je usamljenog čoveka kako stoji oslonjen na drvo. Čovek je iskoračio iz senke i sa pitomim dostojanstvom predstavio svoju muškost. To je bio egzibicionizam.

Bili ste zamoljeni za objašnjenje, i vi ste ga, budući verzirani, pružili. Ono je shvaćeno, ali vi ste neumoljivo nastavili sa izlaganjem, ne više da biste nešto objasnili već da biste demonstrirali svoje znanje. To je, takođe, bio egzibicionizam.



Vi pošto-poto nastojite da se razlikujete, kurioziteti vas opčinjavaju: vi se nadmećete u brzom cepanju klavira, bez obzira na to što se na njemu može i svirati, u maratonskom igranju šaha, bez obzira kakve su vam partije, u razvijenosti muskulature, bez obzira na izvesnost da ona ničemu neće služiti. Eto, to je egzibicionizam.

Najzad, čuli ste za Herostrata, mladića koji je u žudnji za slavom zapalio Artemizin hram u Efezu. Tada ste sa gorčinom ustanovili da na ovom jednostavnom i ograničenom svetu postoje samo dva pouzdana načina da se preduzimljiv čovek pročuje: treba hram sagraditi ili ga srušiti.

Ispovest kao metod

ISPOVEST KAO METOD
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (309-311) Copyright © Borislav Pekić.


PISCIMA ISPOVESTI, DNEVNIKA, MEMOARA I AUTOBIOGRAFIJA

Čovek pokolje porodicu, njih sedmoro na broju. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo, knjigu čitamo. Ako je, zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena, ipak ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik. Pri tome nas iskreno zaprepašćuje izvesna neblagodarnost unesrećenih prema onome što ih je u crno zavio. Ta, zar senka njegove slave ne pada pomalo i na njih?

Juda je prodao Hrista, potom se raskajao. Ja pišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim bio Hristos.



Skretničar zaboravi na skretnicu – žrtava trideset. Ali to je bezličan broj. Jedina ličnost u toj katastrofi je – onaj koji je zaboravio. I ceo se naš posao sastoji u tome da dokučimo zašto?

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su kažnjeni. Drugi su smatrali da je bio u pravu, zatim su napisali memoare u kojima su časno priznali da nisu bili u pravu. Za to su nagrađeni. Osim toga, ta ispovest je, dovraga, tako lepo sročena da se vi prosto postidite što ste bili u pravu pre njih.

Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa. Poznate su nam sve osobine, navike jednog Landrija, a znamo li nešto o njegovim ženama? Ne verujem da smo sigurni ni u njihov broj. O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo – mnogo.

Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest.
Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu, najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.

Gasovito agregatno stanje prošlosti

Gasovito agregatno stanje prošlosti
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 304-308 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ...

S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – HEINRICH STEINBRECHER ...
(DNEVNIK, 1974)

U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.

Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s g. Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:



"Ljudi ne vole da se uz zid pritiskuju, Steinbrecher," reći će suvo. Ne mari čoveka koji mu je naturila Prinz Albrecht Strasse. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti Eckart. To je osobni Himmlerov nalog. Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. – Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov, ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler u njega umešati.

Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha, kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darvina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru. po administrativnoj dijagonali i u večnom krugu međusobnog proždiranja, i on ga se personalno ne bi ticao, kad se tako često, u svojstvu vanstranačkog privrednog stručnjaka, i u jednoj formi korisne domaće životinje, ne bi nalazio na putu onim – divljim.

Steinbrecher, naravno, nije ovde da motri na njega – zato se stara, jamačno, neko drugi, po svoj prilici najpouzdaniji saradnik ili najodaniji kućni prijatelj – zbog domaćina je poslat, pa ipak, kad se policijska mreža spustila u ljudsko mrestište – ne bira ulov:

Morbus Pauli

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (298-303) Copyright © Borislav Pekić

"On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."
(DNEVNIK, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.



Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena. Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi.

Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lotremona, američki pisac Norman Majler, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Manovog mađioničara Marija, pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.

Diskretne čari kompromisa II deo

Diskretne čari kompromisa II deo
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294) Copyright © Borislav Pekić.

(U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.)

Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost.



(Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života.

SREĆAN BOŽIĆ

SREĆAN BOŽIĆ ŽELIM SVIMA KOJI GA SLAVE, SA ŽELJOM DA GA PROVEDU U LEPOM I SVEČANOM RASPOLOŽENJU SA SVOJIM MILIM I DRAGIM.
SRDAČAN POZDRAV
LJILJANA PEKIĆ

Diskretne čari kompromisa (I deo)

Diskretne čari kompromisa (I deo)

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294) Copyright © Borislav Peki; priredila Ljiljana Pekić

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(DNEVNIK, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

All government, indeed every human benefit and enjoyment, every virtue, and every prudent act, is founded on compromise and barter. - Edmund Burke

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.) Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Književnost između činjenice i tajne

Književnost između činjenice i tajne
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 43-46). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright © Borislav Pekić.

"Realizmu u književnosti je odzvonilo. Umetnost više ne može da se zadovolji takozvanom realnošću ako se ona priznaje jedino kao niz kontinuiranih, kauzalno povezanih, pa već samim tim objašnjenih činjenica, niti može proizvoditi dela čija će isključiva svrha biti da te činjenice dramatizuje. Čak i savremeni književni realizam ne odoleva potrebi za izvesnom rudimentarnom paraboličnošću. 

Bastion sačinjen od samih činjenica ne izgleda nam više tako čvrst kao nekada kada je sverešavajući i sveobuhvatajući spasonosni fakat pronađen da nas sačuva od histerije proizvoljnosti. Danas nam se on prikazuje kao istrošeni skelet kroz čije šupljine ponovo fijuče vetar neizvesnosti i sumnje. osećao da činjenice nisu dovoljne i da čak i ako ih sve navedemo, povežemo i objasnimo, nemamo olakšavajući utisak da smo njima sve i rekli. Neprestano nas progoni utvara nečeg – drugog. Nečeg neuočenog, neshvaćenog, neizrečenog ... 

Prisustvo i dejstvo simbolične realnosti sve više se, opaža, pa u neku ruku i zahteva od fizičkog sveta, koji nam je, ograničen racionalizmom i razmažen oportunističkom nespremnošću da posumnjamo u njegove navodno temeljne istine, nudio uvek samo – privid. Ako se umetnost njemu posveti i njime zadovolji, neće o svetu ništa više reći od onoga što nam njegove činjenice već nisu ubedljivije saopštile ..."
(Dnevnik, 1956)

Realizmu je odzvonilo.
Jedno vreme se činilo da će ovo "Sezame, otvori se!" moderne literature širom rastvoriti kamen na ulazu u Ali-babinu pećinu umetnosti.



Činjenice su preko jedne valpurgijske noći iracionalizma prezrene i bačene na đubre da se njima služi nauka. (U međuvremenu je i nauka iskusila njihovu nepouzdanost. Prateći ih u nizanju prema mikro i makrokozmosu, otkrila je u njihovom ponašanju izvesne nelogičnosti, izvesne neregularnosti u odnosu na zakone koje im je sama naturila. Zakoni empirije su jedan za drugim gubili univerzalnost. Skromna formula "od – do", uz pomoćne "ako" i "pod uslovom", zamenila je arogantnu formulu "svakad i svugde". Sumnja je ponovo zauzela izgubljeni kraljevski tron u svetu ljudskog saznanja. Moglo se opet početi misliti, a veru prepustiti Crkvi i ljudskoj savesti.)
Realizmu je odzvonilo.

Pretvaranje maske u lice

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O RIZICIMA SIMULACIJE
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (285--290) , 1984, Copyright © Borislav Pekić.

"Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: "niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude..."
(DNEVNIK, 1975)
Darvin je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira Koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list.

Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. "Lepota je" veli Darvin "zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne..."

Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja. Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. Dž. Džener Vir, međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez.

O idealno rđavoj državi

O idealno rđavoj državi

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 283-284). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copyright© Borislav Pekić.

Lešeku Kolakovskom

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ..."
(DNEVNIK, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;



država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;
država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade;
država u kojoj ste srećni ako ste živi;
država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;
država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;

država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;
država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;

država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;

država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;

država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.
(KNJIŽEVNOST, BR. 9, 1979)

Građanin, buntovnik ili stranac

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 279 ) - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, Copzright © Borislav Pekić.

Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije.
Da li nam je toplije, nije ustanovljeno.
Istorija ove simbioze još traje. No, sve je to bilo pre nas i mimo nas.
Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.
Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:
koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ...
(DNEVNIK, 1982)

UVODNA BELEŠKA

Pod naslovom, što nesumnjivo ambiciozno nadmašuje skromnu sadržinu, sakupljeno je ovde 14 kraćih radova iz časopisa i listova, za koje mi se činilo da izmiču užim profesionalnim okvirima, postavljenim naslovom I dela, i da bar u ponečemu zakoračuju u šire, sociološko polje. I što su se ove skice tu našle zajedno, više je da ne smetaju harmoničnoj zatvorenosti profesionalnih tema I Dela, nego što same sobom izražavaju neku osobitu celovitost ili definitivnost mišljenja. Treba ih stoga primiti kao razmišljanja amatera na jednom polju, na kome, ponekad izgleda, osim amatera, nikog drugog i nema.