Odmor od istorije VI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
POLITIČKA NUŽNOST NA PRVI POGLED NEKORISNA
Na poslednjim se izborima liberalno- socijaldemokratska koalicija našla u teškom psihološkom položaju. U odnosu na vladajuće konzervativce gospođe Thatcher delila je opoziciona uverenja s laburistima, najmoćnijom strankom opozicije, ali u odnosu na njihov program, delila je torijevski animozitet.
U početku kampanje je izgledalo da obe opozicione stranke ipak misle da je u tom izbornom trenutku najvažnije otresti se gvozdene dame i izvući iz njenog gvozdenog zagrljaja, i njihove međusobne razlike nisu u bitnoj meri dolazile do izražaja. No, kako je kampanja odmicala, sve jasnijom je postajala politička nužnost na koju opozicione stranke nisu računale.
Britanska biračka masa je dobrim, možda i pretežnim, delom tradicionalno opredeljena. Izborni okruzi su torijevski ili laburistički decenijama. I prestaju ovakvi ili onakvi biti jedino kad neka vlada, u nuždi za nekoliko poslanika više, izvrši njihovu administrativnu preraspodelu saobrazno svojim izbornim izgledima.
Ljudi se, dakle, dele na konzervativce i pristalice radničke partije, vrlo često bez veze s neposrednim rezultatima svoje partije, pa i uprkos njima. I nema tako katastrofalne mere koja će učiniti da vojvoda od Westminstera glasa za gospodina Kinnocka ili da neki rudar sa severa glasa za gospođu Thatcher.
I laburisti su i liberalsocijaldemokrati shvatili, dakle, da se njihovo glavno političko lovište nalazi izvan konzervativne zone, na neopredeljenoj ili kolebljivoj margini između njihovih partija. Odmah potom počela je među njima, unutar opozicije, bespoštedna bitka.
Konzervativci nisu zaboravljeni ali su u drugi plan gurnuti. U njemu su se, znatno mirnije, za novi mandat mogli boriti. I dobili su ga više blagodareći poraznim posledicama građanskog rata u opoziciji nego sopstvenim rezultatima u upravljanju zemljom.
Nema sumnje da slična opasnost preti i našim nacionalnim opozicijama.
U Hrvatskoj je toj opoziciji jasno da većinu glasova komunista, pogotovu onih na bilo koji način gubitkom vlasti ugroženih, ne mogu dobiti. Za njih se boriti i ne vredi. Odustajanje od političkog revanšizma nije dovoljan izborni mamac. Najpre što se obećanje i ne mora ispuniti, a zatim i inače.
Čovek se na izborima opredeljuje na osnovu svojih očekivanja. Očekivanje da nešto dobijete ne može biti zamenjeno uverenjem da ništa nećete izgubiti. Sigurnost da izgubiti nećete više vredi od rizika u kome, đoduše, možete i dobiti ali možete i izgubiti. Hrvatska opozicija računa na nacionalne, političke i druge nezadovoljnike.
Monday, February 28, 2011
Sunday, February 27, 2011
Odmor od istorije V deo
Odmor od istorije V deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
DVA MOTA I JEDNO PRIZNANJE
Mi smo u trenu kad se razvio antikomunizam, ali ja hoću da istaknem, da je od svakog komuniste gori antikomunista.
Da sam antikomunist do sada nisam mislio da treba dokazivati onima koji me poznaju, a razumnima i nikako. Među razumnima to se po sebi razumevalo. Razumevalo se da, ako je čovek po ubeđenju demokrata a živi u komunističkom socijalizmu, mora biti antikomunista sve dok su komunisti — komunisti i demokratiju tretiraju kao nužno zlo, koje, usput, i nije u balkanskoj topuz-tradiciji (pre svega Motu i komunistima zahvaljujući).
Jer Srbi, po Motu, hoće da budu demokrate, ali neće da budu antikomunisti, i misle da je to razumno moguće.
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti. Tako nešto može razumnim držati samo komunista, a u poslednje vreme ekskluzivno oni među njima koji žele da postanu demokrati, ali ne i da time izgube išta od svojih komunistički nasledno antidemokratskih propozicija, ništa od izvesnih datuma svoje biografije, pogotovu ništa od stečene koristi. (Neki među njima se odriču biografije, ali ne i njenih ideja, kao da je to razumno moguće. Drugi odbacuju biografiju, ali ne i ideje koje su je inspirisale, kao da je i to razumno izvodljivo.)
Nedavno sam doznao da posle pola veka domaće verzije opšteg modela — kome pripada i Moto — moram objasniti zašto sam antikomunista i dokle ću to biti, pri čemu mi to nije drago i prilično me zamara. Antikomunizam nije vesela stvar, jer bi u protivnom veseo bio komunizam, pa se antikomunist ne bi moralo biti, i ne bi bilo ni Mota, ni ovog nekrologa idejama Mota.
Evo zašto:
Zato što komunizam, na veliku žalost Mota, nije Utopija nego Istorija. I zato što sam toj Istoriji prisustvovao u našoj zajedničkoj zemlji — Majci Srbiji.
U jednoj stvari, međutim, Moto ima pravo: u placentnoj vezi dva jedina pojma s kojima u Motu operiše. Antikomunizma bez komunizma — iz Mota — ne bi bilo. Ko bi pametan bio antikomunista bez da ga Moto na to nije svojom istorijom, doktrinom i praktikom prinudio?
Prinudio ucenom, strahom, batinom, korupcijom a, u zadnje vreme, i demokratskim Moto-udvaranjem.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
DVA MOTA I JEDNO PRIZNANJE
Mi smo u trenu kad se razvio antikomunizam, ali ja hoću da istaknem, da je od svakog komuniste gori antikomunista.
Da sam antikomunist do sada nisam mislio da treba dokazivati onima koji me poznaju, a razumnima i nikako. Među razumnima to se po sebi razumevalo. Razumevalo se da, ako je čovek po ubeđenju demokrata a živi u komunističkom socijalizmu, mora biti antikomunista sve dok su komunisti — komunisti i demokratiju tretiraju kao nužno zlo, koje, usput, i nije u balkanskoj topuz-tradiciji (pre svega Motu i komunistima zahvaljujući).
Jer Srbi, po Motu, hoće da budu demokrate, ali neće da budu antikomunisti, i misle da je to razumno moguće.
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti. Tako nešto može razumnim držati samo komunista, a u poslednje vreme ekskluzivno oni među njima koji žele da postanu demokrati, ali ne i da time izgube išta od svojih komunistički nasledno antidemokratskih propozicija, ništa od izvesnih datuma svoje biografije, pogotovu ništa od stečene koristi. (Neki među njima se odriču biografije, ali ne i njenih ideja, kao da je to razumno moguće. Drugi odbacuju biografiju, ali ne i ideje koje su je inspirisale, kao da je i to razumno izvodljivo.)
Nedavno sam doznao da posle pola veka domaće verzije opšteg modela — kome pripada i Moto — moram objasniti zašto sam antikomunista i dokle ću to biti, pri čemu mi to nije drago i prilično me zamara. Antikomunizam nije vesela stvar, jer bi u protivnom veseo bio komunizam, pa se antikomunist ne bi moralo biti, i ne bi bilo ni Mota, ni ovog nekrologa idejama Mota.
Evo zašto:
Zato što komunizam, na veliku žalost Mota, nije Utopija nego Istorija. I zato što sam toj Istoriji prisustvovao u našoj zajedničkoj zemlji — Majci Srbiji.
U jednoj stvari, međutim, Moto ima pravo: u placentnoj vezi dva jedina pojma s kojima u Motu operiše. Antikomunizma bez komunizma — iz Mota — ne bi bilo. Ko bi pametan bio antikomunista bez da ga Moto na to nije svojom istorijom, doktrinom i praktikom prinudio?
Prinudio ucenom, strahom, batinom, korupcijom a, u zadnje vreme, i demokratskim Moto-udvaranjem.
Friday, February 25, 2011
PROSLAVA
DANAS 25. FEBRUARA 2011. ODRŽANA JE PROSLAVA DANA OSNOVNE ŠKOLE „BORISLAV PEKIĆ“
Škola se nalazi na Novom Beogradu u ulici Danila Lekića Španca broj 27. Počela je sa radom pre devet godina u potpuno novosagrađenoj modernoj zgradi, punoj svetlosti i divno opremljenoj savremenim nameštajem. Školu pohađa oko 1600 đaka od koji polovina ide u niže a polovina u više razrede.
Ovogodišnji program je počeo u 11 časova prvo sa đacima mlađih razreda, a kasnije sa učenicima starijih razdera, a trajao je sa prekidom oko tri sata. Glavni koordinator ove proslave je bila direktorka škole gospođa Mirjana Stojisavljević-Radovanović koja sa puno ljubavi i organizacionih sposobnosti vodi ovu uspešnu i popularnu školu.
Program je majstralno organizovan sa horovima, biranim recitacijama, folklorom, baletskim i muzičkim programom, skečevima, a u program su utkane bile i misli Borislava Pekića, i njegovim fotografijama na ekranu.
Priredbu su pripremili nastavnici škole: Dijana Božić, Nataša Kljajić, Vanja Damjanović, Jelena Bošković i Dragan Pavlović, za starije razrede; za mlađe razrede priredbu su organizovali: Doroteja Borozanović, Marica Bucalo, Vesna Petričević, Svetlana Milutinović, Milica Mirotić i Tijana Avalić.
U februarskom broju školskog lista Osnovne škole „Borislav Pekić“ koji je bogato ilustrovan postoje veoma interesantni članci a glavne teme broja su: „Ko su štreberi i da li ih učenici vole“, „Šta je to kaligrafija“, Saznaj zašto je važno nositi zubnu protezu“, „Kako dobiti dobru ocenu iz fizike po savetu nastavnika“, „O težini školskog ranca“, i mnogi drugi prilozi koji su zanimljivi kako za đake tako i za njihove roditelje.
Za iduću godinu priprema se još veličanstvenija proslava povodom desetogodišnjice škole koja nosi ime našeg velikog pisca.
Škola se nalazi na Novom Beogradu u ulici Danila Lekića Španca broj 27. Počela je sa radom pre devet godina u potpuno novosagrađenoj modernoj zgradi, punoj svetlosti i divno opremljenoj savremenim nameštajem. Školu pohađa oko 1600 đaka od koji polovina ide u niže a polovina u više razrede.
Ovogodišnji program je počeo u 11 časova prvo sa đacima mlađih razreda, a kasnije sa učenicima starijih razdera, a trajao je sa prekidom oko tri sata. Glavni koordinator ove proslave je bila direktorka škole gospođa Mirjana Stojisavljević-Radovanović koja sa puno ljubavi i organizacionih sposobnosti vodi ovu uspešnu i popularnu školu.
Program je majstralno organizovan sa horovima, biranim recitacijama, folklorom, baletskim i muzičkim programom, skečevima, a u program su utkane bile i misli Borislava Pekića, i njegovim fotografijama na ekranu.
Priredbu su pripremili nastavnici škole: Dijana Božić, Nataša Kljajić, Vanja Damjanović, Jelena Bošković i Dragan Pavlović, za starije razrede; za mlađe razrede priredbu su organizovali: Doroteja Borozanović, Marica Bucalo, Vesna Petričević, Svetlana Milutinović, Milica Mirotić i Tijana Avalić.
U februarskom broju školskog lista Osnovne škole „Borislav Pekić“ koji je bogato ilustrovan postoje veoma interesantni članci a glavne teme broja su: „Ko su štreberi i da li ih učenici vole“, „Šta je to kaligrafija“, Saznaj zašto je važno nositi zubnu protezu“, „Kako dobiti dobru ocenu iz fizike po savetu nastavnika“, „O težini školskog ranca“, i mnogi drugi prilozi koji su zanimljivi kako za đake tako i za njihove roditelje.
Za iduću godinu priprema se još veličanstvenija proslava povodom desetogodišnjice škole koja nosi ime našeg velikog pisca.
Thursday, February 24, 2011
Odmor od istorije IV deo
ODMOR OD ISTORIJE (IV DEO)
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
U DEMOKRATSKU BUDUĆNOST — ZDRAVA UMA, ČISTA SRCA I MIRNE SAVESTI
Malo je, i među optimistima realsocijalističke samrtne krize onih koji su, još koliko juče, pretpostavljali da će već danas prisustvovati ovakvom njegovom istorijskom kraju i krahu (istorijskom, velim, jer do sada istorijski behu samo njegovi “uspesi”), i da će u žalobnom kotežu pomalo užurbane mu, spetljane i nervozne sahrane, predvođeni biti nimalo pogruženim naslednicima ljudi koji su ga iz groba utopije podigli i oživeli u svetsku zabludu prvog reda.
Nekrolog mu sada ne drže oni koji ga nikad nisu prihvatili, premda su ga morali podnositi, već oni koji su ga stvarali, tvorili, koristili. Biografiju mu pišu oni koji su njegov život poznavali kao saučesnici, ne oni koji su ga trpeli kao žrtve. I to je prirodno. Oni najbolje poznaju njegovu tajnu. Mi, jedino njene posleclice.
Ne prezrimo ni nekrolog, ni biografiju. Nekrolog je oproštaj od vlastitog leša, a biografija — autobiografija. Uprkos opravdanjima, od kojih sva i ne moraju biti neubedljiva, sadrži taj sumorni sumarijum socijalizma svakako i poučne istine.
Prva među njima nas opominje da, u istoriji, slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast — dobar savetnik, nejasna ideja — buduća jasna stvarnost, a neograničena vera — njen savršen graditelj.
I da je Razum, ma koliko ga prezirali kao mlak, “ni studen, ni vruć”, pa predviđen da “iz usta bude izbljuvan”, oprezni, pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnosti i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih, ali nepredvidljivih, osećanja.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
U DEMOKRATSKU BUDUĆNOST — ZDRAVA UMA, ČISTA SRCA I MIRNE SAVESTI
Malo je, i među optimistima realsocijalističke samrtne krize onih koji su, još koliko juče, pretpostavljali da će već danas prisustvovati ovakvom njegovom istorijskom kraju i krahu (istorijskom, velim, jer do sada istorijski behu samo njegovi “uspesi”), i da će u žalobnom kotežu pomalo užurbane mu, spetljane i nervozne sahrane, predvođeni biti nimalo pogruženim naslednicima ljudi koji su ga iz groba utopije podigli i oživeli u svetsku zabludu prvog reda.
Nekrolog mu sada ne drže oni koji ga nikad nisu prihvatili, premda su ga morali podnositi, već oni koji su ga stvarali, tvorili, koristili. Biografiju mu pišu oni koji su njegov život poznavali kao saučesnici, ne oni koji su ga trpeli kao žrtve. I to je prirodno. Oni najbolje poznaju njegovu tajnu. Mi, jedino njene posleclice.
Ne prezrimo ni nekrolog, ni biografiju. Nekrolog je oproštaj od vlastitog leša, a biografija — autobiografija. Uprkos opravdanjima, od kojih sva i ne moraju biti neubedljiva, sadrži taj sumorni sumarijum socijalizma svakako i poučne istine.
Prva među njima nas opominje da, u istoriji, slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast — dobar savetnik, nejasna ideja — buduća jasna stvarnost, a neograničena vera — njen savršen graditelj.
I da je Razum, ma koliko ga prezirali kao mlak, “ni studen, ni vruć”, pa predviđen da “iz usta bude izbljuvan”, oprezni, pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnosti i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih, ali nepredvidljivih, osećanja.
Wednesday, February 23, 2011
ODMOR OD ISTORIJE (III DEO)
ODMOR OD ISTORIJE (III DEO)
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
QUO VADIS, JUGOSLAVIJO
Ima jedna politička zagonetka koja glasi: “Šta je to što ima tri boga, šest naroda i osam država, a samo jedno ime?” Odgovor je — Jugoslavija.
“Šta je to”, glasi druga politička pitalica, “što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?” To je opet Jugoslavija.
I, najzad, kruži i treća politička enigma: “Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?” I po treći put je to Jugoslavija.
Jugoslavija je rođena 1918. godine ujedinjenjem Kraljevine Srbije i Južnih Slovena, živućih na bivšoj teritoriji pobeđene i demontirane Austrougarske carevine. Nekada smo učili i sve, doskora, mislili da je ta Jugoslavija izraz solidarne želje udruženih naroda i pobedničke Evrope. Ovih dana doznajemo, čini se prilično ravnodušno, da smo drsko bili obmanuti. Jugoslaviju apsolutno niko nije hteo, pa se, budući da je, uprkos tome, ipak stvorena, može smatrati — pravim čudom. Što ona, ako ćemo po duši — i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo, a tek potom, možda, i sve ostalo. Čudo koje ćemo ovim kratkim i malo morbidnim ogledom pokušati, neupućenima, da objasnimo.
Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu, jer su, umesto nje, hteli Veliku Srbiju. Nju nisu hteli ni Hrvati, poraženi u tom ratu, jer su hteli svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nisu je hteli ni Slovenci jer nisu znali šta hoće. Nju nisu hteli Crnogorci jer su s njom izgubili državu. Nisu je hteli Makedonci jer je njome nisu slekli. Niti Muslimani jer onda nisu ni postojali. Nju nisu hteli ni Saveznici, naročito Englezi koji su hteli da sačuvaju Austrougarsku. A da je Austrougari nisu hteli i da samo zbog njenog stvaranja rat nisu izgubili, dosta je jasno. Nisu je hteli Rusi jer su držali da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi n Srbiji. Nisu je, naravno, hteli ni naši susedi jer je svako od njih hteo po jedan njen deo.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
QUO VADIS, JUGOSLAVIJO
Ima jedna politička zagonetka koja glasi: “Šta je to što ima tri boga, šest naroda i osam država, a samo jedno ime?” Odgovor je — Jugoslavija.
“Šta je to”, glasi druga politička pitalica, “što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?” To je opet Jugoslavija.
I, najzad, kruži i treća politička enigma: “Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?” I po treći put je to Jugoslavija.
Jugoslavija je rođena 1918. godine ujedinjenjem Kraljevine Srbije i Južnih Slovena, živućih na bivšoj teritoriji pobeđene i demontirane Austrougarske carevine. Nekada smo učili i sve, doskora, mislili da je ta Jugoslavija izraz solidarne želje udruženih naroda i pobedničke Evrope. Ovih dana doznajemo, čini se prilično ravnodušno, da smo drsko bili obmanuti. Jugoslaviju apsolutno niko nije hteo, pa se, budući da je, uprkos tome, ipak stvorena, može smatrati — pravim čudom. Što ona, ako ćemo po duši — i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo, a tek potom, možda, i sve ostalo. Čudo koje ćemo ovim kratkim i malo morbidnim ogledom pokušati, neupućenima, da objasnimo.
Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu, jer su, umesto nje, hteli Veliku Srbiju. Nju nisu hteli ni Hrvati, poraženi u tom ratu, jer su hteli svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nisu je hteli ni Slovenci jer nisu znali šta hoće. Nju nisu hteli Crnogorci jer su s njom izgubili državu. Nisu je hteli Makedonci jer je njome nisu slekli. Niti Muslimani jer onda nisu ni postojali. Nju nisu hteli ni Saveznici, naročito Englezi koji su hteli da sačuvaju Austrougarsku. A da je Austrougari nisu hteli i da samo zbog njenog stvaranja rat nisu izgubili, dosta je jasno. Nisu je hteli Rusi jer su držali da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi n Srbiji. Nisu je, naravno, hteli ni naši susedi jer je svako od njih hteo po jedan njen deo.
Tuesday, February 22, 2011
Odmor od istorije II deo
ODMOR OD ISTORIJE (II DEO)
Publikovanp BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O IDEALNOJ RĐAVOJ DRŽAVI
Lešeku Kolakovskom
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uredenje najbolje...
(DNEVNIK, 1968)
Koja je država dobra — ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade; država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;
država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade; država u kojoj ste srećni ako ste živi; država u kojoj svako zna šta treba da radi, ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite, već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;
država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nlkad se ne događa;
država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu ni u čijim rukama;
država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah; država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama — čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;
država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje nje- nim ograničavanjem;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već im slede;
država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.
(Književnost, br. 9, 1979)
Publikovanp BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O IDEALNOJ RĐAVOJ DRŽAVI
Lešeku Kolakovskom
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uredenje najbolje...
(DNEVNIK, 1968)
Koja je država dobra — ne znam. Ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade; država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;
država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade; država u kojoj ste srećni ako ste živi; država u kojoj svako zna šta treba da radi, ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite, već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;
država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nlkad se ne događa;
država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;
država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu ni u čijim rukama;
država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah; država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama — čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;
država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;
država u kojoj određivanje slobode počinje nje- nim ograničavanjem;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već im slede;
država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;
država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.
(Književnost, br. 9, 1979)
Monday, February 21, 2011
ODMOR OD ISTORIJE (I DEO)
ODMOR OD ISTORIJE (I DEO)
Publikovano BIGZ, 1993, Copyright © Borislav Pekić.
POZIV NA DIJALOG
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.
Sinovi se suprotstavljaju Očevima, Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju Žrtvama, Zrtve svojim Dželatima. Zivi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.
Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrine i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu, kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:
Hleba, igara i dijaloga!
a njegovo osnovno načelo:
Neka svet propadne, samo da se raz- govori nastave!
Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvi? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.)
Dijalog je razmena reči, tačnije — izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupučenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
Upamtite, to što oni dele — vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro — vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da pri tom zauzmete neki sasvim suprotan. Tako ćete sačuvati nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.
Slažem se — to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanj e. Zato se nikada, nigde, ni sa kim i ni sa čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezrite aksiome — oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistor, koji je, potopljen u vrelo ulje, pobedonosno izjavio: “Ne gori, dakle i ne peče!” — a zatim umro. Nikada nikome i ni za šta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju — samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi — to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost.
Zatim ee od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje — odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino mogući način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi. Želim vam uspeh, i neka vas, pri tom, ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
(Jež, januar, 1969)
Publikovano BIGZ, 1993, Copyright © Borislav Pekić.
POZIV NA DIJALOG
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.
Sinovi se suprotstavljaju Očevima, Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju Žrtvama, Zrtve svojim Dželatima. Zivi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga.
Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrine i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu, kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:
Hleba, igara i dijaloga!
a njegovo osnovno načelo:
Neka svet propadne, samo da se raz- govori nastave!
Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvi? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.)
Dijalog je razmena reči, tačnije — izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupučenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
Upamtite, to što oni dele — vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro — vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da pri tom zauzmete neki sasvim suprotan. Tako ćete sačuvati nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.
Slažem se — to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanj e. Zato se nikada, nigde, ni sa kim i ni sa čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezrite aksiome — oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistor, koji je, potopljen u vrelo ulje, pobedonosno izjavio: “Ne gori, dakle i ne peče!” — a zatim umro. Nikada nikome i ni za šta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju — samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi — to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost.
Zatim ee od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje — odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino mogući način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi. Želim vam uspeh, i neka vas, pri tom, ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
(Jež, januar, 1969)
Sunday, February 20, 2011
SKAKAVCI III KNJIGA (XII deo)
SKAKAVCI III KNJIGA (XII deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Karantin
„Druga zgrada mitrovačke kaznionice liči na fabričku halu iz koje su odnete mašine. Utroba joj je iščupana i zamenjena divovskim praznim prostorom. U njenom dnu, iz golog betona, rastu spiralne ’Jakovljeve lestve’ od livenog gvožđa i penju se u nebo pokriveno obnaženim krovom. Na dva se mesta račvaju i preko metalnih mostova vode na spratove sa ćelijama. Kada biste iz sobe izašli u šetnju, da se operete ili kiblu iznesete, koračali ste uskim traverzama, nalik na trambuline, nisko ograđene gvozdenim branikom. Koraci su odjekivali, glas ječao, brenčio kao pod zvonom. Ispod vas se otvarao ambis popločan betonom...“ (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, II, u poglavlju „Član tri, tačka osam i deset“, str. 151)
Ovako sam opisao kuću za izolacije Sremske Mitrovice u knjizi Godine koje su pojeli skakavci II. Dodajmo skici još nekoliko pojedinosti od ono malo od kojih se tamnički prostori sastoje i mesto naše naturalizacije biće opisano. Na svakom spratu u dnu hale nalaze se kupatila, u obliku dugog kamenog valova sa slavinama na istom odstojanju, i klozeti, čučavci, s nekoliko rupa otvorenih u betonu poda. U prizemlju, do ulaznih vrata, kancelarija je nadzornika zgrade sa sobama za dežurne ključare. Za razliku od nepodnošljive buke u ostalim zdanjima Mitrovice, ovde vlada mistična tišina groba ili crkve između dve službe božje.
Već i prema austrougarskom arhitektonskom konceptu namenjena najtežim krivcima (specijalistima u neprijateljstvu prema narodu), disciplinskim kažnjenicima i karantincima, zgrada je 1949. bila nastanjena članovima Centralnog komiteta pokreta DM, osuđenim na dugogodišnje zatočenje u leto 1945, robijašima zbog unutrašnjih prestupa kažnjenim strogom izolacijom, ličnostima čiji se antikomunistički uticaj na okolinu hteo sprečiti ili ljudima na koje se i posle istrage vršio pritisak, i, najzad, karantincima, došljacima što su u striktnoj samoći provodili prve rane dane zatvorske naturalizacije.
Te godine, međutim, zgradu je nastanjivala i naročita selekcija osuđenika-intelektualaca. Oni su u prizemlju, s desne strane ulaza, slušali strane, najčešće neprijateljske radio-stanice i prevodili strane, takođe neprijateljske knjige za potrebe politike koja ih je zatvorila. (Napomena: Vele da je neko među „prevodiocima“, po nalogu iz Beograda, počeo prevoditi Mein Kampf. U razgovorima sa ljudima, koji su radili u prizemlju II zgrade Sremske Mitrovice, tvrdnja nije verifikovana i po svoj prilici je apokrifna. Ostaje, međutim, da je robijaško prevodilačko prizemlje bilo vrsta tajnog paralelnog Tanjuga.)
U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza za pojam „karantin“ piše:
„Karantin (fr. quarantaine, tal. quarantina) – četrdesetodnevno sanitetsko posmatranje putnika što dolaze iz krajeva, preko mora i dr., u kojima vlada kakva zarazna bolest; kontumac.“
Sve enciklopedije na isti način definišu karantin kao izolovani prostor u kome se drže potencijalni raznosioci neke infekcije. Takvu funkciju ima i zatvorski karantin, potpuna višenedeljna izolacija novih kažnjenika. Posredi je samo naročita priroda potencijalne bolesti. Napolju, na slobodi, ona je medicinski pojam. Ovde antropološko-psihološki. (Tek delimično i posredno politički.)
Ali se bolešću, i to jednom od najopasnijih, najzaraznijih smatra i kao takva neutrališe dugim karantinom. Nazovimo oboljenje privremeno osećajem za slobodu. I odmah kažimo da nemamo u vidu političko značenje slobode, već antropološko, proisteklo iz mogućnosti da izvan zatvora činite radnje koje će vam u zatvoru biti uskraćene. Napolju je ta mogućnost limitirana ograničenjima usađenim građanskim odgojem, moralnim obzirima, ako su naročito jaki, i malo efikasnijim strahom od zakona.
(U našem slučaju, kao što se vidi, i ove su poslednje granice pređene.) Iako živite, zapravo, u prividu slobode, jer sistem odgovornosti, obaveza, prinuda i navika, u koji ste kao muva u paukovoj mreži zapleteni, čak i mimo autoritarnih zakona, pravu nezavisnost nikome ne dopušta, retko je kada kao lažnu prepoznajete. Osećate je, barem na ličnom planu, kao stvarnu čak i u totalitarističkim režimima koji je ne podrazumevaju i zamenjuju neproduktivnim surogatima. Praznim, šupljim, bestelesnim hologramima slobode. Nestvarnim načelima što se u životu transkribuju kao stvarno ropstvo.
Mogućnost da i u takvim režimima iz kuće izađete kad hoćete i da se kad hoćete kući vratite, da u ovom ili onom gradu stanujete (ako niste živeli u Rusiji), da sednete za čiji sto hoćete a ne sednete ako nećete, da s nekim govorite, s nekim ne, da izgledate kako vam se sviđa, da se, barem u većini politički neutralnih situacija, i ponašate kako vam se dopada, da po svojoj volji birate porodicu, društvo, zabavu, zanimanje, sve je to, dugim funkcionisanjem, pa i rutiniziranjem, pretvoreno u nekakav aprioran uslov vašeg života. S njim ste se srodili, on je postao neotuđiv deo vaše ličnosti.
Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protivnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba usled pomanjkanja ljudskog goriva.) Zatvor je, međutim, sistem beskonačnih limitacija dvostrukog porekla: onih što ih taksativno propisuje tamnički kućni red i funkcionisanje organa represivne uprave, tu da ga do slova, pa i preko njega, promoviše i onih poteklih od prirodne represivnosti vaših sustanara robijaša. Prelazak iz jednog u drugi svet nije lak. I karantin je tu da vam taj prelazak olakša. Sloboda se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost. Onako, otprilike, kako vas inicijalno tromesečno programsko maltretiranje u vojsci – dreka, dril, besmislene naredbe, pretnje sa smislom – pripremaju za vojnika.
Karantin ima i drugu svrhu. Pošto za njegova trajanja – u proseku do tri nedelje – nije dopušteno dopisivanje sa porodicom, primanje paketa, poseta, ili šetnja, u načelu ni dodir sa drugim robijašima, jer ste još inficirani slobodom, on vas, u svemu sličan kaznenoj izolaciji u samici, upozorava šta će se desiti ako prekršite kućni red ili se na drugi način zamerite upravi. Pored terapeutskog dejstva – da vas od slobode izleči – ima on, dakle, i profilaktičku namenu usađivanja straha. U stvarnosti ovaj cilj promašuje svrhu. On liči na pokušaj da vas, pošto ste izašli iz vode u kojoj ste se davili, preplaše stavljanjem pod tuš. Vreme pravog, nepatvorenog straha je istraga. Posle nje vas jedva šta može uplašiti.
Karantin sam izdržavao u jednoj od samica drugog sprata. Imala je rudimentaran japanski enterijer, kome ću težiti tridesetak godina kasnije, da mu sada, 1949, ne vidim nijednu dobru stranu. Osim zarđale, smrdljive kible i prašnjave, steničave slamarice, u betonskoj sobici ništa drugo nije bilo. Zajedno s hranom oduzeli su mi knjige. Ćelija je nedavno okrečena, pa su sa zidova nestale biografije, kalendari, književna ostavština i zapisi bivših stanara, na čije sam dekodiranje mogao utrošiti vreme.
Napolje su me puštali jednom dnevno, svakog jutra po desetak minuta, da se nad valovima kupatila umijem i nad čučavcem ispraznim kiblu. Posle toga vrata nisu otvarali. U tri su navrata dnevno – nedeljom dva – smicali poklopac šubera na njima. Ujutru da dobijem porciju crne vode, nazvane ponosno kafom, u podne i uveče da istu vodu dobijem kao čorbu s mesom. Uz to je išao i komad kukuruznog hleba od 200 grama, otkinut, valjda, od neke granate, zaostale iz rata. Grizući ga imao sam utisak da jedem sopstvene zube. S nostalgijom sam se sećao paketa od kuće i s pakosnim uživanjem činjenice da su poticali iz diplomatskih magazina boraca za jednakost među ljudima. Otkako sam u zatvoru, tada sam prvi put bio gladan.
No, dijeta nije prava nevolja karantina. Ako ste kadri da glad iz stomaka preselite u mozak, s njom ćete najzad izaći na kraj. Stomak, naime, ima jednu jedinu funkciju: da za vas svari hranu. Ako nje nema, ako, dakle, nema šta da radi, krčaće kao mašina koja se uprazno okreće. Funkcije mozga su neuporedivo brojnije, pa se, ako je nečim drugim zauzet, osećaj gladi u njemu uvek može zabašuriti. Ako se tome doda uzdržavanje od kretanja ili drugih oblika gubitka energije, ako je čovek svestan nasušne potrebe njene konzervacije, pa i veći deo dana provede u spavanju ili dremežu, vrsti polusvesnog, suspendovanog života, glad će biti neutralisana, psihološki na isti način što se primenjuje u štrajku. Pobedili ste je kad je izaberete.
Uprkos ovim teorijama, u mom slučaju uspešno primenjenim, za mnoge je osuđenike glad predstavljala jednu od najgorih nevolja robijanja. Zapazio sam da su to redovno ljudi gladni još iz detinjstva. Među njima je retko bilo onih koji su gladovali kasnije. U šumi, u gerili, recimo. Ako su se u detinjstvu najeli, izdržavali su kasnije svaku krizu ishrane. Shvatio sam da prve ne pogađa toliko aktuelna glad koliko panika, preneta iz mladosti, da nikad neće biti utoljena.
Za ove druge, bez dijetalnih neprilika iz mladosti, nevolja je u tome što mozak u karantinskoj samici, u samoći izolacije uopšte, nema bogzna čime da se bavi. Realnost je bez raznolikosti i događanja. Iznenađenja, što ga u normalnom životu hrane uvek svežim zadacima i misijama, ne postoje. Planovi, koji bi ga nervirali, neumesni su, jer vi znate da za njihovo ispunjenje još niz godina nećete biti sposobni. Jedini projekat od nekog smisla tiče se bekstva, ali ono je nemoguće, ili biste ga, i da je moguće, odbili.
Polje onog što vas se sada neposredno tiče toliko je usko da ga i sa nekoliko najbanalnijih ideja možete prekoračiti. U istrazi ste uvek nečim zauzeti. Mislite na odgovore koje ste isledniku juče dali i na one što ćete ih dati sutra. O odgovorima što ih morate izbeći i načinu kako da to postignete. Na sudu ste sve vreme zaposleni odbranom, iako, u dubini svesti, znate da je beskorisna, da je presuda već doneta, da je vaša odbrana, ma kako uspela, ni za dan neće umanjiti.
Naprotiv, ako je naročito zapažena, može je, proporcionalno pažnji i uspehu, uvećati. No, pošto je može povećati, vaša se briga koncentriše na tanku, jedva vidljivu marginu bezbednosti koja nužnu od drske razdvaja. U svakom slučaju, ma koliko trajala, oba prva stadijuma zatočeništva imaju izvesnu, ponekad i predvidljivu, vremensku ograničenost, a svaki proces što tu ograničenost poseduje nema vreme, u smislu u kome ga ovde obeležavamo kao neodređeno i osećamo, upravo stoga, kao teško.
Iako propisima o izdržavanju kazne striktno vremenski limitiran, karantin u praksi traje onoliko koliko mu uprava dužinu odredi. Uredno vođenje zidnog kalendara ne može ga skratiti, jer mu kraj ne znate. Potpuno ste u vlasti vremena, kojeg, međutim, nema, jer ničim nije uokvireno, a niti ima sadržaja. Kada bi vreme moglo biti zamenjeno odgovarajućim prostorom, ličilo bi na vakuum u kome ste u lebdećem položaju suspendovani, na neku vrstu vanzemaljskog limba.
Da poređenje nije neumesno dokazuju fiziološki poremećaji koji, kako su pokazala Nasina ispitivanja u naročitim hermetičkim komorama, podjednako, s identičnim simptomima vrtoglavice i nagona za povraćanjem, prate boravak u bezvazdušnom i bezvremenskom prostoru. (Ova iskustva imao sam i ja u tamnjači Obilićevog venca. Neurovegetativne smetnje bile su slične posledicama razređenog vazduha na velikim visinama.)
Dnevni time-table svačijeg života okreće se oko događaja koji ga ispunjavaju intenzitetom u meri što ga sami poseduju. Ali intenzitet je relativan. Zavisi od gustine događanja. Ukoliko je njihova gustina veća, intenzitet im je srazmerno manji. To čini da, u insuficijenciji zbivanja, i beznačajan incident na robiji dobija proporcije koje su na slobodi nezamislive. U tamnici je sve preuveličano, sve reljefnije, sve uočljivije, sve osetljivije. Iz tog pomalo patološkog stanja proističe neurotična, no među sobom različita atmosfera skupnih soba i samica, a iz nje većina zatvorskih incidenata, pa i zločina.
Redovna događanja u karantinu obuhvatala su umivanje, iznošenje kible, preuzimanje obeda i večernje prebrojavanje, pri kome ključar obično nije u ćeliju ulazio, nego vas je na znanje uzimao kroz bušu. To su bile jedine regularne prilike u kojima ste mogli videti tamničare. Sve u svemu, sve te radnje, ma kako veštački produžavane, uključujući jelo i higijenu, nisu trajale duže od sat-dva. Ostalih dvadeset tri, ili, u najboljem slučaju, dvadeset dva, morali ste ispuniti sami. Ako uzmemo u obzir da se u karantinu, kao u svakoj samici, duže spava – organizam učestvuje u zajedničkoj odbrani od samoće – na san, u kome ste od tamničkog vremena kako-tako slobodni, možemo odbiti najmanje osam časova, što nas još ostavlja s četrnaest u kojima ne znamo šta ćemo sa sobom.
U međuvremenu, san je, ako umete s njim spavati, najbolja odbrana od robije. U njemu nikad niste zatvoreni, nikad u zatvoru. Naprotiv. I na slobodi san je proširivao vaše kinetičke i ostale mogućnosti preko normalnih ljudskih međa. Oslobađao vas je robovanja biološkim i drugim empirijskim ograničenjima. Dopuštao je postizavanje ciljeva nedostupnih stvarnom životu. Lišavao vas je okova građanske moralnosti. Stavljao vas u situacije za koje iskustvo nije posedovalo građu. Ili je građu imalo, ali ne u rasporedu pogodnom da se pomoću nje savlada ljudska logika. Empirijska alogičnost sna bila je ulaznica za drugi, dvostruki, paralelni život. On nije uvek bio dobar, srećan, ni za uživanje. Znao je da vas budi iz teške more. Ali je uvek, lep ili ružan, ubijao vreme. U zatvoru, međutim, ne ubija samo vreme nego i zatvor. Zatvor kao vreme, zatvor kao prostor. Jer, na robiji ovu retko ili nikad ne sanjate. Tek po izlasku, san će vas ponekad pod istragu ili na robiju vratiti.
U karantinu, po pravilu, vlada stroga tišina. Hoda se u nazuvcima, govori tiho, naređuje mirno, pokorava bez glasa. Osećate se kao u podvodnom zvonu, na dnu mrtvog svemira. Ali hermetika prostora nije savršena. Kroz visoko ugrađen, rešetkom pokriven prozor prodre katkad neki mig, znak, zvuk spoljnog života. Let ptice osenči staklo, lepet krila nežno dirne sluh, čuje se nostalgičan pisak udaljenog voza, možda i eho ljudske reči, koja je za vas ljudska iako najčešće potiče od stražara, fijuk vetra prokrijumčari među bele, mrtvačke stene samice predeo u kome treperi suncem ozareno lišće. Naiđe i poneka neobična boja, senka, bestelesna, astralna projekcija nečeg što za druge ne postoji.
Stavlja se na raspolaganje i od mašte zavisi šta ćete s njom. Hoćete li je potrošiti u bescenje ili u sebe uvući i još dugo držati u životu. Prozor velikodušno propusti sunce, u kome će samo za vas igrati roj raskalašnih mušica ili orgijastični sedefasti sjaj sumraka, da ih, svečeri, zameni pozorište nemuštih seni. Ako u duhove verujete, možete s njima razgovarati. Možete se kod predaka raspitati šta vas čeka i zašto vas to čeka. No, to je, otprilike, sve što se od neutralne okoline sme očekivati. Poklonite poklonjenom još nekoliko sati, ostaćete s desetak koje morate nečim drugim utucati.
Tako stižemo do sanjarija.
U Poetici prostora, na koju se često pozivamo jer i tamnicu smatramo Kućom, Bachelard, na str. 33, piše: „U tim uslovima kad bi nas neko upitao šta je najdragocenija osobina kuće, rekli bismo: kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamo... Treba da pokažemo da je kuća jedna od najvećih sila integracije za misli, za sećanja i snove čoveka. Spajajući princip u toj integraciji, to je sanjarenje...“ U samoći karantina, u oniričkom prostoru tamničke kuće, ćelije raka pustinjaka, eremitske špilje, na nepokretnom dnu bunara vremena, sanjarenja vas, nema sumnje, integrišu, ozleđene delove istragom i suđenjem rasturenog bića opet u celinu skupljaju i spajaju, iako vas istovremeno silom fantazije, što Bachelard propušta da primeti, pretvarajući u višestruko biće, upućujući na razne strane i u razne uloge, takođe i razdvajaju. Uspostavljene celine uvek su zato nove ali nikad trajne.
Eto, u tome je, u vremenu opet, smisao samice. Ona je svođenje robije na pravu suštinu, na njenu – kaznu. Kada to vreme kao kaznu osetite, tek onda ste na robiji. Tu se, u međuvremenu, krije paradoks koji ne cenite dok ste u zatvoru. Toliko vremena nikad nećete imati, i nikad tako intenzivno, tako duboko osetiti da živite. Napolju za to nemate vremena. Napolju nemate vremena za vreme. Sve činite da ga na nešto potrošite, nečim utucate, da vam što brže prođe, da ga ne osetite. Ne shvatate da je to vreme koje razbacujete – život. U samoći vi ga ponovo pronalazite. Opet živite. To nije savet da odete na robiju da biste stvarno živeli. To je poziv da se poneki put osamite, ništa ne radite i, spuštajući se na vlastito dno, pokušate osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.
U tom pogledu imao sam nad drugima izvesnu prednost. Već sam u nekoliko navrata u samici boravio. Mesec dana sam preležao u tamnjači Obilićevog venca. A iznad svega, voleo sam samoću. Samom mi nikad nije bilo dosadno. Kada mi je bilo, uvek sam bio sa drugima.
Nema svrhe ponavljati opis tamnjače što sam ga dao u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci. (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, I, „U tamnjači ili Petoj dimenziji“, str. 199–211) Dovoljno je mrak zameniti svetlošću i zamisliti me kako radim sve ono što sam radio tamo, pa dobiti sliku mog karantina.
Sve dok nisam čuo oprezno grebanje po vratima.
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Karantin
„Druga zgrada mitrovačke kaznionice liči na fabričku halu iz koje su odnete mašine. Utroba joj je iščupana i zamenjena divovskim praznim prostorom. U njenom dnu, iz golog betona, rastu spiralne ’Jakovljeve lestve’ od livenog gvožđa i penju se u nebo pokriveno obnaženim krovom. Na dva se mesta račvaju i preko metalnih mostova vode na spratove sa ćelijama. Kada biste iz sobe izašli u šetnju, da se operete ili kiblu iznesete, koračali ste uskim traverzama, nalik na trambuline, nisko ograđene gvozdenim branikom. Koraci su odjekivali, glas ječao, brenčio kao pod zvonom. Ispod vas se otvarao ambis popločan betonom...“ (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, II, u poglavlju „Član tri, tačka osam i deset“, str. 151)
Ovako sam opisao kuću za izolacije Sremske Mitrovice u knjizi Godine koje su pojeli skakavci II. Dodajmo skici još nekoliko pojedinosti od ono malo od kojih se tamnički prostori sastoje i mesto naše naturalizacije biće opisano. Na svakom spratu u dnu hale nalaze se kupatila, u obliku dugog kamenog valova sa slavinama na istom odstojanju, i klozeti, čučavci, s nekoliko rupa otvorenih u betonu poda. U prizemlju, do ulaznih vrata, kancelarija je nadzornika zgrade sa sobama za dežurne ključare. Za razliku od nepodnošljive buke u ostalim zdanjima Mitrovice, ovde vlada mistična tišina groba ili crkve između dve službe božje.
Već i prema austrougarskom arhitektonskom konceptu namenjena najtežim krivcima (specijalistima u neprijateljstvu prema narodu), disciplinskim kažnjenicima i karantincima, zgrada je 1949. bila nastanjena članovima Centralnog komiteta pokreta DM, osuđenim na dugogodišnje zatočenje u leto 1945, robijašima zbog unutrašnjih prestupa kažnjenim strogom izolacijom, ličnostima čiji se antikomunistički uticaj na okolinu hteo sprečiti ili ljudima na koje se i posle istrage vršio pritisak, i, najzad, karantincima, došljacima što su u striktnoj samoći provodili prve rane dane zatvorske naturalizacije.
Te godine, međutim, zgradu je nastanjivala i naročita selekcija osuđenika-intelektualaca. Oni su u prizemlju, s desne strane ulaza, slušali strane, najčešće neprijateljske radio-stanice i prevodili strane, takođe neprijateljske knjige za potrebe politike koja ih je zatvorila. (Napomena: Vele da je neko među „prevodiocima“, po nalogu iz Beograda, počeo prevoditi Mein Kampf. U razgovorima sa ljudima, koji su radili u prizemlju II zgrade Sremske Mitrovice, tvrdnja nije verifikovana i po svoj prilici je apokrifna. Ostaje, međutim, da je robijaško prevodilačko prizemlje bilo vrsta tajnog paralelnog Tanjuga.)
U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza za pojam „karantin“ piše:
„Karantin (fr. quarantaine, tal. quarantina) – četrdesetodnevno sanitetsko posmatranje putnika što dolaze iz krajeva, preko mora i dr., u kojima vlada kakva zarazna bolest; kontumac.“
Sve enciklopedije na isti način definišu karantin kao izolovani prostor u kome se drže potencijalni raznosioci neke infekcije. Takvu funkciju ima i zatvorski karantin, potpuna višenedeljna izolacija novih kažnjenika. Posredi je samo naročita priroda potencijalne bolesti. Napolju, na slobodi, ona je medicinski pojam. Ovde antropološko-psihološki. (Tek delimično i posredno politički.)
Ali se bolešću, i to jednom od najopasnijih, najzaraznijih smatra i kao takva neutrališe dugim karantinom. Nazovimo oboljenje privremeno osećajem za slobodu. I odmah kažimo da nemamo u vidu političko značenje slobode, već antropološko, proisteklo iz mogućnosti da izvan zatvora činite radnje koje će vam u zatvoru biti uskraćene. Napolju je ta mogućnost limitirana ograničenjima usađenim građanskim odgojem, moralnim obzirima, ako su naročito jaki, i malo efikasnijim strahom od zakona.
(U našem slučaju, kao što se vidi, i ove su poslednje granice pređene.) Iako živite, zapravo, u prividu slobode, jer sistem odgovornosti, obaveza, prinuda i navika, u koji ste kao muva u paukovoj mreži zapleteni, čak i mimo autoritarnih zakona, pravu nezavisnost nikome ne dopušta, retko je kada kao lažnu prepoznajete. Osećate je, barem na ličnom planu, kao stvarnu čak i u totalitarističkim režimima koji je ne podrazumevaju i zamenjuju neproduktivnim surogatima. Praznim, šupljim, bestelesnim hologramima slobode. Nestvarnim načelima što se u životu transkribuju kao stvarno ropstvo.
Mogućnost da i u takvim režimima iz kuće izađete kad hoćete i da se kad hoćete kući vratite, da u ovom ili onom gradu stanujete (ako niste živeli u Rusiji), da sednete za čiji sto hoćete a ne sednete ako nećete, da s nekim govorite, s nekim ne, da izgledate kako vam se sviđa, da se, barem u većini politički neutralnih situacija, i ponašate kako vam se dopada, da po svojoj volji birate porodicu, društvo, zabavu, zanimanje, sve je to, dugim funkcionisanjem, pa i rutiniziranjem, pretvoreno u nekakav aprioran uslov vašeg života. S njim ste se srodili, on je postao neotuđiv deo vaše ličnosti.
Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protivnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba usled pomanjkanja ljudskog goriva.) Zatvor je, međutim, sistem beskonačnih limitacija dvostrukog porekla: onih što ih taksativno propisuje tamnički kućni red i funkcionisanje organa represivne uprave, tu da ga do slova, pa i preko njega, promoviše i onih poteklih od prirodne represivnosti vaših sustanara robijaša. Prelazak iz jednog u drugi svet nije lak. I karantin je tu da vam taj prelazak olakša. Sloboda se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost. Onako, otprilike, kako vas inicijalno tromesečno programsko maltretiranje u vojsci – dreka, dril, besmislene naredbe, pretnje sa smislom – pripremaju za vojnika.
Karantin ima i drugu svrhu. Pošto za njegova trajanja – u proseku do tri nedelje – nije dopušteno dopisivanje sa porodicom, primanje paketa, poseta, ili šetnja, u načelu ni dodir sa drugim robijašima, jer ste još inficirani slobodom, on vas, u svemu sličan kaznenoj izolaciji u samici, upozorava šta će se desiti ako prekršite kućni red ili se na drugi način zamerite upravi. Pored terapeutskog dejstva – da vas od slobode izleči – ima on, dakle, i profilaktičku namenu usađivanja straha. U stvarnosti ovaj cilj promašuje svrhu. On liči na pokušaj da vas, pošto ste izašli iz vode u kojoj ste se davili, preplaše stavljanjem pod tuš. Vreme pravog, nepatvorenog straha je istraga. Posle nje vas jedva šta može uplašiti.
Karantin sam izdržavao u jednoj od samica drugog sprata. Imala je rudimentaran japanski enterijer, kome ću težiti tridesetak godina kasnije, da mu sada, 1949, ne vidim nijednu dobru stranu. Osim zarđale, smrdljive kible i prašnjave, steničave slamarice, u betonskoj sobici ništa drugo nije bilo. Zajedno s hranom oduzeli su mi knjige. Ćelija je nedavno okrečena, pa su sa zidova nestale biografije, kalendari, književna ostavština i zapisi bivših stanara, na čije sam dekodiranje mogao utrošiti vreme.
Napolje su me puštali jednom dnevno, svakog jutra po desetak minuta, da se nad valovima kupatila umijem i nad čučavcem ispraznim kiblu. Posle toga vrata nisu otvarali. U tri su navrata dnevno – nedeljom dva – smicali poklopac šubera na njima. Ujutru da dobijem porciju crne vode, nazvane ponosno kafom, u podne i uveče da istu vodu dobijem kao čorbu s mesom. Uz to je išao i komad kukuruznog hleba od 200 grama, otkinut, valjda, od neke granate, zaostale iz rata. Grizući ga imao sam utisak da jedem sopstvene zube. S nostalgijom sam se sećao paketa od kuće i s pakosnim uživanjem činjenice da su poticali iz diplomatskih magazina boraca za jednakost među ljudima. Otkako sam u zatvoru, tada sam prvi put bio gladan.
No, dijeta nije prava nevolja karantina. Ako ste kadri da glad iz stomaka preselite u mozak, s njom ćete najzad izaći na kraj. Stomak, naime, ima jednu jedinu funkciju: da za vas svari hranu. Ako nje nema, ako, dakle, nema šta da radi, krčaće kao mašina koja se uprazno okreće. Funkcije mozga su neuporedivo brojnije, pa se, ako je nečim drugim zauzet, osećaj gladi u njemu uvek može zabašuriti. Ako se tome doda uzdržavanje od kretanja ili drugih oblika gubitka energije, ako je čovek svestan nasušne potrebe njene konzervacije, pa i veći deo dana provede u spavanju ili dremežu, vrsti polusvesnog, suspendovanog života, glad će biti neutralisana, psihološki na isti način što se primenjuje u štrajku. Pobedili ste je kad je izaberete.
Uprkos ovim teorijama, u mom slučaju uspešno primenjenim, za mnoge je osuđenike glad predstavljala jednu od najgorih nevolja robijanja. Zapazio sam da su to redovno ljudi gladni još iz detinjstva. Među njima je retko bilo onih koji su gladovali kasnije. U šumi, u gerili, recimo. Ako su se u detinjstvu najeli, izdržavali su kasnije svaku krizu ishrane. Shvatio sam da prve ne pogađa toliko aktuelna glad koliko panika, preneta iz mladosti, da nikad neće biti utoljena.
Za ove druge, bez dijetalnih neprilika iz mladosti, nevolja je u tome što mozak u karantinskoj samici, u samoći izolacije uopšte, nema bogzna čime da se bavi. Realnost je bez raznolikosti i događanja. Iznenađenja, što ga u normalnom životu hrane uvek svežim zadacima i misijama, ne postoje. Planovi, koji bi ga nervirali, neumesni su, jer vi znate da za njihovo ispunjenje još niz godina nećete biti sposobni. Jedini projekat od nekog smisla tiče se bekstva, ali ono je nemoguće, ili biste ga, i da je moguće, odbili.
Polje onog što vas se sada neposredno tiče toliko je usko da ga i sa nekoliko najbanalnijih ideja možete prekoračiti. U istrazi ste uvek nečim zauzeti. Mislite na odgovore koje ste isledniku juče dali i na one što ćete ih dati sutra. O odgovorima što ih morate izbeći i načinu kako da to postignete. Na sudu ste sve vreme zaposleni odbranom, iako, u dubini svesti, znate da je beskorisna, da je presuda već doneta, da je vaša odbrana, ma kako uspela, ni za dan neće umanjiti.
Naprotiv, ako je naročito zapažena, može je, proporcionalno pažnji i uspehu, uvećati. No, pošto je može povećati, vaša se briga koncentriše na tanku, jedva vidljivu marginu bezbednosti koja nužnu od drske razdvaja. U svakom slučaju, ma koliko trajala, oba prva stadijuma zatočeništva imaju izvesnu, ponekad i predvidljivu, vremensku ograničenost, a svaki proces što tu ograničenost poseduje nema vreme, u smislu u kome ga ovde obeležavamo kao neodređeno i osećamo, upravo stoga, kao teško.
Iako propisima o izdržavanju kazne striktno vremenski limitiran, karantin u praksi traje onoliko koliko mu uprava dužinu odredi. Uredno vođenje zidnog kalendara ne može ga skratiti, jer mu kraj ne znate. Potpuno ste u vlasti vremena, kojeg, međutim, nema, jer ničim nije uokvireno, a niti ima sadržaja. Kada bi vreme moglo biti zamenjeno odgovarajućim prostorom, ličilo bi na vakuum u kome ste u lebdećem položaju suspendovani, na neku vrstu vanzemaljskog limba.
Da poređenje nije neumesno dokazuju fiziološki poremećaji koji, kako su pokazala Nasina ispitivanja u naročitim hermetičkim komorama, podjednako, s identičnim simptomima vrtoglavice i nagona za povraćanjem, prate boravak u bezvazdušnom i bezvremenskom prostoru. (Ova iskustva imao sam i ja u tamnjači Obilićevog venca. Neurovegetativne smetnje bile su slične posledicama razređenog vazduha na velikim visinama.)
Dnevni time-table svačijeg života okreće se oko događaja koji ga ispunjavaju intenzitetom u meri što ga sami poseduju. Ali intenzitet je relativan. Zavisi od gustine događanja. Ukoliko je njihova gustina veća, intenzitet im je srazmerno manji. To čini da, u insuficijenciji zbivanja, i beznačajan incident na robiji dobija proporcije koje su na slobodi nezamislive. U tamnici je sve preuveličano, sve reljefnije, sve uočljivije, sve osetljivije. Iz tog pomalo patološkog stanja proističe neurotična, no među sobom različita atmosfera skupnih soba i samica, a iz nje većina zatvorskih incidenata, pa i zločina.
Redovna događanja u karantinu obuhvatala su umivanje, iznošenje kible, preuzimanje obeda i večernje prebrojavanje, pri kome ključar obično nije u ćeliju ulazio, nego vas je na znanje uzimao kroz bušu. To su bile jedine regularne prilike u kojima ste mogli videti tamničare. Sve u svemu, sve te radnje, ma kako veštački produžavane, uključujući jelo i higijenu, nisu trajale duže od sat-dva. Ostalih dvadeset tri, ili, u najboljem slučaju, dvadeset dva, morali ste ispuniti sami. Ako uzmemo u obzir da se u karantinu, kao u svakoj samici, duže spava – organizam učestvuje u zajedničkoj odbrani od samoće – na san, u kome ste od tamničkog vremena kako-tako slobodni, možemo odbiti najmanje osam časova, što nas još ostavlja s četrnaest u kojima ne znamo šta ćemo sa sobom.
U međuvremenu, san je, ako umete s njim spavati, najbolja odbrana od robije. U njemu nikad niste zatvoreni, nikad u zatvoru. Naprotiv. I na slobodi san je proširivao vaše kinetičke i ostale mogućnosti preko normalnih ljudskih međa. Oslobađao vas je robovanja biološkim i drugim empirijskim ograničenjima. Dopuštao je postizavanje ciljeva nedostupnih stvarnom životu. Lišavao vas je okova građanske moralnosti. Stavljao vas u situacije za koje iskustvo nije posedovalo građu. Ili je građu imalo, ali ne u rasporedu pogodnom da se pomoću nje savlada ljudska logika. Empirijska alogičnost sna bila je ulaznica za drugi, dvostruki, paralelni život. On nije uvek bio dobar, srećan, ni za uživanje. Znao je da vas budi iz teške more. Ali je uvek, lep ili ružan, ubijao vreme. U zatvoru, međutim, ne ubija samo vreme nego i zatvor. Zatvor kao vreme, zatvor kao prostor. Jer, na robiji ovu retko ili nikad ne sanjate. Tek po izlasku, san će vas ponekad pod istragu ili na robiju vratiti.
U karantinu, po pravilu, vlada stroga tišina. Hoda se u nazuvcima, govori tiho, naređuje mirno, pokorava bez glasa. Osećate se kao u podvodnom zvonu, na dnu mrtvog svemira. Ali hermetika prostora nije savršena. Kroz visoko ugrađen, rešetkom pokriven prozor prodre katkad neki mig, znak, zvuk spoljnog života. Let ptice osenči staklo, lepet krila nežno dirne sluh, čuje se nostalgičan pisak udaljenog voza, možda i eho ljudske reči, koja je za vas ljudska iako najčešće potiče od stražara, fijuk vetra prokrijumčari među bele, mrtvačke stene samice predeo u kome treperi suncem ozareno lišće. Naiđe i poneka neobična boja, senka, bestelesna, astralna projekcija nečeg što za druge ne postoji.
Stavlja se na raspolaganje i od mašte zavisi šta ćete s njom. Hoćete li je potrošiti u bescenje ili u sebe uvući i još dugo držati u životu. Prozor velikodušno propusti sunce, u kome će samo za vas igrati roj raskalašnih mušica ili orgijastični sedefasti sjaj sumraka, da ih, svečeri, zameni pozorište nemuštih seni. Ako u duhove verujete, možete s njima razgovarati. Možete se kod predaka raspitati šta vas čeka i zašto vas to čeka. No, to je, otprilike, sve što se od neutralne okoline sme očekivati. Poklonite poklonjenom još nekoliko sati, ostaćete s desetak koje morate nečim drugim utucati.
Tako stižemo do sanjarija.
U Poetici prostora, na koju se često pozivamo jer i tamnicu smatramo Kućom, Bachelard, na str. 33, piše: „U tim uslovima kad bi nas neko upitao šta je najdragocenija osobina kuće, rekli bismo: kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamo... Treba da pokažemo da je kuća jedna od najvećih sila integracije za misli, za sećanja i snove čoveka. Spajajući princip u toj integraciji, to je sanjarenje...“ U samoći karantina, u oniričkom prostoru tamničke kuće, ćelije raka pustinjaka, eremitske špilje, na nepokretnom dnu bunara vremena, sanjarenja vas, nema sumnje, integrišu, ozleđene delove istragom i suđenjem rasturenog bića opet u celinu skupljaju i spajaju, iako vas istovremeno silom fantazije, što Bachelard propušta da primeti, pretvarajući u višestruko biće, upućujući na razne strane i u razne uloge, takođe i razdvajaju. Uspostavljene celine uvek su zato nove ali nikad trajne.
Eto, u tome je, u vremenu opet, smisao samice. Ona je svođenje robije na pravu suštinu, na njenu – kaznu. Kada to vreme kao kaznu osetite, tek onda ste na robiji. Tu se, u međuvremenu, krije paradoks koji ne cenite dok ste u zatvoru. Toliko vremena nikad nećete imati, i nikad tako intenzivno, tako duboko osetiti da živite. Napolju za to nemate vremena. Napolju nemate vremena za vreme. Sve činite da ga na nešto potrošite, nečim utucate, da vam što brže prođe, da ga ne osetite. Ne shvatate da je to vreme koje razbacujete – život. U samoći vi ga ponovo pronalazite. Opet živite. To nije savet da odete na robiju da biste stvarno živeli. To je poziv da se poneki put osamite, ništa ne radite i, spuštajući se na vlastito dno, pokušate osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.
U tom pogledu imao sam nad drugima izvesnu prednost. Već sam u nekoliko navrata u samici boravio. Mesec dana sam preležao u tamnjači Obilićevog venca. A iznad svega, voleo sam samoću. Samom mi nikad nije bilo dosadno. Kada mi je bilo, uvek sam bio sa drugima.
Nema svrhe ponavljati opis tamnjače što sam ga dao u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci. (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, I, „U tamnjači ili Petoj dimenziji“, str. 199–211) Dovoljno je mrak zameniti svetlošću i zamisliti me kako radim sve ono što sam radio tamo, pa dobiti sliku mog karantina.
Sve dok nisam čuo oprezno grebanje po vratima.
Friday, February 18, 2011
SKAKAVCI III KNJIGA (XI deo)
SKAKAVCI III KNJIGA (XI deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Rani dani ili Inicijacija
Raduj se, mladiću, za mladosti svoje
i nek te veseli srce dok si mlad,
i hodi kud te srce tvoje vodi,
i kud oči tvoje gledaju, al’ znaj
da će te za sve to Bog na sud izvesti.
(Knjiga propovednikova, gl. 11, 9)
Osuđenik broj 14054
Mitrovica nije za nas novost. Pa ipak, kapija pred koju smo dovedeni nije nam izgledala poznata, ista kao kada smo prvi put kroz nju prošli, velikodušno oslobođeni straha od streljanja. Bila je, u stvari, ista, ogromna, teška, imperijalna, ali je za nas pri drugom susretu imala drugo značenje. (Napomena: Podsećam čitaoca da smo, pre procesa, jedne noći u aprilu 1949. privremeno transportovani s Ade Ciganlije u Sremsku Mitrovicu, da, uostalom sa zadovoljstvom, napravimo mesto informbirovcima koje su prikupljali za budući Goli otok. Događaj je opisan u II knjizi Godina koje su pojeli skakavci na stranama 93–97, u poglavlju pod naslovom „Građanski cirkus putuje na zapad“.) Prvog puta bila je tek privremen ulaz u nepoznat tamni vilajet robijaškog mimosveta. Znali smo da ćemo kroz nju uskoro izaći, jer nas je čekao sud da nas ovamo, među mitrovačke zidove, u kavez ljudskog usavršavanja, i zvanično vrati. Sada nismo znali kada ćemo, hoćemo li uopšte izaći, ili će nas kroz nju izneti. Prvi put smo imali nadu. Sad smo i bez nje ostali.
Besmo mrtvi, i u haljine bijele obučeni, kako propisuje Sveto pismo za Dan gnjeva.
Izvršena je primopredaja, prebrojani smo – to je najčešća, jedina, uostalom, intelektualna procedura na robiji – a zatim postrojeni u mračnom, htonskom holu prijemne zgrade. Ako je kapija ličila na gvozdena vrata užarenog Moloha u drevnoj Kartagini, ovo sumračno prazno, tiho predvorje podsećalo je na njegovo ždrelo, ohlađeno posle žrtvenih svetkovina.
Unaokolo su krstarili ravnodušni milicioneri, bezizrazni civili i ljudi siva, podbula, lakejski potuljena lica, u suroj robijaškoj odeći, i suviše urednoj, preterano održavanoj da priliči kažnjenicima. U rukama su nosili knjige, registre, papire, ulazili su i izlazili iz kancelarija, ne obraćajući pažnju na nas, niti bilo čime uvažavajući naše prisustvo. Kasnije sam doznao da su to slobodnjaci, zatvorenici na lakšem režimu, za rad dodeljeni administraciji prijemnog odeljenja kazamata, naročita, privilegovana kasta razuđene robijaške socijalne hijerarhije, o kojoj će više reči biti u glavi „Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje“.
Naišao je dežmekast plavokos čovek i prošao pored skromnog stroja korakom pauna koji je malo doprinosio želji da bude krupan i korpulentan. Bio je to pomoćnik upravnika KP doma, poverenik Udbe.
Ne znam zašto je stao ispred mene. Bio sam najviši u grupi. Možda zato, možda slučajno. Gledali smo se u oči. I on je, kao policijski ministar Penezić, očekivao da ih spustim. Nisam hteo. Prišao mi je korak bliže, podigao svoje, mutne, vodnjikave, kao iz ritova ribnjaka izvučene, i rekao:
– Izbićemo mi tebi taj pogled iz očiju.
Shvatio sam da me nije baš sasvim slučajno izabrao. Mora da je bio u sviti koja je pratila Penezića, s proleća, pri obilasku Sremske Mitrovice i, duboko uvređen, prisustvovao mom ratu očiju s njim. Čuo je kako mi je taj policijski princ Nove Jugoslavije i njen kralj u Srbiji obećao da ću uskoro biti dva metra pod zemljom i kako sam mu, nesvestan čemu se izlažem, iz mladalačke osionosti više nego kuraži, odgovorio: „Nisam znao da tako duboko sahranjujete svoje mrtve.“
Penezić je to odmah zaboravio, mali pomoćnik nije. Penezić-Krcun je, uostalom, to i mogao zaboraviti, jer pre toga mnogo toga nije zaboravio. Mali, anonimni pomoćnik nije smeo zaboraviti, jer su položaji s kojih se tako nešto bez posledica sme zaboravljati bili od njega još daleko i do njih se u policijskoj službi moglo dospevati jedino – dobrim pamćenjem.
U svakom slučaju, ako je po početku suditi, on nije obećavao. Zauzvrat, uputio me je u prvu i najbitniju tajnu robijaškog preživljavanja, sasvim oprečnu pravilu što važi u tzv. slobodnoj civilizaciji.
Jedan od presudnih uslova vašem uspehu napolju, u civilizaciji utakmice, trke, agona, jeste da se nečim iz neodređene humane statističke mase izuzmete. Da budete uočeni, zapaženi, izdvojeni – vaše lične sposobnosti, osobni darovi, vrline, malo će značiti ako na njih ne skrenete pažnju. I ne samo s početka, dok su one u tami anonimnosti. Morate se stalno isticati, uvek na prste propinjati, uvek se iz ubitačne, nivelirajuće antropoidne opštosti izdvajati. Ova vas nužnost pretvara u živu robu kojoj je, da bi se dobro prodavala, neophodno danonoćno da sija u izlogu, neprestano pred očima javnosti da bude. Samoreklamiranje tako postaje nezaobilazan conditio sine qua non građanskom prosperitetu.
Na robiji vas takvo isticanje odvodi u nevolju. Uslov preživljavanja, kao najvišeg dostupnog oblika tamničkog prosperiteta, tamo je neuočljivost. Da se postići može, rekao bih nevidljivost. (Koju je savetovao i primenjivao moj guru.) Potonuće u sivi, blagosloveni, muljeviti zaštitnički Zlatan prosek čovečnosti, koji vas na slobodi čini ništavnim i pretvara u statističku vrednost, značajnu jedino ako joj se pribroje druge anonimne brojke – ovde vas brani. Ovde niste samo broj, ovde je najbolje broj i biti. Bez imena, lika, osobina. Matematička veličina koja se da zanemariti i koju uprave kazniona redovno zanemaruju. A od uprave zanemaren biti najveća je privilegija koje se na robiji možete domoći.
U tom je smislu moja robijaška karijera počela na najgori mogući način. Bio sam zapažen. (Napomena: Iako sam ovo prvo Zlatno pravilo robijaškog ponašanja i umom i preko kože dobro naučio, nikako mi nije uspevalo da ga se držim. U presudnim časovima, uvek, naravno, u nevreme, pravio sam mahom besmislene gestove, ispravljajući najbeznačajnije sitne okuke jedne ionako krive socijalističke pravne Drine, besmislene, dakle, po sebi i u smislu neke realne koristi, gestove koji su me upadljivo izdvajali iz anonimne mase robijaša, jedine bezbedne sredine, i selekcionirali za pedagoške poduke administracije.
Poneki put bih, začudo, olako prolazio. Sklon sam bio da retke, sporadične, redovno polovične uspehe protumačim razložnošću mojih zahteva ili primedbi. Više u takve razloge ne verujem. Pre će biti da su oni u svojoj epskoj blesavosti zbunjivali tamničare, ostavljajući ih u nedoumici jesam li ludački opasan ili tek bezopasan ludak.)
Najpre smo u prijemnoj kancelariji uprave dali podatke, zavedeni u tamnički protokol i, mesto imena, koje smo tamo na deset do osamnaest godina deponovali, dobili matični broj. (Napomena: U II knjizi Godina koje su pojeli skakavci, u poglavlju „Miholjsko leto naše mladosti“, na strani 297, načinio sam grešku. Rekao sam da je moj prvi mitrovački broj bio 3345. Bio je – 14054.
(Dokaz su prva pisma iz Mitrovice.) Kasnije se menjao. Postajao je sve manji ukoliko sam duže robijao. Njegovo opadanje je posledica težnje vlasti da sakrije stvaran broj osuđenika, a i da ga u svakom danom trenutku učini manjim od postojećeg. Spočetka su po kazamatima brojevi bili registarski, pa se prema njima još nekako i mogla utvrditi zatvorenička populacija neke robijašnice. Kasnije su zamenjeni matičnim. Zatvorenici koji su puštani ili umirali ustupali su brojeve novodošavšim.
Sudeći po njima, paradoksalno, broj robijaša se smanjivao upravo onda kada je bivao sve veći. Paradoks je matematički, nije politički. Politički je prirodno u raju imati što manje onih koji nisu za rajski život. Zamena registarskog broja, dobijanog po redu dolaska, matičnim, doveo je u Mitrovici do mistične igre nagađanja, vezane za tamničku Numerologiju. Numerologija je, na slobodi, jedan od metoda hiromantije.
Ostala je to, malo uprošćena, i u zatvoru. Svaki je matični broj u svojoj kombinaciji cifara sadržao sudbinu nosioca. Nosioci broja, kažnjenici, menjali su se, a sudbina je ostajala ista ili slična. Tako se, barem, verovalo. Zato su osuđenici nastojali da saznaju kome su njihovi brojevi ranije pripadali i kakvu su sudbinu prethodni vlasnici imali. Bila je to naša vavilonska tombola.)
Razmena ličnog imena i prezimena za neutralan broj uvek prati bizarno osećanje oštećenja integriteta. Čini vam se da ste time izgubili više nego što stvarno gubite. Jer, ako bez predrasuda o ovoj denominaciji mislite, videćete da o vama broj ne kaže ništa manje od imena, ma kako originalno zvučalo. Na ime ste se navikli, na broj umesto imena niste. To je sve. Uostalom, količina podataka što smo ih dali, njihova sadržina, mera u kojoj smo u tim generalijama kao nezavisne, samosvojne, samobitne ličnosti zastupljeni, beše toliko mala, i uopšte, obim informacija što je potreban da se neko od slobodnog čoveka preobrazi u sužnja toliko je uvredljivo beznačajan, da među njima baš za imenom žaliti nema nikakvog smisla.
U protokol me je zavodio slobodnjak. Bio je prvi kojeg sam upoznao. Kad je završio, viknuo je „Sledeći!“, ali ja se nisam pomerio. Pogađate i zašto? Ako ste me kroz dve prethodne knjige upoznali, verujem da pogađate. Naravno, imao sam, kao i obično, protokolarnu primedbu.
– Šta čekaš? – upitao je. Držao se važno. Nešto od harizme vlasti za koju je radio senčilo je i njega.
Pokazao sam na protokol.
– Jedna rubrika je ostala prazna.
– Biće još petnaest godina – rekao je zlobno.
Shvatio sam da je predviđena za datum otpuštanja.
– A može i ranije.
– Kako?
– Ako umreš.
Planuo sam:
– Nemam nameru da im učinim to zadovoljstvo.
Pogledao me je mračno:
– Oni će ga učiniti tebi.
Robijaški humor nije s vedre strane. Njegov model je američkog pionirskog tipa. (Žena se kupa. Neko zvoni. Žena dovikuje da je u kupatilu. Glas saopštava da joj je sina pregazio parni valjak. Ona odgovara: „O. K. Provucite ga ispod vrata.“) Zatvorska šala nema za svrhu da vas razveseli, nego na zbilju pripremi.
Sledio je pretres stvari i lični pregled. Obavljao se u susednoj, potpuno praznoj odaji, na daskama koje su smrdele po loju i prašnjavim kolekcionarskim starudijama pokolenja robijaša. Enormna količina buržoaskih potrepština i irelevancija što smo ih, uredno spakovane, dovukli iz svojih građanskih predrasuda učinila je milicionere nestrpljivim. Bez ikakvog poštovanja prema privatnom vlasništvu, s prezirom koji su i napolju demonstrirali u svojim zakonskim dekretima, rovali su po našim stvarima, tražeći zabranjene. Nisu ih našli. Ni lični pregled nije doveo do nekog otkrića. Već smo desetak meseci u zatvoru i u opštim crtama znamo šta treba kriti. I šta i kako. Oduzima nam se hrana, a meke stvari izdvajaju za dezinfekciju. I nas će oprati i dezinfikovati. Kao da smo kliconoše opasne infektivne bolesti, kao da je svet napolju, svet slobode, kužan, pa zatvor od njegovih zaraza valja štititi. Ali kada vas budu otpuštali, raskuživati vas neće. Izaći ćete napolje takav (nikakav) kakav ste.
Na redu je šišanje do glave, najneprijatnija epizoda tehničke procedure vašeg pretvaranja od čoveka u drugo, niže biće, od građanina u robijaša. Doživeo sam je samo dva puta, 1941, na Cetinju, kad sam pošao u I razred gimnazije ,i 1943, na selu, kad sam, plivajući u mesnoj olimpijskoj kaljuzi zvanoj Vikaja, dobio šugu. I nijednom njene posledice ne behu trajne. Od obrijane glave, koju je za prvoškolce propisalo kraljevsko Ministarstvo prosvete, spasao me je 1941. svetski rat.
Od one iz 1943, koju je propisala dečačka glupost, neki crn, smrdljiv, a lekovit sapun. Činjenica da vas zatvorski berberi ne smatraju vrednim pažnje – zatvor, naime, svodi međusobne obzirnosti na najelementarnije, najrudimentarnije nužnosti zajedničkog života – a da su im alatke ličile pre na minijaturna zarđala rala za oranje nego na mašine za šišanje, proceduru ne čini lakšom.
(S nostalgijom sam se sećao našeg islednika P. S., takođe berberina, koji je samo o nama mislio.) Nakon toga jedni drugima izgledamo glupo. Iako nam je glava postala manja, sve što je na njoj bilo nesrazmerno veliko postaje sada još veće i uočljivije. Meni rastu uši i nos, a oči se šire. Pretvaram se u crtež na kraju pesmice: „Crta, crta, crtica – gotova je glavica!“
Odvode nas na kupanje, naše se stvari odnose na dezinfekciju. Kupatilo, nalik gasnim komorama Auschwitza, funkcioniše, kao i po svim zatvorima, na nepredvidljiv, hirovit način. Kad vam treba voda, nema je. Kad ste se preko nasapunjanog tela obukli, ona pljušti. Kad čekate hladnu, šuri vas vrela. Kad toplu hoćete, zasipa vas ledom. Ali to nije poenta događaja. Neupotrebljivost kupatila tiče se uprave Mitrovice. Nas se tiče činjenica da je to prvo veliko pranje posle deset meseci zatvora. (Napomena: Ni sad ne znam da li nam je na Obilićevom vencu, Adi Ciganliji, Beloj Crkvi, prvoj Sremskoj Mitrovici, kupanje ikad ponuđeno. Ne tvrdim da nije. Možda i jeste, ali ja se ponudom nisam koristio. U ono vreme nisam ljubio vodu, premda bih voleo da mogu reći kako sam kupanje odbio da bih na sebi, kao poslednju građansku uspomenu, zadržao svu prljavštinu bivšeg „dekadentnog života“.) I da prvi put vidimo kako izgledamo goli. Ja sam i onda sveden na crtež tušem – prostu liniju, komplikovanu s nekoliko bočnih krivulja.
Dodeljuju nam robijašku odeću. Sive je, svetlomišje boje, kakvoće grubog okupacijskog sukna i tako dezenirana da nas samo ona – zanemarivši sve drugo – pretvara u poluljudska čudovišta, kojima preventivna izolacija od civilizovanog socijalističkog sveta već i po izgledu sledi. Sastoji se od bluze, pantalona, cokula i kape. Kapa je okrugla, plitka kao šerpenja.
Cokule su teške, tesne ili prevelike. Bluza i pantalone prekratki ili preširoki. Probamo ponuđene uzorke. Trampimo se da odeću prilagodimo svojim građanskim proporcijama. Još negujemo stare standarde. Želimo i kao poluljudi privlačno da izgledamo. Hrpa garderobe za izbor, nažalost, nije velika, ali kombinacije su beskonačne. A milicionerima se žuri. Njima se na početku uvek žuri. Na kraju i oni podležu puževskom robijaškom tempu. Nalazim podobne cipele, podnošljivo odgovarajuću bluzu. Pantalone ostaju jadno prekratke, kapa prevelika. Ličim na cirkuskog klovna. Crta, crta, crtica – i odozgo kapica. Ravnodušno se mirim sa stanjem.
Kasnije ću shvatiti značaj spoljnog izgleda čak i na robiji, njegovu lekovitu ulogu u održavanju samopouzdanja, bez kojeg nemate izgleda da se ovde sačuvate. Duševnom propadanju uvek je prethodilo zanemarivanje izgleda i lične higijene, a sledilo mu telesno raspadanje. Nagoveštaj bliske smrti javljao se prvo na odeći, tek potom u očima robijaških „muslimana“, kako su zatočenici po nemačkim logorima zvali poremećene drugove, lišene volje za životom.
Usput sam razumeo zašto su se britanski istraživači i usred prašume presvlačili za večeru, a predratni bankroti se, baš kad im je najteže, oblačili kao da su na vrhuncu kreditnih sposobnosti. Posredi, kod Engleza, nije obmana tigrova ili, kod bankrota, eventualnih zajmodavaca, obmana, dakle, drugih. Obmanjivali su sebe. Bez samoobmane ni te druge ne behu kadri da u pogledu svog finansijskog stanja prevare. Stoga ću na robiji, strože nego na slobodi, održavati ličnu higijenu, redovno se brijati i parfimisati, pod slamaricom peglati pantalone i kad god mogu odeću za prikladniju menjati.
Kad se presvukosmo, nije trebalo da se u ogledalo pogledamo – nije ga, uostalom, ni bilo – znali smo da u ovih poslednjih nekoliko minuta, dok smo garderobu menjali, konačno postasmo novi ljudi. Zasad, naravno, samo spoljnim izgledom. Unutrašnje promene doći će s godinama što nas čekaju. Socijalizam je obećavao da će nas sve pretvoriti u nove ljude, ljude novog kova.
No, za to je trebalo i truda i vremena. Pa i malo sreće. S nama mu je išlo najlakše. Dovoljno je bilo da nas obrije do glave, ugura u sive zatvoreničke vreće, i zalepi nam umesto imena broj, i mi smo novim ljudima već postali. Daleko pre drugih građana koji će morati čekati kristalizaciju ideje u praksi, a povrh svega, još i lično učestvovati u svom metamorfozisu u roba.
Protokol je nalagao da budemo predstavljeni upravniku KP doma. Tada, a i dosta dugo posle 1949, Sremskom je Mitrovicom upravljao drug Milenović. Drug, naravno, za slobodne građane, za drugove. Za nas, kažnjenike, narodne neprijatelje i domaće izrode, bio je, prema prećutnim proleterskim običajima, gospodin. (Napomena: Nikad se nisam prestao diviti ovom paradoksu. U komunističkoj terminologiji gospodin je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen je proleterskom rečju – drug, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom građanin.
Na slobodi, 1948, gospode više nije bilo. Nešto se zadržalo po zapadnim diplomatskim predstavništvima, među inostranim izveštačima i posetiocima Jugoslavije. I ovde, u socijalističkom zatvoru. Nigde u dokumentima Ministarstva unutrašnjih poslova nisam našao propis koji bi takvo oslovljavanje zatvorskih službenika izričito naređivao.
Otkud, onda, ono? Iz kakvog je podsvesnog vilajeta osećanja niže vrednosti pobedničke klase dospelo? Razumeo bih zahtev da stražare i službenike oslovljavamo sa „građanine“, jer drugovi svakako niti smo bili, niti smo i jedni i drugi želeli da budemo (mada je njihov proklamovani penološki cilj bio da drugove od nas naprave), ali tu žeđ za gospodstvom, koje se u međuvremenu prezire, nisam shvatao.)
U kancelariji je za hrastovim, izrezbarenim pisaćim stolom, musolinijevski arogantnih razmera, za koji sam kasnije saznao da je izdeljan u stolarskoj radionici Mitrovice, sedeo dežmekast, podgojen čovek, podbulog, žutičavog lica, svetlosmeđe, retke kose i praznog komatoznog pogleda. (Uopšte ne garantujem da je tako izgledao. Ni on, ni njegov sto. Tako sam ih ja video.) Prazan, skoro kadaveričan pogled nije bio obeležje samo upravnikovih očiju. Ako se izuzmu oči veterana zatvorske Udbe, uvek agilne, budne, sumnjičave, oštre kao sečivo mača, stalno na poslu uočavanja narodnih neprijatelja, oči svih ostalih pripadnika upravne hijerarhije, ključara, službenika, civila i vojnih lica podjednako behu bez pravog, živog pogleda, zastrte maglenim mrtvačkim pokrovom monotonije i rutine u kojoj se na robiji živi. Razlika između zatvorenika i onih što nad njima bdiju, posle izvesnog broja zajedničkih godina, osim u odeći i privilegijama, više se ne zapaža.
Kraj stola, sa strane, stajao je njegov pomoćnik, onaj što mi je obećao izbijanje pogleda iz očiju. Njegovo prisustvo davalo je susretu krupniji značaj od protokolarnog. Pitanje je bilo – šta uraditi? Zadržati pogled što ga je onoliko uzbudio, i tako sačuvati dostojanstvo, ili ga za ovu naročitu priliku (samo za nju?) ublažiti, malo od samodostojanstva izgubiti, ali zauzvrat izbeći neizvesne provokacije i izvesne neprilike, da mi se možda taj pogled negde u budućoj tmini robijanja metodično izbija. Preležana istraga već me je naučila racionisanju svojih postupaka. I da je mudrije odreći se gospodstva i ne čistiti klozete od govana, nego kao njihov redovni čistač na tom gospodstvu insistirati. Ako raspolažete s manje vojske od neprijatelja, a još vam je i slabije naoružana, ne možete braniti sve frontove. Tada ćete na svima izgubiti i ostati bez ikakve odbrane kad se otvori presudni. Morate izabrati.
Gde ćete se odupreti, gde taktički povući. U istrazi je takav izbor lakši. Presudni se front otvara čim vas prvi put u islednikovu kancelariju uvedu. On vam je jasan od početka. Sve što se događa gore, po ćelijama, sporedno je. Vaše držanje gore na tavanu ni u šta se ne računa kad siđete dole u podrum. Prostor pada je dole. Gore vas svaki kompromis za taj pad priprema (i samo u tom smislu je prostor pada i gore, u vašim razmišljanjima šta dole da radite), ali do njega obavezno ne dovodi ako su vaša popuštanja kućnom redu pa i neregularnim prohtevima ključara sračunata na konzervaciju energije za prave bitke s policijom.
Na robiji sve to nije tako jasno. Broj je frontova toliki i toliko su slični jedan drugom da je odlučujući za početnika neuočljiv. Neuočljiv dok ne shvati bitnu razliku između istrage i izdržavanja kazne, iako oba procesa obuhvataju zatvor. U istrazi je, pa i na sudu, cilj što manje biti kriv. Na robiji se pitanje krivice uopšte ne postavlja. Možete slobodno biti nevini, stanje vam se neće promeniti, ako i gore ne postane. I to upravo zato što ste nevini i za usrani položaj u nekoj krivici ne nalazite ni izvinjenje, ni opravdanje, ni odštetu. Na robiji je jedini cilj – preživeti. A to znači s upravom što manje posla imati.
Ne sećam se prvog razgovora s Milenovićem. Verovatno se odnosio na pitanje „šta mi je sve ovo trebalo?“ – zagonetka što je sve naše istražne partnere istrajno mučila, pa su, kako kad, njome ili šamarima, započinjali poznanstvo s nama, a od vremena do vremena joj se i vraćali. Na takva pitanja, koja su davala zamaha mojim nazadnim građanskim raspoloženjima a logici kontrarevolucije širom otvarala put, u početku sam spremno i elaborirano odgovarao.
Objašnjavao sam nužnost borbe protiv komunista istom povesnom dijalektikom kojom su komunisti objašnjavali svoju istorijsku nužnost i dijalektičku neizbežnost komunizma. Nisam daleko dospevao – nužnosti ponekad bole – pa sam odustao i otada odgovarao stupidnim sleganjem ramena, kao da ne znam. Ne znam šta mi je ovo trebalo, skoro da ne znam ni kako sam ovamo dospeo.
Pamtim nastojanje da znameniti pogled borca za ljudske slobode pripitomim. Tome sam se zadatku toliko podredio da nisam video kada je pomoćnik, kome su moji faktički napori bili posvećeni, iz kancelarije izašao. Zastideo sam se. Pogledu htedoh povratiti oštrinu, sebi samopoštovanje. Bilo je kasno. Upravnik je završio sa mnom, a milicioner me izveo u hodnik.
Stao sam i upiljio se u njega pogledom namenjenim Milenoviću i njegovom malom pomoćniku. Uzvratio mi ga je začuđeno:
– Šta me gledaš, marvo! Marš u karantin!
(XII deo OVDE)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Rani dani ili Inicijacija
Raduj se, mladiću, za mladosti svoje
i nek te veseli srce dok si mlad,
i hodi kud te srce tvoje vodi,
i kud oči tvoje gledaju, al’ znaj
da će te za sve to Bog na sud izvesti.
(Knjiga propovednikova, gl. 11, 9)
Osuđenik broj 14054
Mitrovica nije za nas novost. Pa ipak, kapija pred koju smo dovedeni nije nam izgledala poznata, ista kao kada smo prvi put kroz nju prošli, velikodušno oslobođeni straha od streljanja. Bila je, u stvari, ista, ogromna, teška, imperijalna, ali je za nas pri drugom susretu imala drugo značenje. (Napomena: Podsećam čitaoca da smo, pre procesa, jedne noći u aprilu 1949. privremeno transportovani s Ade Ciganlije u Sremsku Mitrovicu, da, uostalom sa zadovoljstvom, napravimo mesto informbirovcima koje su prikupljali za budući Goli otok. Događaj je opisan u II knjizi Godina koje su pojeli skakavci na stranama 93–97, u poglavlju pod naslovom „Građanski cirkus putuje na zapad“.) Prvog puta bila je tek privremen ulaz u nepoznat tamni vilajet robijaškog mimosveta. Znali smo da ćemo kroz nju uskoro izaći, jer nas je čekao sud da nas ovamo, među mitrovačke zidove, u kavez ljudskog usavršavanja, i zvanično vrati. Sada nismo znali kada ćemo, hoćemo li uopšte izaći, ili će nas kroz nju izneti. Prvi put smo imali nadu. Sad smo i bez nje ostali.
Besmo mrtvi, i u haljine bijele obučeni, kako propisuje Sveto pismo za Dan gnjeva.
Izvršena je primopredaja, prebrojani smo – to je najčešća, jedina, uostalom, intelektualna procedura na robiji – a zatim postrojeni u mračnom, htonskom holu prijemne zgrade. Ako je kapija ličila na gvozdena vrata užarenog Moloha u drevnoj Kartagini, ovo sumračno prazno, tiho predvorje podsećalo je na njegovo ždrelo, ohlađeno posle žrtvenih svetkovina.
Unaokolo su krstarili ravnodušni milicioneri, bezizrazni civili i ljudi siva, podbula, lakejski potuljena lica, u suroj robijaškoj odeći, i suviše urednoj, preterano održavanoj da priliči kažnjenicima. U rukama su nosili knjige, registre, papire, ulazili su i izlazili iz kancelarija, ne obraćajući pažnju na nas, niti bilo čime uvažavajući naše prisustvo. Kasnije sam doznao da su to slobodnjaci, zatvorenici na lakšem režimu, za rad dodeljeni administraciji prijemnog odeljenja kazamata, naročita, privilegovana kasta razuđene robijaške socijalne hijerarhije, o kojoj će više reči biti u glavi „Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje“.
Naišao je dežmekast plavokos čovek i prošao pored skromnog stroja korakom pauna koji je malo doprinosio želji da bude krupan i korpulentan. Bio je to pomoćnik upravnika KP doma, poverenik Udbe.
Ne znam zašto je stao ispred mene. Bio sam najviši u grupi. Možda zato, možda slučajno. Gledali smo se u oči. I on je, kao policijski ministar Penezić, očekivao da ih spustim. Nisam hteo. Prišao mi je korak bliže, podigao svoje, mutne, vodnjikave, kao iz ritova ribnjaka izvučene, i rekao:
– Izbićemo mi tebi taj pogled iz očiju.
Shvatio sam da me nije baš sasvim slučajno izabrao. Mora da je bio u sviti koja je pratila Penezića, s proleća, pri obilasku Sremske Mitrovice i, duboko uvređen, prisustvovao mom ratu očiju s njim. Čuo je kako mi je taj policijski princ Nove Jugoslavije i njen kralj u Srbiji obećao da ću uskoro biti dva metra pod zemljom i kako sam mu, nesvestan čemu se izlažem, iz mladalačke osionosti više nego kuraži, odgovorio: „Nisam znao da tako duboko sahranjujete svoje mrtve.“
Penezić je to odmah zaboravio, mali pomoćnik nije. Penezić-Krcun je, uostalom, to i mogao zaboraviti, jer pre toga mnogo toga nije zaboravio. Mali, anonimni pomoćnik nije smeo zaboraviti, jer su položaji s kojih se tako nešto bez posledica sme zaboravljati bili od njega još daleko i do njih se u policijskoj službi moglo dospevati jedino – dobrim pamćenjem.
U svakom slučaju, ako je po početku suditi, on nije obećavao. Zauzvrat, uputio me je u prvu i najbitniju tajnu robijaškog preživljavanja, sasvim oprečnu pravilu što važi u tzv. slobodnoj civilizaciji.
Jedan od presudnih uslova vašem uspehu napolju, u civilizaciji utakmice, trke, agona, jeste da se nečim iz neodređene humane statističke mase izuzmete. Da budete uočeni, zapaženi, izdvojeni – vaše lične sposobnosti, osobni darovi, vrline, malo će značiti ako na njih ne skrenete pažnju. I ne samo s početka, dok su one u tami anonimnosti. Morate se stalno isticati, uvek na prste propinjati, uvek se iz ubitačne, nivelirajuće antropoidne opštosti izdvajati. Ova vas nužnost pretvara u živu robu kojoj je, da bi se dobro prodavala, neophodno danonoćno da sija u izlogu, neprestano pred očima javnosti da bude. Samoreklamiranje tako postaje nezaobilazan conditio sine qua non građanskom prosperitetu.
Na robiji vas takvo isticanje odvodi u nevolju. Uslov preživljavanja, kao najvišeg dostupnog oblika tamničkog prosperiteta, tamo je neuočljivost. Da se postići može, rekao bih nevidljivost. (Koju je savetovao i primenjivao moj guru.) Potonuće u sivi, blagosloveni, muljeviti zaštitnički Zlatan prosek čovečnosti, koji vas na slobodi čini ništavnim i pretvara u statističku vrednost, značajnu jedino ako joj se pribroje druge anonimne brojke – ovde vas brani. Ovde niste samo broj, ovde je najbolje broj i biti. Bez imena, lika, osobina. Matematička veličina koja se da zanemariti i koju uprave kazniona redovno zanemaruju. A od uprave zanemaren biti najveća je privilegija koje se na robiji možete domoći.
U tom je smislu moja robijaška karijera počela na najgori mogući način. Bio sam zapažen. (Napomena: Iako sam ovo prvo Zlatno pravilo robijaškog ponašanja i umom i preko kože dobro naučio, nikako mi nije uspevalo da ga se držim. U presudnim časovima, uvek, naravno, u nevreme, pravio sam mahom besmislene gestove, ispravljajući najbeznačajnije sitne okuke jedne ionako krive socijalističke pravne Drine, besmislene, dakle, po sebi i u smislu neke realne koristi, gestove koji su me upadljivo izdvajali iz anonimne mase robijaša, jedine bezbedne sredine, i selekcionirali za pedagoške poduke administracije.
Poneki put bih, začudo, olako prolazio. Sklon sam bio da retke, sporadične, redovno polovične uspehe protumačim razložnošću mojih zahteva ili primedbi. Više u takve razloge ne verujem. Pre će biti da su oni u svojoj epskoj blesavosti zbunjivali tamničare, ostavljajući ih u nedoumici jesam li ludački opasan ili tek bezopasan ludak.)
Najpre smo u prijemnoj kancelariji uprave dali podatke, zavedeni u tamnički protokol i, mesto imena, koje smo tamo na deset do osamnaest godina deponovali, dobili matični broj. (Napomena: U II knjizi Godina koje su pojeli skakavci, u poglavlju „Miholjsko leto naše mladosti“, na strani 297, načinio sam grešku. Rekao sam da je moj prvi mitrovački broj bio 3345. Bio je – 14054.
(Dokaz su prva pisma iz Mitrovice.) Kasnije se menjao. Postajao je sve manji ukoliko sam duže robijao. Njegovo opadanje je posledica težnje vlasti da sakrije stvaran broj osuđenika, a i da ga u svakom danom trenutku učini manjim od postojećeg. Spočetka su po kazamatima brojevi bili registarski, pa se prema njima još nekako i mogla utvrditi zatvorenička populacija neke robijašnice. Kasnije su zamenjeni matičnim. Zatvorenici koji su puštani ili umirali ustupali su brojeve novodošavšim.
Sudeći po njima, paradoksalno, broj robijaša se smanjivao upravo onda kada je bivao sve veći. Paradoks je matematički, nije politički. Politički je prirodno u raju imati što manje onih koji nisu za rajski život. Zamena registarskog broja, dobijanog po redu dolaska, matičnim, doveo je u Mitrovici do mistične igre nagađanja, vezane za tamničku Numerologiju. Numerologija je, na slobodi, jedan od metoda hiromantije.
Ostala je to, malo uprošćena, i u zatvoru. Svaki je matični broj u svojoj kombinaciji cifara sadržao sudbinu nosioca. Nosioci broja, kažnjenici, menjali su se, a sudbina je ostajala ista ili slična. Tako se, barem, verovalo. Zato su osuđenici nastojali da saznaju kome su njihovi brojevi ranije pripadali i kakvu su sudbinu prethodni vlasnici imali. Bila je to naša vavilonska tombola.)
Razmena ličnog imena i prezimena za neutralan broj uvek prati bizarno osećanje oštećenja integriteta. Čini vam se da ste time izgubili više nego što stvarno gubite. Jer, ako bez predrasuda o ovoj denominaciji mislite, videćete da o vama broj ne kaže ništa manje od imena, ma kako originalno zvučalo. Na ime ste se navikli, na broj umesto imena niste. To je sve. Uostalom, količina podataka što smo ih dali, njihova sadržina, mera u kojoj smo u tim generalijama kao nezavisne, samosvojne, samobitne ličnosti zastupljeni, beše toliko mala, i uopšte, obim informacija što je potreban da se neko od slobodnog čoveka preobrazi u sužnja toliko je uvredljivo beznačajan, da među njima baš za imenom žaliti nema nikakvog smisla.
U protokol me je zavodio slobodnjak. Bio je prvi kojeg sam upoznao. Kad je završio, viknuo je „Sledeći!“, ali ja se nisam pomerio. Pogađate i zašto? Ako ste me kroz dve prethodne knjige upoznali, verujem da pogađate. Naravno, imao sam, kao i obično, protokolarnu primedbu.
– Šta čekaš? – upitao je. Držao se važno. Nešto od harizme vlasti za koju je radio senčilo je i njega.
Pokazao sam na protokol.
– Jedna rubrika je ostala prazna.
– Biće još petnaest godina – rekao je zlobno.
Shvatio sam da je predviđena za datum otpuštanja.
– A može i ranije.
– Kako?
– Ako umreš.
Planuo sam:
– Nemam nameru da im učinim to zadovoljstvo.
Pogledao me je mračno:
– Oni će ga učiniti tebi.
Robijaški humor nije s vedre strane. Njegov model je američkog pionirskog tipa. (Žena se kupa. Neko zvoni. Žena dovikuje da je u kupatilu. Glas saopštava da joj je sina pregazio parni valjak. Ona odgovara: „O. K. Provucite ga ispod vrata.“) Zatvorska šala nema za svrhu da vas razveseli, nego na zbilju pripremi.
Sledio je pretres stvari i lični pregled. Obavljao se u susednoj, potpuno praznoj odaji, na daskama koje su smrdele po loju i prašnjavim kolekcionarskim starudijama pokolenja robijaša. Enormna količina buržoaskih potrepština i irelevancija što smo ih, uredno spakovane, dovukli iz svojih građanskih predrasuda učinila je milicionere nestrpljivim. Bez ikakvog poštovanja prema privatnom vlasništvu, s prezirom koji su i napolju demonstrirali u svojim zakonskim dekretima, rovali su po našim stvarima, tražeći zabranjene. Nisu ih našli. Ni lični pregled nije doveo do nekog otkrića. Već smo desetak meseci u zatvoru i u opštim crtama znamo šta treba kriti. I šta i kako. Oduzima nam se hrana, a meke stvari izdvajaju za dezinfekciju. I nas će oprati i dezinfikovati. Kao da smo kliconoše opasne infektivne bolesti, kao da je svet napolju, svet slobode, kužan, pa zatvor od njegovih zaraza valja štititi. Ali kada vas budu otpuštali, raskuživati vas neće. Izaći ćete napolje takav (nikakav) kakav ste.
Na redu je šišanje do glave, najneprijatnija epizoda tehničke procedure vašeg pretvaranja od čoveka u drugo, niže biće, od građanina u robijaša. Doživeo sam je samo dva puta, 1941, na Cetinju, kad sam pošao u I razred gimnazije ,i 1943, na selu, kad sam, plivajući u mesnoj olimpijskoj kaljuzi zvanoj Vikaja, dobio šugu. I nijednom njene posledice ne behu trajne. Od obrijane glave, koju je za prvoškolce propisalo kraljevsko Ministarstvo prosvete, spasao me je 1941. svetski rat.
Od one iz 1943, koju je propisala dečačka glupost, neki crn, smrdljiv, a lekovit sapun. Činjenica da vas zatvorski berberi ne smatraju vrednim pažnje – zatvor, naime, svodi međusobne obzirnosti na najelementarnije, najrudimentarnije nužnosti zajedničkog života – a da su im alatke ličile pre na minijaturna zarđala rala za oranje nego na mašine za šišanje, proceduru ne čini lakšom.
(S nostalgijom sam se sećao našeg islednika P. S., takođe berberina, koji je samo o nama mislio.) Nakon toga jedni drugima izgledamo glupo. Iako nam je glava postala manja, sve što je na njoj bilo nesrazmerno veliko postaje sada još veće i uočljivije. Meni rastu uši i nos, a oči se šire. Pretvaram se u crtež na kraju pesmice: „Crta, crta, crtica – gotova je glavica!“
Odvode nas na kupanje, naše se stvari odnose na dezinfekciju. Kupatilo, nalik gasnim komorama Auschwitza, funkcioniše, kao i po svim zatvorima, na nepredvidljiv, hirovit način. Kad vam treba voda, nema je. Kad ste se preko nasapunjanog tela obukli, ona pljušti. Kad čekate hladnu, šuri vas vrela. Kad toplu hoćete, zasipa vas ledom. Ali to nije poenta događaja. Neupotrebljivost kupatila tiče se uprave Mitrovice. Nas se tiče činjenica da je to prvo veliko pranje posle deset meseci zatvora. (Napomena: Ni sad ne znam da li nam je na Obilićevom vencu, Adi Ciganliji, Beloj Crkvi, prvoj Sremskoj Mitrovici, kupanje ikad ponuđeno. Ne tvrdim da nije. Možda i jeste, ali ja se ponudom nisam koristio. U ono vreme nisam ljubio vodu, premda bih voleo da mogu reći kako sam kupanje odbio da bih na sebi, kao poslednju građansku uspomenu, zadržao svu prljavštinu bivšeg „dekadentnog života“.) I da prvi put vidimo kako izgledamo goli. Ja sam i onda sveden na crtež tušem – prostu liniju, komplikovanu s nekoliko bočnih krivulja.
Dodeljuju nam robijašku odeću. Sive je, svetlomišje boje, kakvoće grubog okupacijskog sukna i tako dezenirana da nas samo ona – zanemarivši sve drugo – pretvara u poluljudska čudovišta, kojima preventivna izolacija od civilizovanog socijalističkog sveta već i po izgledu sledi. Sastoji se od bluze, pantalona, cokula i kape. Kapa je okrugla, plitka kao šerpenja.
Cokule su teške, tesne ili prevelike. Bluza i pantalone prekratki ili preširoki. Probamo ponuđene uzorke. Trampimo se da odeću prilagodimo svojim građanskim proporcijama. Još negujemo stare standarde. Želimo i kao poluljudi privlačno da izgledamo. Hrpa garderobe za izbor, nažalost, nije velika, ali kombinacije su beskonačne. A milicionerima se žuri. Njima se na početku uvek žuri. Na kraju i oni podležu puževskom robijaškom tempu. Nalazim podobne cipele, podnošljivo odgovarajuću bluzu. Pantalone ostaju jadno prekratke, kapa prevelika. Ličim na cirkuskog klovna. Crta, crta, crtica – i odozgo kapica. Ravnodušno se mirim sa stanjem.
Kasnije ću shvatiti značaj spoljnog izgleda čak i na robiji, njegovu lekovitu ulogu u održavanju samopouzdanja, bez kojeg nemate izgleda da se ovde sačuvate. Duševnom propadanju uvek je prethodilo zanemarivanje izgleda i lične higijene, a sledilo mu telesno raspadanje. Nagoveštaj bliske smrti javljao se prvo na odeći, tek potom u očima robijaških „muslimana“, kako su zatočenici po nemačkim logorima zvali poremećene drugove, lišene volje za životom.
Usput sam razumeo zašto su se britanski istraživači i usred prašume presvlačili za večeru, a predratni bankroti se, baš kad im je najteže, oblačili kao da su na vrhuncu kreditnih sposobnosti. Posredi, kod Engleza, nije obmana tigrova ili, kod bankrota, eventualnih zajmodavaca, obmana, dakle, drugih. Obmanjivali su sebe. Bez samoobmane ni te druge ne behu kadri da u pogledu svog finansijskog stanja prevare. Stoga ću na robiji, strože nego na slobodi, održavati ličnu higijenu, redovno se brijati i parfimisati, pod slamaricom peglati pantalone i kad god mogu odeću za prikladniju menjati.
Kad se presvukosmo, nije trebalo da se u ogledalo pogledamo – nije ga, uostalom, ni bilo – znali smo da u ovih poslednjih nekoliko minuta, dok smo garderobu menjali, konačno postasmo novi ljudi. Zasad, naravno, samo spoljnim izgledom. Unutrašnje promene doći će s godinama što nas čekaju. Socijalizam je obećavao da će nas sve pretvoriti u nove ljude, ljude novog kova.
No, za to je trebalo i truda i vremena. Pa i malo sreće. S nama mu je išlo najlakše. Dovoljno je bilo da nas obrije do glave, ugura u sive zatvoreničke vreće, i zalepi nam umesto imena broj, i mi smo novim ljudima već postali. Daleko pre drugih građana koji će morati čekati kristalizaciju ideje u praksi, a povrh svega, još i lično učestvovati u svom metamorfozisu u roba.
Protokol je nalagao da budemo predstavljeni upravniku KP doma. Tada, a i dosta dugo posle 1949, Sremskom je Mitrovicom upravljao drug Milenović. Drug, naravno, za slobodne građane, za drugove. Za nas, kažnjenike, narodne neprijatelje i domaće izrode, bio je, prema prećutnim proleterskim običajima, gospodin. (Napomena: Nikad se nisam prestao diviti ovom paradoksu. U komunističkoj terminologiji gospodin je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen je proleterskom rečju – drug, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom građanin.
Na slobodi, 1948, gospode više nije bilo. Nešto se zadržalo po zapadnim diplomatskim predstavništvima, među inostranim izveštačima i posetiocima Jugoslavije. I ovde, u socijalističkom zatvoru. Nigde u dokumentima Ministarstva unutrašnjih poslova nisam našao propis koji bi takvo oslovljavanje zatvorskih službenika izričito naređivao.
Otkud, onda, ono? Iz kakvog je podsvesnog vilajeta osećanja niže vrednosti pobedničke klase dospelo? Razumeo bih zahtev da stražare i službenike oslovljavamo sa „građanine“, jer drugovi svakako niti smo bili, niti smo i jedni i drugi želeli da budemo (mada je njihov proklamovani penološki cilj bio da drugove od nas naprave), ali tu žeđ za gospodstvom, koje se u međuvremenu prezire, nisam shvatao.)
U kancelariji je za hrastovim, izrezbarenim pisaćim stolom, musolinijevski arogantnih razmera, za koji sam kasnije saznao da je izdeljan u stolarskoj radionici Mitrovice, sedeo dežmekast, podgojen čovek, podbulog, žutičavog lica, svetlosmeđe, retke kose i praznog komatoznog pogleda. (Uopšte ne garantujem da je tako izgledao. Ni on, ni njegov sto. Tako sam ih ja video.) Prazan, skoro kadaveričan pogled nije bio obeležje samo upravnikovih očiju. Ako se izuzmu oči veterana zatvorske Udbe, uvek agilne, budne, sumnjičave, oštre kao sečivo mača, stalno na poslu uočavanja narodnih neprijatelja, oči svih ostalih pripadnika upravne hijerarhije, ključara, službenika, civila i vojnih lica podjednako behu bez pravog, živog pogleda, zastrte maglenim mrtvačkim pokrovom monotonije i rutine u kojoj se na robiji živi. Razlika između zatvorenika i onih što nad njima bdiju, posle izvesnog broja zajedničkih godina, osim u odeći i privilegijama, više se ne zapaža.
Kraj stola, sa strane, stajao je njegov pomoćnik, onaj što mi je obećao izbijanje pogleda iz očiju. Njegovo prisustvo davalo je susretu krupniji značaj od protokolarnog. Pitanje je bilo – šta uraditi? Zadržati pogled što ga je onoliko uzbudio, i tako sačuvati dostojanstvo, ili ga za ovu naročitu priliku (samo za nju?) ublažiti, malo od samodostojanstva izgubiti, ali zauzvrat izbeći neizvesne provokacije i izvesne neprilike, da mi se možda taj pogled negde u budućoj tmini robijanja metodično izbija. Preležana istraga već me je naučila racionisanju svojih postupaka. I da je mudrije odreći se gospodstva i ne čistiti klozete od govana, nego kao njihov redovni čistač na tom gospodstvu insistirati. Ako raspolažete s manje vojske od neprijatelja, a još vam je i slabije naoružana, ne možete braniti sve frontove. Tada ćete na svima izgubiti i ostati bez ikakve odbrane kad se otvori presudni. Morate izabrati.
Gde ćete se odupreti, gde taktički povući. U istrazi je takav izbor lakši. Presudni se front otvara čim vas prvi put u islednikovu kancelariju uvedu. On vam je jasan od početka. Sve što se događa gore, po ćelijama, sporedno je. Vaše držanje gore na tavanu ni u šta se ne računa kad siđete dole u podrum. Prostor pada je dole. Gore vas svaki kompromis za taj pad priprema (i samo u tom smislu je prostor pada i gore, u vašim razmišljanjima šta dole da radite), ali do njega obavezno ne dovodi ako su vaša popuštanja kućnom redu pa i neregularnim prohtevima ključara sračunata na konzervaciju energije za prave bitke s policijom.
Na robiji sve to nije tako jasno. Broj je frontova toliki i toliko su slični jedan drugom da je odlučujući za početnika neuočljiv. Neuočljiv dok ne shvati bitnu razliku između istrage i izdržavanja kazne, iako oba procesa obuhvataju zatvor. U istrazi je, pa i na sudu, cilj što manje biti kriv. Na robiji se pitanje krivice uopšte ne postavlja. Možete slobodno biti nevini, stanje vam se neće promeniti, ako i gore ne postane. I to upravo zato što ste nevini i za usrani položaj u nekoj krivici ne nalazite ni izvinjenje, ni opravdanje, ni odštetu. Na robiji je jedini cilj – preživeti. A to znači s upravom što manje posla imati.
Ne sećam se prvog razgovora s Milenovićem. Verovatno se odnosio na pitanje „šta mi je sve ovo trebalo?“ – zagonetka što je sve naše istražne partnere istrajno mučila, pa su, kako kad, njome ili šamarima, započinjali poznanstvo s nama, a od vremena do vremena joj se i vraćali. Na takva pitanja, koja su davala zamaha mojim nazadnim građanskim raspoloženjima a logici kontrarevolucije širom otvarala put, u početku sam spremno i elaborirano odgovarao.
Objašnjavao sam nužnost borbe protiv komunista istom povesnom dijalektikom kojom su komunisti objašnjavali svoju istorijsku nužnost i dijalektičku neizbežnost komunizma. Nisam daleko dospevao – nužnosti ponekad bole – pa sam odustao i otada odgovarao stupidnim sleganjem ramena, kao da ne znam. Ne znam šta mi je ovo trebalo, skoro da ne znam ni kako sam ovamo dospeo.
Pamtim nastojanje da znameniti pogled borca za ljudske slobode pripitomim. Tome sam se zadatku toliko podredio da nisam video kada je pomoćnik, kome su moji faktički napori bili posvećeni, iz kancelarije izašao. Zastideo sam se. Pogledu htedoh povratiti oštrinu, sebi samopoštovanje. Bilo je kasno. Upravnik je završio sa mnom, a milicioner me izveo u hodnik.
Stao sam i upiljio se u njega pogledom namenjenim Milenoviću i njegovom malom pomoćniku. Uzvratio mi ga je začuđeno:
– Šta me gledaš, marvo! Marš u karantin!
(XII deo OVDE)
Thursday, February 17, 2011
SKAKAVCI III KNJIGA (X deo)
SKAKAVCI III KNJIGA (X deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Dugo i slavno žitije jedne robijašnice
Geometrijski simbol tamnice je stereometrijska predstava kocke. Svi su njeni drugi oblici iz ovog primarnog modela izvedeni. Stavite tu kocku u vreme koje je izgubilo pokretljivost, dobićete zatvor.
Svaki narod ima poneku ili nekoliko tamnica koje mu i sada žive u pamćenju, radile ili ne. Setimo se samo Marmetinske tamnice u Rimu. Ko čuo nije za Sing Sing, mesto konfinacije Ala Caponea, ili Alcatraz na jednoj hridini pacifičke obale Sjedinjenih Država? Ako ništa drugo, gledan je film Ptičar iz Alcatraza. (Uostalom, da filma i televizije nije, većina ljudi, pre nego što u njega dospe, zatvor ne bi ni upoznala.)
Čuli smo za Tower, u kome su dekapitovani kraljica Anne Boleyn, grof od Essexa i Thomas More, a pod čijim je krovom Sir Walter Raleigh napisao Istoriju sveta. Kasnije, za londonski Pentonwille, pušten u rad 1842. i još u punom pogonu, ili robijašnicu u močvarama Dartmoora, po kojima je plamenih čeljusti lutao krvoločni Baskervilski pas.
Carski Rusi su imali Petropavlovsku tvrđavu na Nevi, mesto zatočenja dekabrista, petraševaca, socijalrevolucionara i vlade Kerenskog, kao što su se njihovi boljševički naslednici ponosili Lubjankom i Butirkom (premda uglavnom kao istražnim zatvorima), dok su im prave kazamate, zbog sveobuhvatnog koncepta krivice, zamenjivali koncentracioni logori. Francuzi su imali Bastilleu, Consiergerie i Santé u Parizu, sa znamenitim i manje znamenitim sužnjima. Fundamentalistički Iran čuven je po zatvoru Evin, a kubanski socijalističkog fundamentaliste Kastra po tamnici La Cabana. Pribrojmo letimičnom spisku i bizarni berlinski Spandau, u kome su Saveznici držali sedmoricu vođa Trećeg rajha i zaustavimo se. Spisak je podugačak.
Naše državne tamnice, potomci turske kule Nebojše, u kojoj je stradao grčki pesnik Rigas Fereos (Riga od Fere), graditeljsko su nasleđe predratnog, pa i austrougarskog policijskog nadahnuća, i, ako se izuzme Goli otok, posle prvobitne terorističke upotrebe prilagođen redovnoj kazamatskoj rutini, i nekoliko istražnih lokaliteta, među njima CZ-a (Centralnog zatvora) u Beogradu, blistavog čeda komunističkog robijaškog iskustva, naši projektanti nisu imali prilike da umetnički dar oprobaju na tamničkoj arhitekturi.
(Odmah su se latili pogrebne.) Za razliku od većeg dela zapadne Evrope, naše su tamnice vezane za gradove, što nas čuva optužbe za građansko licemerstvo. Mi, naime, i ne pokušavamo da svoju sramotu ćušnemo pod ćilim geografske zabiti. U Bosni je to Zenica, mada sam lepe priče čuo i o Tuzli. U Hrvatskoj su Gradiška i Lepoglava kraj Zagreba, čija je glavna zgrada u obliku zvezde građena od 1908. do 1914. po projektu slavnog penologa Johna Havelanda, a čiji je počasni zatvorenik bio Josip Broz. U Srbiji, naravno, Sremska Mitrovica, Požarevac, Niš.
Naša je najpoznatija tamnica svakako Sremska Mitrovica, pa je red da, pre nego što se u njoj nastanimo, upoznamo njenu dugu, slavnu povest i njen izgled.
Najpre sam mislio da se oslonim na sopstveno sećanje, no slučajno sam u zborniku časopisa Branič iz 1899. naišao na opis jedne posete Sremskoj Mitrovici, onda u austrougarskom Sremu, osoblja šabačkog Prvostepenog suda, iz pera Drag. N. Soldatovića, sudije Prvostepenog suda za grad Beograd. Sudija je bio pun starinskog udivlenija prema penološkim dostignućima susedne nam Austrije, pa nisam odoleo da vas s Mitrovicom, uz izvesna lekovita skraćenja, upoznam kroz njegove oči, jer ćete moj, malo uzdržaniji pogled, a s njime i čuvstvo, dovoljno imati prilike da pratite:
„Zavod, na četvrt časa od varoši, izgrađen u sopstvenoj režiji (zidali su ga osuđenici, cigla, crep, vrata, prozori, sve je tu izrađeno), ima na raspoloženju 600 jutara zemljišta. Još od željezničke mitrovačke stanice vide se kolosalne zgrade ovog zavoda, opasane visokim zidom u kvadratu. Na svakom ćošku od zida, a iznad njegove visine, sazidana je po jedna stražara u kojoj se uvek nalazi stražar, koji motri po dvorištu samog zavoda tako i izvan njega po ravnom, otvorenom polju, jer neposredno u blizini zavodskoj nema šume, već je prazan prostor da se na daleko može dogledati, te se u slučaju bekstva osuđenici nemaju gde ni blizu sakriti.
U zavod se spolja ulazi kroz trospratnu zgradu, licem okrenutu zapadu u kojoj su smeštene kancelarije zavodskog osoblja. Ta je zgrada jedini prolaz za ljude u zavod. Na njoj se vrata uvek zaključavaju. Kod vrata iznutra stoji ključar i kad koga pusti odmah ga sprovodi dežurnom starešini straže a ovaj ga upućuje upravniku ili dežurnom činovniku. Na donjem spratu ove zgrade, s desne strane ulaza, nalazi se dežurna straža i sobe za bertijonažu.“ (Bertijonaža, u stvari – od franc. bertillonage – identifikacija u kriminalistici izvođena po antropometrijskoj metodi. Primedba B. P.) „S leve strane nalaze se sobe za sastanke osuđenika sa familijama i poznanicima. Na gornjim spratovima smeštene su kancelarije – upravnikova, lekareva, sveštenikova i ostalog zavodskog osoblja. Kad se koji osuđenik sprovede u zavod na izdržavanje kazne, onda ga prvo upišu u knjigu svih osuđenika gde dobija po redu dolaska numeru, koja mu zameni ime i prezime; zatim ga mere po težini, visini tela, dužini ruku, nogu, i uopšte zapisuju u njegovu rubriku sve karakterne osobine po pravilima bertijonaže, potom ga ošišaju i odvedu da se u zavodskom kupatilu okupa, pa mu onda navuku propisno osuđeničko odelo, i kad sve to izdrži još ga slikaju u više pozitura, pa ga odvedu u jednu od tamnica.
Najveći utisak na gledaoce ostavljaju samnice. Trospratna zgrada gde su smeštene blizu je uprave kroz koju se u zavod ulazi. Kad je i nju vratar otključao i nas unutra pustio, nismo mogli primetiti da je u njoj zatvorena i jedna živa duša. Vladala je potpuna grobna tišina, koju su presecali zvuci našeg i stražarevog hoda. Zgrada je sazidana u duž. S jedne i druge strane poređane su ćelije, a kroz sredinu u celoj dužini nalazi se prazan prostor, od koga je na obema stranama, a ispred vrata od ćelija, ostavljen hodnik za prolazak, ograđen gvozdenim šipkama u visini do pola rasta čovečjeg. Iz jednog hodnika u drugi može se popreko ući samo, i to na prvom spratu, kroz jedan prolaz na sredini, koji je takođe ograđen šipkama, a na drugom i trećem preko mostova. Krov zdanja, ukoliko leži nad hodnicima i praznim prostorom pokriven je staklom. U dužinu, s jedne i druge strane, na svakom spratu ima po 20 samnica, svega 120. Na vratima njihovim na sredini poveći je deo napravljen od gvožđa i samo se sa spoljne strane može spustiti.
To je otvor kroz koji se daje osuđeniku hrana. Malo više sredine vrata, u visini rasta čovečjeg, rupica je kroz koju čuvar osuđenike kontroliše. Samnice imaju u širinu kolika je dužina rasta čovečjeg, u dužinu za još polovinu više, a u visinu za dva i po puta čovečje dužine. U svakoj se nalazi krevet sa slamnjačom, jastukom i ćebetom, mali astal i u jednom malom dolanu pribor za svršavanje nužde. Svetlost u sobi dolazi kroz prozor koji stoji pod samim plafonom, izukrštan debelim šinama. Nekoliko samnica udešene su za strožije disciplinske krivice i zovu se tamnice. U jednoj, kad se vrata zatvore, ni prst se pred okom ne može videti i vlada potpuna tama. Posle samnica pregledali smo odeljenje u kome kaznu izdržava više osuđenika zajedno. I ta je zgrada na tri sprata. U njoj ima soba u kojima pet osuđenika stanuje, obično majstora ili onih koji su se vrednoćom ili drugim čim odlikovali, a ima i velikih soba za četrdeset osuđenika. Kreveti su tankim zidom jedan od drugog razdvojeni. Kroz sredinu sobe namešten je dugačak sto i pored njega klupe. Sa sobom stoji u vezi nužnik napravljen po najsavršenijoj sistemi, a na drugom kraju, u zasebnom odeljenju, nalaze se slavine od vodovoda. Osuđenici se dva puta dnevno puštaju u dvorište.
Ono je posuto šljunkom, a na izvesnim mestima patosano je cigljom u obliku kruga. Po tim mestima osuđenici šetaju ćuteći jedan za drugim, po sat pre i posle podne. Pošto smo pregledali samice i zajednička odeljenja, odveli su nas u zavodsku bolnicu. Ona je iste visine kao i ostale zgrade, a međutim na dva je sprata. U 1898. godini još crkva nije bila sagrađena“ (u moje vreme pretvorena u Dom kulture) „bio je samo udaren temelj našim topčiderskim kamenom. Perionica se nalazi u dugačkoj zgradi gde su smeštene mašinerije za proizvodnju elektriciteta i pare, a dalje je kujna, lebarnica i kupatilo. Parno kupatilo snabdeveno je tuševima.
U zavodu se nalaze radionice: drvodeljska, kolarska, strugarska, tkačka, krojačka, užarska, obućarska i kovačka.“ Pri kraju opisa nalazi se i opšti utisak: „Lepo je posmatrati kada osuđenici rade. Svaki žuri oko svog posla. Svaki ćuti i posluje.“ (Napomena: Drag. N. Soldatović, „Kazneni zavod u Sremskoj Mitrovici“, zbornik časopisa Branič, god. 1899, br. 9–18, str. 422–435. Evo još jednog penološkog entuzijaste...)
Od utemeljivanja prvih mediteranskih kultura, geografska je karta Evrope više puta promenila lik, smenjivala su se stoleća, selili se narodi i vodile vojne, rušahu se i građahu gradovi, uspinjahu se i padahu imperije, rađahu se i umirahu civilizacije, ali se jedna kroz sve to vreme održala. Zatvorenička je civilizacija podnela sve mene sveta oko sebe da sve do nas donese topao miris prve rupe u kojoj je bio zatvoren čovek.
Od Soldatovićeve posete godine 1898. do 1949. prošlo je preko pola veka, vođena su dva svetska rata, dve su se zemlje i tri režima promenila, a Sremska Mitrovica ostala je ista.
Njeni su najpoznatiji zatočenici bili predratni komunisti; među njima i Moša Pijade, i posleratni pripadnici Nacionalnog komiteta generala Mihailovića. Poslednje slavno ime komunističkog renegata Milovana Đilasa ujedinjavalo je levicu i desnicu tamničke civilizacije.
Ja sam bio jedan od najbeznačajnijih.
Nisam se tako osećao dok smo, požurivani grubim glasovima sprovodnika, koračali drumom prema njenim niskim, zdepastim, moćnim obrisima. Imao sam čudnu, naopaku svest o svojoj važnosti, nespojivu sa dronjavom slikom koju je naša kolona pružala.
Onda nisam poznavao spis g. sudije Soldatovića, niti sam znao za njegovo oduševljenje mitrovačkim redom, a naročito entuzijazmom robijaša po radionicama, i kolika je milina i „kako je lepo posmatrati kada osuđenici rade i svako žuri za svojim poslom“. Da sam znao, možda bi mi pri duši bilo ugodnije.
Prvi put, 1949, s Ade Ciganlije, dovedeni smo noću. Nikakav utisak nismo mogli steći. A i iscrpljeni besmo, proteklim strahom od smrti, nesposobni za posmatranje. Sada smo joj prilazili po danu. Sunce je nestajalo. Kad ponovo izađe, mi ćemo već biti brojevi. Njegovi kosi zraci davali su slepim očima mitrovačkih prozora prodornost i sjaj ljudskog pogleda. Ti pogledi nisu bili na nas upravljeni.
Gledali su daleko u budućnost. (XI deo OVDE)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Dugo i slavno žitije jedne robijašnice
Geometrijski simbol tamnice je stereometrijska predstava kocke. Svi su njeni drugi oblici iz ovog primarnog modela izvedeni. Stavite tu kocku u vreme koje je izgubilo pokretljivost, dobićete zatvor.
Svaki narod ima poneku ili nekoliko tamnica koje mu i sada žive u pamćenju, radile ili ne. Setimo se samo Marmetinske tamnice u Rimu. Ko čuo nije za Sing Sing, mesto konfinacije Ala Caponea, ili Alcatraz na jednoj hridini pacifičke obale Sjedinjenih Država? Ako ništa drugo, gledan je film Ptičar iz Alcatraza. (Uostalom, da filma i televizije nije, većina ljudi, pre nego što u njega dospe, zatvor ne bi ni upoznala.)
Čuli smo za Tower, u kome su dekapitovani kraljica Anne Boleyn, grof od Essexa i Thomas More, a pod čijim je krovom Sir Walter Raleigh napisao Istoriju sveta. Kasnije, za londonski Pentonwille, pušten u rad 1842. i još u punom pogonu, ili robijašnicu u močvarama Dartmoora, po kojima je plamenih čeljusti lutao krvoločni Baskervilski pas.
Carski Rusi su imali Petropavlovsku tvrđavu na Nevi, mesto zatočenja dekabrista, petraševaca, socijalrevolucionara i vlade Kerenskog, kao što su se njihovi boljševički naslednici ponosili Lubjankom i Butirkom (premda uglavnom kao istražnim zatvorima), dok su im prave kazamate, zbog sveobuhvatnog koncepta krivice, zamenjivali koncentracioni logori. Francuzi su imali Bastilleu, Consiergerie i Santé u Parizu, sa znamenitim i manje znamenitim sužnjima. Fundamentalistički Iran čuven je po zatvoru Evin, a kubanski socijalističkog fundamentaliste Kastra po tamnici La Cabana. Pribrojmo letimičnom spisku i bizarni berlinski Spandau, u kome su Saveznici držali sedmoricu vođa Trećeg rajha i zaustavimo se. Spisak je podugačak.
Naše državne tamnice, potomci turske kule Nebojše, u kojoj je stradao grčki pesnik Rigas Fereos (Riga od Fere), graditeljsko su nasleđe predratnog, pa i austrougarskog policijskog nadahnuća, i, ako se izuzme Goli otok, posle prvobitne terorističke upotrebe prilagođen redovnoj kazamatskoj rutini, i nekoliko istražnih lokaliteta, među njima CZ-a (Centralnog zatvora) u Beogradu, blistavog čeda komunističkog robijaškog iskustva, naši projektanti nisu imali prilike da umetnički dar oprobaju na tamničkoj arhitekturi.
(Odmah su se latili pogrebne.) Za razliku od većeg dela zapadne Evrope, naše su tamnice vezane za gradove, što nas čuva optužbe za građansko licemerstvo. Mi, naime, i ne pokušavamo da svoju sramotu ćušnemo pod ćilim geografske zabiti. U Bosni je to Zenica, mada sam lepe priče čuo i o Tuzli. U Hrvatskoj su Gradiška i Lepoglava kraj Zagreba, čija je glavna zgrada u obliku zvezde građena od 1908. do 1914. po projektu slavnog penologa Johna Havelanda, a čiji je počasni zatvorenik bio Josip Broz. U Srbiji, naravno, Sremska Mitrovica, Požarevac, Niš.
Naša je najpoznatija tamnica svakako Sremska Mitrovica, pa je red da, pre nego što se u njoj nastanimo, upoznamo njenu dugu, slavnu povest i njen izgled.
Najpre sam mislio da se oslonim na sopstveno sećanje, no slučajno sam u zborniku časopisa Branič iz 1899. naišao na opis jedne posete Sremskoj Mitrovici, onda u austrougarskom Sremu, osoblja šabačkog Prvostepenog suda, iz pera Drag. N. Soldatovića, sudije Prvostepenog suda za grad Beograd. Sudija je bio pun starinskog udivlenija prema penološkim dostignućima susedne nam Austrije, pa nisam odoleo da vas s Mitrovicom, uz izvesna lekovita skraćenja, upoznam kroz njegove oči, jer ćete moj, malo uzdržaniji pogled, a s njime i čuvstvo, dovoljno imati prilike da pratite:
„Zavod, na četvrt časa od varoši, izgrađen u sopstvenoj režiji (zidali su ga osuđenici, cigla, crep, vrata, prozori, sve je tu izrađeno), ima na raspoloženju 600 jutara zemljišta. Još od željezničke mitrovačke stanice vide se kolosalne zgrade ovog zavoda, opasane visokim zidom u kvadratu. Na svakom ćošku od zida, a iznad njegove visine, sazidana je po jedna stražara u kojoj se uvek nalazi stražar, koji motri po dvorištu samog zavoda tako i izvan njega po ravnom, otvorenom polju, jer neposredno u blizini zavodskoj nema šume, već je prazan prostor da se na daleko može dogledati, te se u slučaju bekstva osuđenici nemaju gde ni blizu sakriti.
U zavod se spolja ulazi kroz trospratnu zgradu, licem okrenutu zapadu u kojoj su smeštene kancelarije zavodskog osoblja. Ta je zgrada jedini prolaz za ljude u zavod. Na njoj se vrata uvek zaključavaju. Kod vrata iznutra stoji ključar i kad koga pusti odmah ga sprovodi dežurnom starešini straže a ovaj ga upućuje upravniku ili dežurnom činovniku. Na donjem spratu ove zgrade, s desne strane ulaza, nalazi se dežurna straža i sobe za bertijonažu.“ (Bertijonaža, u stvari – od franc. bertillonage – identifikacija u kriminalistici izvođena po antropometrijskoj metodi. Primedba B. P.) „S leve strane nalaze se sobe za sastanke osuđenika sa familijama i poznanicima. Na gornjim spratovima smeštene su kancelarije – upravnikova, lekareva, sveštenikova i ostalog zavodskog osoblja. Kad se koji osuđenik sprovede u zavod na izdržavanje kazne, onda ga prvo upišu u knjigu svih osuđenika gde dobija po redu dolaska numeru, koja mu zameni ime i prezime; zatim ga mere po težini, visini tela, dužini ruku, nogu, i uopšte zapisuju u njegovu rubriku sve karakterne osobine po pravilima bertijonaže, potom ga ošišaju i odvedu da se u zavodskom kupatilu okupa, pa mu onda navuku propisno osuđeničko odelo, i kad sve to izdrži još ga slikaju u više pozitura, pa ga odvedu u jednu od tamnica.
Najveći utisak na gledaoce ostavljaju samnice. Trospratna zgrada gde su smeštene blizu je uprave kroz koju se u zavod ulazi. Kad je i nju vratar otključao i nas unutra pustio, nismo mogli primetiti da je u njoj zatvorena i jedna živa duša. Vladala je potpuna grobna tišina, koju su presecali zvuci našeg i stražarevog hoda. Zgrada je sazidana u duž. S jedne i druge strane poređane su ćelije, a kroz sredinu u celoj dužini nalazi se prazan prostor, od koga je na obema stranama, a ispred vrata od ćelija, ostavljen hodnik za prolazak, ograđen gvozdenim šipkama u visini do pola rasta čovečjeg. Iz jednog hodnika u drugi može se popreko ući samo, i to na prvom spratu, kroz jedan prolaz na sredini, koji je takođe ograđen šipkama, a na drugom i trećem preko mostova. Krov zdanja, ukoliko leži nad hodnicima i praznim prostorom pokriven je staklom. U dužinu, s jedne i druge strane, na svakom spratu ima po 20 samnica, svega 120. Na vratima njihovim na sredini poveći je deo napravljen od gvožđa i samo se sa spoljne strane može spustiti.
To je otvor kroz koji se daje osuđeniku hrana. Malo više sredine vrata, u visini rasta čovečjeg, rupica je kroz koju čuvar osuđenike kontroliše. Samnice imaju u širinu kolika je dužina rasta čovečjeg, u dužinu za još polovinu više, a u visinu za dva i po puta čovečje dužine. U svakoj se nalazi krevet sa slamnjačom, jastukom i ćebetom, mali astal i u jednom malom dolanu pribor za svršavanje nužde. Svetlost u sobi dolazi kroz prozor koji stoji pod samim plafonom, izukrštan debelim šinama. Nekoliko samnica udešene su za strožije disciplinske krivice i zovu se tamnice. U jednoj, kad se vrata zatvore, ni prst se pred okom ne može videti i vlada potpuna tama. Posle samnica pregledali smo odeljenje u kome kaznu izdržava više osuđenika zajedno. I ta je zgrada na tri sprata. U njoj ima soba u kojima pet osuđenika stanuje, obično majstora ili onih koji su se vrednoćom ili drugim čim odlikovali, a ima i velikih soba za četrdeset osuđenika. Kreveti su tankim zidom jedan od drugog razdvojeni. Kroz sredinu sobe namešten je dugačak sto i pored njega klupe. Sa sobom stoji u vezi nužnik napravljen po najsavršenijoj sistemi, a na drugom kraju, u zasebnom odeljenju, nalaze se slavine od vodovoda. Osuđenici se dva puta dnevno puštaju u dvorište.
Ono je posuto šljunkom, a na izvesnim mestima patosano je cigljom u obliku kruga. Po tim mestima osuđenici šetaju ćuteći jedan za drugim, po sat pre i posle podne. Pošto smo pregledali samice i zajednička odeljenja, odveli su nas u zavodsku bolnicu. Ona je iste visine kao i ostale zgrade, a međutim na dva je sprata. U 1898. godini još crkva nije bila sagrađena“ (u moje vreme pretvorena u Dom kulture) „bio je samo udaren temelj našim topčiderskim kamenom. Perionica se nalazi u dugačkoj zgradi gde su smeštene mašinerije za proizvodnju elektriciteta i pare, a dalje je kujna, lebarnica i kupatilo. Parno kupatilo snabdeveno je tuševima.
U zavodu se nalaze radionice: drvodeljska, kolarska, strugarska, tkačka, krojačka, užarska, obućarska i kovačka.“ Pri kraju opisa nalazi se i opšti utisak: „Lepo je posmatrati kada osuđenici rade. Svaki žuri oko svog posla. Svaki ćuti i posluje.“ (Napomena: Drag. N. Soldatović, „Kazneni zavod u Sremskoj Mitrovici“, zbornik časopisa Branič, god. 1899, br. 9–18, str. 422–435. Evo još jednog penološkog entuzijaste...)
Od utemeljivanja prvih mediteranskih kultura, geografska je karta Evrope više puta promenila lik, smenjivala su se stoleća, selili se narodi i vodile vojne, rušahu se i građahu gradovi, uspinjahu se i padahu imperije, rađahu se i umirahu civilizacije, ali se jedna kroz sve to vreme održala. Zatvorenička je civilizacija podnela sve mene sveta oko sebe da sve do nas donese topao miris prve rupe u kojoj je bio zatvoren čovek.
Od Soldatovićeve posete godine 1898. do 1949. prošlo je preko pola veka, vođena su dva svetska rata, dve su se zemlje i tri režima promenila, a Sremska Mitrovica ostala je ista.
Njeni su najpoznatiji zatočenici bili predratni komunisti; među njima i Moša Pijade, i posleratni pripadnici Nacionalnog komiteta generala Mihailovića. Poslednje slavno ime komunističkog renegata Milovana Đilasa ujedinjavalo je levicu i desnicu tamničke civilizacije.
Ja sam bio jedan od najbeznačajnijih.
Nisam se tako osećao dok smo, požurivani grubim glasovima sprovodnika, koračali drumom prema njenim niskim, zdepastim, moćnim obrisima. Imao sam čudnu, naopaku svest o svojoj važnosti, nespojivu sa dronjavom slikom koju je naša kolona pružala.
Onda nisam poznavao spis g. sudije Soldatovića, niti sam znao za njegovo oduševljenje mitrovačkim redom, a naročito entuzijazmom robijaša po radionicama, i kolika je milina i „kako je lepo posmatrati kada osuđenici rade i svako žuri za svojim poslom“. Da sam znao, možda bi mi pri duši bilo ugodnije.
Prvi put, 1949, s Ade Ciganlije, dovedeni smo noću. Nikakav utisak nismo mogli steći. A i iscrpljeni besmo, proteklim strahom od smrti, nesposobni za posmatranje. Sada smo joj prilazili po danu. Sunce je nestajalo. Kad ponovo izađe, mi ćemo već biti brojevi. Njegovi kosi zraci davali su slepim očima mitrovačkih prozora prodornost i sjaj ljudskog pogleda. Ti pogledi nisu bili na nas upravljeni.
Gledali su daleko u budućnost. (XI deo OVDE)
Wednesday, February 16, 2011
SKAKAVCI III KNJIGA (IX deo)
SKAKAVCI III KNJIGA (IX deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Mala enciklopedija balkanskog i srpskog tamnovanja
Srpske srednjovekovne hrisovulje (Đorđa Skopskog, Stefanovskog i Arhangelskog) i Dušanov zakonik lišenje slobode takođe predviđaju kao sankcije. „Da se veže u tamnicu i da se ne pusti prežde tri meseca, a tko li ga će prežde pustiti, da jest proklet.“ (Napomena: M. Uskoković, „Iz istorijata izvršenja kazni“, časopis Narodna milicija, br. 2, 1952, str. 43.)
Mala kazna koja tek što ne odgovara današnjim prekršajnim sankcijama ne ukazuje, razume se, na tolerantnost ondašnjih krivičnih propisa, nego na njihovu strogost, jer je očevidno da se za dela vredna više od tri meseca tamnice dosuđuje teža telesna kazna ili smrt. U 19. čl. Dušanov zakonik određuje da se „kaluđer koji svrže rase, da se drži u tamnici dokle se obrati opet u poslušanije, i da se pedesta (batina)“. (Napomena: Stojan Novaković, Zakonik Stefana Dušana, cara srpskog, Beograd 1898.)
Dužina utamničenja nije fiksirana. Svrzimantijaš čami u zatvoru dok se ne raskaje i ponovo navuče mantiju, a to nas podseća na praksu iz doba Informbiroa koja je, mimo svakog zakona, držala ljude na Golom otoku, sve dok se ne poprave, raskaju, sve, dakle, dok ponovo ne navuku svrgnutu pravovernu titoističku mantiju. Član 112 zanimljiv je s originalnog stava spram begunaca iz tamnice. Danas se oni vraćaju na dosluženje roka, a bekstvo ili njegov pokušaj eliminiše svaku šansu za prevremeno pomilovanje. Prema Dušanovom zakoniku, begunac se oslobađa („Koji čovek uteče iz tamnice... da jest slobodan.“).
Na Balkanu je, u tom pogledu, kao i svakom, uostalom, posle jasnog i preglednog feudalnog doba, zavladala zbrka.
Prvi moderni srpski Krivični zakonik, što ga je posle 1804. radio prota Mateja Nenadović, a na osnovu Justinijanovog Kodeksa i tzv. Krmčije, nije znao za kaznu lišenja slobode. Ona je Karađorđevim Kriminalnim zakonikom uvedena 1807. (Iako smo bili siromašni, a zatvori su skupi, nismo dugo bez nje izdržali!) Član 19: „Koj bi ubio neotice čoveka po dobrom ispitu da se osvedoče tome, aps pola godine u gvožđu i proče spram familije njegove, što sud donese ženi i deci plati.“ Treći, iz 1860, predviđa robiju, zatočenje i zatvor. Robija se dosuđuje od dve do dvadeset godina, izdržava bez okova ili s njima, lakim od 2 kg i 560 gr, teškim od 5 kg i 120 gr. Vezana je sa prisilnim radom u robijašnici ili van nje. Zatočenici, takođe od dve do dvadeset godina, nisu nosili okove, nisu morali da rade i mogli su, ako žele i za to imaju novaca, da se hrane o svom trošku. Zatvor za lakše prestupe, od 30 dana do pet godina, povlačio je prisilan rad u sopstvenoj struci, kojeg su oslobođeni jedino činovnici i sveštenici.
U Hrvatskoj je dugo primenjivano običajno pravo, izvedeno iz sudske prakse, genetički engleskom Common Law slično, ali bez njegove morfološke raznovrsnosti i doslednosti. Zatim je praktikovan austrijski krivični zakonik, a od godine 1906. irski (skupni) sistem izdržavanja kazni.
No, i pre toga hrvatski su zatvori smatrani vrlo naprednim. Francuski je advokat Fernando Deport pisao, pun penološkog zanosa: „Slika koju je o lepoglavskoj apsani izneo g. Rivijer takva je da svima Hrvatima treba da usadi želju da budu uhapšeni. To je prava idila. Vaspitavati se, dobro jesti, dobro spavati, imati dosta vazduha, šetati se“ – sve same fundamentalne radnje – „nije li to sudbina dostojna zavisti?“ Dragi Fernando, zaista?!
Ovakvu odu tamnici, gde su i najsitniji prekršaji discipline kažnjavani strogim postom, tamnjačom, okovima i navlačenjem ludačke košulje, spevao je još samo, godinama kasnije i u amoku evropskog levičarstva, humanista Bernard Show, posle posete boljševičkim robijašnicama. („Dok u Engleskoj delinkvent ulazi u zatvor kao običan čovek a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac a izlazi kao običan čovek...“ Showu, međutim, ni ovaj paradoks nije dovoljan, pa užurbano dodaje: „...ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe“.)
Izvesnu nostalgiju opažamo i kod pisca knjige iz koje smo citate uzeli, osim za g. Showa, naravno, o kome u The Fellow Travellers govori David Caute. To je g. dr Vidak Popović, izučeni penolog. Knjiga je njegova studija Sistem izvršenja kazni lišenja slobode u Jugoslaviji, koju je 1966. izdao Savez pravnika Jugoslavije, a za dalja obaveštenja o prirodi njegovih iskustava sa zatvorenim ljudima – za dodatne škole ništa ne velim – obratite se fusnoti. (Napomena: Upoznao sam V. P. kad nije nosio titulu doktora. 1949. bio je šef islednika Udbe za Beograd, u crnom odelu i još duboko u revolucionarnoj praksi. Nije bio naročito poznat po akademskom interesu za isledni proces (za priznanja jeste), a koliko znam, ni za njegove usputne posledice. Glavna mu je briga bila zaštita revolucije od njenih neprijatelja. Tehnika, procedura, pogotovu pravna opravdanost zaštite sasvim sporedna. Dva susreta s njim nisu se dobro završila. Na jednom sam dobio šamar, s drugog sam oteran u tamnjaču. To mi daje pravo da predložim drugi redosled u profesionalnom obrazovanju socijalističkih policajaca. Umesto da prvo u policiji rade, a potom stiču doktorate na temama kako u policiji valja raditi, bolje bi bilo da sa školom karijeru počnu.)
Posle Ujedinjenja 1918. pa sve do 1930. važilo je na teritoriji Kraljevine Jugoslavije šest krivičnih zakonika, koji su, između ostalog, regulisali način izdržavanja kazne: u Srbiji Srpski kazneni iz 1860, očigledno dobar kada se nije morao menjati čitavih sedamdeset leta, u kojima je zemlja stekla nezavisnost, dobila nekoliko ratova i najzad se srećno ujedinila sa zapadnom braćom; u Crnoj Gori crnogorski krivični zakonik iz 1906; u Hrvatskoj i Slavoniji austrijski krivični zakonik iz 1852, još, dakle, savršeniji od srpskog; u Bosni i Hercegovini njegova mlađa varijanta iz 1879; a u Vojvodini ugarski kazneni propisi iz 1878.
Naš stručni izvor za domaća penološka pitanja g. Vidak Popović ne zadržava se dugo na sistematizaciji i tumačenju kaznenog sistema u bivšoj Jugoslaviji, naročito na nekim njegovim povoljnijim aspektima, premda je, zbog prirode materije, njih malo bilo. On im, naime, spori primenu, zbog „ustanovljenja posebnog režima prema članovima i simpatizerima Komunističke partije Jugoslavije...
Ova kategorija osuđenih lica stavljena je pod posebnu kontrolu s pojačanim obezbeđenjem“, što im je odnekud omogućilo organizovanje partijskog univerziteta na robiji i povremenih bekstava, „smanjena im je mogućnost međusobnih kontakata“, pogotovu kad su smešteni u zajedničke „političke“ sobe, „i dodira sa spoljnim svetom“, pa su ovaj redovno obaveštavali o svom stanju i sve novim i novim prohtevima, „nisu im davane nikakve pogodnosti...“, osim, naravno, da ne rade i, zaludni, vreme troše na prevod knjiga pomoću kojih će oboriti ustavni poredak u zemlji i mene poslati na svoje mesto.
„Sve je to bilo u skladu s opštim stavom ondašnjih nenarodnih režima koji su u KPJ gledali svog glavnog neprijatelja...“ (Napomena: Dr Vidak Popović, Sistem izvršenja kazni lišenja slobode u Jugoslaviji, str. 52.) Ne znam koliko treba verovati mom ocu, zapravo, da li više njemu ili vlastitim očima, ali on, i ne samo on, tvrdi da komunisti pre rata ni blizu nisu bili tako opasni kako su to posle rata predstavljali.
Svakako su posle rata bili vidno opasniji, ali zaboravlja se da je većina preostalih neprijatelja Jugoslavije, premda u zemlji jači (ustaše, na primer), čak i kada su se oslanjali na spoljnu ideološku braću (kao ustaše, opet), nisu iza sebe imali onako globalno rasprostranjenu, snažnu, organizovanu i disciplinovanu revolucionarnu zaveru. Ne znam ima li g. Vidak Popović i drugih vlastoručnih radova na ovom polju – ručne sam mu upoznao na Obilićevom vencu – ali ako nema, i ovaj mu je dovoljan za svaku naučnu fusnotu.
Posle pravno neregulisanog, penološki haotičnog perioda okupacije, kazneni sistem Nove Jugoslavije uređen je, barem prema dr V. P., saobrazno visokim humanističkim idealima socijalističke doktrine, utemeljen na Uputstvu Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravosuđa od 27. septembra 1945, po kome cilj kazne „nije samo kažnjavanje krivca“, kao u klasnoj buržoaskoj državi, „nego i prevaspitanje osuđenog u duhu odanosti otadžbini, radne discipline i časnog odnosa prema državnim i društvenim odnosima“, koji se, u međuvremenu, prema njemu kao građaninu odnose sasvim proizvoljno, pa i nečasno, „osposobljavanje osuđenog za uslove zajedničkog života“, kao da ga presovanje sa dvesta ljudi na prostoru za deset na to bolje ne sprema, „i učvršćivanje onih crta njegovog karaktera koje će ga zadržati od daljih vršenja krivičnih dela“, učvršćivanja, mahom, navika pokornosti i pritvorstva.
„Pri tome se mora voditi računa da se osuđeniku ne pričinjavaju fizičke patnje, niti unižava njegovo ljudsko dostojanstvo“, načelo koje je na Golom otoku dobilo svoju najsavršeniju primenu. (Napomena: Ibid., str. 53.)
Nećemo se na ovom periodu zadržavati, jer ćemo ga upoznati u dejstvu, u učvršćivanju našeg karaktera i osposobljavanju za život u socijalističkoj zajednici. (X dei OVDE)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Mala enciklopedija balkanskog i srpskog tamnovanja
Srpske srednjovekovne hrisovulje (Đorđa Skopskog, Stefanovskog i Arhangelskog) i Dušanov zakonik lišenje slobode takođe predviđaju kao sankcije. „Da se veže u tamnicu i da se ne pusti prežde tri meseca, a tko li ga će prežde pustiti, da jest proklet.“ (Napomena: M. Uskoković, „Iz istorijata izvršenja kazni“, časopis Narodna milicija, br. 2, 1952, str. 43.)
Mala kazna koja tek što ne odgovara današnjim prekršajnim sankcijama ne ukazuje, razume se, na tolerantnost ondašnjih krivičnih propisa, nego na njihovu strogost, jer je očevidno da se za dela vredna više od tri meseca tamnice dosuđuje teža telesna kazna ili smrt. U 19. čl. Dušanov zakonik određuje da se „kaluđer koji svrže rase, da se drži u tamnici dokle se obrati opet u poslušanije, i da se pedesta (batina)“. (Napomena: Stojan Novaković, Zakonik Stefana Dušana, cara srpskog, Beograd 1898.)
Dužina utamničenja nije fiksirana. Svrzimantijaš čami u zatvoru dok se ne raskaje i ponovo navuče mantiju, a to nas podseća na praksu iz doba Informbiroa koja je, mimo svakog zakona, držala ljude na Golom otoku, sve dok se ne poprave, raskaju, sve, dakle, dok ponovo ne navuku svrgnutu pravovernu titoističku mantiju. Član 112 zanimljiv je s originalnog stava spram begunaca iz tamnice. Danas se oni vraćaju na dosluženje roka, a bekstvo ili njegov pokušaj eliminiše svaku šansu za prevremeno pomilovanje. Prema Dušanovom zakoniku, begunac se oslobađa („Koji čovek uteče iz tamnice... da jest slobodan.“).
Na Balkanu je, u tom pogledu, kao i svakom, uostalom, posle jasnog i preglednog feudalnog doba, zavladala zbrka.
Prvi moderni srpski Krivični zakonik, što ga je posle 1804. radio prota Mateja Nenadović, a na osnovu Justinijanovog Kodeksa i tzv. Krmčije, nije znao za kaznu lišenja slobode. Ona je Karađorđevim Kriminalnim zakonikom uvedena 1807. (Iako smo bili siromašni, a zatvori su skupi, nismo dugo bez nje izdržali!) Član 19: „Koj bi ubio neotice čoveka po dobrom ispitu da se osvedoče tome, aps pola godine u gvožđu i proče spram familije njegove, što sud donese ženi i deci plati.“ Treći, iz 1860, predviđa robiju, zatočenje i zatvor. Robija se dosuđuje od dve do dvadeset godina, izdržava bez okova ili s njima, lakim od 2 kg i 560 gr, teškim od 5 kg i 120 gr. Vezana je sa prisilnim radom u robijašnici ili van nje. Zatočenici, takođe od dve do dvadeset godina, nisu nosili okove, nisu morali da rade i mogli su, ako žele i za to imaju novaca, da se hrane o svom trošku. Zatvor za lakše prestupe, od 30 dana do pet godina, povlačio je prisilan rad u sopstvenoj struci, kojeg su oslobođeni jedino činovnici i sveštenici.
U Hrvatskoj je dugo primenjivano običajno pravo, izvedeno iz sudske prakse, genetički engleskom Common Law slično, ali bez njegove morfološke raznovrsnosti i doslednosti. Zatim je praktikovan austrijski krivični zakonik, a od godine 1906. irski (skupni) sistem izdržavanja kazni.
No, i pre toga hrvatski su zatvori smatrani vrlo naprednim. Francuski je advokat Fernando Deport pisao, pun penološkog zanosa: „Slika koju je o lepoglavskoj apsani izneo g. Rivijer takva je da svima Hrvatima treba da usadi želju da budu uhapšeni. To je prava idila. Vaspitavati se, dobro jesti, dobro spavati, imati dosta vazduha, šetati se“ – sve same fundamentalne radnje – „nije li to sudbina dostojna zavisti?“ Dragi Fernando, zaista?!
Ovakvu odu tamnici, gde su i najsitniji prekršaji discipline kažnjavani strogim postom, tamnjačom, okovima i navlačenjem ludačke košulje, spevao je još samo, godinama kasnije i u amoku evropskog levičarstva, humanista Bernard Show, posle posete boljševičkim robijašnicama. („Dok u Engleskoj delinkvent ulazi u zatvor kao običan čovek a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac a izlazi kao običan čovek...“ Showu, međutim, ni ovaj paradoks nije dovoljan, pa užurbano dodaje: „...ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe“.)
Izvesnu nostalgiju opažamo i kod pisca knjige iz koje smo citate uzeli, osim za g. Showa, naravno, o kome u The Fellow Travellers govori David Caute. To je g. dr Vidak Popović, izučeni penolog. Knjiga je njegova studija Sistem izvršenja kazni lišenja slobode u Jugoslaviji, koju je 1966. izdao Savez pravnika Jugoslavije, a za dalja obaveštenja o prirodi njegovih iskustava sa zatvorenim ljudima – za dodatne škole ništa ne velim – obratite se fusnoti. (Napomena: Upoznao sam V. P. kad nije nosio titulu doktora. 1949. bio je šef islednika Udbe za Beograd, u crnom odelu i još duboko u revolucionarnoj praksi. Nije bio naročito poznat po akademskom interesu za isledni proces (za priznanja jeste), a koliko znam, ni za njegove usputne posledice. Glavna mu je briga bila zaštita revolucije od njenih neprijatelja. Tehnika, procedura, pogotovu pravna opravdanost zaštite sasvim sporedna. Dva susreta s njim nisu se dobro završila. Na jednom sam dobio šamar, s drugog sam oteran u tamnjaču. To mi daje pravo da predložim drugi redosled u profesionalnom obrazovanju socijalističkih policajaca. Umesto da prvo u policiji rade, a potom stiču doktorate na temama kako u policiji valja raditi, bolje bi bilo da sa školom karijeru počnu.)
Posle Ujedinjenja 1918. pa sve do 1930. važilo je na teritoriji Kraljevine Jugoslavije šest krivičnih zakonika, koji su, između ostalog, regulisali način izdržavanja kazne: u Srbiji Srpski kazneni iz 1860, očigledno dobar kada se nije morao menjati čitavih sedamdeset leta, u kojima je zemlja stekla nezavisnost, dobila nekoliko ratova i najzad se srećno ujedinila sa zapadnom braćom; u Crnoj Gori crnogorski krivični zakonik iz 1906; u Hrvatskoj i Slavoniji austrijski krivični zakonik iz 1852, još, dakle, savršeniji od srpskog; u Bosni i Hercegovini njegova mlađa varijanta iz 1879; a u Vojvodini ugarski kazneni propisi iz 1878.
Naš stručni izvor za domaća penološka pitanja g. Vidak Popović ne zadržava se dugo na sistematizaciji i tumačenju kaznenog sistema u bivšoj Jugoslaviji, naročito na nekim njegovim povoljnijim aspektima, premda je, zbog prirode materije, njih malo bilo. On im, naime, spori primenu, zbog „ustanovljenja posebnog režima prema članovima i simpatizerima Komunističke partije Jugoslavije...
Ova kategorija osuđenih lica stavljena je pod posebnu kontrolu s pojačanim obezbeđenjem“, što im je odnekud omogućilo organizovanje partijskog univerziteta na robiji i povremenih bekstava, „smanjena im je mogućnost međusobnih kontakata“, pogotovu kad su smešteni u zajedničke „političke“ sobe, „i dodira sa spoljnim svetom“, pa su ovaj redovno obaveštavali o svom stanju i sve novim i novim prohtevima, „nisu im davane nikakve pogodnosti...“, osim, naravno, da ne rade i, zaludni, vreme troše na prevod knjiga pomoću kojih će oboriti ustavni poredak u zemlji i mene poslati na svoje mesto.
„Sve je to bilo u skladu s opštim stavom ondašnjih nenarodnih režima koji su u KPJ gledali svog glavnog neprijatelja...“ (Napomena: Dr Vidak Popović, Sistem izvršenja kazni lišenja slobode u Jugoslaviji, str. 52.) Ne znam koliko treba verovati mom ocu, zapravo, da li više njemu ili vlastitim očima, ali on, i ne samo on, tvrdi da komunisti pre rata ni blizu nisu bili tako opasni kako su to posle rata predstavljali.
Svakako su posle rata bili vidno opasniji, ali zaboravlja se da je većina preostalih neprijatelja Jugoslavije, premda u zemlji jači (ustaše, na primer), čak i kada su se oslanjali na spoljnu ideološku braću (kao ustaše, opet), nisu iza sebe imali onako globalno rasprostranjenu, snažnu, organizovanu i disciplinovanu revolucionarnu zaveru. Ne znam ima li g. Vidak Popović i drugih vlastoručnih radova na ovom polju – ručne sam mu upoznao na Obilićevom vencu – ali ako nema, i ovaj mu je dovoljan za svaku naučnu fusnotu.
Posle pravno neregulisanog, penološki haotičnog perioda okupacije, kazneni sistem Nove Jugoslavije uređen je, barem prema dr V. P., saobrazno visokim humanističkim idealima socijalističke doktrine, utemeljen na Uputstvu Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravosuđa od 27. septembra 1945, po kome cilj kazne „nije samo kažnjavanje krivca“, kao u klasnoj buržoaskoj državi, „nego i prevaspitanje osuđenog u duhu odanosti otadžbini, radne discipline i časnog odnosa prema državnim i društvenim odnosima“, koji se, u međuvremenu, prema njemu kao građaninu odnose sasvim proizvoljno, pa i nečasno, „osposobljavanje osuđenog za uslove zajedničkog života“, kao da ga presovanje sa dvesta ljudi na prostoru za deset na to bolje ne sprema, „i učvršćivanje onih crta njegovog karaktera koje će ga zadržati od daljih vršenja krivičnih dela“, učvršćivanja, mahom, navika pokornosti i pritvorstva.
„Pri tome se mora voditi računa da se osuđeniku ne pričinjavaju fizičke patnje, niti unižava njegovo ljudsko dostojanstvo“, načelo koje je na Golom otoku dobilo svoju najsavršeniju primenu. (Napomena: Ibid., str. 53.)
Nećemo se na ovom periodu zadržavati, jer ćemo ga upoznati u dejstvu, u učvršćivanju našeg karaktera i osposobljavanju za život u socijalističkoj zajednici. (X dei OVDE)
Tuesday, February 15, 2011
SKAKAVCI III KNJIGA (VIIIdeo)
SKAKAVCI III KNJIGA (VIII DEO)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Mala enciklopedija tamnovanja u doba Razuma
Najraniji oblik kolektivne izolacije krivaca u modernom vremenu jeste prisilno transportovanje u kaznene prekomorske kolonije, gde će većina preživelih zatočenje zauvek ostati, dajući danas bogatim, uglednim kontinentima s one strane velikih okeana mutno eugeničko poreklo. Bio je to, zapravo, uprkos divotnom Habeas Corpusu, vid prinudne kolonizacije teritorija koje, na spontan način, zdrava pamet nikad ne bi naselila. S druge strane, to je do izvesne mere snižavalo domaće socijalne tenzije, dinamizirane industrijskom revolucijom i pauperizacijom gradskog stanovništva.
Sve do XIX veka Engleska je domaće kažnjenike („izuzetke“ od Habeas Corpusa) prevozila u Severnu Ameriku i Australiju. (Od Rata za nezavisnost Amerika odbija da ih prima, a Australija od 1857.) Francuska je u te svrhe koristila Novu Caledoniju u Africi i Guianu u Južnoj Americi. Imperijalna i boljševička Rusija – Sibir. Jedan od poslednjih ostataka takvog „distantnog sistema“ bio je naš Goli otok.
U međuvremenu, zatvori, apsane i kazamati dugo se koriste isključivo kao tranzitne izolacije gde kriminalci čekaju na suđenje. Tek tokom XVIII veka Evropa dobija prve tamnice u kojima se kazna zatočenja izdržava.
Još davne 1711, trogodišnji je zatvor maksimum koji vas je čekao, a u SAD, danas, on je – višestruka doživotna robija! Povrh svega, zvanična pravila grofovijskih zatvora u Engleskoj određivala su 1731. da:
1. Zatvorenik može sam da bira krčmu iz koje želi da mu služe pivo.
2. Ako ga od tamničara kupuje, mora ono biti prodavano u zapečaćenim ćupovima.
Posle toga zabrana da u zatvoru držite pse i gajite golubove nije izgledala tako nečovečna.
U dugoj i slavnoj povesti ljudskog zatočenja najpoznatije robijašnice su prethodnice savremenih kazamata – Ghent House of Correction. Vidi se da su eufemizmi i onda bili u modi. Izraz „Kuća za popravku“ – sinonim za današnji kazneno-popravni dom – trebalo je da prosvećenu viktorijansku publiku, udobno smeštenu u prvom luksuznom vagonu industrijske revolucije, uveri u svrhu zadnjeg marvenog furgona, koja se u tom mimikričnom zatvoru malo ili nimalo osećala.
Ako je proletarijat XX veka u bogatim buržujima našao potrebne narodne neprijatelje i „kočnice opšteg napretka“, od čije će likvidacije živeti njegovo osećanje za pravičnost, buržoazija ih je vek ranije našla u zakonskoj likvidaciji sirotinje (ne i siromaštva), „klipa u točkovima“ građanskog progresa. Pojam kriminala proširen je da obuhvati i one koji ništa zlo nisu uradili, osim što, usled starosti, bolesti, nemoći, nesposobnosti, nesrećnog sticaja okolnosti ili prinudne nezaposlenosti, ništa dobro nisu kadri ni da čine. Za to se 1834. postarao Amandman Zakona o sirotinji, koji se smatra „fundamentalnim dokumentom viktorijanstva“, varijante građanske doktrine koju danas tako uspešno restauriše novi britanski konzervativizam.
Njegov je cilj da gradove, pre svega, oslobodi svih onih koji „ne stoje na svojim nogama“, ne slede, dakle, tekuće viktorijanske ideale.
(Napomena: U Rusiji, nakon 1917, ova se tehnika čišćenja socijalno nepoćudnih ponavlja. U konclogore odlaze i ljudi čija je jedina krivica u trenutnoj nezaposlenosti. To pogađa i bivše robijaše. Oni su iz logora puštani, ali se bez dopuštenja vlasti nisu mogli zaposliti, te, kako zaposleni nisu i ne slede „tekuće ideale revolucionarnog društva“, opet su u žice vraćani.)
Takvi „besprizorni“ slati su u House of Correction i zapošljavani u zavodskim radionicama. Život u njima malo se razlikovao od života u kasnijim regularnim tamnicama Imperije. Muževi od žena, a ove od dece, rigorozno su separirani, čime se, usput, smanjivao pauperski natalitet. Pa ako se, pri dijetalnom obedu, i nađu za istim zavodskim stolom, zabranjeno im je bilo da komuniciraju, jer se jesti moralo u tišini.
(Napomena: Kellow Chesney, The Victorian Underworld, Temple Smith, London 1970, str. 14–26. Činim nehrišćansko priznanje i kada bi me, u bedi, pitali šta biram, da hranu zaslužim trapističkim ćutanjem ili da za svaku koricu hleba, kao u Americi, na gozbama Vojske spasa, pevam pobožne himne, izabrao bih – muk.)
U posetu su smeli primati jedino najbliže rođake, uvek u prisustvu nadzorne službe. Spavali su u zajedničkim, prenatrpanim, nehigijenskim prostorijama – pa ipak, udobnije nego mi 1949. – podeljeni jedino po kriterijumu pola i starosti. Za mušku sirotinju najpodesniji je rad bio tucanje kamena ili okretanje ručnih mlinova. Disciplinske kazne uključivale su šibanje i dijetu. Batinanje je bolelo. Dijeta je manje pogađala. Na zatvorskoj ste dijeti već bili. Hoćete li dobiti splačinu ili je nećete dobiti, u stomaku nije predstavljalo nepremostivu razliku. S druge strane, kratke vas batine nisu ubijale; duga dijeta, redovna i kaznena, jeste.
Od ovakvih Domova do Tamnica samo je korak. Čak ni ime nije moralo da se menja. Nemogući uslovi za život, što ih je John Howard, bivši glavni šerif Bedfordshirea i autor revolucionarne penološke knjige The State of the Prisons in England and Wales
(Napomena: Howard je u ovom klasičnom delu iz penologije savetovao reforme od kojih su gotovo sve unete u savremene kaznene sisteme: osiguranje stalnog budžeta za izdržavanje kažnjenika, higijenski sobni smeštaj uz separaciju žena od muškaraca, klasifikovanje zatvorenika po krivičnim kategorijama, uvođenje korisnog rada, ukidanje svake novčane naknade od zatvorenika i prohibicija (žestokih!) pića.)
opisao, kao rezultat višegodišnjeg putovanja kroz britanski i evropski kazneni sistem, izazvao je Javnu intervenciju najobrazovanijih duhova doba – Montesquiea, Voltairea, Thomasa Paina, Diderota, Adama Smitha, Benthama, pa najzad doveo do reformisanja tamnica.
Dospesmo tako do dva opšta sistema izdržavanja kazne lišenja slobode sa njihovim rekombinovanjem varijetetima, od kojih neki ne pripadaju ni jednom, ni drugom, već morbidnom izopačenju svakog ljudskog sistema. Prvi, separatni, nazvan je pensilvanijskim, drugi, kolektivni, irskim.
Po prvom, robiju izdržavate u samici, po drugom – u skupnoj sobi. Uzoran primer separatnog sistema jeste kaznionica u Cherry Hillu u Philadelphiji, otvorena 1829. Sedam kamenih blokova, u obliku paoka na točku, zrakasto se šire od kontrolne rotunde sa stražom. Duž njih se ređaju ćelije veličine 12x7½x16 stopa, svaka s hermetički izolovanim dvorištem za šetnju. Samoća je zagarantovana, ali, priznaćemo, i izvesna privatnost. Ne zna se, međutim – zašto, u koju svrhu?
Jer, privatnost, ako je sami ne birate, a naturena vas spušta na dno ponora potpune, eremitske usamljenosti, lišene i ljudi i boga, nije oslobođenje nego najcrnji teror. Da neutrališe samoću i pomogne zatvoreniku, ili eliminiše privatnost i zatvoreniku odmogne – kod profesionalnih humanista to nikad nije sasvim jasno – Jeremy Bentham je dezenirao panopticon, uzornu robijašnicu pensilvanijskog tipa, čiji je model Stateville u državi Illinois. Rešetkom zatvorene samice nanizane su u krugu hale i suočene sa staklenom stražarskom rotundom u sredini. I sami ste i niste. Vidite saosuđenike. Možete s njima i razgovarati. Možete, naime, ako ste dovoljno vešti da vas ne uhvate ili dovoljno jaki da kaznu za prekršaj discipline podnesete.
Ali je svake privatnosti nestalo. Kao na dlanu ste, i svaki je vaš pokret strogo nadziran. Zatvor Auburn u New Yorku imao je samice sedam stopa dužine, tri i po širine, poređane duž obe strane koridora. Ako se za prosečnu dužinu ljudskog tela uzme mera od pet do šest stopa, a za širinu jedna i po, ovakva ćelija pre liči na nešto udobniji mrtvački sanduk nego na sobu za život.
Jedan od ranih primeraka zatvora separatnog sistema jeste Reading – mesto robijanja Oskara Wildea – izgrađen 1844. u obliku trospratnog krsta, kroz čije krake, od njegove proširene hijazme, na četiri strane, teče visokostropna šupljina centralnog hodnika s bočnim nizom ćelija-samica koje izlaze na uske galerije, povezane visećim mostovima. Veličina ćelija je 13x7x10 stopa, pod od crvenih i crnih pločica, a zidovi od belo okrečene cigle. Vrata su od jakog drveta, ojačanog gvozdenim prečagama, sa staklenom špijunkom i pokretnim trapom (šuberom) za primanje hrane. Svetlost dolazi s dva uska, visoko postavljena i rešetkama zaštićena prozora.
Veštačko osvetljenje je gasno. Svaka ćelija ima bakarni umivaonik i podni WC, za koga moj informator, g. Peter Southerton, veli da „žalosno nedostaje većini modernih robijašnica“, uključujući i Sremsku Mitrovicu. Nameštaj se sastoji od stola, stolice, police i visećeg kreveta, kasnije zamenjenog podnim. Kućni dnevni red je, takođe, krajnje prost i ne obazire se, osim nedeljom i praznicima, ni na dan, ni na sezonu: (Napomena: P. Southerton, The Story of a Prison, Osprey, 1975, str. 74–75)
5.30 – Ustajanje službenika.
6.00 – Ustajanje zatvorenika. Oblačenje, nameštanje kreveta, pranje. Otključavanje da se očiste ćelije i koridori.
8.00 – Doručak.
9.00 – Skup u holu za inspekciju.
9.10 – Zvono za kapelu. Ženski zatvorenici ulaze na prednja vrata i stepeništem D krila; muški zatvorenici silaze s gornjih galerija.
10.00 – Povratak u ćelije na rad. Lekarski pregled prijavljenih.
12.00 – Ručak. Upravnikov obilazak ćelija.
12.30 – Nastavak rada. Zatvorenici po grupama imaju jednosatnu šetnju.
18.00 – Večera.
19.30 – Sakupljanje alata i građe za rad.
19.45 – Pripremanje zatvorenika za spavanje. Iznošenje odeće iz ćelije.
20.00 – Spavanje.
Irski sistem, premda se poreklom nadovezuje na rupe u zemlji, gde se ljudi spuštaju konopcima, kasnijeg je datuma i odslikava napredak u shvatanju svrhe kazne, ali u našoj interpretaciji, iz godine 1949, napredak postaje sumnjiv ako u sobu za deset ljudi strpate dve stotine i očekujete da im bude ugodno. Tvrdi se da je ovaj sistem posledica prosvećenosti. Ne sporim, samo se prosvećenost ovde sumnjivo podudara s težnjom za efikasnošću modernog društva. Ekonomičnost je sastavni deo efikasnosti, a kolektivni način izdržavanja kazne značajno smanjuje tamnički prostor po glavi osuđenika.
Stoga je irski model u opštoj upotrebi u svim socijalističkim zemljama, gde je zatvorska populacija neuporedivo veća od one u demokratskim, a samice se koriste samo za ekskluzivne goste. Arhitektura kazamata ovog modela jednostavnija je od pensilvanijskog, no i ona ima svoje graditeljske bisere. Jedan među njima je Castrova La Cabana u havanskoj luci, koju su Španci podigli pre dvesta godina. Dvorište gleda na galeras, lučne galerije, s obe strane otvorene i zaštićene gvozdenim rešetkama. (Napomena: Uspomene iz kubanskog zatvora Armanda Valladaresa, izdala ih je kuća Hamish Hamilton, u Londonu, god. 1986, pod naslovom Against all hope (Protiv svake nade).
Pa ipak, morfologija „oniričkog prostora ropstva“ malo se od davnih dana promenila. Između rupe u zemlji, pokrivene izukrštanim deblima, u koju su protonarodi spuštali svoje krivce, i elegantne, sofisticirane ćelije gradskog zatvora u savremenom Stockholmu, gde je boja zidova prilagođena ličnom ukusu robijaša, a prostorija liči na sobe u vašoj kući, velika je razlika u pojedinostima, no nje je malo u onom bitnom – ograničenju slobode što ga podrazumeva.
Zatvorske rupe dugo su pod zemljom ostale, podražavajući jamu u koju su braća bacila hebrejskog patrijarha Josifa i tako ustanovila, posle edena, drugi prototip biblijske tamnice. Podzemlje, u geografskoj i simboličnoj blizini pakla, nema sumnje, najprikladnije je mesto za ispaštanje grehova. Samo je eksplozija humane populacije, a s njom i delikvencije, mogla i morala izbaciti zatvore i na površinu zemlje. Dole se više, jednostavno, nije moglo stati. Zajedno sa civilizacijom, uvis, nebu, rastu i zatvori.
Ali je paradoksalno da se upravo u našem veku, stoleću nebodera, njihov vertikalan rast kombinuje s horizontalnim širenjem, pa engleski koncentracioni logori iz Burskog rata, nemački lageri za uništenje i sibirski robijaški arhipelag, zatvorsku civilizaciju, ako postoji, vraćaju na same početke, kada su prvi ljudski sužnji, pod imenom ratnih zarobljenika, držani pod otvorenim nebom.(IX deo OVDE)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Mala enciklopedija tamnovanja u doba Razuma
Najraniji oblik kolektivne izolacije krivaca u modernom vremenu jeste prisilno transportovanje u kaznene prekomorske kolonije, gde će većina preživelih zatočenje zauvek ostati, dajući danas bogatim, uglednim kontinentima s one strane velikih okeana mutno eugeničko poreklo. Bio je to, zapravo, uprkos divotnom Habeas Corpusu, vid prinudne kolonizacije teritorija koje, na spontan način, zdrava pamet nikad ne bi naselila. S druge strane, to je do izvesne mere snižavalo domaće socijalne tenzije, dinamizirane industrijskom revolucijom i pauperizacijom gradskog stanovništva.
Sve do XIX veka Engleska je domaće kažnjenike („izuzetke“ od Habeas Corpusa) prevozila u Severnu Ameriku i Australiju. (Od Rata za nezavisnost Amerika odbija da ih prima, a Australija od 1857.) Francuska je u te svrhe koristila Novu Caledoniju u Africi i Guianu u Južnoj Americi. Imperijalna i boljševička Rusija – Sibir. Jedan od poslednjih ostataka takvog „distantnog sistema“ bio je naš Goli otok.
U međuvremenu, zatvori, apsane i kazamati dugo se koriste isključivo kao tranzitne izolacije gde kriminalci čekaju na suđenje. Tek tokom XVIII veka Evropa dobija prve tamnice u kojima se kazna zatočenja izdržava.
Još davne 1711, trogodišnji je zatvor maksimum koji vas je čekao, a u SAD, danas, on je – višestruka doživotna robija! Povrh svega, zvanična pravila grofovijskih zatvora u Engleskoj određivala su 1731. da:
1. Zatvorenik može sam da bira krčmu iz koje želi da mu služe pivo.
2. Ako ga od tamničara kupuje, mora ono biti prodavano u zapečaćenim ćupovima.
Posle toga zabrana da u zatvoru držite pse i gajite golubove nije izgledala tako nečovečna.
U dugoj i slavnoj povesti ljudskog zatočenja najpoznatije robijašnice su prethodnice savremenih kazamata – Ghent House of Correction. Vidi se da su eufemizmi i onda bili u modi. Izraz „Kuća za popravku“ – sinonim za današnji kazneno-popravni dom – trebalo je da prosvećenu viktorijansku publiku, udobno smeštenu u prvom luksuznom vagonu industrijske revolucije, uveri u svrhu zadnjeg marvenog furgona, koja se u tom mimikričnom zatvoru malo ili nimalo osećala.
Ako je proletarijat XX veka u bogatim buržujima našao potrebne narodne neprijatelje i „kočnice opšteg napretka“, od čije će likvidacije živeti njegovo osećanje za pravičnost, buržoazija ih je vek ranije našla u zakonskoj likvidaciji sirotinje (ne i siromaštva), „klipa u točkovima“ građanskog progresa. Pojam kriminala proširen je da obuhvati i one koji ništa zlo nisu uradili, osim što, usled starosti, bolesti, nemoći, nesposobnosti, nesrećnog sticaja okolnosti ili prinudne nezaposlenosti, ništa dobro nisu kadri ni da čine. Za to se 1834. postarao Amandman Zakona o sirotinji, koji se smatra „fundamentalnim dokumentom viktorijanstva“, varijante građanske doktrine koju danas tako uspešno restauriše novi britanski konzervativizam.
Njegov je cilj da gradove, pre svega, oslobodi svih onih koji „ne stoje na svojim nogama“, ne slede, dakle, tekuće viktorijanske ideale.
(Napomena: U Rusiji, nakon 1917, ova se tehnika čišćenja socijalno nepoćudnih ponavlja. U konclogore odlaze i ljudi čija je jedina krivica u trenutnoj nezaposlenosti. To pogađa i bivše robijaše. Oni su iz logora puštani, ali se bez dopuštenja vlasti nisu mogli zaposliti, te, kako zaposleni nisu i ne slede „tekuće ideale revolucionarnog društva“, opet su u žice vraćani.)
Takvi „besprizorni“ slati su u House of Correction i zapošljavani u zavodskim radionicama. Život u njima malo se razlikovao od života u kasnijim regularnim tamnicama Imperije. Muževi od žena, a ove od dece, rigorozno su separirani, čime se, usput, smanjivao pauperski natalitet. Pa ako se, pri dijetalnom obedu, i nađu za istim zavodskim stolom, zabranjeno im je bilo da komuniciraju, jer se jesti moralo u tišini.
(Napomena: Kellow Chesney, The Victorian Underworld, Temple Smith, London 1970, str. 14–26. Činim nehrišćansko priznanje i kada bi me, u bedi, pitali šta biram, da hranu zaslužim trapističkim ćutanjem ili da za svaku koricu hleba, kao u Americi, na gozbama Vojske spasa, pevam pobožne himne, izabrao bih – muk.)
U posetu su smeli primati jedino najbliže rođake, uvek u prisustvu nadzorne službe. Spavali su u zajedničkim, prenatrpanim, nehigijenskim prostorijama – pa ipak, udobnije nego mi 1949. – podeljeni jedino po kriterijumu pola i starosti. Za mušku sirotinju najpodesniji je rad bio tucanje kamena ili okretanje ručnih mlinova. Disciplinske kazne uključivale su šibanje i dijetu. Batinanje je bolelo. Dijeta je manje pogađala. Na zatvorskoj ste dijeti već bili. Hoćete li dobiti splačinu ili je nećete dobiti, u stomaku nije predstavljalo nepremostivu razliku. S druge strane, kratke vas batine nisu ubijale; duga dijeta, redovna i kaznena, jeste.
Od ovakvih Domova do Tamnica samo je korak. Čak ni ime nije moralo da se menja. Nemogući uslovi za život, što ih je John Howard, bivši glavni šerif Bedfordshirea i autor revolucionarne penološke knjige The State of the Prisons in England and Wales
(Napomena: Howard je u ovom klasičnom delu iz penologije savetovao reforme od kojih su gotovo sve unete u savremene kaznene sisteme: osiguranje stalnog budžeta za izdržavanje kažnjenika, higijenski sobni smeštaj uz separaciju žena od muškaraca, klasifikovanje zatvorenika po krivičnim kategorijama, uvođenje korisnog rada, ukidanje svake novčane naknade od zatvorenika i prohibicija (žestokih!) pića.)
opisao, kao rezultat višegodišnjeg putovanja kroz britanski i evropski kazneni sistem, izazvao je Javnu intervenciju najobrazovanijih duhova doba – Montesquiea, Voltairea, Thomasa Paina, Diderota, Adama Smitha, Benthama, pa najzad doveo do reformisanja tamnica.
Dospesmo tako do dva opšta sistema izdržavanja kazne lišenja slobode sa njihovim rekombinovanjem varijetetima, od kojih neki ne pripadaju ni jednom, ni drugom, već morbidnom izopačenju svakog ljudskog sistema. Prvi, separatni, nazvan je pensilvanijskim, drugi, kolektivni, irskim.
Po prvom, robiju izdržavate u samici, po drugom – u skupnoj sobi. Uzoran primer separatnog sistema jeste kaznionica u Cherry Hillu u Philadelphiji, otvorena 1829. Sedam kamenih blokova, u obliku paoka na točku, zrakasto se šire od kontrolne rotunde sa stražom. Duž njih se ređaju ćelije veličine 12x7½x16 stopa, svaka s hermetički izolovanim dvorištem za šetnju. Samoća je zagarantovana, ali, priznaćemo, i izvesna privatnost. Ne zna se, međutim – zašto, u koju svrhu?
Jer, privatnost, ako je sami ne birate, a naturena vas spušta na dno ponora potpune, eremitske usamljenosti, lišene i ljudi i boga, nije oslobođenje nego najcrnji teror. Da neutrališe samoću i pomogne zatvoreniku, ili eliminiše privatnost i zatvoreniku odmogne – kod profesionalnih humanista to nikad nije sasvim jasno – Jeremy Bentham je dezenirao panopticon, uzornu robijašnicu pensilvanijskog tipa, čiji je model Stateville u državi Illinois. Rešetkom zatvorene samice nanizane su u krugu hale i suočene sa staklenom stražarskom rotundom u sredini. I sami ste i niste. Vidite saosuđenike. Možete s njima i razgovarati. Možete, naime, ako ste dovoljno vešti da vas ne uhvate ili dovoljno jaki da kaznu za prekršaj discipline podnesete.
Ali je svake privatnosti nestalo. Kao na dlanu ste, i svaki je vaš pokret strogo nadziran. Zatvor Auburn u New Yorku imao je samice sedam stopa dužine, tri i po širine, poređane duž obe strane koridora. Ako se za prosečnu dužinu ljudskog tela uzme mera od pet do šest stopa, a za širinu jedna i po, ovakva ćelija pre liči na nešto udobniji mrtvački sanduk nego na sobu za život.
Jedan od ranih primeraka zatvora separatnog sistema jeste Reading – mesto robijanja Oskara Wildea – izgrađen 1844. u obliku trospratnog krsta, kroz čije krake, od njegove proširene hijazme, na četiri strane, teče visokostropna šupljina centralnog hodnika s bočnim nizom ćelija-samica koje izlaze na uske galerije, povezane visećim mostovima. Veličina ćelija je 13x7x10 stopa, pod od crvenih i crnih pločica, a zidovi od belo okrečene cigle. Vrata su od jakog drveta, ojačanog gvozdenim prečagama, sa staklenom špijunkom i pokretnim trapom (šuberom) za primanje hrane. Svetlost dolazi s dva uska, visoko postavljena i rešetkama zaštićena prozora.
Veštačko osvetljenje je gasno. Svaka ćelija ima bakarni umivaonik i podni WC, za koga moj informator, g. Peter Southerton, veli da „žalosno nedostaje većini modernih robijašnica“, uključujući i Sremsku Mitrovicu. Nameštaj se sastoji od stola, stolice, police i visećeg kreveta, kasnije zamenjenog podnim. Kućni dnevni red je, takođe, krajnje prost i ne obazire se, osim nedeljom i praznicima, ni na dan, ni na sezonu: (Napomena: P. Southerton, The Story of a Prison, Osprey, 1975, str. 74–75)
5.30 – Ustajanje službenika.
6.00 – Ustajanje zatvorenika. Oblačenje, nameštanje kreveta, pranje. Otključavanje da se očiste ćelije i koridori.
8.00 – Doručak.
9.00 – Skup u holu za inspekciju.
9.10 – Zvono za kapelu. Ženski zatvorenici ulaze na prednja vrata i stepeništem D krila; muški zatvorenici silaze s gornjih galerija.
10.00 – Povratak u ćelije na rad. Lekarski pregled prijavljenih.
12.00 – Ručak. Upravnikov obilazak ćelija.
12.30 – Nastavak rada. Zatvorenici po grupama imaju jednosatnu šetnju.
18.00 – Večera.
19.30 – Sakupljanje alata i građe za rad.
19.45 – Pripremanje zatvorenika za spavanje. Iznošenje odeće iz ćelije.
20.00 – Spavanje.
Irski sistem, premda se poreklom nadovezuje na rupe u zemlji, gde se ljudi spuštaju konopcima, kasnijeg je datuma i odslikava napredak u shvatanju svrhe kazne, ali u našoj interpretaciji, iz godine 1949, napredak postaje sumnjiv ako u sobu za deset ljudi strpate dve stotine i očekujete da im bude ugodno. Tvrdi se da je ovaj sistem posledica prosvećenosti. Ne sporim, samo se prosvećenost ovde sumnjivo podudara s težnjom za efikasnošću modernog društva. Ekonomičnost je sastavni deo efikasnosti, a kolektivni način izdržavanja kazne značajno smanjuje tamnički prostor po glavi osuđenika.
Stoga je irski model u opštoj upotrebi u svim socijalističkim zemljama, gde je zatvorska populacija neuporedivo veća od one u demokratskim, a samice se koriste samo za ekskluzivne goste. Arhitektura kazamata ovog modela jednostavnija je od pensilvanijskog, no i ona ima svoje graditeljske bisere. Jedan među njima je Castrova La Cabana u havanskoj luci, koju su Španci podigli pre dvesta godina. Dvorište gleda na galeras, lučne galerije, s obe strane otvorene i zaštićene gvozdenim rešetkama. (Napomena: Uspomene iz kubanskog zatvora Armanda Valladaresa, izdala ih je kuća Hamish Hamilton, u Londonu, god. 1986, pod naslovom Against all hope (Protiv svake nade).
Pa ipak, morfologija „oniričkog prostora ropstva“ malo se od davnih dana promenila. Između rupe u zemlji, pokrivene izukrštanim deblima, u koju su protonarodi spuštali svoje krivce, i elegantne, sofisticirane ćelije gradskog zatvora u savremenom Stockholmu, gde je boja zidova prilagođena ličnom ukusu robijaša, a prostorija liči na sobe u vašoj kući, velika je razlika u pojedinostima, no nje je malo u onom bitnom – ograničenju slobode što ga podrazumeva.
Zatvorske rupe dugo su pod zemljom ostale, podražavajući jamu u koju su braća bacila hebrejskog patrijarha Josifa i tako ustanovila, posle edena, drugi prototip biblijske tamnice. Podzemlje, u geografskoj i simboličnoj blizini pakla, nema sumnje, najprikladnije je mesto za ispaštanje grehova. Samo je eksplozija humane populacije, a s njom i delikvencije, mogla i morala izbaciti zatvore i na površinu zemlje. Dole se više, jednostavno, nije moglo stati. Zajedno sa civilizacijom, uvis, nebu, rastu i zatvori.
Ali je paradoksalno da se upravo u našem veku, stoleću nebodera, njihov vertikalan rast kombinuje s horizontalnim širenjem, pa engleski koncentracioni logori iz Burskog rata, nemački lageri za uništenje i sibirski robijaški arhipelag, zatvorsku civilizaciju, ako postoji, vraćaju na same početke, kada su prvi ljudski sužnji, pod imenom ratnih zarobljenika, držani pod otvorenim nebom.(IX deo OVDE)
Subscribe to:
Posts (Atom)