Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
QUO VADIS, JUGOSLAVIJO
Ima jedna politička zagonetka koja glasi: “Šta je to što ima tri boga, šest naroda i osam država, a samo jedno ime?” Odgovor je — Jugoslavija.
“Šta je to”, glasi druga politička pitalica, “što nešto znači, a ime mu ne znači ništa?” To je opet Jugoslavija.
I, najzad, kruži i treća politička enigma: “Koja je to najsavršenija zemlja na svetu koja nikako da se iz tog savršenstva izvuče i stane na svoje noge?” I po treći put je to Jugoslavija.
Jugoslavija je rođena 1918. godine ujedinjenjem Kraljevine Srbije i Južnih Slovena, živućih na bivšoj teritoriji pobeđene i demontirane Austrougarske carevine. Nekada smo učili i sve, doskora, mislili da je ta Jugoslavija izraz solidarne želje udruženih naroda i pobedničke Evrope. Ovih dana doznajemo, čini se prilično ravnodušno, da smo drsko bili obmanuti. Jugoslaviju apsolutno niko nije hteo, pa se, budući da je, uprkos tome, ipak stvorena, može smatrati — pravim čudom. Što ona, ako ćemo po duši — i jeste. Pravo pravcato istorijsko čudo, a tek potom, možda, i sve ostalo. Čudo koje ćemo ovim kratkim i malo morbidnim ogledom pokušati, neupućenima, da objasnimo.
Doznajemo da nju nisu hteli Srbi, pobednici u Prvom svetskom ratu, jer su, umesto nje, hteli Veliku Srbiju. Nju nisu hteli ni Hrvati, poraženi u tom ratu, jer su hteli svoju Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nisu je hteli ni Slovenci jer nisu znali šta hoće. Nju nisu hteli Crnogorci jer su s njom izgubili državu. Nisu je hteli Makedonci jer je njome nisu slekli. Niti Muslimani jer onda nisu ni postojali. Nju nisu hteli ni Saveznici, naročito Englezi koji su hteli da sačuvaju Austrougarsku. A da je Austrougari nisu hteli i da samo zbog njenog stvaranja rat nisu izgubili, dosta je jasno. Nisu je hteli Rusi jer su držali da im novi drugoverni narodi u Jugoslaviji neće biti verni kao stari jednoverni Srbi n Srbiji. Nisu je, naravno, hteli ni naši susedi jer je svako od njih hteo po jedan njen deo.
Katolička je crkva neće hteti zbog dominacije većinskog pravoslavnog stanovništva, Pravoslavna zbog manjinskog katoličkog, a Islamska što kao faktor političke želje nije ni postojala. Kasnije je neće hteti Kominterna, jer je prezala od jakih državnih celina, otpornih na revolucionarne alarme, a zato što zbog reakcionarnog držanja u doba Mađarske bune od 1848. nismo bili u volji Očeva Utemeljivača naučnog socijalizma.
Pa ko je nju, osim boga, hteo?
Verovatno jedino Amerikanci i to samo zato što nisu tačno znali gde će biti, pa su se nadali da ih to ni na šta neće obavezivati, da povesni idealisti rnogu biti — zabadava. I u pravu su bili sve dok na vlast u Jugoslaviii nisu došli komunisti, koji su držali da je prirodno od antikomunista biti izdržavan, pa su im taj wilsonovski idealizam naknadno obilno naplatili.
Pa ipak, Jugoslavija koju niko nije hteo, stvorena je kao da su svi za njom čeznuli i jedva je čekali. Od te činjenice ćemo poći, ne pokušavajući da je objasnimo, jer kad je ne mogu objasniti oni što je hteli nisu, a ipak su je napravili, kako ćemo mi koji je takođe nećemo, ali moramo da je hoćemo, jer u njoj živimo i živećemo sve dok ne budemo našli nešto bolje.
Sve dok je njen hronični predsednik Josip Broz bio živ, Jugoslavija se nekako održavala, unutra, uz pomoć jednopartijske diktature, vojske i policije, spolja, ekvilibrirajući, poput plesača na žici, između Istoka i Zapada, srcem naginjući prvom, umom drugome, između Severa, želeći da bude bogata i Juga, želeći da među sirotinjom bude popularna. Uspela je da ostane i bez srca, i bez uma, ali sirota i do guše zadužena. Za ime njenog umrlog predsednika vezane su dve teške zablude. Jedna je domaćeg, druga inostranog porekla. Zapad drži da jugoslovenske krize ne bi bilo da je Tito živ, da bi je on, čak kad bi u ovom obliku nastala, uspešnije rešio nego bilo ko drugi.
U drugoj međunarodnoj situaciji, bez opšteg kraha realsocijalizma, uz pomoć faktora s kojima je još od uzimanja vlasti vladao, partije, vojske i policije, to bi možda i moglo biti istina. No i tada, kriza bi samo bila odložena, i kad bi izbila, bila bi još gora. Argentina, uostalom, ima iskustva sa odlaganjima neizbežnog. Domaća, vrlo raširena zabluda, koja potiče ekskluzivno od razočaranih komunista, a nekomunisti joj naivno nasedaju, je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija.
Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. A u to nas ti navodno ekskomunisti žele da uvere i pridobiju za još neku realsocijalističku probu. U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.
Jugoslovenska ekonomska kriza otvorena je davno, pogrešnom socijalističkom privredom, nebuloznim eksperimentima u ekonomiji, neracionalnim zaduživanjem i trošenjem inostranih zajmova, zanemarivanjem stvarnih privrednih potencijala zemlje u korist oligarhijskih interesa nacionalnih partijskih klika i korupcijom koja ovakav sistem neizbežno prati.
Politička kriza nije samo ekonomsku nužno sledila već je prouzrokovana uz snažnu i solidarnu pomoć dva faktora: očiglednom nesposobnošću na nasilju zasnovanog diktatorskog, jednopartijskog, monistički obsolescentnog, pseudoklasnog proleterskog poretka da zadovolji materijalne, duhovne i političke potrebe građana, kao i paradigmatičnom propašću svih socijalističkih kopija Jugoslavije u Evropi.
Treći je faktor krize manje nacionalna raznovrsnost koliko nacionalna podeljenost elemenata te raznovrsnosti, koja bi u povoljnijim uslovima za svaku zemlju mogla biti onoliko korisna koliko je mešanje krvi korisno za svaku porodicu, koliko je to korisno, recimo, za Argentince ili Severoamerikance. Ono što je moglo postati vrlinom, postalo je našom najtežom manom.
Pošteno je reći da za to nisu krivi samo komunisti, da je to solidarna krivica gotovo svih naroda koji su na ovim prostorima tako dugo zajedno živeli, a da se ni korak jedni drugima nisu približili. Komunistička krivica, međutim, leži u dva smera. U povesnom, ideologijom Komunističke internacionale inspirisanom nastojanju da se Srbija, kao najmnogoljudniji i najjači deo zajednice, pocepa i oslabi, i u savremenom nastojanju nacionalkomunista raznih republika da se udvaranjem najnižim narodnim instinktima i podstrekavanjem nacionalističkih osećanja vlast partije održi makar i po cenu jugoslovenske dezintegracije i opšte propasti zemlje.
Samo u kontekstu svih ovih faktora može se shvatiti i ono što se zove kosovskim sindromom. Za komuniste Srbije, na čelu s neosporno popularnim g.ospodinom Miloševićem, Kosovo bi valjalo izmisliti čak i da ne postoji. Ono je, odnosno opasnost od Albanaca na Kosovu, jedini integrativni faktor, koji partiji omogućuje izglede na pobedu čak i pod uslovima slobodnih izbora. Bez Kosova i mogućnosti da se srpski komunisti volšebno tamo pojave kao jedini zaštitnici srpskih interesa, ti isti ljudi ili njihovi naslednici koji su decenijama Albance na račun Srba favorizirali, njihov bi pad u Srbiji bio neizbežan i katastrofalan, daleko više nego, isto će, po svoj prilici, biti u Sloveniji, gde su slovenački komunisti, u poslednjem času, uspeli alpski da uskoče u zahuktale skije slovenačkog nacionalizma i separatizma.
U Hrvatskoj je situacija još neizvesnija, pa i opasnija. Partija je svojim prohrvatskim, opštim raspoloženjem Hrvata pomalo iznuđenim izbornim stavom, definitivno od sebe udaljila 20 procentnu srpsku manjinu u Republici, s kojom bi jedino, i to tek eventualno, mogla da zaustavi neodoljivu invaziju građanske i ekstremno nacionalne opozicije. Situacija u Makedoniji nije za Jugoslaviju od značaja.
Jugoslavija ne treba Makedoniju, ali Makedonije bez Jugoslavije nema. Okružena sve samim pretendentima na njenu teritoriju, Grčkom i Srbijom ponajmanje, ali Bugarskom i Albanijom, čije stanovništvo već čini trećinu makedonskog, ona budućnosti bez Jugoslavije nema. Pored druge veštačke tvorevine kao što je centralna republika Bosna i Hercegovina, ona je jedino iskreno za njeno očuvanje, ma i pod đavolom, a ne komunistima.
Svi su ostali uslovno, pod uslovima koji se međusobno potiru. Za Srbiju je, sa Srbima rasejanim skoro kroz sve republike, konfederalizam ravan pretvaranju svojih ravnopravnih pripadnika u nacionalne manjine koje tek za prava moraju da se bore. Za Hrvate, teritorijalno kompaktnije, i Slovence sasvim kompaktne, neprihvatljiva je federacija koja u sebi nosi mogućnost srpske dominacije. Karte su u ovom deljenju tako rđavo podeljene da je svaka igra njima nemoguća. A drugo je deljenje takođe nemoguće.
Ostaje samo jedna šansa. Da u tuđu igru budemo pušteni. Velika evropska igra učiniće našu malu balkansku izlišnom. U velikom se svetu, pod, razume se, pretpostavkom fundamentalne izmene političko-ekonomskog sistema, o kome ćemo govoriti, možemo usamljeni još i približiti jedni drugima i jedni u drugima pronaći interese kojih ili nismo bili svesni ili ih nismo mogli koristiti. Hrvatska i Slovenija bi u Evropi dobile najzad toliko žuđenu nezavisnost i tamo možda pronašle drugog krivca za buduće nevolje od istorijski dežurne Srbije. Možda bi se, pod zaštitom Evrope, čak i Makedonija mogla sačuvati, mada Bosna i Hercegovina ne verujem. Srbija bi se ponovo ujedinila i oslobodila strasti da ujedinjuje one koji to neće, i nikad hteli nisu. Vratila bi se prvoj dužnosti jedne zdrave države — da ujedini vlastiti narod. I da sama reši svoj problem, pitanje Kosova. Srbija stalno tvrdi da je to jugoslovenski problem. Sve dok tako misli i od drugih očekuje pomoć, mora slušati savete, ali bez pomoći, razume se.
Kad u Evropi bude, moraće slušati samo evropske zakone civilizacije. A sve ostalo rešavati kao što to rešava svaka suverena evropska država, u kojoj manjina, i pored najvećih mogućih prava, zahteva i vrhovno pravo da vlada većinom, i u tome koristi silu.
Šta će od svega toga biti zavisi, pre svega, od razvoja novog demokratskog političkog sistema, iznuđenog kako unutrašnjom krizom poretka tako i opštim slomom realsocijalističke zablude, započetom dolaskom na vlast Gorbačova u SSSR-u.
Komunisti su pre smotreno, no naivno, smatrali da je najekonomičnije, najjeftinije i najbrže ništa osim imena ne menjati, i da je dovoljno promeniti firmu koja pobuđuje rđave uspomene. To su i pokušali. Nije išlo. Pošto narod nisu tako brzo mogli promeniti kao firmu, prešli su na podelu svoje Partije na pravu Komunističku partiju i socijalistički Narodni front, gde bi, prema mudrom projektu, isti komunisti kroz Partiju vladali, a kroz Front sami sebi bili opozicija.
Po svoj prilici dosta blagonaklona, što je uvek dobro. Premda su prednosti ovakvog sistema očigledne, i naširoko nam preko radija i štampe objašnjavane kao najcelishodnije, morao se on napustiti zbog bojazni da svi komunisti ne pređu u Front, i vlada ostane bez pouzdanih ljudi za vladanje. Opozicija je, naime, dobra, i protiv nje niko normalan ništa nema, ali, kao što joj ime kaže, ona ne može vladati. Za opoziciju je da u opoziciji bude. Ako u opoziciji nije, nego na vladi, čemu da postoji. Jer, Jugoslavija vladu ima.
Opoziciju nema. Ona nam treba. Treća je ideja tzv. bespartijska demokratija. Nisam siguran hoću li pojam dobro objasniti, jer on spada u najnoviju komunističku kritiku Kantovog Čistog uma, pa je bolje da se posla kanim i to ostavim crnogorskim marksistima kad nađu posao i prestanu da štrajkuju. U svakom slučaju, izgleda da je i to obećavajuće rešenje odbačeno, pa je, najzad, odlučeno da se svim političkim strankama dozvoli sva moguća delatnost, osim, naravno, pobede na izborima.
Čini se, međutim, da je baš to namera tih stranaka, između njih i Demokratske kojoj imam zadovoljstvo da u svojoj šezdesetoj godini, prvi put bez neposredne opasnosti od ponovne višegodišnje robije, pripadam. A to se, vele komunisti, po sebi razume, ne može dopustiti. Ne što oni to ne bi dali. Dali bi oni! Nego što to ne dozvoljava politička logika. I jugoslovenske obaveze bez čijeg ispunjenja čak ni naši već gotovi Evropljani, Slovenci, u Evropu ne mogu.
Nama, kako rekosmo, ne treba vlada. Nju imamo i zbog toga nam se i prebacuje nedostatak demokratije. Za demokratiju je nužna opozicija. Nju na sav glas i opozicione stranke zahtevaju. Između njih i moja Demokratska. I sad kad smo ih dobili, nećemo je više. Sad hoćemo i vlast. Kakva je sad to glupost! Onda se zaista ne bi znalo kuda ide Jugoslavija.
Ovako se bar to zna.
(El Economista, 1990)
No comments:
Post a Comment