Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
DVA MOTA I JEDNO PRIZNANJE
Mi smo u trenu kad se razvio antikomunizam, ali ja hoću da istaknem, da je od svakog komuniste gori antikomunista.
Da sam antikomunist do sada nisam mislio da treba dokazivati onima koji me poznaju, a razumnima i nikako. Među razumnima to se po sebi razumevalo. Razumevalo se da, ako je čovek po ubeđenju demokrata a živi u komunističkom socijalizmu, mora biti antikomunista sve dok su komunisti — komunisti i demokratiju tretiraju kao nužno zlo, koje, usput, i nije u balkanskoj topuz-tradiciji (pre svega Motu i komunistima zahvaljujući).
Jer Srbi, po Motu, hoće da budu demokrate, ali neće da budu antikomunisti, i misle da je to razumno moguće.
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti. Tako nešto može razumnim držati samo komunista, a u poslednje vreme ekskluzivno oni među njima koji žele da postanu demokrati, ali ne i da time izgube išta od svojih komunistički nasledno antidemokratskih propozicija, ništa od izvesnih datuma svoje biografije, pogotovu ništa od stečene koristi. (Neki među njima se odriču biografije, ali ne i njenih ideja, kao da je to razumno moguće. Drugi odbacuju biografiju, ali ne i ideje koje su je inspirisale, kao da je i to razumno izvodljivo.)
Nedavno sam doznao da posle pola veka domaće verzije opšteg modela — kome pripada i Moto — moram objasniti zašto sam antikomunista i dokle ću to biti, pri čemu mi to nije drago i prilično me zamara. Antikomunizam nije vesela stvar, jer bi u protivnom veseo bio komunizam, pa se antikomunist ne bi moralo biti, i ne bi bilo ni Mota, ni ovog nekrologa idejama Mota.
Evo zašto:
Zato što komunizam, na veliku žalost Mota, nije Utopija nego Istorija. I zato što sam toj Istoriji prisustvovao u našoj zajedničkoj zemlji — Majci Srbiji.
U jednoj stvari, međutim, Moto ima pravo: u placentnoj vezi dva jedina pojma s kojima u Motu operiše. Antikomunizma bez komunizma — iz Mota — ne bi bilo. Ko bi pametan bio antikomunista bez da ga Moto na to nije svojom istorijom, doktrinom i praktikom prinudio?
Prinudio ucenom, strahom, batinom, korupcijom a, u zadnje vreme, i demokratskim Moto-udvaranjem.
Ali ako je već tome tako, i Moto bi morao jednom razumeti da smo njegov Moto već izdržali i preživeli — i Moto, takođe, mada, kao Moto, nešto ležernije — ali da će s Motom Mota nešto teže ići. Ma koliko mu bilo trudno — a ja ga zabezeknuto nagnutog nad ruinama vlastitog životnog Mota razumem — i ako zaista više ne želi da bude Moto jednom neodrživom poretku, mora razumeti smisao objašnjenja gospodina Draškovića, koje je, koincidentno, i moje.
Prirodno je da su britanski konzervativci antilaburisti, i obrnuto. I po sebi se razume da su prvo konzervativci, a tek potom antilaburisti. Ali, i to je prirodno, konzervativci ne bi mogli biti da nisu antilaburisti. Kako bi se i čime definisali? Programom? Naravno. Ali taj je program apsolutno antilaburistički. On je, razume se, prvo konzervativan, a tek potom antilaburistički.
Ali konzervativan ne bi mogao biti da nije i antilaburistički.
Jedino komunisti antikomunizam smaraju neprirodnim. Jer za njih je, kao jutrošnje demokrate, još uvek neprirodno ne biti komunist. Inače ne bi služili za Moto.
Šta, zapravo, Moto Mota od mene očekuje? Pretpostavljam, razuman da budem i prestanem biti antikomunist. U redu, recimo da mi to pođe za rukom — mada ne znam kako — odmah ću se, logički, naći u praznoj partijskoj čekaonici. Ako antikomunista nisam, morao bih biti komunist, a to mi se ne da, osim toga to i nisam. Naročito ako mi to više ne bude trebalo da bih postao nešto. Za to sam zakasnio. Sve što se, na bazi Mota, moglo uzeti, uzeto je; sve što se, po Motu, moglo zaposesti, zaposednuto je.
Na kraju, pitam Moto da li u njegovu definiciju nacionalnog etosa spada i mogućnost da je antikomunista gori i od komuniste čija je izabrana a nedužna žrtva? Želi li Moto da mu saopštim izvesna imena, uglednih (živih) komunista i uglednih (mrtvih) antikomunista, pa da ga zamolim da mi na tom groblju Moto empirijskim putem dokaže.
Predlažem, stoga, Motu da kad se drugom prilikom bude bavio etičkim i nacionalnim generalizacijama, dopusti sebi izvesnu rezervu, te, možda, kaže:
Izvesni antikomunisti su gori i od komunista, ali je, bezmalo, svaki komunist gori od antikomuniste.
(Demokratija, 14. april 1990)
No comments:
Post a Comment