Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
POLITIČKA NUŽNOST NA PRVI POGLED NEKORISNA
Na poslednjim se izborima liberalno- socijaldemokratska koalicija našla u teškom psihološkom položaju. U odnosu na vladajuće konzervativce gospođe Thatcher delila je opoziciona uverenja s laburistima, najmoćnijom strankom opozicije, ali u odnosu na njihov program, delila je torijevski animozitet.
U početku kampanje je izgledalo da obe opozicione stranke ipak misle da je u tom izbornom trenutku najvažnije otresti se gvozdene dame i izvući iz njenog gvozdenog zagrljaja, i njihove međusobne razlike nisu u bitnoj meri dolazile do izražaja. No, kako je kampanja odmicala, sve jasnijom je postajala politička nužnost na koju opozicione stranke nisu računale.
Britanska biračka masa je dobrim, možda i pretežnim, delom tradicionalno opredeljena. Izborni okruzi su torijevski ili laburistički decenijama. I prestaju ovakvi ili onakvi biti jedino kad neka vlada, u nuždi za nekoliko poslanika više, izvrši njihovu administrativnu preraspodelu saobrazno svojim izbornim izgledima.
Ljudi se, dakle, dele na konzervativce i pristalice radničke partije, vrlo često bez veze s neposrednim rezultatima svoje partije, pa i uprkos njima. I nema tako katastrofalne mere koja će učiniti da vojvoda od Westminstera glasa za gospodina Kinnocka ili da neki rudar sa severa glasa za gospođu Thatcher.
I laburisti su i liberalsocijaldemokrati shvatili, dakle, da se njihovo glavno političko lovište nalazi izvan konzervativne zone, na neopredeljenoj ili kolebljivoj margini između njihovih partija. Odmah potom počela je među njima, unutar opozicije, bespoštedna bitka.
Konzervativci nisu zaboravljeni ali su u drugi plan gurnuti. U njemu su se, znatno mirnije, za novi mandat mogli boriti. I dobili su ga više blagodareći poraznim posledicama građanskog rata u opoziciji nego sopstvenim rezultatima u upravljanju zemljom.
Nema sumnje da slična opasnost preti i našim nacionalnim opozicijama.
U Hrvatskoj je toj opoziciji jasno da većinu glasova komunista, pogotovu onih na bilo koji način gubitkom vlasti ugroženih, ne mogu dobiti. Za njih se boriti i ne vredi. Odustajanje od političkog revanšizma nije dovoljan izborni mamac. Najpre što se obećanje i ne mora ispuniti, a zatim i inače.
Čovek se na izborima opredeljuje na osnovu svojih očekivanja. Očekivanje da nešto dobijete ne može biti zamenjeno uverenjem da ništa nećete izgubiti. Sigurnost da izgubiti nećete više vredi od rizika u kome, đoduše, možete i dobiti ali možete i izgubiti. Hrvatska opozicija računa na nacionalne, političke i druge nezadovoljnike.
Njih, svakako, ima sasvim dovoljno u odnosu na komuniste, zašta su se sami komunisti postarali. Za jednu opoziciju nezadovoljnika ima i više nego što je nužno da se komunistima oduzme vlast. Ali je pitanje ima li ih dovoljno za dve opozicije. Zbog toga između te dve opozicije dolazi do dramatičnog političkog sukoba čak i onda kad se ovaj ne želi, kad obe strane shvataju da je on štetan i da, pod izvesnim uslovima, komunistima može produžiti politički život.
U Srbiji je stanje za opoziciju neuporedivo teže. Ogromna margina između komunista i njihovih protivnika, ispunjena, delimično, i tzv. komunistima, izbrisana je kosovskim sindromom. Da Kosovo ne postoji, komunisti bi ga morali izmisliti. Zar ga, uostalom, i nisu izmislili?
Naravno, ne s ciljem kome danas služi. Srpski su komunisti učestvovali u “izmišljanju Kosova” u cilju slabljenja srpskih hegemoriističkih težnji, a dobili su Kosovo koje pomaže njihovu hegemoniju. Kako su se verili, još su se i dobro udali. Nisu se dobro udali, a ja držim, ni verili, Srbi na Kosovu.
Naš problem je, pod uslovima slobodnih i ravnopravnih izbora, sama izborna tema. U trenutku otvaranja bitnih pitanja ulaska u XXI vek, komunisti su nas primorali da rešavamo pitanja izlaska iz XIX, u čemu se oni, prirodno, kao jedna od nosećih ideja tog veka, bolje snalaze.
Svaka razjedinjenost opozicije nas će neuporedivo više koštati nego hrvatsku opoziciju. Hrvatska može i dozvoliti luksuz da ove izbore izgubi, znajući da će iduće sigurno dobiti.
Ako ove izgubimo, mi ni za iduće ne možemo biti sigurni. Ne zato što za njih ne bismo bili spremni, i što ih ne bismo dobili, već što ih možda neće ni biti.
(Demokratija, 4. maj 1990)
No comments:
Post a Comment