SKAKAVCI III KNJIGA (I deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
ŽIVEO SAM MEĐU NJIMA
Povest srpskog zatvorskog društva u doba revolucije
...every prison that the man build
is build with bricks of shame...
(...svaka tamnica koju je čovek podigao
sazidana je od cigala srama...)
(Oscar Wilde, The Ballad of Reading Gaol)
Sentimentalno uvođenje u zatvorsku oniriju
S dosta razloga se drži da vas među zatvorske zidove, u rešetke zoološkog vrta društvenog greha, uvodi policija. (Napomena. S grehom se ovde operiše u smislu delikta kako ga je definisala savremena pravna nauka. Krivični zakonici pojedinih država sužavaju ili šire značenjske dimenzije termina, ali, u načelu, pokriva on sva taksativno kažnjiva ogrešenja o zakone, po strani ostavljajući povredu moralnih i duševne grehove (sagrešenja u premisli), osim ako su i ovi neaktuelizovani prestupi, kao u većini totalitarnih režima, predmet krivičnog gonjenja, bilo pod polivalentnim pojmom „objektivne krivice“, bilo svrstani u druge kategorije vinosti.
U takvim je porecima oblast mogućeg ogrešenja o zakon tolika da pokriva skoro sva polja ljudske delatnosti. Bezmalo je svaki postupak u krugu tih i tangentnih oblasti podoban za nekakvu inkriminaciju. Ona neće zavisiti od prirode postupka, već od njegovog odnosa prema trenutnim potrebama vlasti. Kako delo, dakle, ne zavisi od svoje prirode, ni osuda neće zavisiti od dela. Ceo će se proces odvijati na jednom apstraktnom nivou i povinovati neljudskoj logici takve fantomske apstrakcije.)
Nas iz Saveza demokratske omladine Jugoslavije uvelo je Vreme. (Vreme je, naime, bilo takvo – kilavo!) Izvelo nas je takođe Vreme, a vratiće nas setno i poučno razmišljanje koje će ga sa zatvorskim Prostorom, drugom stranom ove sumorne antropološke jednačine, sjediniti na dublji način nego što je pošlo za rukom stošezdesetogodišnjem robijaškom iskustvu dvadeset dvojice mladića, „osvedočenih neprijatelja ustavnog poretka i društvenog uređenja Federativne Narodne Republike Jugoslavije“.
+
Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije i tragom mišjih zuba vremena po ivicama. Voleo sam da prelistavam porodične arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im one određivale sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno izgubile moć da upravljaju, letopise iščezlih godina, almanahe umrlih ustanova i društava, kataloge firmi nestalih s tržišta i recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito Šematizme, zvanične državne bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu činilo.
(Napomena: Šematizmu Kraljevine Srbije iz godine 1852. kaže se da „sve jevropejske države ima da nam zavidu na krasnome zemaljskom stanju“. Savremenici, naročito prijatelji kuće Obrenović, imaju nešto drukčije mišljenje. U nesporazumu s realnim stanjem zemlje ništa manje nisu bili ni naši socijalistički Šematizmi. Od oktroisanih petogodišnjih planova do „genijalnih otkrića“ na polju društveno-ekonomske teorije i prakse, na kojima nam se u svoje vreme takođe zdravo zavidelo. Poslednje čedo duhovnog šematizma jugoslovenskih komunista jeste „bespartijski pluralizam“, koji, pored praktične neostvarljivosti, pati od posebne, takođe „šematične“, samoupravne logike, jer ne podrazumeva ukidanje SKJ, ni njegovih kloniranih podružnica kao što je Socijalistički savez.)
Prezao sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim naslovima, zaštitom popularnosti i okriljem nepouzdanih izvora. U objavljenim ili neobjavljenim ličnim beleškama, neslužbenim analima, ispovestima, dnevnicima, memoarima, novinama – čak i onim što ih je obogaljila cenzura, strah ili unisonost pogleda na svet – nastojao sam da spoznam živ, autentičan duh minulih vremena, neizbežno umrtvljen, nekrotiziran, pa često i izopačen u istoriografskim delima.
Imao sam jedanaest godina kada sam na tavanu bakine kuće – izgubljenom kontinentu, Atlantidi mog detinjstva, na kome sam doživeo pustolovine što ih po uzbudljivosti nikoja poznija iskustva nisu nadmašila – kada sam, dakle, u tom tavankutu prosperitetnog građanskog života, kao na sakralnom porodičnom groblju, otkrio svoje prvo zakopano blago. Bio je to zarđalim okovom utegnut kovčeg, vrsta prekookeanskog kofera s porodičnim dokumentima i uspomenama. Mesto mu, očigledno, nije bilo na tavanu.
Ravnodušnost prema prošlosti roda nije osobina građanstva, osim ako je ta prošlost bankroterska ili kriminalna. Ali je već uveliko tekla 1941, bili smo pod okupacijom, Pravila igre, Regola tu pehnidiv nekadašnje grkocincarske beogradske čaršije raspadahu se pod dejstvom oštrih fermenata Nove Evrope, moj je ujak iz fabrika „Jugoslovanske udružbe barv“ (JUB), iz Dola kraj Ljubljane, zajedno s poštenim Slovencima, proteran u Majku Srbiju, moj otac, visoki službenik Zetske banovine, deportovan iz Crne Gore, porodica se, dakle, pod razornim talasom jednog od endemskih balkanskih potresa, našla na bakinom panonskom imanju, s nešto malo izbegličkih mobilija, koje su, međutim, ipak bile dovoljne da poremete dugogodišnji sveti poredak predmeta u kući.
(Napomena: Kada god se o toj „bratskoj pomoći“ piše, manje zbog romantiziranja srpske narodne duše, više u cilju oduzimanja Nedićevoj vladi i poslednjeg moralnog izvinjenja, uvek se to ugošćavanje proterane braće opisuje kao spontana narodna svetkovina javnog rodoljublja i milosrđa. Tronuti ste slikom unezverenih Slovenaca koji s izbegličkim boščama lutaju srpskom nedođijom, a seljaci ih, kako im na prag legnu, uvode u kuće i primaju u domaćinstvo.
Izbeglice iz Slovenije, međutim, putovale su vozovima, na beogradskoj su ih stanici dočekivali službenici Vlade jedne takođe okupirane zemlje, jedne takođe unižene Crkve i jednog takođe sirotinjskog Crvenog krsta, te su administrativnim putem, uz prvu pomoć, distribuirani po okupiranoj Srbiji. I kada smo već kod privatne ekshumacije prošlosti, pitamo se – da li je, možda, i general Nedić bio izraz nekakve „spoznaje međunarodnih čimbenika“, od kojih su naoružani Nemci po našim ulicama bili najuočljiviji, kada je od strane vojničkog mu kolege generala F. Tuđmana, vođe Hrvatske demokratske zajednice, dopušteno to povijesno razumevanje Nezavisnoj Državi Hrvatskoj?
(„Pri tome zaboravljaju da NDH nije bila samo puka ’kvislinška’ tvorba i ’fašistički zločin’ već i izraz kako povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međunarodnih čimbenika, u ovom slučaju vlade Hitlerove Njemačke...“ – Prema Vjesniku od 25. II 1990)
Po načelu prioriteta, stvari su neprestano menjale položaj. Tradicionalan zakon korisnosti, grčki logariazmo, cincarski logarismo, opet je, posle decenija prevlasti slovenskih „duhovnih pogleda na svet“, zavladao porodičnim životom, i kovčeg se, korak po korak, pretpostavljam, našao na tavanu da pravi društvo divljim golubovima i skupnim portretima austrougarskih, srpskih i grčkih kraljevskih Domova „u neizbežnom povlačenju s istorijske pozornice“.
U svakom slučaju, ubeđen sam da sam obijanjem tog sanduka, a ne čitanjem Dostojevskog – koje je palo nekako u isto vreme – otpočeo svoju prestupničku književnu karijeru. Krštenice, venčanice, osmrtnice bile su tu izmešane sa školskim svedočanstvima, isečci iz beogradskih, bečkih i peštanskih novina s bilansima jedne uspešne ekonomije, k. u k. kavalerijske uspomene s devojačkim spomenarima i balskim knjižicama, unakrsna korespondencija roditelja i dece s pismima poznatih i nepoznatih ljudi.
Na žućkastosmeđim dagerotipijama, mršava, tamnoputa gospoda u gerocima, ali i tuđinskim uniformama, posednički su držala ruke na čipkastim ramenima dama koje su sedele u naborima vijenskih haljina, dok je detalj nameštaja na praznoj, nostalgično mutnoj fotografskoj ravni, delikatno ukazivao na standard i vreme. Pored srpskog u raznim fazama lingvističkog razvoja, od bogatog „nenarodnog“ do jednostavnog, svima razumljivog Vukovog narodnog jezika, mađarskog, ponegde nemačkog u gotici, javljao se i grčki, pred čijim sam gracilnim pismom sanjario bespomoćan kao pred porukom tajanstvene civilizacije čije su istine drukčije, pa, biće, i istinitije od naših.
Kraj panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog juga Balkana, od kojih se Moskopolis, Muskopole, ili u srpskoj transkripciji Moskopolje, najčešće javljalo. Sa srbujuščim favoritima modernih krštenica udružena behu starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija, Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanje po tom izgubljenom svetu genetičkog korenja, porekla, nasleđa, bilo je za mene vrsta fantazmagorije, insanie nocturne iz koje se sasvim nikad nisam prenuo.
Kasnije, daleko pre nego što sam napisao jedan jedini beletristički redak, maštajući još da se bavim istoriografijom i iskopavam stare tajne sveta ako već ne mogu da otkrivam neke nove, sakupljao sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u razumevanju prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava, umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših dilema i predrasuda. Na sve moguće načine, ponekad, bojim se, i nedopuštene, sabirao sam stare novine, časopise, almanahe, godišnjake, pisma,
akta, dokumenta. Čak račune i recepte. Vremenom se proces mehanizovao.
Ono što se na tržištu knjižarskih rariteta nije moglo naći – Srpske novine iz prošlog stoleća, trgovačke kalendare, privatna izdanja uspomena, akta zvaničnih arhiva – kopirao sam po bibliotekama u celini ili odlomcima. Dom mi je postao što je u porodičnoj kući majke bio samo tavan, pa i u njemu tek jedan sanduk: grobnica u kojoj se, priznajem, osećam najživljim.
Kada mi je i kako do ruke došla knjiga Edmonda i Julesa de Goncourta Istorija francuskog društva za vreme revolucije (Histoire de la société française pendant la révolution), ne znam. Jedino je izvesno da sam već tada nameravao da napišem ISTORIJU SRPSKOG GRAĐANSKOG DRUŠTVA. Braća De Goncourt su mi otkrila najpristupačniji način. On mi možda ne bi odgovarao da se strast prema istoriji još držala naučnog pravca.
Ona je, međutim, sve više uzimala umetničku orijentaciju. Nisam se više zadovoljavao verifikovanjem i klasifikovanjem dokumenta, njegovim stavljanjem u opšti kontekst doba. Privlačilo me je opisivanje njegovog dejstva na život, njegovo značenje po ljude svog vremena. Prizori grupisani oko pojedinih akutnih tema srpskog XVIII, XIX i XX veka, uz neobaziranje na hronologiju, prepuštenu istoriografiji – koncept, dakle, knjige braće De Goncourt – trebalo je da budu predmet mog interesa.
To se nikada nije desilo. Dva veka srpskog građanskog staleža i beogradske čaršije, o kojima je neznanje, indukovano i pasionirano negovano od klasno neprijateljske doktrine i njene vlasti, proporcionalno jedino njenim predrasudama i našim ravnodušnostima, još čeka svog pisca, među onima, verujem, koji se nisu ni rodili.
(Napomena: Pretpostavljam da će životom iznuđena obnova građanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko građanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje. Jer demokratija kojoj se – posle beskrajnog izbivanja po prašumama socijalističke utopije – vraćamo, proizvod je tog građanstva.)
Moje se ambicije, u međuvremenu, skupiše kao šagrinska koža. Prošlost me više nije zaokupljala kao sadašnjost, koja se već pomalo gubila u omaglici istorije. S tim se projekat ograničio na vreme o kome sam imao lična iskustva. Zamišljena hronika srpskog građanstva postala je POVEST SRPSKOG GRAĐANSKOG DRUŠTVA U DOBA REVOLUCIJE, ono što je za francusku revoluciju knjiga braće Goncourt.
Pogledajte njihove naslove:
Društveni razgovor u 1789. Ulica. Kraljevski dom. Bastilja. Kulise francuskog pozorišta. Novine. Pamfleti. Karikature. Kafane. Otadžbina u opasnosti. Nacionalna tragedija. Hleb. Propast trgovine. Trgovina jestivom. Oskudica novca. Prostitucija. Nemoral. Rodoljubivi prilozi. Zakoni komune. Federacija. Emigranti. Seljaci. Narodna milicija. Aristokratska i jakobinska publika. Uništenje kraljevskih znakova. Umetnost u godini 1793. Sankilotizovana opera. Revolucionisanje Korneja, Rasina, Molijera. Drugarske večeri. Vandalizam. Ljubav i revolucija. Revolucionarni katehizis. Ti i vi. Krštenje, venčanje, sahrana. Gospod Bog i revolucija. Prijatelj zakona. Zatvori. Giljotina. Tovari osuđenika. Pobeđena predrasuda.
Zamenimo ih podudarnim naslovima iz našeg vremena, ograničenog datumom pobede socijalističke revolucije iz 1944. i njene prve značajne krize iz godine 1948:
Društveni prizori iz 1944. Narodni mitinzi. Novo lice Dedinja. Likvidacija narodnih izdajnika. Političko pozorište u Privremenoj Skupštini. Kastracija štampe i paljenje Demokratije. Eutanazija Udružene opozicije. Pad kraljevine. Parole Obnove i Izgradnje. Petogodišnji planovi progresa. Dostizanje i Prestizanje kapitalizma. Defašizacija škole. Hiljadu devetsto četrdeset osma i Informbiro. Otadžbina u opasnosti.
(Napomena: Kako se vidi, neki se naslovi ne moraju ni menjati. To olakšava pisanje o revolucijama.
U njima je Otadžbina uvek u opasnosti. Otadžbina će uvek biti u opasnosti. Otadžbina je uvek bila u opasnosti. Samo se menjao neprijatelj. Selio se sa zapada na istok, pa natrag. Unutrašnji, srećom, nije menjao mesto. Upozoravajući na neprijatelja, revolucija je u ime Otadžbine uvek imala u vidu – njega, građanina.)
Nestašice i prinudni otkup. Logor na Golom otoku. Sabotaža poražene klase. Propast trgovine. Antišpekulantski zakoni i njihovo dejstvo. Agrarna reforma. Devalvacija. Konfiskacija. Nacionalizacija. Eksproprijacija. Narodna milicija. Ozna, mač u rukama naroda. Unutrašnji i spoljni emigranti. Proleterski optimati i građanski plebejci. Socijalistička umetnost. Proletarizovana opera. Revolucionisanje prošlosti. Agitprop i vandalizam u kulturi. Komunističko Jevanđelje. Revolucionarni običaji i naravi. Crveni teror. Nepobeđena predrasuda prema svojini. Tiha građanska kontrarevolucija.
Neke od ovih tema iskorišćene su iscrpnije u mojim dnevnicima, sporadično, segmentarno, pa i posredno u esejima, romanima (Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Zlatno runo I–VII), i u dve prethodne knjige uspomena Godine koje su pojeli skakavci, ali nigde sistematizovano u vidu enciklopedije građanske propasti. Od celog ambiciozno zamišljenog plana o istoriji našeg građanstva, kasnije svedenog na epizodu njegovog poraza, sada se došlo do jednog jedinog poglavlja te epizode:
POVESTI SRPSKOG ZATVORSKOG DRUŠTVA U DOBA REVOLUCIJE.
Godine koje su pojeli skakavci pre je impresionistička slika te povesti nego priča o meni i mojoj zatvoreničkoj biografiji. S gledišta biografije građanstva u vreme revolucije, ona je, pored pristrasnosti ličnog utiska, još s jednog razloga nepotpuna. Između 1944. i 1960. pravi uzorci srpskog građanstva nisu bili u zatvoru. Bili su mrtvi ili na slobodi, u zemlji ili u tuđini, emigranti, razume se, i tamo i ovde.
Premda sa znatnim brojem zatvorenih predstavnika, „srpsko zatvorsko društvo“ odmah posle 1944. u većini i nije bilo građansko.
(Napomena: Ovde se ne računaju oni koji su 1944, u revolucionarnu Zoru (obično i u onu zemaljsku), iz zatvora odlazili pravo na groblje.)
Pretežan broj posleratnih zatočenika u Sremskoj Mitrovici socijalno pripada seljaštvu, paragrađanstvu u najboljem slučaju. Iz urbanog miljea potiču samo ređi očuvani primerci klase i gradski profesionalni lopovi.(II deo OVDE)
No comments:
Post a Comment