SKAKAVCI III KNJIGA (IIdeo)

SKAKAVCI III KNJIGA (II deo) (I deo OVDE)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Ma­gič­na za­tvor­ska hi­ja­zma vre­me­na i pro­sto­ra

Iran­ski fu­tu­ro­log Fe­rej­dun Es­fan­di­ja­ri, s bes­po­moć­noš­ću ko­smič­kog za­ro­blje­ni­ka ve­li: „Dve osnov­ne od­red­ni­ce na­šeg ljud­sko-ži­vo­tinj­skog ži­vo­ta je­su Vre­me i Pro­stor. Sve dok smo na mi­lo­sti i ne­mi­lo­sti tih dve­ju sna­ga bli­zna­ki­nja, ljud­ska će sud­bi­na osta­ti tra­gič­na, ve­za­na vre­me­nom i pro­sto­rom.“ Ova se ve­za­nost nig­de ta­ko ne ose­ća kao u za­tvo­ru; nje­ga, pre sve­ga osta­log, od­re­đu­je: de­fi­ni­sa­ni pro­stor i ne­de­fi­ni­sa­no vre­me iz­dr­ža­va­nja tam­nič­ke ka­zne. Zaš­to je pro­stor iz­dr­ža­va­nja ka­zne – će­li­ja, skup­na so­ba, zgra­da, ro­bi­jaš­ni­ca kao lo­ka­li­tet – de­fi­ni­san, po se­bi se či­ni ja­snim.



Zaš­to je vre­me nje­nog iz­dr­ža­va­nja, prem­da pre­su­dom od­re­đe­no, ipak ne­de­fi­ni­sa­no, vi­de­će se ubr­zo. (Napomena: Vre­me je ne­de­fi­ni­sa­no, jer i kad je pre­su­dom ogra­ni­če­no, pod­le­že ma­nje objek­tiv­nom hro­no­me­tar­skom, vi­še na­šem vi­sce­ral­nom ra­ču­na­nju. Ne mi­sli­te, pri tom, na mo­guć­no­sti van­red­nog ubla­ža­va­nja ka­zne, po­mi­lo­va­nja ili uslov­nog ot­puš­ta­nja. Sve dok se ne do­go­di, pre­vre­me­ni pre­kid ka­zne na va­še stvar­no za­tvor­sko vre­me ni naj­ma­nje ne uti­če.)

S pro­sto­rom je la­ko. Ako Po­e­ti­ci pro­sto­ra Ga­sto­na Bac­he­lar­da ni­ste u sve­mu po­ve­ro­va­li, ako ste po­sum­nja­li da Ku­ća – jer i ro­bi­jaš­ni­ca je Ku­ća – u ži­vo­tu čo­ve­ka baš uvek „od­stra­nju­je ne­iz­ve­sno­sti“, i da bi „bez nje bio on raz­bi­je­no, ra­su­to bi­će“. (Napomena: „Ku­ća u ži­vo­tu čo­ve­ka od­stra­nju­je ne­iz­ve­sno­sti, ona u iz­o­bi­lju pru­ža svo­je sa­ve­te kon­ti­nu­i­te­ta. Bez nje bi čo­vek bio raz­bi­je­no, ra­su­to bi­će. Ona po­dr­ža­va čo­ve­ka kroz olu­je ne­ba i ne­po­go­de ži­vo­ta. Ona je te­lo i du­ša. Ona je pr­vi svet ljud­skog bi­ća.

Pre ne­go što će ’bi­ti ba­čen u svet’, kao što to pro­po­ve­da­ju br­zo­ple­te me­ta­fi­zi­ke, čo­vek bi­va po­lo­žen u ko­lev­ku ku­će. U na­šim sa­nja­re­nji­ma ku­ća i je­ste uvek ve­li­ka ko­lev­ka... Ži­vot po­či­nje do­bro, on po­či­nje za­tvo­ren, zaš­ti­ćen, sav uto­pljen u kri­lu ku­će...“ (G. Baš­lar, Po­e­ti­ka pro­sto­ra, Kul­tu­ra 1969, str. 33–34) Ove le­pe, isti­ni­te mi­sli, iz­ba­če­ne iz ko­lev­ke Bac­he­lar­do­vog kon­tek­sta ro­di­telj­skog Do­ma i smeš­te­ne u kon­tekst Ka­zne­no-po­prav­nog do­ma Srem­ske Mi­tro­vi­ce, i da­lje zvu­če le­po, ali neš­to ma­nje iz­ve­sno. Jer u tom je dru­gom ljud­skom Do­mu sve ne­iz­ve­sno: kon­ti­nu­i­te­ti, ko­jih ste se od­ri­ca­li pod is­tra­gom, a ov­de ih opet us­po­sta­vi­li, na­sil­ni su, sko­ro bih re­kao te­ra­pe­ut­ski; upr­kos Ku­ći oko vas, raz­bi­je­no ste, ra­su­to bi­će; upr­kos nje­nom kro­vu ko­ji od ki­še šti­ti, ni od če­ga dru­gog ne zaš­ti­ću­je.

Pa ipak, u du­bljem smi­slu Bac­he­lard je u pra­vu. Da ro­bi­jaš­ni­cu ne ose­ća­te kao svoj Dom, ne bi­ste se ima­li či­me od ne­iz­ve­sno­sti bra­ni­ti; da ni­ste s dru­gim osu­đe­ni­ci­ma u is­toj ko­lev­ci, pod ne­po­go­da­ma tam­nič­kog ži­vo­ta, još vi­še i ne­po­vrat­ni­je bi­ste se raz­bi­li, ra­su­li; i, ma ko­li­ko pro­tiv­re­či­lo mo­jim sa­mo­ži­vim, in­di­vi­du­a­li­stič­kim is­ku­stvi­ma, da ni­je te Ku­će i nje­nih Uku­ća­na, ži­vot na ro­bi­ji ne bi, ba­rem po­ne­kad, bio „za­tvo­ren, zaš­ti­ćen i sav uto­pljen“.)

Ako se, da­kle, oslo­ni­te na ono što vi­di­te, opi­pa­va­te, ose­ća­te, i ve­li­ki i ma­li pro­stor ro­bi­ja­nja, onaj bez pro­zo­ra i onaj s ko­jeg na­zi­re­te ne­do­dir­lji­ve da­lji­ne, bi­će ogra­ni­čen i tom ogra­ni­če­noš­ću neo­po­zi­vo de­fi­ni­san. Ogra­ni­če­nost ni­je u nje­go­voj za­pre­mi­ni, ma ka­kva da je. Ne­mo­gu­će je da ga po slo­bod­noj vo­lji na­pu­sti­te, pa i da se, ako vas ta­mo oni ne od­ve­du, pre­se­li­te u dru­gi, ta­ko­đe li­mi­ti­ran. Sva­ka je se­o­ba ov­de pre­meš­taj iz jed­ne ogra­ni­če­no­sti u dru­gu, iz jed­nog de­fi­ni­sa­nog pro­sto­ra u dru­gi. Iz „za­tvor­skog Pro­sto­ra“ se, pre puš­ta­nja na slo­bo­du, iz­la­zi je­di­no maš­tom.

Ali ka­ko ima­gi­na­ci­ja pri­vre­me­no ume da po­be­di i Vre­me, se­le­ći vas u dru­go, bo­lje i lep­še, da vas kao ma­le­ro­znog be­gun­ca uvek vra­ti u vre­me ro­bi­je, i kad vas iz za­tvo­ra kroz pro­stor iz­ve­de, stra­žar­no će vas vra­ti­ti na­trag, me­đu iste ogra­ni­ča­va­ju­će zi­do­ve tam­ni­ce. Do­bi­tak od ta­kvih bek­sta­va je sum­njiv. Ne­kog spa­sa­va, u ži­vo­tu odr­ža­va, ne­kog la­ga­no mo­ri i naj­zad ubi­ja.

Ali se is­ku­še­nju ni­ko ne od­u­pi­re. Svi smo vi­še pu­ta ta­ko „be­ža­li“, po­ne­kad iz za­jed­nič­kog pro­sto­ra i vre­me­na (skup­ne će­li­je u istom sa­tu no­ći), be­ža­li u sa­mo na­ma po­zna­te slo­bod­ne pro­sto­re i je­di­no na­ma pri­stu­pač­na me­đu­sob­no ne­za­vi­sna, sa­mo na­ša vre­me­na, da se ubr­zo opet na­đe­mo na oku­pu, na istom sta­rom ro­bi­jaš­kom po­du, u istom sa­tu no­ći za sve. Ne­ko se vra­ćao s osme­hom no­vo­ro­đen­če­ta, ne­ko s hlad­nim li­cem mr­tva­ca.

Kad bi se, sto­ga, od me­ne zah­te­va­lo da oda­be­rem jed­nu je­di­nu, eks­klu­ziv­nu do­mi­nan­tu ko­ja raz­li­ku­je is­tra­žni od sud­skog po­stup­ka, a ni­je prav­ne pri­ro­de, te se u slu­žbe­nim pa­pi­ri­ma ne mo­že na­ći, ni­ti o njoj pe­no­lo­zi ikad ras­pra­vlja­ju, od­lu­čio bih se opet za pa­ra­doks vre­me­na. Ma ka­ko krat­ka, is­tra­ga će se uvek či­ni­ti su­vi­še du­gač­kom; ma ka­ko dug, sud će uvek iz­gle­da­ti su­vi­še kra­tak.

Dok vas po isled­nič­kim kan­ce­la­ri­ja­ma, po­dru­mi­ma, le­de­nja­ča­ma, be­to­nja­ra­ma, tam­nja­ča­ma, ču­čav­ci­ma i osta­lim Bac­he­lar­do­vim „pro­sto­ri­ma kuć­ne oni­ri­je“ ki­nje pi­ta­nji­ma i tvr­đim ar­te­fak­ti­ma po­li­cij­ske ra­do­zna­lo­sti, even­tu­al­na krat­ko­ća is­tra­ge – jer naj­češ­će ste od­mah sve što ima­te i ne­ma­te iz­la­ja­li – ni­kad vam do gla­ve ne­će do­pre­ti. Mi­sli­će­te da ste u tri­ča­vih ne­ko­li­ko da­na mra­ka tam­nja­če, na mo­krom be­to­nu le­de­nja­če, u po­lo­ža­ju fe­tu­sa, u ko­me ču­ča­vac je­di­no mo­že da vas pri­mi, pro­ve­li me­se­ce.

Sud­ski pro­ces tra­je me­se­ci­ma, a vi ga do­ži­vlja­va­te kao mu­nje­vit tre­nu­tak, go­tov sko­ro pre no je i po­čeo. Bez ob­zi­ra, da­kle, na hro­no­me­tar­sko tra­ja­nje, is­tra­ga je uvek du­gač­ka, su­đe­nje krat­ko. Ob­ma­na je u lič­noj per­spek­ti­vi, u va­šoj sud­bin­skoj ve­za­no­sti za sa­dr­ža­je tih vre­me­na, za nji­ho­ve te­me. Vre­me u is­tra­zi od šte­te vam je; sud­sko, ba­rem u na­če­lu, i ne mo­ra bi­ti.

Vre­me u is­tra­zi, po­go­to­vu „na­rod­noj“ iz go­di­ne 1948. i 1949, li­še­noj for­ma­li­stič­kih pred­ra­su­da gra­đan­skog „kla­snog“ pra­va, ra­di­lo je za isled­ni­ka. Uko­li­ko je du­že tra­ja­lo, uko­li­ko ste is­tra­ži­te­lje­vim do­ka­zi­ma, a u od­su­stvu ovih, re­vo­lu­ci­o­nar­noj maš­ti i rev­no­sti, pro­fe­si­o­nal­noj sa­ve­sti i ari­vi­stič­koj vo­lji za na­pre­do­va­njem u slu­žbi, du­že na ras­po­la­ga­nju sta­ja­li, i va­ša je kri­vi­ca pro­por­ci­o­nal­no ra­sla. Tu se u va­šu ko­rist je­dva šta mo­glo iz­me­ni­ti, osim da umre­te i ta­ko umak­ne­te vre­me­nu ko­je je pro­tiv vas ko­ri­sti­lo sva­ki svoj mi­nut.

I onom ve­li­kom, po­ve­snom Vre­me­nu na­po­lju, ko­je je pro­tiv vas kao osve­do­če­nog re­ak­ci­o­na­ra „di­ja­lek­tič­ki nu­žno“, i onom ma­lom, po­li­cij­skom unu­tra, ko­je ako ste ne­vi­ni mo­žda pro­tiv vas i ne bi sme­lo bi­ti, pa ipak je­ste, jed­na­ko kao i ako ste kri­vi. Dok je, elem, u is­tra­zi sva­ko vre­me, i du­go i krat­ko, pro­tiv vas i od šte­te vam je – a što je du­že, šte­ta je ve­ća, pa vam je sva­ko pre­du­go – sud­sko mo­že i od ko­ri­sti bi­ti. Iako je ret­ko kad op­tu­že­ni­ku od stvar­ne vaj­de, ba­rem u na­če­lu mu niš­ta ne bra­ni da to bu­de.

Na­če­lo se, do­du­še, vi­še dr­ži na na­di ne­go na opštem is­ku­stvu s prak­som re­vo­lu­ci­o­nar­nog pra­vo­su­đa, ali ko po­sled­njoj na­di, ma ka­ko pro­iz­volj­na bi­la, u zu­be gle­da? Poš­to mi­sli­te da vam ko­ri­sti, sva­ko vre­me pro­ve­de­no u sud­skom do­ku za vas je pre­krat­ko.

(Napomena: U ovom sve­tlu tre­ba raz­u­me­ti re­či bra­ni­te­lja Gu­ro­vi­ča sa pro­ce­sa pe­tro­grad­skom mi­tro­po­li­tu Ve­ni­ja­mi­nu iz 1922: „Niš­ta vi­še ne­ma da se ka­že, ali je teš­ko pre­sta­ti go­vo­ri­ti. Sve dok se go­vo­ri, op­tu­že­ni su ži­vi. Kad se pre­sta­ne, pre­sta­će i nji­ho­vi ži­vo­ti.“ A za re­či je po­treb­no vre­me. I dok do­le, u is­tra­žnim po­dru­mi­ma, i ni­ste za du­gu kon­ver­za­ci­ju or­ni, go­re, u sud­ni­ci, po­sta­je­te go­vor­lji­vi i, da vam se mo­že, ni­kad je ne bi­ste pre­ki­nu­li. Jer zna­te, kao i Gu­ro­vič, da po­sle va­še za­vrš­ne re­či do­la­zi pre­su­da – i kraj.)

Na­jed­nom oče­ku­je­te prav­du od usta­no­ve po­ret­ka ko­me je u na­če­lu od­ri­če­te.

(Napomena: Re­vo­lu­ci­o­nar­na prav­da, u me­đu­vre­me­nu, li­či na bi­zar­nu hi­rurš­ku in­ter­ven­ci­ju. Po pra­vi­lu, za ope­ra­ci­ju otva­ra­te bo­le­sni­ka tek poš­to ste po­sta­vi­li di­jag­no­zu, pre­ci­zno usta­no­vi­li od če­ga bo­lu­je i za­klju­či­li da to od če­ga pa­ti ne mo­že bi­ti le­če­no bez no­ža. Re­vo­lu­ci­o­nar­na prav­da bo­le­sni­ka – kriv­ca i ne­vi­nog bez gra­đan­ske dis­kri­mi­na­ci­je – naj­pre ras­po­ri, pa on­da, ako ko­jim slu­ča­jem živ osta­ne, no­žem od­go­va­ra­ju­će ka­zne le­či. Prav­na in­ter­ven­ci­ja po­sta­je, me­di­cin­skim žar­go­nom re­če­no, ob­duk­ci­ja nad ži­vim čo­ve­kom.)

Pa­ra­doks vas ne zbu­nju­je. A ako oma­ne, kao što re­dov­no bi­va, osta­je, uko­li­ko bu­de vre­me­na, idu­ća Ve­li­ka Go­spo­ji­na ili Bo­žić da ko­mu­ni­sti pad­nu i vas na ka­pi­ji za­tvo­ra na­rod do­če­ka s cve­ćem.

Ako mi se sa­da za­tra­ži jed­na je­di­na, eks­klu­ziv­na do­mi­nan­ta ko­ja će raz­li­ko­va­ti i is­tra­žni i sud­ski po­stu­pak od pro­ce­sa iz­dr­ža­va­nja ka­zne (ro­bi­je), opet bih je na­šao u – Vre­me­nu. U is­tra­zi i na su­du vre­me je – prem­da, vi­de­li smo, var­lji­vo u po­gle­du du­ži­ne, la­žno, da­kle – ipak ja­sno pro­fi­li­sa­no. Vi ga, kao isle­đe­nik i op­tu­že­nik, ose­ća­te svim svo­jim na­pe­tim bi­ćem. Nje­go­vu uža­sa­va­ju­ću du­ži­nu na sto­li­ci za sa­slu­ša­nja i nje­go­vu obes­hra­bru­ju­ću krat­ko­ću kad u sud­skom do­ku sto­ji­te.

Vre­me na ro­bi­ji te upa­dlji­ve gra­nič­ne oš­tri­ne li­ka ne­ma. Ni po­sto­ja­no­sti u tra­ja­nju, ako se ne shva­ta kao pu­ki zbir sa­ti, da­na, me­se­ci ili od­le­ža­nih go­di­na, ne­go kao in­ti­man ose­ćaj nji­ho­vog pro­ti­ca­nja, kao vla­sti­to iz­u­mi­ra­nje. Ako se ono ne me­ri spolj­nim, već unu­traš­njim sa­tom, či­je ka­zalj­ke ima­ju dru­gu rit­mi­ku obr­ta­nja od me­tal­nih, ono će uvek bi­ti druk­či­je od stvar­nog. U sta­no­vi­tom smi­slu, vre­me na ro­bi­ji ne po­sto­ji, iako se, pa­ra­dok­sal­no, sme re­ći da, isto­dob­no, osim nje­ga, ne po­sto­ji niš­ta dru­go. Ute­hu da će mi br­zo pro­ći, što mi ju je ve­li­ko­duš­no da­ro­vao klju­čar na Obi­li­će­vom ven­cu apri­la 1949.

(„Zi­ma, le­to, zi­ma, le­to... i eto te­be na­po­lju“) (Napomena: B. Pe­kić, Go­di­ne ko­je su po­je­li ska­kav­ci, II, u po­gla­vlju „Sa svim stva­ri­ma!“, str. 35.)

Sto­ga ne va­lja shva­ti­ti kao ci­ni­zam na br­zi­nu pri­u­če­nog kla­snog ne­pri­ja­te­lja, ne­go kao tre­zve­nu an­ti­ci­pa­ci­ju ose­buj­ne tem­po­ral­no­sti ro­bi­je. U po­čet­ku, mo­žda, iš­če­za­va­nje vre­me­na kao gra­di­lač­kog fak­to­ra iz ži­vo­ta, a u od­go­va­ra­ju­ćoj me­ri i iz va­šeg ču­la za tra­ja­nje, to nje­go­vo, sko­ro bih re­kao, ma­gij­sko či­lje­nje iz gra­đan­skog mo­de­la, u ko­me ste ob­li­ko­va­ni i u ko­me je ono bi­lo con­di­tio si­ne qua non eg­zi­sten­ci­je, ne opa­ža se ta­ko ube­dlji­vo kao po­zni­je, kad ro­bi­ja od­mak­ne, po­tra­je i po­to­ne u si­vu, mo­no­to­nu, ne­ra­za­bir­lji­vu ka­šu da­na i no­ći, bez do­ga­đa­nja, pro­me­na, be­le­ga.

Mno­ge su po­ja­ve ov­de u ka­za­ma­tu za vas još no­ve, okol­no­sti ne­po­zna­te, pri­li­ke ne­ja­sne, po­stup­ci stra­ni, ne­ra­zu­mlji­vi. U ži­vom ste pro­ce­su na­tu­ra­li­za­ci­je, pri­la­go­đa­va­nja no­vim, naj­češ­će ne­shva­tlji­vim uslo­vi­ma bor­be za op­sta­nak, za ko­je vas kuć­ni i so­ci­jal­ni od­goj, bu­du­ći da ste za dru­ge „oni­rič­ke pro­sto­re“ pred­vi­đe­ni, ni­je pri­pre­mio, i vre­me za vas još po­sto­ji. Čak u sta­rom gra­đan­skom smi­slu, kao obr­ta­nje ka­zalj­ke na sa­tu, kao rok u ko­me mo­ra­te sa­vla­da­ti no­va Pra­vi­la igre ovog bi­zar­nog sve­ta, a da vam pri tom vi­še ni­ka­kvo iš­če­ki­va­nje ne po­ma­že.

U is­tra­zi se če­ka na sud. Ne­vi­ni i na­iv­ni da ih ka­zne oslo­bo­di, kri­vi i na­iv­ni ta­ko­đe, a ne­vi­ni i kri­vi ali mu­dri da ih oslo­bo­di is­tra­ge, naj­te­že od svih ka­zni.

(Napomena: Evo još jed­nog pa­ra­dok­sa. Kri­mi­nal­ne afe­re pret­po­sta­vlja­ju iz­ve­stan pri­ro­dan, lo­gi­čan red. Ne­de­lu sle­di nje­go­vo ot­kri­će, pri­tva­ra­nje, is­tra­ga, po­di­za­nje op­tu­žni­ce, su­đe­nje, iz­ri­ca­nje ka­zne, ape­la­ci­ja, pa tek po­tom iz­dr­ža­va­nje do­su­đe­ne ka­zne, s teš­ko­ća­ma što je pra­te. Ka­snih če­tr­de­se­tih i ra­nih pe­de­se­tih naj­o­zbilj­ni­je teš­ko­će pod­no­si­te već na po­čet­ku uz­nič­ke ka­ri­je­re, u is­tra­zi, pa vam u po­re­đe­nju s nji­ma is­ku­še­nja ka­zne iz­gle­da­ju be­zna­čaj­na, rav­na po­ne­kad oslo­bo­đe­nju. Ta­ko se pra­va ka­zna iz­meš­ta iz pri­rod­nog le­žiš­ta na kra­ju pro­ce­sa i pre­meš­ta u vre­me ka­da po­tre­bu za njom tek va­lja do­ka­za­ti.)

Na ro­bi­ji ne­ma­te šta če­ka­ti, osim, kao ap­sol­vent, ne­u­ki po­čet­nik u ume­ću ro­bi­ja­nja, opštu am­ne­sti­ju po­li­tič­kih kri­va­ca, što je o pra­zni­ci­ma rad­nog na­ro­da tam­nič­ka ra­dio-ki­bla sva­ke go­di­ne uza­man obe­ća­va. Ti ra­ni da­ni ima­ju, da­kle, svo­je do­ga­đa­nje i ono po­ma­že vre­me­nu da funk­ci­o­ni­še go­to­vo kao na­po­lju, na slo­bo­di. Kad se s no­vim sve­tom sro­di­te, pa u nje­mu još i ule­ži­te, do­ga­đa­ji se pro­re­de, a za­jed­no s nji­ma iš­če­za­va vre­me, mo­žda još je­di­na di­men­zi­ja u ko­joj ste mo­gli ži­ve­ti druk­či­je ne­go kao utva­ra bez sup­stan­ci­je.

Tek ta­da ste stvar­no na ro­bi­ji. Ni­ste kad se go­le­ma ka­pi­ja ka­za­ma­ta za va­ma za­tvo­ri. Na ro­bi­ji ste kad se za va­ma za­tvo­re ne­vi­dlji­va Vra­ta Vre­me­na.
(III deo OVDE)