SKAKAVCI III KNJIGA (II deo) (I deo OVDE)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Magična zatvorska hijazma vremena i prostora
Iranski futurolog Ferejdun Esfandijari, s bespomoćnošću kosmičkog zarobljenika veli: „Dve osnovne odrednice našeg ljudsko-životinjskog života jesu Vreme i Prostor. Sve dok smo na milosti i nemilosti tih dveju snaga bliznakinja, ljudska će sudbina ostati tragična, vezana vremenom i prostorom.“ Ova se vezanost nigde tako ne oseća kao u zatvoru; njega, pre svega ostalog, određuje: definisani prostor i nedefinisano vreme izdržavanja tamničke kazne. Zašto je prostor izdržavanja kazne – ćelija, skupna soba, zgrada, robijašnica kao lokalitet – definisan, po sebi se čini jasnim.
Zašto je vreme njenog izdržavanja, premda presudom određeno, ipak nedefinisano, videće se ubrzo. (Napomena: Vreme je nedefinisano, jer i kad je presudom ograničeno, podleže manje objektivnom hronometarskom, više našem visceralnom računanju. Ne mislite, pri tom, na mogućnosti vanrednog ublažavanja kazne, pomilovanja ili uslovnog otpuštanja. Sve dok se ne dogodi, prevremeni prekid kazne na vaše stvarno zatvorsko vreme ni najmanje ne utiče.)
S prostorom je lako. Ako Poetici prostora Gastona Bachelarda niste u svemu poverovali, ako ste posumnjali da Kuća – jer i robijašnica je Kuća – u životu čoveka baš uvek „odstranjuje neizvesnosti“, i da bi „bez nje bio on razbijeno, rasuto biće“. (Napomena: „Kuća u životu čoveka odstranjuje neizvesnosti, ona u izobilju pruža svoje savete kontinuiteta. Bez nje bi čovek bio razbijeno, rasuto biće. Ona podržava čoveka kroz oluje neba i nepogode života. Ona je telo i duša. Ona je prvi svet ljudskog bića.
Pre nego što će ’biti bačen u svet’, kao što to propovedaju brzoplete metafizike, čovek biva položen u kolevku kuće. U našim sanjarenjima kuća i jeste uvek velika kolevka... Život počinje dobro, on počinje zatvoren, zaštićen, sav utopljen u krilu kuće...“ (G. Bašlar, Poetika prostora, Kultura 1969, str. 33–34) Ove lepe, istinite misli, izbačene iz kolevke Bachelardovog konteksta roditeljskog Doma i smeštene u kontekst Kazneno-popravnog doma Sremske Mitrovice, i dalje zvuče lepo, ali nešto manje izvesno. Jer u tom je drugom ljudskom Domu sve neizvesno: kontinuiteti, kojih ste se odricali pod istragom, a ovde ih opet uspostavili, nasilni su, skoro bih rekao terapeutski; uprkos Kući oko vas, razbijeno ste, rasuto biće; uprkos njenom krovu koji od kiše štiti, ni od čega drugog ne zaštićuje.
Pa ipak, u dubljem smislu Bachelard je u pravu. Da robijašnicu ne osećate kao svoj Dom, ne biste se imali čime od neizvesnosti braniti; da niste s drugim osuđenicima u istoj kolevci, pod nepogodama tamničkog života, još više i nepovratnije biste se razbili, rasuli; i, ma koliko protivrečilo mojim samoživim, individualističkim iskustvima, da nije te Kuće i njenih Ukućana, život na robiji ne bi, barem ponekad, bio „zatvoren, zaštićen i sav utopljen“.)
Ako se, dakle, oslonite na ono što vidite, opipavate, osećate, i veliki i mali prostor robijanja, onaj bez prozora i onaj s kojeg nazirete nedodirljive daljine, biće ograničen i tom ograničenošću neopozivo definisan. Ograničenost nije u njegovoj zapremini, ma kakva da je. Nemoguće je da ga po slobodnoj volji napustite, pa i da se, ako vas tamo oni ne odvedu, preselite u drugi, takođe limitiran. Svaka je seoba ovde premeštaj iz jedne ograničenosti u drugu, iz jednog definisanog prostora u drugi. Iz „zatvorskog Prostora“ se, pre puštanja na slobodu, izlazi jedino maštom.
Ali kako imaginacija privremeno ume da pobedi i Vreme, seleći vas u drugo, bolje i lepše, da vas kao maleroznog begunca uvek vrati u vreme robije, i kad vas iz zatvora kroz prostor izvede, stražarno će vas vratiti natrag, među iste ograničavajuće zidove tamnice. Dobitak od takvih bekstava je sumnjiv. Nekog spasava, u životu održava, nekog lagano mori i najzad ubija.
Ali se iskušenju niko ne odupire. Svi smo više puta tako „bežali“, ponekad iz zajedničkog prostora i vremena (skupne ćelije u istom satu noći), bežali u samo nama poznate slobodne prostore i jedino nama pristupačna međusobno nezavisna, samo naša vremena, da se ubrzo opet nađemo na okupu, na istom starom robijaškom podu, u istom satu noći za sve. Neko se vraćao s osmehom novorođenčeta, neko s hladnim licem mrtvaca.
Kad bi se, stoga, od mene zahtevalo da odaberem jednu jedinu, ekskluzivnu dominantu koja razlikuje istražni od sudskog postupka, a nije pravne prirode, te se u službenim papirima ne može naći, niti o njoj penolozi ikad raspravljaju, odlučio bih se opet za paradoks vremena. Ma kako kratka, istraga će se uvek činiti suviše dugačkom; ma kako dug, sud će uvek izgledati suviše kratak.
Dok vas po isledničkim kancelarijama, podrumima, ledenjačama, betonjarama, tamnjačama, čučavcima i ostalim Bachelardovim „prostorima kućne onirije“ kinje pitanjima i tvrđim artefaktima policijske radoznalosti, eventualna kratkoća istrage – jer najčešće ste odmah sve što imate i nemate izlajali – nikad vam do glave neće dopreti. Mislićete da ste u tričavih nekoliko dana mraka tamnjače, na mokrom betonu ledenjače, u položaju fetusa, u kome čučavac jedino može da vas primi, proveli mesece.
Sudski proces traje mesecima, a vi ga doživljavate kao munjevit trenutak, gotov skoro pre no je i počeo. Bez obzira, dakle, na hronometarsko trajanje, istraga je uvek dugačka, suđenje kratko. Obmana je u ličnoj perspektivi, u vašoj sudbinskoj vezanosti za sadržaje tih vremena, za njihove teme. Vreme u istrazi od štete vam je; sudsko, barem u načelu, i ne mora biti.
Vreme u istrazi, pogotovu „narodnoj“ iz godine 1948. i 1949, lišenoj formalističkih predrasuda građanskog „klasnog“ prava, radilo je za islednika. Ukoliko je duže trajalo, ukoliko ste istražiteljevim dokazima, a u odsustvu ovih, revolucionarnoj mašti i revnosti, profesionalnoj savesti i arivističkoj volji za napredovanjem u službi, duže na raspolaganju stajali, i vaša je krivica proporcionalno rasla. Tu se u vašu korist jedva šta moglo izmeniti, osim da umrete i tako umaknete vremenu koje je protiv vas koristilo svaki svoj minut.
I onom velikom, povesnom Vremenu napolju, koje je protiv vas kao osvedočenog reakcionara „dijalektički nužno“, i onom malom, policijskom unutra, koje ako ste nevini možda protiv vas i ne bi smelo biti, pa ipak jeste, jednako kao i ako ste krivi. Dok je, elem, u istrazi svako vreme, i dugo i kratko, protiv vas i od štete vam je – a što je duže, šteta je veća, pa vam je svako predugo – sudsko može i od koristi biti. Iako je retko kad optuženiku od stvarne vajde, barem u načelu mu ništa ne brani da to bude.
Načelo se, doduše, više drži na nadi nego na opštem iskustvu s praksom revolucionarnog pravosuđa, ali ko poslednjoj nadi, ma kako proizvoljna bila, u zube gleda? Pošto mislite da vam koristi, svako vreme provedeno u sudskom doku za vas je prekratko.
(Napomena: U ovom svetlu treba razumeti reči branitelja Guroviča sa procesa petrogradskom mitropolitu Venijaminu iz 1922: „Ništa više nema da se kaže, ali je teško prestati govoriti. Sve dok se govori, optuženi su živi. Kad se prestane, prestaće i njihovi životi.“ A za reči je potrebno vreme. I dok dole, u istražnim podrumima, i niste za dugu konverzaciju orni, gore, u sudnici, postajete govorljivi i, da vam se može, nikad je ne biste prekinuli. Jer znate, kao i Gurovič, da posle vaše završne reči dolazi presuda – i kraj.)
Najednom očekujete pravdu od ustanove poretka kome je u načelu odričete.
(Napomena: Revolucionarna pravda, u međuvremenu, liči na bizarnu hiruršku intervenciju. Po pravilu, za operaciju otvarate bolesnika tek pošto ste postavili dijagnozu, precizno ustanovili od čega boluje i zaključili da to od čega pati ne može biti lečeno bez noža. Revolucionarna pravda bolesnika – krivca i nevinog bez građanske diskriminacije – najpre raspori, pa onda, ako kojim slučajem živ ostane, nožem odgovarajuće kazne leči. Pravna intervencija postaje, medicinskim žargonom rečeno, obdukcija nad živim čovekom.)
Paradoks vas ne zbunjuje. A ako omane, kao što redovno biva, ostaje, ukoliko bude vremena, iduća Velika Gospojina ili Božić da komunisti padnu i vas na kapiji zatvora narod dočeka s cvećem.
Ako mi se sada zatraži jedna jedina, ekskluzivna dominanta koja će razlikovati i istražni i sudski postupak od procesa izdržavanja kazne (robije), opet bih je našao u – Vremenu. U istrazi i na sudu vreme je – premda, videli smo, varljivo u pogledu dužine, lažno, dakle – ipak jasno profilisano. Vi ga, kao isleđenik i optuženik, osećate svim svojim napetim bićem. Njegovu užasavajuću dužinu na stolici za saslušanja i njegovu obeshrabrujuću kratkoću kad u sudskom doku stojite.
Vreme na robiji te upadljive granične oštrine lika nema. Ni postojanosti u trajanju, ako se ne shvata kao puki zbir sati, dana, meseci ili odležanih godina, nego kao intiman osećaj njihovog proticanja, kao vlastito izumiranje. Ako se ono ne meri spoljnim, već unutrašnjim satom, čije kazaljke imaju drugu ritmiku obrtanja od metalnih, ono će uvek biti drukčije od stvarnog. U stanovitom smislu, vreme na robiji ne postoji, iako se, paradoksalno, sme reći da, istodobno, osim njega, ne postoji ništa drugo. Utehu da će mi brzo proći, što mi ju je velikodušno darovao ključar na Obilićevom vencu aprila 1949.
(„Zima, leto, zima, leto... i eto tebe napolju“) (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, II, u poglavlju „Sa svim stvarima!“, str. 35.)
Stoga ne valja shvatiti kao cinizam na brzinu priučenog klasnog neprijatelja, nego kao trezvenu anticipaciju osebujne temporalnosti robije. U početku, možda, iščezavanje vremena kao gradilačkog faktora iz života, a u odgovarajućoj meri i iz vašeg čula za trajanje, to njegovo, skoro bih rekao, magijsko čiljenje iz građanskog modela, u kome ste oblikovani i u kome je ono bilo conditio sine qua non egzistencije, ne opaža se tako ubedljivo kao poznije, kad robija odmakne, potraje i potone u sivu, monotonu, nerazabirljivu kašu dana i noći, bez događanja, promena, belega.
Mnoge su pojave ovde u kazamatu za vas još nove, okolnosti nepoznate, prilike nejasne, postupci strani, nerazumljivi. U živom ste procesu naturalizacije, prilagođavanja novim, najčešće neshvatljivim uslovima borbe za opstanak, za koje vas kućni i socijalni odgoj, budući da ste za druge „oniričke prostore“ predviđeni, nije pripremio, i vreme za vas još postoji. Čak u starom građanskom smislu, kao obrtanje kazaljke na satu, kao rok u kome morate savladati nova Pravila igre ovog bizarnog sveta, a da vam pri tom više nikakvo iščekivanje ne pomaže.
U istrazi se čeka na sud. Nevini i naivni da ih kazne oslobodi, krivi i naivni takođe, a nevini i krivi ali mudri da ih oslobodi istrage, najteže od svih kazni.
(Napomena: Evo još jednog paradoksa. Kriminalne afere pretpostavljaju izvestan prirodan, logičan red. Nedelu sledi njegovo otkriće, pritvaranje, istraga, podizanje optužnice, suđenje, izricanje kazne, apelacija, pa tek potom izdržavanje dosuđene kazne, s teškoćama što je prate. Kasnih četrdesetih i ranih pedesetih najozbiljnije teškoće podnosite već na početku uzničke karijere, u istrazi, pa vam u poređenju s njima iskušenja kazne izgledaju beznačajna, ravna ponekad oslobođenju. Tako se prava kazna izmešta iz prirodnog ležišta na kraju procesa i premešta u vreme kada potrebu za njom tek valja dokazati.)
Na robiji nemate šta čekati, osim, kao apsolvent, neuki početnik u umeću robijanja, opštu amnestiju političkih krivaca, što je o praznicima radnog naroda tamnička radio-kibla svake godine uzaman obećava. Ti rani dani imaju, dakle, svoje događanje i ono pomaže vremenu da funkcioniše gotovo kao napolju, na slobodi. Kad se s novim svetom srodite, pa u njemu još i uležite, događaji se prorede, a zajedno s njima iščezava vreme, možda još jedina dimenzija u kojoj ste mogli živeti drukčije nego kao utvara bez supstancije.
Tek tada ste stvarno na robiji. Niste kad se golema kapija kazamata za vama zatvori. Na robiji ste kad se za vama zatvore nevidljiva Vrata Vremena.
(III deo OVDE)
No comments:
Post a Comment