SKAKAVCI III KNJIGA (IV deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
O belim mrljama tamničke antropopeje
Ma koliko se o zatvorima pisalo i štampalo uspomena bivših zatvorenika (uključujući i njihove nesrećnije dvojnike iz koncentracionih logora, pa u izvesnim slučajevima i ratne zarobljenike kad ih Haška konvencija nije dostojno štitila), još uvek su tamnice bele mrlje na kartografiji ove civilizacije. Još uvek više znamo o tajnama amazonskih „kišnih“ prašuma nego o enigmi naših zatvora, više o plemenskim običajima australijskih Aboridžina nego o društvenim načelima po kojima žive zatvoreničke kolonije savremenog sveta. U svakom slučaju, za prve se više zanimamo. Možda i stoga što od ozona iz prašume zavisimo, a čovek u zatvoru zavisi od nas. Elefantijazično uvećavanje soja „političkih zatvorenika“ – pošto je dosta vremena utrošeno da se priznaju izvan radijusa opšteg kriminaliteta – provociralo je zapušten interes za okolnosti njihovog sudskog progona i prilike pod kojima posle presude žive, ako žive. Pa i tada je ozbiljnija i trajnija pažnja obraćana na izvanredne koncentracione logore nego na redovne, regularne zatvore, kao da je sama regularnost drugih, njihova zasnovanost na pozitivnim zakonima zemlje, obezbeđivala političkim kažnjenicima dovoljnu pravnu zaštitu. U celini, međutim, polje interesa neizbežno je prošireno – blagodareći i privatnim inicijativama stečenim postepeno u masovne organizacije tipa Amnesty International – na sve delinkvente, a na teorijskom nivou na pitanje probitačnosti društvene kazne.
Nekada se problem ove probitačnosti nije postavljao. Iščupali ste krivcu oko, koje je on „bratu svojemu“ iskopao, i niste se mnogo brinuli hoće li ga bol ili invaliditet sprečiti da mu iskopa i drugo. Ubicu ste ubijali, lišavajući sebe brige oko dileme hoće li kazna na njega vaspitno delovati. Kasnije smo se oko toga posvađali. Retributivne i utilitarne teorije o kazni sasvim su stvar zamutile. Postalo je važno zašto oko čupamo. Da li da se osvetimo ili krivca upozorimo da se kopanjem tuđih očiju u budućnosti ne bavi? Da ga kaznimo ili preodgojimo?
Mi se, naravno, tim pitanjem nećemo baviti. Premda je revolucija velika društvena škola, drži ona, kao i svaka dobra škola, u jednoj ruci knjigu, u drugoj batinu. Nismo hteli da je učimo i pripala nam je batina. Da li je ona bila utilitarna ili retributivna, od malog je praktičnog značaja. Jednako je bolela ma kako zamišljena.
Tek posle Drugog svetskog rata, blagodareći iskustvima s nemačkim i sovjetskim koncentracionim logorima, Ujedinjeni narodi preduzimaju delimičnu kodifikaciju dopuštenih i nedopuštenih mera i postupaka prema zatvorenicima. Tome se posvećuje, između ostalih dokumenata:
UNIVERZALNA DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
ŽENEVSKA KONVENCIJA
INTERNACIONALNA KONVENCIJA O GRAĐANSKIM I POLITIČKIM PRAVIMA
DEKLARACIJA OUN O ZAŠTITI LIČNOSTI OD TORTURE I OSTALIH OKRUTNIH, NEHUMANIH I DEGRADIRAJUĆIH VIDOVA TRETMANA I KAZNE
STANDARDNA MINIMALNA PRAVILA O POSTUPANJU SA ZATVORENICIMA.
„Niko ne sme biti podvrgnut torturi i okrutnom, nečovečnom ili degradirajućem tretmanu ni kazni.“ Tako nalaže Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, čl. 5 iz 1948, upravo pre otvaranja Golog otoka i demonstriranja našeg shvatanja čovečnosti. U dlaku istu zabranu ponavlja i Internacionalna konvencija o građanskim i političkim pravima, čl. 7 iz 1966. godine, upravo na vreme da je iskoristimo u obračunu sa studentima 1968. „Nijedna država ne sme dozvoliti ili tolerisati torturu i drugi okrutan, nečovečan, degradirajući postupak ili kaznu“, veli Deklaracija UN o zaštiti ličnosti od torture, čl. 3 iz 1975. godine, na vreme da pod njenim okriljem, u aferi beogradskih Kućnih univerziteta, umre jedan nevin čovek. Ako ne u realnosti, u citiranim dokumentima dovde sve zvuči sjajno, osim što podozrivost pobuđuje rečnik koji je svuda skoro isti, pa sugeriše iste ljude, istu misao, a kasnije će sugerisati i istu – stvarnost. „No, već godine 1957. Ujedinjeni narodi usvajaju Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners – Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima, gde, između ostalog, čitamo da: ’kazna strogom izolacijom ili redukcijom u ishrani nikad ne sme biti primenjena bez medicinskog pregleda zatvorenika i pismene potvrde njegove sposobnosti da kaznu izdrži’, čime se na zadnja vrata ozakonjuje gvinejska diéte, tortura glađu do smrti, jer je, sudeći po stanju ishrane u Africi i slobodnih građana, standardni minimum tamo – smrt.“
(Napomena:B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, I, str. 217–218. Za dalju primenu Minimalnog standarda videti celo poglavlje iste knjige, pod naslovom „Kratki kompendijum ljudskog usavršavanja ili Priča o Standardnom minimumu“, str. 213–224)
Nikad nisu vršena antropološka istraživanja zatvoreničkog sveta, pod pretpostavkom, da se on od našeg, iz kojeg je proizašao, bitno ne razlikuje. Ta istraživanja, osim u sporadičnim slučajevima, nisu vršena ni kada su naukom suvereno harale prodarvinističke biološke teorije o formativnom uticaju životnih okolnosti na čovekovu sudbinu. Antropologija zatvorskog života nije nikad dobila enciklopedijski udžbenik, pa ni oni kojima je u dužnost stavljeno da se o zatvorenicima staraju nisu dobili pouzdan uvid u to kakav ih posao čeka i kako ga moraju obavljati. Ostavljeno je to sticaju okolnosti. A kod nas godine 1949. još i revolucionarnom fanatizmu i klasnoj netrpeljivosti.
Sticaj je odavno prve penologe našao u ratnicima koji su svoje zarobljenike ubijali (ponekad i jeli) da ih ne moraju čuvati i hraniti. Nasledili su ih nadzornici robova, preteče kapoa u koncentracionim logorima i revidiraca na Golom otoku, čija je vaspitna snaga ležala u batini, a autoritet u pokornosti vlastima i nagonu održanja. Njih su zamenili srednjovekovni ključari po tamnicama koji su živeli na račun zatvorenika, ako su ovi bili imućni, puštajući zasužnjenu sirotinju da se sama snalazi. Preodgajanje se, kao društvena potreba, javilo tek kad je država u XVIII veku konačno preuzela brigu o zatvorima, do tada poluprivatnoj manufakturi ljudskog mučeništva. Briga je ponegde i ponekad išla tako daleko da se zatvor, s logorskim i konfinacionim depandansima, pretvarao u državnu industriju, a zatvaranje u serijsku proizvodnju krivaca.
No, kroz sve to vreme distinkcija između slobodnog života i života u zatvoru, od najprimitivnijeg, najrudimentarnijeg, ravnog rupi u zemlji, do najmodernijih termitskih oblika, serije tih rupa, nije se nijednog časa gubila. Ta distinkcija između doživljaja sveta na slobodi i u zatvoru dovodi nas na temu koja je, s poslednjom glavom II knjige Godina koje su pojeli skakavci, ostavljena da se u ovoj, III, obnovi, razvije i dovrši.
Reč je o zatvoru kao naročitoj civilizaciji.
U Solženjicinovom etnografskom eseju „ZEKS as a Nation“, iz II toma The Gulag Archipelago, str. 484, piše: „Bilo bi mnogo senzacionalnije dokazati da su ova degenerisana stvorenja (u prošlosti, nema sumnje, ljudi) totalno različit biološki tip u poređenju s Homo sapiensom. Zamislite da je čovek prisiljen najednom i bez njegove volje, ali usled neumitne nužnosti i bez nade na povratak, da pređe u kategoriju medveda ili jazavca... I ako se ispostavi da je dokazao kako je fizički sposoban da to učini, kako je moguće da ostane ljudsko biće, vodeći nov život među jazavcima? Mi mislimo da je to nemoguće i da bi i on postao jazavac...“
Ja ne idem tako daleko. Ali tako daleko nisu išli ni uslovi u našim socijalističkim kazamatima. Oni nisu, kao sibirski koncentracioni logori, menjali našu biološku osnovu, samo antropološki pravac razvoja, kako su delovali i u povesti prirodnih divergencija ljudskih kultura.
(Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, II, str. 311, fusnota 215, u poglavlju „Crni građanski redengot i crveni prsluk Théophilea Gautiera“.)
Nastavićemo gde smo stali. Na pitanje da li zatvorska civilizacija postoji kao nezavisan tip, bitno različit od postojeće, ili je ona tek njen izopačen modalitet, mutant proizveden neprirodnim okolnostima u kojima je nastala i razvijala se, ne možemo odmah odgovoriti. Za konačan zaključak nema se dovoljno građe, kako bi kazali naučnici, koje, ne bez zlobe, želimo da podražavamo. Na osnovu dosadašnjeg iskustva sa zatvorima – leto je 1949, nalazimo se pred kapijom KPD Sremska Mitrovica – moguće je samo naslutiti da svet u koji se ulazi nije onaj iz kojeg se izašlo.
U kolikoj je meri drukčiji, da li je ta mera, po kakvoći i količini razlika, dovoljna da ga iz njegove civilizacije izuzme i uvede u novu, makar i afiliranu, ostaje da se vidi. No, da bi se videlo, da se zaključak empirijski zasnuje, uzorcima još hipotetične zatvorske civilizacije moraju biti premapostavljeni dominantni uzorci slobodne. Stoga će se, gde god je to moguće, SLIKAMA I PORTRETIMA IZ ZATVORSKOG ŽIVOTA (1948–1954) pridružiti SLIKE I PORTRETI IZ SLOBODNOG ŽIVOTA (1954–1990), pre, doduše, u esejističkom nego romanesknom vidu.
(Napomena: Dok je u II knjizi Godina koje su pojeli skakavci potpora tražena u prvim poratnim godinama još mladog, nerazvijenog realnog socijalizma (Slike iz građanske i negrađanske ostave), od 1944. do 1948, dakle, sada će se potražiti u vremenu njegovog burnog razvoja i morbidnog kraja kojemu ovih meseci prisustvujemo. Ova potpora, nažalost, ne može više biti u skicama, slikama, prizorima i portretima, u kojima bih se kao pisac, jamačno, bolje snalazio nego u suvim, lakonskim, uvek nepouzdanim generalizacijama. Ali vreme rađanja socijalizma kod nas – moram ga tako nazvati, jer za drugi ne znam – njegovih prvih nejasnih skica, nepovezanih početničkih slika, protivurečnih prizora i još mutnih, neprozirnih portreta, prošlo je. Sve što je nekad bilo razbacano, nedovršeno, nedefinisano, sve se to postepeno i samo od sebe stopilo u gotovu kompoziciju, kojoj se malo šta može dodati, a još manje išta vredi oduzeti. Vreme je za zaključak, da ne kažem sud. I da se platno, možda, za drugu temu upotrebi.)
Zagonetka ove antropološke jednačine može se razrešiti tek u eventualnim analogijama ili protivnostima između civilizacije, koju smo tamničkom nazvali možda samo zato što je pod ključem i okružena zidovima, i one slobodne koju smo oslobodili možda samo zato što njeni ključevi i zidovi nisu toliko vidljivi.
Koji varijetet spoljne civilizacije za poređenje uzeti? Očevidno je da se zatvorska ne može upoređivati s nekom koja se ne poznaje, u kojoj se pre robije nije živelo, o kojoj su pojmovi posredni, slabi, nepouzdani, nedovršeni. Razlike i sličnosti moraju se tražiti u civilizaciji iz koje se poteklo i u koju se, posle izdržane kazne, čovek vraća.
Za irske teroriste, recimo, to je anglosaksonska civilizacija realnog kapitalizma; za mene balkanska civilizacija realnog socijalizma. Time hoću da kažem da sam na takvo poređenje prinuđen, da ga, za slučaj neke analogije, nisam iz pakosti tražio.
Nadam se da ćemo do izvesnog zaključka, zbog kojeg se knjiga piše, doći. Imamo za to građe, volje i razloga.
A, bogami, i vremena.
Petnaest godina je za svaki prokleti zaključak dovoljno. Petnaest godina što ih je presudom Vrhovnog suda Srbije u Beogradu (Dosije K-147/49) predviđeno za naše prevaspitanje i premodeliranje u lojalne građane jedne socijalističke zemlje.
Petnaest godina je, dakle, trebalo da provedem među njima. To su za mene tada u pravom smislu reči bili oni, nepoznata vrsta ljudi, na neznanoj teritoriji, pod neispitanim uslovima života i sa zagonetnim običajima. Nalazio sam se u anegdotskom položaju o kome nas, tumačeći poteškoće antropologa, izveštava profesor Roger M. Keesing s Australijskog nacionalnog univerziteta.
Napomena: R. Keesing: Cultural Antropology – a Contemporary Perspective, Holt & Rinehart & Winston, 1976, str. 1.).
U jednoj istočnoevropskoj kući okupilo se za večerom društvo antropologa, među njima i gospodin iz Azije, nevičan običajima domaćina. Pošto je obed završen, domaćica je zapitala da li bi ko od gostiju još jeo. Svi su učtivo odbili. Jedini se javio Azijat. Posle nekoliko repeticija (na robiji „repetea“), i on i domaćica ležali su na podu, ona u kuhinji i komi od zamora, on u trpezariji i komi od pretovarenog stomaka. Gost je držao da će domaćica njegovo odbijanje uzeti kao uvredu, domaćica da bi uvredljiva bila njena nesposobnost gosta dostojno da nahrani. Antropološki nesporazumi oko hrane, razume se, nisu na robiji mogući – osim ako hoćete „repete“ pa ga ne dobijete – ali svi drugi jesu, i anegdota ih podrazumeva.
Nekada sam hteo da budem istraživač. Uzbuđivale su me bele mrlje na globusu, tajanstvene crne rupe u povesti humaniteta. Pretpostavljao sam da ih ima još jedino na marginama civilizacije. Žudeo sam da odem daleko koliko je potrebno i u njih se spustim. Nisam mislio da ću jednu od najbeljih – a i najcrnjih – upoznati na domaku Beograda. Da će biti isto tako uzbudljiva kao za antropologa susret s nepoznatim plemenom, izgubljenim u ćorsokaku sveta i njegove istorije. I da je to susret koji obojici daje pravo da kažemo:
Živeli smo među njima.(V deo OVDE)
No comments:
Post a Comment