SKAKAVCI III KNJIGA (Vdeo)

SKAKAVCI III KNJIGA (V deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Ljud­ski ka­vez i nje­go­vo usa­vr­ša­va­nje

Po­pu­la­ci­o­ne pro­jek­ci­je UN za go­di­nu 2000, od oko se­dam i po mi­li­jar­di sta­nov­ni­ka, do­puš­ta­ju pret­po­stav­ku da na pla­ne­ti, po naj­skrom­ni­joj pro­ce­ni, eg­zi­sti­ra pre­ko mi­lion ve­ćih i ma­njih stal­nih ljud­skih na­se­lja, pri če­mu mo­bil­na, po­put ci­gan­skih čer­gi, ili pro­vi­zor­na, po­put ad hoc na­se­o­bi­na za se­zon­ske rad­ni­ke, ni­su ra­ču­na­ta. Ne­ma sum­nje da u sva­kom, pa i naj­ma­njem, svu­da gde po­sto­ji za­jed­ni­ca, funk­ci­o­ni­še ne­ki, ma ka­ko ru­di­men­ta­ran, ob­lik ad­mi­ni­stri­ra­nja, a ovo pod­ra­zu­me­va sank­ci­je za skvr­ni­te­lje nje­nih te­melj­nih obi­ča­ja i za­ko­na.

Ne­ki vid od­stra­nje­nja iz za­jed­ni­ce, tip ko­mu­nal­ne pro­skrip­ci­je, Tho­ma­so­ve „druš­tve­ne smr­ti“, uvek de­lu­je. Osim kod naj­pri­mi­tiv­ni­jih ple­me­na, kod ko­jih je pro­te­ri­va­nje iz ge­no­sa, boj­kot eden­skog mo­de­la, kao naj­te­ža ka­zna još na sna­zi, u svim osta­lim na­se­o­bi­na­ma za greš­ni­ke je pred­vi­đen na­ro­čit izo­lo­van, ogra­đen, ne­pro­bo­jan pro­stor, ko­ji, kad ga li­ši­mo pro­men­lji­vih spo­red­no­sti i sve­de­mo na suš­ti­nu – jer mo­že to bi­ti ku­hinj­ska osta­va u ku­ći še­ri­fa se­len­dre na ju­gu SAD, ka­o­god i grad­ska tam­ni­ca na Ne­vi u Le­njin­gra­du – ne mo­že­mo druk­či­je na­zva­ti ne­go za­tvo­rom.


Ako pret­po­sta­vi­mo da će naj­ma­nja na­se­lja ima­ti tek je­dan, a ve­li­ka i po ne­ko­li­ko de­se­ti­na ova­kvih pro­sto­ra (ka­ve­za), za sva­ki kvart po po­li­cij­sku sta­ni­cu sa će­lij­skim nus­pro­sto­ri­ja­ma, ne ra­ču­na­ju­ći sud­ske i is­tra­žne in­sti­tu­ci­je, ni­ti dr­žav­ne tam­ni­ce smeš­te­ne po­ne­kad iz­van na­se­lje­nih me­sta, ne­će­mo pre­te­ra­ti ako uku­pan broj za­tvor­skih lo­ka­li­te­ta do­ve­de­mo do za­vid­nog bro­ja od oko tri mi­li­o­na.

Str­paj­mo u sva­ki za­tvor sa­mo po jed­nog gra­đa­ni­na, ne pi­ta­ju­ći ga zaš­to je ov­de, da li se rđa­vo par­ki­rao, po­sva­đao s po­li­caj­cem ili ubio že­nu, bi­će ih već tri mi­li­o­na. Na­rav­no da ta­ko ve­li­ko­duš­ni spram gre­ha ne mo­že­mo bi­ti. Ako u ap­sa­ni bal­kan­skog se­la za­tek­ne­mo sa­mo jed­nog de­lin­kven­ta ko­ji se tre­zni, poš­to se pi­jan na­gr­dio vla­sti, u sva­koj ve­ćoj kon­ti­nen­tal­noj ro­bi­jaš­ni­ci iz­bro­ja­će­mo ih na hi­lja­de, od ubi­ca do ru­ši­te­lja „ustav­nih i dr­žav­nih po­re­da­ka“.

Pro­sek je ne­mo­gu­će iz­ra­ču­na­ti, ali on, pre­ma naj­kon­zer­va­tiv­ni­jem pred­vi­đa­nju, ne pa­da is­pod de­set mi­li­o­na za­tvo­re­ni­ka, što na ukup­nu su­mu od se­dam mi­li­jar­di u ovom ča­su ži­vu­ćih lju­di pred­sta­vlja sa­svim lep pro­ce­nat od 0,007 na 100.

Sva­ki je, da­kle, se­dam­hi­lja­di­ti čo­vek u ne­kom za­tvo­ru i ta­mo uži­va ča­ri Bac­he­lar­do­ve po­drum­ske oni­ri­je. Ako u na­stav­ku me­re­nja za­tvo­re­nič­ke po­pu­la­ci­je zbi­ru pri­dru­ži­mo mi­li­o­ne onih ko­ji su iz za­tvo­ra (lo­go­ra, kon­fi­na­ci­je, pre­ven­tiv­ne izo­la­ci­je, sa­bir­nih cen­ta­ra i pre­o­sta­lih eufe­mi­za­ma ljud­ske zaš­tit­ne prak­se) upra­vo ili ra­ni­je izaš­li, mno­ge tek pod is­tra­gom, pa mo­žda i one ko­ji za­tvor baš sa­da, prem­da još na slo­bo­di, svo­jim po­stup­ci­ma za­ra­đu­ju, do­bi­je­nu broj­ku slo­bod­no mo­že­mo utro­stru­či­ti, po­la na ra­čun onih ko­ji su iz ap­sa­na puš­te­ni, po­la na ra­čun onih ko­ji će tek u njih ući, i za­tvo­re­nič­ku po­pu­la­ci­ju mir­ne sa­ve­sti po­pe­ti na sko­ro 0,021 od 100 ukup­nog ži­vu­ćeg hu­ma­ni­te­ta.

(Napomena: „U Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma, gde je kri­mi­na­li­tet uvek bio me­đu naj­vi­šim u mo­der­nom druš­tvu, ima pre­ko 200.000 za­tvo­re­ni­ka kon­fi­ni­ra­nih u 200 sa­ve­znih i fe­de­ral­nih tam­ni­ca, s po­ra­stom ro­bi­jaš­ke po­pu­la­ci­je od 4.500 za­tvo­re­ni­ka go­diš­nje. Te­ku­ći trend uka­zu­je na njen da­lji po­rast...“ (Encycnia je ima­la oko 88 za­tvo­re­ni­ka na 100.000 sta­nov­ni­ka – u 1984. oko 44.000 – u po­re­đe­nju sa 277 u SAD, 147 u Tur­skoj, ali i 67 u Bel­gi­ji, 43 u Ja­pa­nu i 34 u Ho­lan­di­ji. Svi po­da­ci uze­ti su iz knji­ge Vi­vien Stern – Bricks of Sha­me, Pen­guin Bo­oks, 1987.)

Ov­de, na­rav­no, va­lja pri­bro­ja­ti znat­no ve­ći broj pri­tvo­re­ni­ka ko­ji iz­dr­ža­va­ju ma­nje ka­zne u bez­broj­nim lo­kal­nim ap­sa­na­ma. Tre­ba ima­ti na umu da je reč o sta­bil­nim de­mo­krat­skim ze­mlja­ma gde je is­toč­no­e­vrop­ski po­jam po­li­tič­ke kri­vi­ce i an­ti­dr­žav­nog zlo­či­na, s is­klju­če­njem špi­ju­na­že i te­ro­ri­zma, ne­po­znat. Pro­ce­ne ukup­nog bro­ja lju­di ko­ji su proš­li so­vjet­ske kon­ce­tra­ci­o­ne lo­go­re ma­hom se ne sla­žu i kre­ću iz­me­đu 11 i 30 mi­li­o­na, ali je i sred­nja ci­fra do­volj­na da na­še ama­ter­ske pro­ra­ču­ne uči­ni pla­u­si­bil­nim. Ta­ko­đe je ne­po­zna­to ko­li­ko je sve lju­di proš­lo kroz ju­go­slo­ven­ske za­tvo­re od za­vr­šet­ka ra­ta do da­nas i ko­li­ko je me­đu nji­ma oslo­bo­đe­no, ko­li­ko osu­đe­no.)

Šta bi se, me­đu­tim, do­go­di­lo ka­da bi­smo, sma­nju­ju­ći, na­rav­no, do­da­tu ci­fru sra­zmer­no opa­da­nju bro­ja lju­di uko­li­ko se du­blje u po­vest vra­ća­mo, i za­bo­ra­vlja­ju­ći bu­du­će, zbi­ru ak­tu­el­nih i biv­ših za­tvo­re­ni­ka pri­dru­ži­li uzni­ke ra­ni­jih ge­ne­ra­ci­ja, sve ta­mo do bi­blij­skog po­čet­ka, do Ada­ma, Eve i pr­vog za­tvo­ra u Ede­nu na Is­to­ku?

Do­bi­li bi­smo, mo­žda, iz­ne­na­đu­ju­ću ve­ro­vat­no­ću da je od usta­no­vlje­nja in­sti­tu­ci­je za­tva­ra­nja kroz raz­ne ob­li­ke za­tvo­ra proš­lo vi­še lju­di ne­go što ih da­nas po ce­loj pla­ne­ti ži­vi na tzv. slo­bo­di.

Ova di­le­tant­ska iz­ra­ču­na­va­nja ni­sam upri­li­čio za­to da bih na­go­ve­stio me­ru ne­pri­la­go­dlji­vo­sti čo­ve­ka ci­vi­li­za­ci­ji u ko­joj ži­vi, ni­ti ovu op­tu­žio da mu u to­me ma­lo po­ma­že, ne­go da bu­du­ćoj tam­nič­koj, ako za nju ovim uspo­me­na­ma pri­ku­pim do­volj­no do­ka­za, dam ne­ku isto­rij­sku per­spek­ti­vu. Ni­jed­na se ci­vi­li­za­ci­ja ne stva­ra pre­ko no­ći, prem­da je pre­ko no­ći mo­gu­će uniš­ti­ti sva­ku, kao što dr­vo ra­ste de­ce­ni­ja­ma, a pa­da s ne­ko­li­ko uda­ra­ca se­ki­re. Ci­vi­li­za­ci­je se ra­đa­ju me­đu ru­še­vi­na­ma mi­nu­lih ona­ko ka­ko se ob­na­vlja grad po­sle bom­bar­do­va­nja. Za­o­sta­le ku­će iz­me­ša­ne su s no­vim.

Naj­pre je no­vih ma­lo, po­tom sve vi­še i sve druk­či­jeg, ori­gi­nal­ni­jeg ob­li­ka. Grad me­nja lik po­stup­no, prem­da za­dr­ža­va ime. Me­nja­ju se pra­vi­la i uslo­vi sa­o­bra­ća­ja, ko­mu­nal­nog ži­vo­ta, ži­vo­ta uopšte. Sta­re ku­će spo­čet­ka ne sme­ta­ju. Na­sto­ji se čak da im se no­ve ar­hi­tek­ton­ski pri­la­go­de, da se po­ve­sni kon­ti­nu­i­tet ne iz­gu­bi. Ni­kad se ne zna ka­ko se i zaš­to s tim na­sto­ja­nji­ma pre­sta­je. Tek na­jed­nom se ot­kri­va da ku­će pre­ži­ve­le bom­bar­do­va­nje ni­su vi­še u skla­du s no­vim, ni­ti gra­đe­vi­na­ma, ni­ti uslo­vi­ma ži­vo­ta. Ru­še se i za­me­nju­ju. Ra­đa se no­va ci­vi­li­za­ci­ja.

Ali to je pro­ces, ni­poš­to čin.

Ta­ko je, pret­po­sta­vljam, i tam­nič­ka ci­vi­li­za­ci­ja mo­gla na­sta­ti je­di­no kroz sto­le­ća ljud­skog pat­nič­kog is­ku­stva, kao dug i mu­čan pro­ces pri­la­go­đa­va­nja ne­pri­rod­nim uslo­vi­ma u ko­ji­ma je ži­ve­la. Pr­vi za­tvo­re­ni­ci ne sa­mo da ni­su bi­li zaš­ti­će­ni ni­ka­kvim za­ko­ni­ma već ni vla­sti­tim is­ku­stvom. Is­ku­stvo se for­mi­ra­lo vre­me­nom i pre­no­si­lo ge­ne­ra­ci­ja­ma za­to­če­ni­ka. Ne­ma sum­nje da se i u rim­sko vre­me zna­lo ko­ji su rud­ni­ci naj­smr­to­no­sni­ji – ibe­rij­ski sre­bra ili li­bij­ski ka­me­no­lo­mi – i ga­li­ot­ski nad­zor­ni­ci rat­ne flo­te naj­ne­mi­lo­srd­ni­ji, kao što se da­nas zna za stro­ge i ma­nje stro­ge tam­ni­ce.

Osu­đe­ni­ci na ga­li­je mo­ra­li su o po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji zna­ti i vi­še od slo­bod­nih lju­di, jer im je od pro­men­lji­vo­sti spolj­nih od­no­sa Ri­ma za­vi­sio ži­vot ako, pri­ko­va­ni za ve­slač­ke klu­pe, uče­stvu­ju u po­mor­skoj bi­ci. Pri­li­ke u austra­lij­skim ka­žnje­nič­kim ko­lo­ni­ja­ma i si­bir­skom pro­gon­stvu ti­ca­le su se en­gle­skih i ru­skih osu­đe­ni­ka ko­li­ko i ce­ne pše­ni­ce ži­tar­skih tr­go­va­ca i ve­le­tr­go­va­ca obe na­ci­je. To­kom vre­me­na, pod pri­ti­skom za­jed­nič­kog is­ku­stva, ob­li­ko­va­le su se unu­tar izo­lo­va­nih za­to­če­nič­kih lo­ka­li­te­ta pse­u­do­so­ci­jal­ne struk­tu­re, pa­ra­hi­je­rar­hi­je, pa i ru­di­men­tar­ni ob­li­ci pri­vre­đi­va­nja i tr­go­vi­ne.

Te­kao je oso­ben me­ta­druš­tve­ni ži­vot, upra­žnja­van oso­ben mo­ral, raz­li­čit od mo­ra­la na slo­bo­di, če­sto mu i di­ja­me­tral­no opre­čan. A pre sve­ga raz­vi­la se be­hu iz­ve­sna pra­vi­la po­na­ša­nja, usled slič­nih uslo­va, isto­vet­na s dru­gim, hi­lja­da­ma mi­lja uda­lje­nim ro­bi­jaš­kim lo­ka­li­te­ti­ma. Sva­ki je lo­gor, za­tvor, sva­ka tam­ni­ca, sva­ko me­sto za­to­če­nja, ima­lo vla­sti­tu po­vest, a unu­tar nje le­gen­dar­ne za­tvo­re­ni­ke, svo­je mit­ske lič­no­sti. Ma­sov­ne su osu­đe­nič­ke po­pu­la­ci­je po­če­le li­či­ti na sa­mo­stal­ne dr­ža­ve, da im­pe­ri­ju stek­nu u ru­skom Ar­hi­pe­la­gu Gu­lag.

Svi su se uslo­vi ste­kli za obra­zo­va­nje za­tvo­re­nič­ke ci­vi­li­za­ci­je.

Olak­ši­cu u nje­nom is­tra­ži­va­nju pred­sta­vlja či­nje­ni­ca da su bez­ma­lo svi nje­ni lo­ka­li­te­ti po­zna­ti, da su – ako se is­klju­če so­vjet­ski lo­go­ri, i ina­če eks­klu­zi­van va­ri­je­tet za­to­če­niš­tva – po obi­mu re­la­tiv­no skrom­ni, a da, ipak, broj lju­di što je kroz njih pro­šao obez­be­đu­je is­tra­ži­va­ču go­to­vo ne­is­crp­nu gra­đu. Po­teš­ko­će le­že u za­tvo­re­no­sti in­sti­tu­ci­ja ko­je se o tam­ni­ca­ma sta­ra­ju, ne­pri­stu­pač­nim ar­hi­va­ma, ne­po­u­zda­nim sta­ti­sti­ka­ma i ne­volj­no­sti sve­do­ka da lič­na is­ku­stva is­po­ve­da­ju.

(Napomena:To se, hva­la bo­gu, sa­da me­nja. No­vi­ne su, ne bez pro­fe­si­o­nal­nog za­do­volj­stva, pu­ne is­po­ve­sti go­lo­o­to­ča­na. Sve su po­tre­sne, je­zi­ve, po­ni­ža­va­ju­će za ovaj na­rod. One na­di­la­ze i raz­o­ča­re­nje to­li­ko pu­ta po­tvr­đe­nom ljud­skom ne­sa­vr­še­noš­ću. Zlo što ga ra­đa fa­na­ti­za­ci­ja sklad­no je u tim za­to­če­nič­kim pri­ča­ma iz­me­ša­no s ge­ne­tič­kim zlom čo­ve­ko­ve pri­ro­de. Ali upr­kos traj­nom sa­o­se­ća­nju, jed­nom će i one po­sta­ti jed­no­li­ke. Kao sva­ka isti­na. Po­sta­će to jer su ma­nje-vi­še iste. A iste su ma­nje ili vi­še jer je i teh­ni­ka go­lo­o­toč­ke tor­tu­re, ce­la pro­ce­du­ra kon­fi­na­ci­je, bi­la ma­nje-vi­še ista. Iz po­zi­ci­je in­ter­ni­ra­nog te­kla je u ne­pre­kid­noj se­ri­ji mu­če­nja, a u dve se­kven­ce:

1. Pre­mla­ći­va­nje (to­pli zec) – Si­zi­fov rad – Pre­mla­ći­va­nje – Sa­sta­vlja­nje is­po­ve­sti (pri­zna­nja) – Pre­mla­ći­va­nje – Boj­kot – Si­zi­fov rad – Boj­kot – Pre­mla­ći­va­nje s fe­ka­lo­man­skim ra­fin­ma­nom: Smrt, La­ga­no cr­ka­va­nje ili Re­vi­di­ra­nje. 2. (U slu­ča­ju bo­ljeg is­ho­da) – Hor­ske za­hval­ni­ce Ti­tu i Par­ti­ji – Pre­mla­ći­va­nje dru­gih – Pot­pi­si­va­nje oba­ve­ze – Gor­ka slo­bo­da. Bi­lo je, na­rav­no, sreć­ni­jih iz­u­ze­ta­ka, ali opštu sli­ku to ne me­nja. Mo­že li se re­ći da je me­đu iz­u­ze­ci­ma do iz­ve­sne me­re, ba­rem u po­re­đe­nju s dru­gi­ma, i go­spo­đa Eva Na­hir-
-Pa­nić, ko­ju je in­ter­vju­i­sao Da­ni­lo Kiš u te­le-emi­si­ji Go­li ži­vot? Ako ka­že­mo da mo­že, vi­de­će­mo ko­li­ko je na Go­lom oto­ku, u tam­ni­ci uopšte, za sre­ću ma­lo, sa­svim ma­lo po­treb­no.

Spo­mi­njem je i za­to što je 13. ok­to­bra 1944. par­ti­zan­sku oku­pa­cij­sku ar­hi­vu oba­veš­taj­nog brač­nog pa­ra Pa­nić, po na­lo­gu su­pru­ga, pre­da­la ta­daš­njoj tek eta­bli­ra­noj be­o­grad­skoj Ozni i što je sta­no­va­la na Obi­li­će­vom ven­cu, u ku­ći pre­ko pu­ta Ud­be za Sr­bi­ju, gde je 1951. uhap­še­na le­ža­la, a od­mah do Ud­be za Be­o­grad (biv­še Spe­ci­jal­ne po­li­ci­je), gde sam 1948/1949. bio utam­ni­čen ja. Pi­tam se da li je, pre 1951, ikad o to­me, ikad o pr­vim kom­ši­ja­ma s obe stra­ne, za­tvo­re­ni­ci­ma, mi­sli­la? I ako je­ste, ka­ko, s ob­zi­rom na to ko je bi­la?)

Me­đu za­tvo­re­nič­kim is­po­ve­sti­ma još ne­ma onih iz­me­du 1944. i 1948, a po­zna­to je ka­ko se on­da su­di­lo, ka­ko su i zaš­to mno­ge is­tra­ge vo­đe­ne. Pa ako ikad do­đe do re­ha­bi­li­ta­ci­je ne­du­žnih, uput­no je us­po­sta­vi­ti ne­ke pri­o­ri­te­te. Prem­da je ja­sno da je za­slu­žu­ju naj­pre oni ko­ji su naj­vi­še pa­ti­li ne­moj­mo za­bo­ra­vi­ti i one ko­ji su pa­ti­li – pr­vi. Ina­če će i re­ha­bi­li­ta­ci­ja, kao i sve do sa­da, osta­ti unu­traš­nja stvar jed­ne par­ti­je i nje­ne ide­je o prav­di.

Ova je knji­ga ko­ri­sti­la sve is­tak­nu­te pred­no­sti, ali pa­ti i od spo­me­nu­tih ogra­ni­če­nja. Is­tra­ži­vač­ke po­se­te na­šim ka­zni­o­ni­ca­ma ni­su mo­gu­će. Ne, mo­žda, što bi mi bi­le slu­žbe­no bra­nje­ne, ko­li­ko zbog mog unu­traš­njeg ot­po­ra. (Napomena: Go­di­ne 1965. sni­mljen je po mom sce­na­ri­ju, pi­sa­nom pod pse­u­do­ni­mom Bo­ri­slav Pe­tro­vić, film Dan če­tr­na­e­sti, s te­mom iz ro­bi­jaš­kog ži­vo­ta.

Reč je o sud­bi­ni ne­ko­li­ko za­tvo­re­ni­ka na če­tr­na­e­sto­dnev­nom do­pu­stu, on­da tek za­kon­skom pred­lo­gu, pri­lič­no gro­tesk­nom s ob­zi­rom na sta­nje u na­šim ka­za­ma­ti­ma. Jed­na od pr­vih pre­mi­je­ra fil­ma odr­ža­na je u ka­zni­o­ni­ci Srem­ske Mi­tro­vi­ce. Ni­sam joj, na­rav­no, pri­su­stvo­vao. Ta­mo su još le­ža­li lju­di ko­je sam po­zna­vao. Ni sa­da, kad ih vi­še ne­ma, ne bih oti­šao.)

Iz­ve­sna do­ku­men­ta, va­žna za pri­ču, ni­su mi još do­stup­na, prem­da sam pred­u­zeo zva­nič­ne ko­ra­ke da do njih do­đem. Pi­ta­nje je, uosta­lom, da li su sa­ču­va­na. Reč je, na pri­mer, o ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, što su ih upra­ve ka­zne­no-po­prav­nih do­mo­va Srem­ska Mi­tro­vi­ca i Niš sla­le Mi­ni­star­stvu unu­traš­njih po­slo­va Sr­bi­je po­vo­dom mol­bi ro­di­te­lja za na­ša po­mi­lo­va­nja. One su mo­ra­le sa­dr­ža­ti is­cr­pan iz­veš­taj upra­ve (Ud­be, za­pra­vo) o na­šem dr­ža­nju na iz­dr­ža­va­nju ka­zne i nje­no miš­lje­nje o opor­tu­no­sti sma­nje­nja ka­zne ili puš­ta­nja na slo­bo­du. Ne­do­stup­ni su, ta­ko­đe, mno­gi sta­ti­stič­ki po­da­ci (ro­bi­jaš­ka de­mo­gra­fi­ja), ako su uopšte vo­đe­ni, ili i vo­đe­ni, sa­ču­va­ni, kao i sva do­ku­men­ta ko­ja se ti­ču unu­traš­njeg ži­vo­ta ka­zni­o­ni­ca, ra­da nje­nih po­li­tič­ko-po­li­cij­skih eg­ze­ku­ti­va i nji­ho­vih „do­ma­ćih“ sa­rad­ni­ka. (Napomena: Ne­ma po­li­ci­je ko­ja do­bro­volj­no otva­ra svo­je taj­ne ar­hi­ve. Kad ih odškri­ne, kad iz nje neš­to „pro­cu­ri“, si­gur­ni bu­di­te da či­ni to na­mer­no, s pod­mu­klim, zad­njim ci­ljem. Naj­češ­će je po­sre­di ne­či­ja kom­pro­mi­ta­ci­ja.

U II knji­zi Go­di­na ko­je su po­je­li ska­kav­ci pi­sao sam o ne­po­u­zda­no­sti po­li­cij­skog za­pi­sni­ka kao do­ku­men­ta. Iz­me­đu ret­kih za­be­le­že­nih sa­slu­ša­nja, ko­ja uvek dik­ti­ra (in­ter­pre­ti­ra) isled­nik, od­vi­ja­ju se češ­ći i va­žni­ji usme­ni raz­go­vo­ri, o ko­ji­ma tra­ga ne­ma ili či­ji se tra­go­vi sra­zmer­no br­zo s ko­že gu­be. Ako se sa­mo na za­pi­sni­ke oslo­ni­te, teš­ko će­te sa­zna­ti ko je od uhap­še­ni­ka pr­vi pao. Slič­no je sa za­tvor­skom Ud­bom. Cin­ka­ro­ši ni­su pri­ja­vlji­va­li pi­sme­no, za do­sta­ve ni­su po­sto­ja­li pro­pi­sa­ni štam­pa­ni for­mu­la­ri.)

Ne­do­sta­tak do­ku­men­ta­ci­je na­dok­na­đi­van je, ka­ko gde, usme­nim sve­do­če­njem, ret­kim za­pi­si­ma, ši­rim an­ke­ta­ma, a i vla­sti­tim is­ku­stvom, gde sam i nje­mu mo­gao s po­ve­re­njem da se obra­tim. (Napomena: Bi­ću za­hva­lan za sva­ki sa­vet, pri­med­bu, is­prav­ku. Sva­ku ću iole uver­lji­vu une­ti u bu­du­ću re­dak­ci­ju knji­ge. Ali nje­nu lo­gi­ku ne­ću di­ra­ti. U po­li­ci­ji sam na­u­čio da je lo­gi­ka ja­ča od isti­ne.)

Ta­mo gde su oba­veš­te­nja bi­la kon­tra­dik­tor­na, po­sle pro­ve­ra­va­nja, dr­žao sam se svo­jih, ali bez uve­re­nja da su bez­u­slov­no is­prav­na. Ljud­sko pam­će­nje je ne­po­sto­ja­na mo­čva­ra. Ro­bi­jaš­ko i vi­še od slo­bod­nog. Ako se proš­lost ne iz­o­pa­ču­je na­mer­no, da bi se pred jav­noš­ću ulep­ša­la sli­ka o se­bi, oš­te­ću­je se ne­sve­sno. Ne­ke vam stva­ri da­nas iz­gle­da­ju go­re ne­go što su vam ta­mo iz­gle­da­le, dru­ge bo­lje. Ka­ko su stvar­no iz­gle­da­le, teš­ko je po­sle če­tr­de­set go­di­na usta­no­vi­ti.

Kad niš­ta po­ma­ga­lo ni­je da se pri­ča ka­ko je te­kla pri­rod­no na­sta­vi, kad vi­še ni­sam znao ku­da ću, jer me je pam­će­nje iz­da­lo, oslo­nio sam se na lo­gi­ku. U za­tvo­ru je ona uvek bi­la na stra­ni mo­jih „sa­be­sed­ni­ka“, isled­ni­ka, uprav­ni­ka, nad­zor­ni­ka, klju­ča­ra, stra­ža­ra i „do­ma­ćih ro­bi­jaš­kih iz­ro­da“. Sve je, uosta­lom, ta­da bi­lo na nji­ho­voj stra­ni. Red je jed­nom da ta pro­kle­ta lo­gi­ka i me­ni po­slu­ži. A nji­ma što s ta­kvom ose­buj­nom lo­gi­kom bu­de.

Što će nji­ma bi­ti, uosta­lom, bi­lo je i me­ni. Ja se ni­sam lju­tio, prem­da sam se po­vre­me­no bu­nio. Sa­da oče­ku­jem da mi se to raz­u­me­va­nje vra­ti.

Da, teš­ko će bi­ti.

Mi­slio sam, na­i­me, da o ro­bi­ji pe­rom pi­šem, ne da se na nju sr­cem i umom vra­ćam.(VI deo OVDE)