SKAKAVCI III KNJIGA (V deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Ljudski kavez i njegovo usavršavanje
Populacione projekcije UN za godinu 2000, od oko sedam i po milijardi stanovnika, dopuštaju pretpostavku da na planeti, po najskromnijoj proceni, egzistira preko milion većih i manjih stalnih ljudskih naselja, pri čemu mobilna, poput ciganskih čergi, ili provizorna, poput ad hoc naseobina za sezonske radnike, nisu računata. Nema sumnje da u svakom, pa i najmanjem, svuda gde postoji zajednica, funkcioniše neki, ma kako rudimentaran, oblik administriranja, a ovo podrazumeva sankcije za skvrnitelje njenih temeljnih običaja i zakona.
Neki vid odstranjenja iz zajednice, tip komunalne proskripcije, Thomasove „društvene smrti“, uvek deluje. Osim kod najprimitivnijih plemena, kod kojih je proterivanje iz genosa, bojkot edenskog modela, kao najteža kazna još na snazi, u svim ostalim naseobinama za grešnike je predviđen naročit izolovan, ograđen, neprobojan prostor, koji, kad ga lišimo promenljivih sporednosti i svedemo na suštinu – jer može to biti kuhinjska ostava u kući šerifa selendre na jugu SAD, kaogod i gradska tamnica na Nevi u Lenjingradu – ne možemo drukčije nazvati nego zatvorom.
Ako pretpostavimo da će najmanja naselja imati tek jedan, a velika i po nekoliko desetina ovakvih prostora (kaveza), za svaki kvart po policijsku stanicu sa ćelijskim nusprostorijama, ne računajući sudske i istražne institucije, niti državne tamnice smeštene ponekad izvan naseljenih mesta, nećemo preterati ako ukupan broj zatvorskih lokaliteta dovedemo do zavidnog broja od oko tri miliona.
Strpajmo u svaki zatvor samo po jednog građanina, ne pitajući ga zašto je ovde, da li se rđavo parkirao, posvađao s policajcem ili ubio ženu, biće ih već tri miliona. Naravno da tako velikodušni spram greha ne možemo biti. Ako u apsani balkanskog sela zateknemo samo jednog delinkventa koji se trezni, pošto se pijan nagrdio vlasti, u svakoj većoj kontinentalnoj robijašnici izbrojaćemo ih na hiljade, od ubica do rušitelja „ustavnih i državnih poredaka“.
Prosek je nemoguće izračunati, ali on, prema najkonzervativnijem predviđanju, ne pada ispod deset miliona zatvorenika, što na ukupnu sumu od sedam milijardi u ovom času živućih ljudi predstavlja sasvim lep procenat od 0,007 na 100.
Svaki je, dakle, sedamhiljaditi čovek u nekom zatvoru i tamo uživa čari Bachelardove podrumske onirije. Ako u nastavku merenja zatvoreničke populacije zbiru pridružimo milione onih koji su iz zatvora (logora, konfinacije, preventivne izolacije, sabirnih centara i preostalih eufemizama ljudske zaštitne prakse) upravo ili ranije izašli, mnoge tek pod istragom, pa možda i one koji zatvor baš sada, premda još na slobodi, svojim postupcima zarađuju, dobijenu brojku slobodno možemo utrostručiti, pola na račun onih koji su iz apsana pušteni, pola na račun onih koji će tek u njih ući, i zatvoreničku populaciju mirne savesti popeti na skoro 0,021 od 100 ukupnog živućeg humaniteta.
(Napomena: „U Sjedinjenim Državama, gde je kriminalitet uvek bio među najvišim u modernom društvu, ima preko 200.000 zatvorenika konfiniranih u 200 saveznih i federalnih tamnica, s porastom robijaške populacije od 4.500 zatvorenika godišnje. Tekući trend ukazuje na njen dalji porast...“ (Encycnia je imala oko 88 zatvorenika na 100.000 stanovnika – u 1984. oko 44.000 – u poređenju sa 277 u SAD, 147 u Turskoj, ali i 67 u Belgiji, 43 u Japanu i 34 u Holandiji. Svi podaci uzeti su iz knjige Vivien Stern – Bricks of Shame, Penguin Books, 1987.)
Ovde, naravno, valja pribrojati znatno veći broj pritvorenika koji izdržavaju manje kazne u bezbrojnim lokalnim apsanama. Treba imati na umu da je reč o stabilnim demokratskim zemljama gde je istočnoevropski pojam političke krivice i antidržavnog zločina, s isključenjem špijunaže i terorizma, nepoznat. Procene ukupnog broja ljudi koji su prošli sovjetske koncetracione logore mahom se ne slažu i kreću između 11 i 30 miliona, ali je i srednja cifra dovoljna da naše amaterske proračune učini plausibilnim. Takođe je nepoznato koliko je sve ljudi prošlo kroz jugoslovenske zatvore od završetka rata do danas i koliko je među njima oslobođeno, koliko osuđeno.)
Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo, smanjujući, naravno, dodatu cifru srazmerno opadanju broja ljudi ukoliko se dublje u povest vraćamo, i zaboravljajući buduće, zbiru aktuelnih i bivših zatvorenika pridružili uznike ranijih generacija, sve tamo do biblijskog početka, do Adama, Eve i prvog zatvora u Edenu na Istoku?
Dobili bismo, možda, iznenađujuću verovatnoću da je od ustanovljenja institucije zatvaranja kroz razne oblike zatvora prošlo više ljudi nego što ih danas po celoj planeti živi na tzv. slobodi.
Ova diletantska izračunavanja nisam upriličio zato da bih nagovestio meru neprilagodljivosti čoveka civilizaciji u kojoj živi, niti ovu optužio da mu u tome malo pomaže, nego da budućoj tamničkoj, ako za nju ovim uspomenama prikupim dovoljno dokaza, dam neku istorijsku perspektivu. Nijedna se civilizacija ne stvara preko noći, premda je preko noći moguće uništiti svaku, kao što drvo raste decenijama, a pada s nekoliko udaraca sekire. Civilizacije se rađaju među ruševinama minulih onako kako se obnavlja grad posle bombardovanja. Zaostale kuće izmešane su s novim.
Najpre je novih malo, potom sve više i sve drukčijeg, originalnijeg oblika. Grad menja lik postupno, premda zadržava ime. Menjaju se pravila i uslovi saobraćaja, komunalnog života, života uopšte. Stare kuće spočetka ne smetaju. Nastoji se čak da im se nove arhitektonski prilagode, da se povesni kontinuitet ne izgubi. Nikad se ne zna kako se i zašto s tim nastojanjima prestaje. Tek najednom se otkriva da kuće preživele bombardovanje nisu više u skladu s novim, niti građevinama, niti uslovima života. Ruše se i zamenjuju. Rađa se nova civilizacija.
Ali to je proces, nipošto čin.
Tako je, pretpostavljam, i tamnička civilizacija mogla nastati jedino kroz stoleća ljudskog patničkog iskustva, kao dug i mučan proces prilagođavanja neprirodnim uslovima u kojima je živela. Prvi zatvorenici ne samo da nisu bili zaštićeni nikakvim zakonima već ni vlastitim iskustvom. Iskustvo se formiralo vremenom i prenosilo generacijama zatočenika. Nema sumnje da se i u rimsko vreme znalo koji su rudnici najsmrtonosniji – iberijski srebra ili libijski kamenolomi – i galiotski nadzornici ratne flote najnemilosrdniji, kao što se danas zna za stroge i manje stroge tamnice.
Osuđenici na galije morali su o političkoj situaciji znati i više od slobodnih ljudi, jer im je od promenljivosti spoljnih odnosa Rima zavisio život ako, prikovani za veslačke klupe, učestvuju u pomorskoj bici. Prilike u australijskim kažnjeničkim kolonijama i sibirskom progonstvu ticale su se engleskih i ruskih osuđenika koliko i cene pšenice žitarskih trgovaca i veletrgovaca obe nacije. Tokom vremena, pod pritiskom zajedničkog iskustva, oblikovale su se unutar izolovanih zatočeničkih lokaliteta pseudosocijalne strukture, parahijerarhije, pa i rudimentarni oblici privređivanja i trgovine.
Tekao je osoben metadruštveni život, upražnjavan osoben moral, različit od morala na slobodi, često mu i dijametralno oprečan. A pre svega razvila se behu izvesna pravila ponašanja, usled sličnih uslova, istovetna s drugim, hiljadama milja udaljenim robijaškim lokalitetima. Svaki je logor, zatvor, svaka tamnica, svako mesto zatočenja, imalo vlastitu povest, a unutar nje legendarne zatvorenike, svoje mitske ličnosti. Masovne su osuđeničke populacije počele ličiti na samostalne države, da imperiju steknu u ruskom Arhipelagu Gulag.
Svi su se uslovi stekli za obrazovanje zatvoreničke civilizacije.
Olakšicu u njenom istraživanju predstavlja činjenica da su bezmalo svi njeni lokaliteti poznati, da su – ako se isključe sovjetski logori, i inače ekskluzivan varijetet zatočeništva – po obimu relativno skromni, a da, ipak, broj ljudi što je kroz njih prošao obezbeđuje istraživaču gotovo neiscrpnu građu. Poteškoće leže u zatvorenosti institucija koje se o tamnicama staraju, nepristupačnim arhivama, nepouzdanim statistikama i nevoljnosti svedoka da lična iskustva ispovedaju.
(Napomena:To se, hvala bogu, sada menja. Novine su, ne bez profesionalnog zadovoljstva, pune ispovesti golootočana. Sve su potresne, jezive, ponižavajuće za ovaj narod. One nadilaze i razočarenje toliko puta potvrđenom ljudskom nesavršenošću. Zlo što ga rađa fanatizacija skladno je u tim zatočeničkim pričama izmešano s genetičkim zlom čovekove prirode. Ali uprkos trajnom saosećanju, jednom će i one postati jednolike. Kao svaka istina. Postaće to jer su manje-više iste. A iste su manje ili više jer je i tehnika golootočke torture, cela procedura konfinacije, bila manje-više ista. Iz pozicije interniranog tekla je u neprekidnoj seriji mučenja, a u dve sekvence:
1. Premlaćivanje (topli zec) – Sizifov rad – Premlaćivanje – Sastavljanje ispovesti (priznanja) – Premlaćivanje – Bojkot – Sizifov rad – Bojkot – Premlaćivanje s fekalomanskim rafinmanom: Smrt, Lagano crkavanje ili Revidiranje. 2. (U slučaju boljeg ishoda) – Horske zahvalnice Titu i Partiji – Premlaćivanje drugih – Potpisivanje obaveze – Gorka sloboda. Bilo je, naravno, srećnijih izuzetaka, ali opštu sliku to ne menja. Može li se reći da je među izuzecima do izvesne mere, barem u poređenju s drugima, i gospođa Eva Nahir-
-Panić, koju je intervjuisao Danilo Kiš u tele-emisiji Goli život? Ako kažemo da može, videćemo koliko je na Golom otoku, u tamnici uopšte, za sreću malo, sasvim malo potrebno.
Spominjem je i zato što je 13. oktobra 1944. partizansku okupacijsku arhivu obaveštajnog bračnog para Panić, po nalogu supruga, predala tadašnjoj tek etabliranoj beogradskoj Ozni i što je stanovala na Obilićevom vencu, u kući preko puta Udbe za Srbiju, gde je 1951. uhapšena ležala, a odmah do Udbe za Beograd (bivše Specijalne policije), gde sam 1948/1949. bio utamničen ja. Pitam se da li je, pre 1951, ikad o tome, ikad o prvim komšijama s obe strane, zatvorenicima, mislila? I ako jeste, kako, s obzirom na to ko je bila?)
Među zatvoreničkim ispovestima još nema onih izmedu 1944. i 1948, a poznato je kako se onda sudilo, kako su i zašto mnoge istrage vođene. Pa ako ikad dođe do rehabilitacije nedužnih, uputno je uspostaviti neke prioritete. Premda je jasno da je zaslužuju najpre oni koji su najviše patili nemojmo zaboraviti i one koji su patili – prvi. Inače će i rehabilitacija, kao i sve do sada, ostati unutrašnja stvar jedne partije i njene ideje o pravdi.
Ova je knjiga koristila sve istaknute prednosti, ali pati i od spomenutih ograničenja. Istraživačke posete našim kaznionicama nisu moguće. Ne, možda, što bi mi bile službeno branjene, koliko zbog mog unutrašnjeg otpora. (Napomena: Godine 1965. snimljen je po mom scenariju, pisanom pod pseudonimom Borislav Petrović, film Dan četrnaesti, s temom iz robijaškog života.
Reč je o sudbini nekoliko zatvorenika na četrnaestodnevnom dopustu, onda tek zakonskom predlogu, prilično grotesknom s obzirom na stanje u našim kazamatima. Jedna od prvih premijera filma održana je u kaznionici Sremske Mitrovice. Nisam joj, naravno, prisustvovao. Tamo su još ležali ljudi koje sam poznavao. Ni sada, kad ih više nema, ne bih otišao.)
Izvesna dokumenta, važna za priču, nisu mi još dostupna, premda sam preduzeo zvanične korake da do njih dođem. Pitanje je, uostalom, da li su sačuvana. Reč je, na primer, o karakteristikama, što su ih uprave kazneno-popravnih domova Sremska Mitrovica i Niš slale Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije povodom molbi roditelja za naša pomilovanja. One su morale sadržati iscrpan izveštaj uprave (Udbe, zapravo) o našem držanju na izdržavanju kazne i njeno mišljenje o oportunosti smanjenja kazne ili puštanja na slobodu. Nedostupni su, takođe, mnogi statistički podaci (robijaška demografija), ako su uopšte vođeni, ili i vođeni, sačuvani, kao i sva dokumenta koja se tiču unutrašnjeg života kaznionica, rada njenih političko-policijskih egzekutiva i njihovih „domaćih“ saradnika. (Napomena: Nema policije koja dobrovoljno otvara svoje tajne arhive. Kad ih odškrine, kad iz nje nešto „procuri“, sigurni budite da čini to namerno, s podmuklim, zadnjim ciljem. Najčešće je posredi nečija kompromitacija.
U II knjizi Godina koje su pojeli skakavci pisao sam o nepouzdanosti policijskog zapisnika kao dokumenta. Između retkih zabeleženih saslušanja, koja uvek diktira (interpretira) islednik, odvijaju se češći i važniji usmeni razgovori, o kojima traga nema ili čiji se tragovi srazmerno brzo s kože gube. Ako se samo na zapisnike oslonite, teško ćete saznati ko je od uhapšenika prvi pao. Slično je sa zatvorskom Udbom. Cinkaroši nisu prijavljivali pismeno, za dostave nisu postojali propisani štampani formulari.)
Nedostatak dokumentacije nadoknađivan je, kako gde, usmenim svedočenjem, retkim zapisima, širim anketama, a i vlastitim iskustvom, gde sam i njemu mogao s poverenjem da se obratim. (Napomena: Biću zahvalan za svaki savet, primedbu, ispravku. Svaku ću iole uverljivu uneti u buduću redakciju knjige. Ali njenu logiku neću dirati. U policiji sam naučio da je logika jača od istine.)
Tamo gde su obaveštenja bila kontradiktorna, posle proveravanja, držao sam se svojih, ali bez uverenja da su bezuslovno ispravna. Ljudsko pamćenje je nepostojana močvara. Robijaško i više od slobodnog. Ako se prošlost ne izopačuje namerno, da bi se pred javnošću ulepšala slika o sebi, oštećuje se nesvesno. Neke vam stvari danas izgledaju gore nego što su vam tamo izgledale, druge bolje. Kako su stvarno izgledale, teško je posle četrdeset godina ustanoviti.
Kad ništa pomagalo nije da se priča kako je tekla prirodno nastavi, kad više nisam znao kuda ću, jer me je pamćenje izdalo, oslonio sam se na logiku. U zatvoru je ona uvek bila na strani mojih „sabesednika“, islednika, upravnika, nadzornika, ključara, stražara i „domaćih robijaških izroda“. Sve je, uostalom, tada bilo na njihovoj strani. Red je jednom da ta prokleta logika i meni posluži. A njima što s takvom osebujnom logikom bude.
Što će njima biti, uostalom, bilo je i meni. Ja se nisam ljutio, premda sam se povremeno bunio. Sada očekujem da mi se to razumevanje vrati.
Da, teško će biti.
Mislio sam, naime, da o robiji perom pišem, ne da se na nju srcem i umom vraćam.(VI deo OVDE)
No comments:
Post a Comment