SKAKAVCI III KNJIGA (VI deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Mala enciklopedija antičkog i srednjovekovnog tamnovanja
Optimist veruje da je prvi raj bio u Edenu, božjem vrtu na Istoku. Pesimist, s dosta razloga, uostalom, sumnja da je taj toliko hvaljeni i željeni raj bio, zapravo, zatvor. U najmanju ruku, vrsta blagoslovene konfinacije, u kojoj je zatvorenik privilegovan postupak i lišavanje zemaljskih briga plaćao odsustvom slobode. Iz toga sledi da je čovek oslobođen tek kad je iz Edena izbačen, a iz toga mračna, ominozna istina da ga je ropstva oslobodio greh. Na slobodu je on, dakle, kažnjen. Dalje silogiziranje neminovno bi nas, s premise na premisu, dovelo do zaključka da je naša civilizacija izdržavanje davno dosuđene kazne, što bi dalje dokazivanje njenog zatvorskog modela i ropske prirode činilo izlišnim.
Zato se nećemo baviti metafizičkim izgledima našeg postojanja i koristiti zidove smrti, kojima smo sa svih strana opkoljeni, da bismo dokazali naše doživotno zatvoreništvo čak i u najsavršenijoj slobodi. Bacićemo samo površan pogled na morfologiju ljudskog sužanjstva.
Neka vrsta apsane bila je i Nojeva barka, preteča britanskih plovećih tamnica, brodova-zatvora, zvanih hulk, iz predickensovskih vremena. Ali se prvim zatvorom u današnjem smislu može smatrati rupa u koju su jevrejskog praoca Josifa bacila rođena braća, što nam takođe, ne obećava mnogo.
Očigledno je da su prvi zatvorenici ratni zarobljenici koji su preživeli poraz na bojištu i sumarnu egzekuciju što mu je po tradiciji sledila. Među civilizovanim narodima antike i hrišćanskog srednjeg veka sudbina uglednijih zarobljenika najčešće je rešavana otkupom, sve do verskih ratova koji su, sledeći zilotske ciljeve, pretpostavljali potpunu anihilaciju pobeđenog neprijatelja, ukoliko ne pristaje na pokrštavanje.
Tako stečeno roblje je, ako je raspolagalo posebnim sposobnostima i obrazovanjem, korišćeno u državnoj službi Rimske imperije (servi publici populi Romani), sticalo privilegije, ugled, bogatstvo i dospevalo do najviših položaja u zemlji, naročito posle principata, od vremena imperatora Klaudija do imperatora Arkadija. (Napomena: W.W. Buckland: A Text-book of Roman law from Augustus to Justinijan. Cambridge University Press, 166, p. 66.)
Sirotinja je, u međuvremenu, korišćena za teške radove. Trajan prisilan rad, nelicemerna prethodnica viktorijanskog pedagoškog vlačenja vune, čupanje perja, pletenje pruća, boljševičke klasne korekcije tipa Makarenka i germanskog „rada koji oslobađa“, stopio se poznije s institucijom ropstva, na početku u potpunosti arbitrarnom, od volje gospodara zavisnom, sličnom diktaturi proletarijata koju je za našu upotrebu Lenjin definisao kao „ničim neograničenu vlast“, kasnije limitiranu strogim zakonima, o kojima nas obaveštavaju zakonodavci antike, počevši od Solona. Domaći grešnici, ma od koje vrste, izjednačavani su s robovima, samo bez naslednog statusa, i slati gde i ovi: u rudokope, seoske mlinove, na galije, poljske radove; tamo gde, ako se galije izuzmu, odlaze i danas.
Tek od XVI veka arbitriran status zarobljenika se menja. Godine 1625. humanist Hugo Grotius piše De jure belli ac pacis (O zakonu rata i mira), gde biranim rečima dokazuje pravo pobednika da u ropstvu drži pobeđene, premda kao ekonomičniju zamenu preporučuje otkup, a već 1648. Westphalski mir, okončavajući evropske verske ratove i zarobljenike oslobađajući bez otkupa, označava kraj njihovog proizvoljnog tretmana. (Otada se, naime, po međunarodnom pravu, u trajnom ropstvu može držati samo sopstveni narod.)
Zahvaljujući uvažavanju reciprociteta, njihov će se pravni status stalno popravljati da se, najposle, taksativno odredi i zagarantuje odlukama Haške konvencije iz godine 1899. i 1907. Tokom Drugog svetskog rata ovi su se propisi provodili kako gde, kako kada, manje u skladu s njihovim humanim nalozima, više sa sposobnostima neprijatelja za nehumanu retribuciju, čemu je dokaz maženje Anglo-Amerikanaca u nemačkom Offlagu i Stalagu i zlostavljanje zarobljenih pripadnika slovenskih armija, ali nije maltretiranje tih istih Anglo-Amerikanaca od japanskih trupa.
Tako je sudbina ratnih zarobljenika odvojena od sudbine „domaćih“.
Kako su kriminalističke teme rešavane u primitivnim zajednicama vidi se po običajima savremenih divljaka. O njihovoj jurisprudenciji autoritativno je pisao Bronislaw Malinowski u eseju Crime and Costume in Savage Society. (Napomena: Bronislaw Malinowsky, Crime & Custom in Savage Society, Rutledge & Kegan Ltd., 1961, str. 71–129.)
Pošto se požalio na siromaštvo antropoloških radova na polju običajnog prava primitivnih plemena, te istakao doprinose Steinmetza i Durkheima u razumevanju začetka kažnjavanja u humanoj povesti i oštro kritikovao Morganovu teoriju, koja je na temelju mita o kolektivnoj ženidbi izvela pretpostavku o grupnoj odgovornosti, grupnoj pravdi, grupnom vlasništvu – ukratko, o ranom komunizmu – on je dokazivao postojanje individualnog prava, pojedinačnog kažnjavanja za prekršioce i kod divljaka. Institut, pa ni pojam zatvora, niti je postojao, niti danas postoji.
Verovatno i usled ekonomskih razloga koji ne dopuštaju skupu organizaciju kakvu pretpostavlja održavanje javnih kaznionica. Melanezijska plemena Trobriandskog arhipelaga za manje krivice primenjuju rekompenzaciju, sličnu našoj građanskoj odšteti. Za teže sledi proterivanje iz zajednice (sela). Samo najteži zločin, kao što je exogamia (ogrešenje o totemski zakon matrijarhata, ljubavna veza s krvnom srodnicom), iziskuje smrt. Pa ni tada se krivac ne pogubljuje. On vrši samoubistvo. Pošto greh javno obelodani, svečano odeven skače s visoke palme.
Izgleda da dobrovoljno skakanje s palmi, mada je ovih u izobilju, u našoj mediteranskoj civilizaciji nije bilo naročito popularno. Niko nije hteo sam da skače. Srećom, već se uznapredovalo do pravne države, pa je imao ko da interveniše. Tako se stiglo do zakonitog guranja ljudi sa Tarpejske stene. U doba lex talionis, vavilonskih zakona, koji su propisivali da se nad zločincima izvede oštećenje kome su oni podvrgli svoje žrtve, tamnice u modernom smislu, pogotovu za široke narodne mase krivaca, nisu ni potrebne. U njih na duže vreme odlaze uglednici, a tada su više taoci nego grešnici.
Heleni u azijatski haos unose malo više reda. Homer će u XVIII pevanju Ilijade opisati Ahilov štit s odslikanom scenom suđenja. Specijalisti za antičke zakone i danas se spore oko juridičkog značenja prizora kome je tema plaćanje odštete poine (krvnine za ubistvo čoveka). (Napomena: Douglas M. MacDowell, The Law in Classical Athens, Thames & Hudson, 1978, str. 19.)
O tamnici spomena nema. Prvi su pisani zakoni Drakonovi (621. godine pre Hrista?). Krajnje su elegantni i jednostavni. Za sve krivice obećavaju smrt. (Napomena: Plutarh, Životopisi – Solon.)
Ni tada, dakle, potrebe za javnim zatvorima nema. Osim, dabome, da se osuđenici drže negde dok se ne smaknu, jer su i onda važile današnje „osnovane sumnje“ da su osuđenici na smrt skloni bekstvu. Drakonove zakone zamenjuju Solonovi iz 409. godine pre Hrista. U njima – upadljivo blažim, raznovrsnijim – kao najteža kazna, mimo pogubljenja, predviđa se progonstvo. (Ne treba ga mešati sa desetogodišnjim ostrakizmom, merom zaštite demosa od tiranije popularnih moćnika.)
Ni u poznijim zakonodavstvima dugoročno utamničenje nema nikakvu ulogu. Njegove se neugodnosti zamenjuju „stavljanjem krivca van zakona“, atimijom. Najpre u značenju oduzimanja svih građanskih prava, što je dopuštalo ubijanje obeleženih i na teritoriji Atike život im činilo nemogućim, pa je ravno bilo progonstvu; potom, kasnijim kodeksima, u blažem značenju redukcije samo nekih od tih prava. Grci su suviše cenili slobodu da bi dopuštali zatvaranje atinskog građanina, premda i za to ima primera: Eklesia, skup punopravnih atinskih građana, mogla je narediti konfiniranje krivca na javnom mestu tokom pet dana i noći, ali su naše dugačke kazne lišenja slobode nepoznate.
Pa i tada krivac nije kao danas skrivan od pogleda javnosti. Kazna se i sastojala u tome da joj bude izložen. Ostala zatočenja nisu sudska, tranzitorna su. Krivac se drži iza brave dok se ne izvede na sud; dok se, ako je na smrt osuđen, ne pogubi, ili, ako je odštetom kažnjen, dok ovu ne plati. (Na nekoliko dana „zatvorskog“ javnog izlaganja mogli su biti suđeni i zavodnici udatih žena, ali je zavlačenje rena u guzicu i čupanje pubičnih dlaka, koje je vršio osramoćeni muž, češće birano.) (Napomena: Aristhophanes, Clouds.)
U svojim najtemeljnijim pravnim aktima, u zakonima Dvanaest tablica, Avgustovom, poznije i u Justinijanovom kodeksu, ni Rim ne predviđa tamnice kao posebna mesta izdržavanja kazne lišenja slobode sa prisilnim radom. Njih ekonomično zamenjuju poljske kolonije, rudnici, galije, gladijatorske arene.(VII deo OVDE)
Sjetih se - godina (cini mi se) '94., upala bubrega, petodnevno ispitivanje u Podgorici,na +40'C i III Skakavci,procitani u jednom dahu.E,na muci se poznaju prijatelji!
ReplyDeleteDragi Gunđalo,
ReplyDeleteEto kako svako zlo ima i svoje dobro. Ne možda često, ali glavno je prepoznati i biti zahvalan za mala dobra i mala olakšanja.
Srdačan pozdrav.