Friday, February 11, 2011

SKAKAVCI III KNJIGA (VIIdeo)

SKAKAVCI III KNJIGA (VII deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Po­ča­sna me­sta za kriv­ce ni­su nu­žna ni u do­ba uni­ver­zal­ne pri­me­ne smrt­ne ka­zne i nje­nih bla­žih mo­di­fi­ka­ci­ja – bi­če­va­nja, ži­go­sa­nja, če­re­če­nja i dru­gih vi­do­va te­le­snog sa­ka­će­nja. Smrt je ma­lo me­sta osta­vlja­la vre­me­nu kao ka­zni, pa do kra­ja XII ve­ka Bri­ta­ni­ja, ko­ju uzi­ma­mo za evrop­ski uzo­rak, ne­ma kon­ti­nu­i­ra­nu po­vest le­gal­nog za­to­če­nja. Ka­ko se prak­ti­ko­va­la, po­neš­to pri­vat­na, kra­ljev­ska, ba­ron­ska i bi­skup­ska ju­ri­spru­den­ci­ja, mo­ra se pret­po­sta­vi­ti da je ne­ki ob­lik za­tvo­ra mo­rao eg­zi­sti­ra­ti, ako niš­ta dru­go, u sta­ro­rim­skom smi­slu bez­bed­nog me­sta gde se kri­vac ču­va dok na sud ne iza­đe ili do­su­đe­ne oba­ve­ze ne is­pu­ni, Ono se u Za­ko­ni­ku pr­vi put spo­mi­nje 890, u vre­me kra­lja Al­fre­da, reč­ju – car­cer.

(Napomena: „Utam­ni­če­nje se mo­že ana­li­zi­ra­ti pre­ma ci­lju ko­me slu­ži: da dr­ži uhap­še­ni­ka do su­da, da ga ka­zni poš­to je osu­đen ili da ga teš­kim ži­vo­tom u tam­ni­ci na­te­ra na po­puš­ta­nje svom tam­ni­ča­ru.“ Što je, za­pra­vo, ob­lik ta­laš­tva. „Ove tri vr­ste za­to­če­nja se če­sto me­ša­ju i u sred­njem ve­ku ni­kad ni­su sa­svim raz­dvo­je­ne.“ (Ralph B. Pugh, Im­pri­son­ment in Me­di­e­val En­gland, Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press 1970, str. 1) Nas za­ni­ma­ju je­di­no za­tvo­ri kao me­sta iz­dr­ža­va­nja sud­ski do­su­đe­ne ka­zne li­še­nja slo­bo­de, no, sred­nji vek, ka­ko ka­že R. Pugh, strikt­ne po­de­le iz­me­đu pu­ni­tiv­nog za­tvo­ra i za­tvo­ra u vi­du uce­ne ni­je po­zna­vao.) Car­cer je imao i kralj.)

10
(Sva­ki kralj mo­ra da ima svoj za­tvor, ve­li sve­ti Av­gu­stin.) Su­de­ći po pre­su­da­ma, naj­te­že utam­ni­če­nje ni­je tra­ja­lo du­že od če­tr­de­set da­na, a slu­ži­lo je kao su­ro­gat ka­zne za one ko­ji kriv­nju ni­su mo­gli da is­ku­pe nov­ča­nom kom­pen­za­ci­jom. Ma­lo po­zni­je term je po­ve­ćan na sto dva­de­set da­na. No i ta­da, u ve­ku što smo ga br­zo­ple­to na­zva­li mrač­nim, va­že za ka­zne ne­ka opšta na­če­la, za­met­nu­ta ka­da se upra­vo ume­ša­la mi­si­o­nar­ska ide­ja o no­vim druš­tve­nim uto­pi­ja­ma, ka­da je to pra­vo od in­stru­men­ta od­ma­zde nad ne­čo­ve­kom po­sta­lo an­tro­po­loš­ki in­stru­ment za kre­a­ci­ju čo­ve­ka.

En­gle­skoj je ba­ron­ska Ve­li­ka po­ve­lja slo­bo­de, Mag­na Car­ta Li­ber­ta­tum, ko­ju je pot­pi­sao kralj John Plan­ta­ge­net 15. ju­na 1215, obe­ća­va­la: „da ni­je­dan slo­bo­dan čo­vek ne­će bi­ti ubi­jen ili za­tvo­ren, li­šen svo­jih pra­va ili imo­vi­ne, sta­vljen van za­ko­na ili prog­nan, ili na bi­lo ko­ji na­čin li­šen svog po­lo­ža­ja, ni­ti će­mo mi pro­tiv nje­ga upo­tre­bi­ti si­lu ili upu­ti­ti dru­ge da to uči­ne, osim na osno­vu za­ko­ni­te pre­su­de nje­mu jed­na­kih ili pra­va ze­mlje... da pra­vo i prav­du ne­će­mo ni­kom pro­da­ti, us­kra­ti­ti ili od­go­di­ti... da će se slo­bod­nom čo­ve­ku za ma­nje po­vre­de iz­ri­ca­ti sa­mo glo­be ko­je su sra­zmer­ne stup­nju nje­go­ve po­vre­de, ali ne ta­ko stro­ge da bi ga li­ši­le sred­sta­va za ži­vot...“

(Napomena: Zbor­nik Te­me­lji mo­der­ne de­mo­kra­ti­je. Iz­bor de­kla­ra­ci­ja i po­ve­lja o ljud­skim pra­vi­ma (1215–1989), No­va knji­ga, Be­o­grad 1989, str. 47–52.)

Rim­sku dok­tri­nu, pre­ma ko­joj, ma ka­ko teš­ko, vre­men­sko za­to­če­nje sa­mo po se­bi ni­je ka­zna, na­puš­ta, iz­gle­da, pr­va cr­kva. Već odav­no prak­ti­ku­je za­to­če­nje, i do­ži­vot­no, za kle­ri­ke ko­ji se od­ri­ču ve­re ili od­bi­ja­ju po­vra­tak u ma­na­stir. Je­dan od ra­ni­jih pri­me­ra pu­ni­tiv­nog za­tvo­ra su ka­zne za kr­še­nje ze­malj­skih za­ko­na o lo­vu i šu­ma­ma. Za po­vre­du kra­lje­vog pra­va na šu­me ka­zna je uvek sta­tu­tar­na. Po­red odšte­te, uklju­ču­je za­to­če­nje u tra­ja­nju od go­di­ne i jed­nog da­na.

Vre­me­nom će se broj de­li­ka­ta ka­žnji­vih za­tvo­rom po­ve­ća­va­ti da pre En­gle­ske re­vo­lu­ci­je, pre 1642, do­stig­ne broj od sto osam­de­set. Do tri go­di­ne pro­du­ži­će se i rok za­to­če­nja. Iz to­ga do­ba, ta­ko­đe, po­ti­ču i naj­sta­ri­je lon­don­ske tam­ni­ce, New­ga­te i ku­la To­wer, naj­pre za­tvor za com­mon cri­mi­nals, obič­ne zlo­čin­ce, po­tom dr­žav­na tam­ni­ca, či­ji je pr­vi re­gi­stro­va­ni za­tvo­re­nik bio iz­ve­sni ano­ni­mus Ran­nulf Flam­bard (1128), da ga u cva­tu­ćoj eri Tu­do­ra za­me­ne, za ve­le­i­zda­ju op­tu­že­na, naj­u­gled­ni­ja ime­na en­gle­skog kra­ljev­stva.

(Napomena: J. V. Bayley, Hi­story and an­ti­qu­i­ti­es of the To­wer, Lon­don 1821.

Zaš­ti­ta gra­đa­na od sa­mo­vo­lje vla­sti da­lje će vo­di­ti pre­ko Ha­be­as Cor­pus Amend­ment Ac­ta iz 1679. i nje­go­vih usa­vr­ša­va­nja kroz Bill of Rights (1689), Ha­be­as Cor­pus Ac­ta (1816, 1862), usta­no­va iz­ve­de­nih iz tzv. Writ of Ha­be­as Cor­pus (XI­II vek), ko­ji na­la­že fi­zič­ko pri­su­stvo tu­že­ni­ka na su­du, da ka­sni­jim raz­vo­jem po­sta­ne ga­ran­ci­jom ne­po­vre­di­vo­sti nje­go­ve lič­no­sti i slo­bo­de, od­no­sno na­čel­nog pra­va da ne bu­de za­tvo­ren bez od­lu­ke su­da i va­lja­nog raz­lo­ga. („Pre­ma ovom za­ko­nu, iz­vrš­ni or­gan mo­že ne­kog uhap­si­ti i dr­ža­ti ga u za­tvo­ru sa­mo na osno­vu na­lo­ga ko­ji iz­da­je sud. Osnov­na je ide­ja, da­kle, da je je­di­no sud­ski, a ne i po­li­cij­ski or­gan nad­le­žan da od­lu­či ima li osno­va da jed­no li­ce bu­de li­še­no slo­bo­de...“ Iz­u­ze­ci se, ta­ko­đe, pro­pi­su­ju.

(Napomena: Po­teš­ko­ća s iz­u­ze­ci­ma je u to­me što, ako ri­go­ro­zno ni­su po­pi­sa­ni, pro­pi­sa­ni i opi­sa­ni, do­puš­ta­ju da se ma­lo-po­ma­lo iz­ne­ve­ri ce­lo na­če­lo. (Za­vi­sno od za­ko­na, na­rav­no, ali je još go­re ako iz­u­ze­ta­ka ne­ma, ako je či­ta­vo na­če­lo iz­u­ze­tak od nor­mal­nog pra­va, kao što se do­ga­đa sa re­vo­lu­ci­o­nar­nim za­ko­ni­ma). Jed­na od ver­zi­ja Ha­be­as Cor­pus Ac­ta, na pri­mer, do­puš­ta en­gle­skoj po­li­ci­ji hap­še­nje i bez sud­skog na­lo­ga ako po­sto­ji mo­guć­nost bek­stva osum­nji­če­nog, uti­ra­nja tra­go­va zlo­či­na itd.

Po­li­ci­ja se tim mo­guć­no­sti­ma i da­nas obil­no slu­ži, jer ne­ma ta­ko sa­vr­še­nog za­ko­na ko­ji će gra­đa­ne zaš­ti­ti­ti od zlo­u­po­tre­ba, ako je po­li­ci­ja za njih spo­sob­na, na njih sprem­na. U ver­zi­ji istog Ac­ta, iz 1640, pro­pi­su­je se, iz­me­đu osta­lih kra­snih prav­nih ino­va­ci­ja, da se za­tvo­re­ni­ci ne mo­gu dr­ža­ti u pre­ko­mor­skim tam­ni­ca­ma. Osim na­rav­no, u stro­go re­gu­li­sa­nim slu­ča­je­vi­ma, ka­da su opet po­sre­di iz­u­ze­ci. To je u re­du. Sa­mo, od tih je „stro­go re­gu­li­sa­nih iz­u­ze­ta­ka“, pre­ko ka­žnje­nič­kih ko­lo­ni­ja, na­sta­la, ma­nje ili vi­še, da­naš­nja slo­bod­na Austra­li­ja.)

„Ta­ko je Ha­be­as Cor­pus Act do­veo po­li­ci­ju pod nad­zor sud­skih or­ga­na i ve­o­ma ra­no, do­du­še kroz pro­ce­sne, a ne ma­te­ri­jal­no­prav­ne od­red­be, po­čeo da ga­ran­tu­je lič­nu slo­bo­du u an­glo­sak­son­skom pra­vu, znat­no pre ne­go što će to bi­ti slu­čaj u kon­ti­nen­tal­no-evrop­skim prav­nim si­ste­mi­ma... Na je­dan ili dru­gi na­čin, Ha­be­as Cor­pus Act u mno­gim ze­mlja­ma ši­rom sve­ta već vi­še ve­ko­va us­po­sta­vlja osnov­no kri­vič­no na­če­lo, na­če­lo za­ko­ni­to­sti: da ni­ko ne mo­že bi­ti op­tu­žen za kri­vič­no de­lo ko­je ni­je za­ko­nom pred­vi­đe­no...“)

(Napomena: Pre­ma član­ku dr S. Avra­mo­vi­ća Ha­be­as Cor­pus Act, iz zbor­ni­ka Te­me­lji mo­der­ne de­mo­kra­ti­je.)

Upo­re­đe­nja ko­ji­ma te­ži­mo ne­iz­vo­dlji­va su ako ne ba­ci­mo ba­rem le­ti­mi­čan po­gled na on­daš­nje za­tvo­re – ap­sa­ne po gro­fo­vi­ja­ma, po­dru­me ba­ron­skih zam­ko­va, će­li­je, po­ne­kad i će­li­je-apart­ma­ne kra­ljev­skih tam­ni­ca – nji­ho­vu kon­struk­ci­ju, unu­traš­nje pri­li­ke, re­žim i na­čin iz­dr­ža­va­nja za­tvo­re­ni­ka. U svim ovim aspek­ti­ma grad­ski i gro­fo­vij­ski za­tvo­ri su naj­pri­bli­žni­ji da­naš­njim, prem­da slič­nost ni­poš­to ne sme do­slov­no bi­ti shva­će­na.

Ve­ći­na je za­tvo­ra adap­ta­ci­ja po­sto­je­ćih gra­đe­vi­na ili je kod ba­ron­skih zam­ko­va nji­hov pod­zem­ni deo pre­tvo­ren u tam­ni­cu. Po­sle iz­u­mi­ra­nja vi­teš­kog do­ba, mno­gi su zam­ko­vi u ce­li­ni pre­tvo­re­ni u tam­ni­ce. Te­ži­na za­to­če­nja u nji­ma sra­zmer­na je iz­me­ni funk­ci­je ko­ju ni­je pra­ti­la iz­me­na ar­hi­tek­ton­ske pro­jek­ci­je. Kao da je na no­gu stvo­re­nu za ja­hač­ku či­zmu na­vu­če­na – špan­ska za mu­če­nje. Ima, me­đu­tim, do­ka­za da su za­tvo­ri i on­da gra­đe­ni s is­klju­či­vom svr­hom da slu­že iz­dr­ža­va­nju ka­zne li­še­nja slo­bo­de (Fle­et i War­wick), ma­hom na kra­ljev tro­šak ili iz sred­sta­va grad­skog bu­dže­ta, pa je su­ma ka­sni­je na­dok­na­đi­va­na iz dvor­ske ka­se.

(Do­kaz su i spo­ro­vi oko to­ga.) Ne­po­sto­ja­nje sli­ka, tlo­cr­ta, ski­ca i pro­jek­tant­skih pla­no­va ne do­puš­ta nam, na­ža­lost, da te za­tvo­re upo­re­đu­je­mo sa sa­vre­me­nim i uži­va­mo u tvr­đe­nju ka­ko su, upr­kos svim sred­njo­ve­kov­nim manj­ka­vo­sti­ma i za­o­sta­lo­sti­ma, hu­ma­ni­ji bi­li od so­ci­ja­li­stič­kih. Uosta­lom, to i ni­je po­treb­no. U sva­kom slu­ča­ju, mo­ra­li su da ima­ju ele­men­tar­ne od­li­ke na­ših i sva­či­jih ka­za­ma­ta: ne­pro­boj­ne zi­do­ve, prem­da ne oba­ve­zno i dvo­riš­ne, gvož­đem zaš­ti­će­ne pro­zo­re i čvr­sta, za­bra­vlje­na vra­ta s otvo­ri­ma, špi­jun­ka­ma i „šu­be­ri­ma“, po­zna­tim još iz rim­skih tam­ni­ca.

Sve je osta­lo za za­tvor spo­red­no. Do­bro oču­van To­wer ne sme­mo uze­ti kao uzo­rak. Na­me­na mu je bi­la spe­ci­fič­na. Zi­dan za dvo­rac, ni­je mi­slio da će jed­nom po­sta­ti tam­ni­ca. I ka­da vi­dim ne­ke od ta­moš­njih bo­ga­to me­bli­ra­nih za­tvor­skih apart­ma­na, onaj, na pri­mer, u ko­me je Sir Wal­ter Ra­leigh pi­sao Isto­ri­ju sve­ta, tri i po ve­ka pre mog ro­bi­ja­nja na go­lom po­du, pi­tam se na šta je hu­ma­ni­stič­ki um po­tro­šio svo­je vre­me. Do­bar deo gro­fo­vij­skih za­tvo­ra bio je, da­kle, u na­ruč­ju ba­ron­skog zam­ka, šti­ćen nje­go­vim zi­dom, u pro­vi­zor­noj dr­ve­noj ko­li­bi dvo­riš­ta (yar­da). Tu su dr­ža­ni kri­mi­nal­ci, dok su u oda­ja­ma nje­go­vih ku­la smeš­ta­ni kriv­ci „od kr­vi, ugle­da, ča­sti“, a po svoj pri­li­ci, i no­va­ca.

Tam­ni­ca New­ga­te u Lon­do­nu ta­ko­đe go­vo­ri o kla­snoj po­de­li za­tvo­re­ni­ka. Naj­u­dob­ni­ja ako­mo­da­ci­ja pred­vi­đe­na je za „ča­sne gra­đa­ne“, u smi­slu ko­ji, s ob­zi­rom na po­či­njen zlo­čin, ni­je uvek ja­san, ali ja­snim po­sta­je ako se po­mog­ne­mo so­ci­jal­nom pri­pad­noš­ću. Iza to­ga do­la­ze stran­ci, za ko­je se oče­ku­je ot­kup. Na dnu su svi osta­li, če­sto u po­dru­mi­ma, zva­nim dun­ge­ons, za raz­li­ku od cham­bers iz­nad njih. Ka­kvo je sta­nje u en­gle­skim tam­ni­ca­ma sred­njeg ve­ka naj­bo­lje sve­do­če na­dim­ci on­daš­njih za­tvo­ra – Kra­va­ra, Bič­ja ja­ma, Ptič­ji ka­vez, Ma­li pa­kao, Cr­ni­ca (tam­ni­ca u Ber­wic­ku, po­zna­ta po od­su­stvu sve­tlo­sti).

Ka­ko su za­tvo­re­ni­ci odr­ža­va­ni u ži­vo­tu? Pi­ta­nje ni­je ne­u­me­sno ako se pra­te spo­ro­vi oko nji­ho­vog iz­dr­ža­va­nja. U tom je po­gle­du spolj­nom ne­pri­ja­te­lju (rat­nom za­ro­blje­ni­ku) i ve­le­i­zdaj­ni­ku ze­mlje (on­daš­njem do­ma­ćem iz­ro­du i ne­pri­ja­te­lju na­ro­da) ne­u­po­re­di­vo lak­še ne­go sit­nom pre­stup­ni­ku. Njih iz­dr­ža­va Kru­na. Uvek bez no­va­ca, te­ži što br­žem ju­ri­dič­kom pro­ce­si­ra­nju sku­pih šti­će­ni­ka i da­naš­nja odu­go­vla­če­nja prav­de fi­nan­sij­ski ni­su mo­gu­ća.

Dok na su­đe­nje če­ka­ju, osta­li za­tvo­re­ni­ci mo­ra­ju sa­mi da se iz­dr­ža­va­ju, iz pri­ho­da sa ze­mlje, ako je ima­ju, ili da se oslo­ne na po­moć pri­ja­te­lja, ako je ne­ma­ju. Za lju­de za­tvo­re­ne da­le­ko od svo­jih do­mo­va ili va­ga­bun­de bez imo­vi­ne, pred­sta­vlja to po­ne­kad smrt­nu pre­su­du. To­me sta­nju, na­i­me, za­kon ne pred­vi­đa ni­ka­kav iz­laz. Zbog to­ga je u kar­ce­ru zam­ka u Nort­hamp­to­nu 1323, od gla­di pre­svi­slo se­dam za­tvo­re­ni­ka. Is­tra­ga je za­be­le­ži­la da su umr­li pri­rod­nom smr­ću, jer se ni­je zna­lo ko tre­ba da ih hra­ni.

Tek je po­čet­kom XIV ve­ka shva­će­no da za­tvo­re­ni­ci, i po­red naj­bo­lje vo­lje da ni­ko­me na te­ret ne pad­nu, ne mo­gu op­sta­ti bez iči­je po­mo­ći, da vre­men­ska ka­zna na ko­ju su osu­đe­ni ne tre­ba da ob­u­hva­ti i več­nost. Do­puš­te­na je mi­lo­sti­nja, po­tom i jav­na proš­nja. Za­tvo­re­ni­ci­ma ko­ji ni­su ima­li sred­sta­va za ži­vot (imo­vi­ne ili pri­ja­te­lja) do­puš­te­no je da, ve­za­ni lan­ci­ma za zid tam­ni­ce, is­pred nje pro­se.

Osta­li uslo­vi ži­vo­ta do­sta su mut­ni. Oki­va­nje je če­sto. Za­tvor­ska ode­ća ni­je u mo­di. Za­tvo­re­ni­ci le­že u sop­stve­nom ode­lu, uko­li­ko im ni­je opljač­ka­no. Ako je rok du­ži, a oni bez no­va­ca, za­vr­ša­va­ju u ri­ta­ma, kla­sič­noj ro­bi­jaš­koj uni­for­mi sve do ra­nih vik­to­ri­jan­skih vre­me­na, i ob­no­vlje­noj u mo­di Gu­la­ga. Po­sto­ja­nje ka­mi­na u ne­kim tam­nič­kim so­ba­ma ne tre­ba da nas za­va­ra.

I mi smo u Mi­tro­vi­ci ima­li ra­di­ja­to­re, ali ni­kad ni­je­dan ni­je pro­ra­dio. Mo­žda je lo­že­no na­ro­či­tim su­žnji­ma, no ovi su ima­li i dru­ge po­vla­sti­ce. Kao što su ih po­je­din­ci ima­li u Mi­tro­vi­ci. Ve­za sa spolj­nim sve­tom je kao i da­nas one­mo­gu­ća­va­na, ali, na­rav­no, i ov­de su po­zna­ti iz­u­ze­ci. Vi­tez kra­lja Joh­na Plan­ta­ge­ne­ta, pot­pi­sni­ka Mag­na Car­te, na­puš­tao je za­tvor dva pu­ta dnev­no da ve­žba ma­če­va­nje, kao što će naš so­ci­ja­li­stič­ki vi­tez Mo­ša Pi­ja­de iz Le­po­gla­ve bi­ti iz­vo­đen da ma­la pej­za­že.

Pred­nost je, ka­ko se vi­di, ne­kad na stra­ni sta­rih, dru­gi put mo­der­nih za­tvo­ra. Sred­njo­ve­kov­ni su kra­ći, po­god­ni­ji za bek­stvo, u sva­kom po­gle­du ne­iz­ve­sni­ji, ne­u­re­đe­ni­ji, ha­o­tič­ni­ji, pa je ro­bi­jaš u nji­ho­voj neo­r­ga­ni­zo­va­no­sti mo­gao da po­tra­ži svo­ju šan­su. Sa­vre­me­ni su bo­lje opre­mlje­ni, za du­ži ži­vot, ako vam je do nje­ga sta­lo, po­god­ni­ji. Pred­no­sti pr­vih ma­ne su dru­gih, i obr­nu­to. Jed­na kob­na po­ja­va je, upr­kos raz­li­ka­ma, za­jed­nič­ka. Vre­me je isto. Vre­me i do­sa­da. Ka­ko je ubi­ja­no, vi­di se po cr­te­ži­ma na zi­do­vi­ma To­we­ra.

Ni­ma­lo druk­či­je ne­go da­nas.

Tra­ga­ju­ći za iz­vo­ri­ma po­ve­sti za­tvor­skog ži­vo­ta na pra­gu mo­der­nih vre­me­na, ne bih li uočio na­pre­dak što ga je re­ne­san­sa obe­ća­va­la, na­i­šao sam na eli­za­be­tin­sku knji­gu pod ras­koš­nim na­slo­vom: The Co­un­ters’s Com­mon­we­alth or a voyage ma­de to an in­fer­nal island di­sco­ve­red by many cap­ta­ins, se­a­fa­ring man, gen­tle­men, mer­chants and ot­her tra­de­smen (Svet Co­un­te­ra ili plo­vid­ba do pa­kle­nog ostr­va, što su ga ot­kri­li mno­gi ka­pe­ta­ni, mo­re­plov­ci, džentlme­ni i tr­gov­ci).

Pi­sao ju je oko 1620. ne­ki Wil­li­am Fen­ner, a po­sve­tio ju je svom za­to­če­nju u lon­don­skom za­tvo­ru Co­un­ter u Wo­od Stre­e­tu. U to do­ba imao je grad, mi­mo dr­žav­nog To­we­ra i spe­ci­ja­li­stič­kog Bri­de­wel­la, još če­tr­na­est za­tvo­ra. Oni su se iz­me­đu se­be ma­lo raz­li­ko­va­li. Raz­li­ke su bi­le in­ter­ne pri­ro­de i o nji­ma nas Fen­ner is­crp­no iz­veš­ta­va. Vaš sta­tus u tam­ni­ci ni­je za­vi­sio od sa­dr­ža­ja kri­vi­ce ili vi­si­ne osu­de, ne­go od fi­nan­sij­skog po­lo­ža­ja, od­no­sno sprem­no­sti da pot­pla­ti­te nad­zor­ni­ke i klju­ča­re (u slen­gu se to zva­lo gar­nish, na­poj­ni­ca, bak­šiš).

U za­tvo­ru Co­un­ter bi­lo je tri smeš­ta­ja: Go­spo­dar­ska stra­na, Vi­teš­ko ode­lje­nje i Ru­pa. Od tre­nut­ka ula­ska, stal­no ste neš­to pla­ća­li. Ako ste mo­gli iza­bra­ti Go­spo­dar­sku oda­ju, pla­ća­li ste klju­ča­ru na­poj­ni­cu što vam je otvo­rio vra­ta, a po­tom što vam ni­je od­u­zeo ka­put. Za je­lo i pi­će mo­gli ste ima­ti što god že­li­te, uklju­ču­ju­ći naj­ple­me­ni­ti­ji „cla­ret“, ako ste, na­rav­no, ima­li či­me da ga pla­ti­te. Ne sa­mo obed već i bak­šiš, ko­ji je za sva­ko je­lo oče­ki­van. (Pret­po­sta­vlja­lo se da ko „cla­ret“ pi­je, mo­ra da ima ne­kog da mu vi­no si­pa, pa je u ce­nu ula­zio i kel­ner.)

U so­bi-će­li­ji mo­gli ste pri­ma­ti pri­ja­te­lje na pi­jan­ku ili ve­čer­nje koc­ka­nje, a zi­mi su vam po­ste­lju gre­ja­li bo­ca­ma sa vre­lom vo­dom. Na­stu­pao je, na­ža­lost, tre­nu­tak ka­da su se nov­ča­na sred­stva, bur­nim za­tvor­skim ži­vo­tom, is­ta­nji­la i pri­nu­di­la vas na pre­meš­taj u ma­lo jef­ti­ni­je ali ne­u­dob­ni­je Vi­teš­ko ode­lje­nje. I ta­mo se naj­skrom­ni­ja po­vla­sti­ca, od ča­še vi­na do daš­ka či­stog va­zdu­ha, pla­ća­la, ali ih je bi­lo ma­nje do­stup­nih. (Go­zbe sa pri­ja­te­lji­ma mo­ra­li ste za­bo­ra­vi­ti.) Na­stu­pa, naj­zad, čas ka­da, fi­nan­sij­ski sa­svim is­ce­đe­ni, pa­da­te u pra­vi za­tvor, Ru­pu,
u ko­ju je, uosta­lom, ve­ći­na od­la­zi­la od­mah s pri­jem­nih vra­ta. U njoj ni­ste ni na svom hle­bu, jer no­va­ca za nje­ga ne­ma­te, ni­ti na dr­žav­nom, jer ta­kav za vas ni­je pred­vi­đen. Ži­ve­li ste od mi­lo­sti­nje, ako je ove bi­lo. Ako ni­je, umi­ra­li ste.

Napomena: Ga­mi­ni Sal­da­go, The Eli­za­bet­han Un­der­world, J. M. Dent & Sons Ltd., Lon­don 1977, str. 163–175.)

To ni­je ni­ka­kva no­vost, ni po­vod za zgra­ža­nje. Po za­tvo­ri­ma se umi­re i da­nas. Tre­ba sa­mo pra­ti­ti go­diš­nje iz­veš­ta­je Am­nesty In­ter­na­ti­o­na­la. Mo­glo bi se re­ći da se sra­zmer­no sta­nov­niš­tvu, a bla­go­da­re­ći na­mer­nom iz­glad­nji­va­nju po­li­tič­kih za­tvo­re­ni­ka u ne­kim afro­a­zij­skim ze­mlja­ma, i da­nas umi­re i vi­še ne­go ne­ka­da. Isti­na je da je mo­der­na dr­ža­va pre­u­ze­la oba­ve­zu da hra­ni svo­je za­tvo­re­ni­ke, do ta­da na bri­zi bo­ga, ali su to­kom vre­me­na ne­ke od njih pre­u­ze­le i oba­ve­ze za ko­je se ni­smo do­go­vo­ri­li.(VIII deo OVDE)

No comments: