SKAKAVCI III KNJIGA (VIII DEO)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Mala enciklopedija tamnovanja u doba Razuma
Najraniji oblik kolektivne izolacije krivaca u modernom vremenu jeste prisilno transportovanje u kaznene prekomorske kolonije, gde će većina preživelih zatočenje zauvek ostati, dajući danas bogatim, uglednim kontinentima s one strane velikih okeana mutno eugeničko poreklo. Bio je to, zapravo, uprkos divotnom Habeas Corpusu, vid prinudne kolonizacije teritorija koje, na spontan način, zdrava pamet nikad ne bi naselila. S druge strane, to je do izvesne mere snižavalo domaće socijalne tenzije, dinamizirane industrijskom revolucijom i pauperizacijom gradskog stanovništva.
Sve do XIX veka Engleska je domaće kažnjenike („izuzetke“ od Habeas Corpusa) prevozila u Severnu Ameriku i Australiju. (Od Rata za nezavisnost Amerika odbija da ih prima, a Australija od 1857.) Francuska je u te svrhe koristila Novu Caledoniju u Africi i Guianu u Južnoj Americi. Imperijalna i boljševička Rusija – Sibir. Jedan od poslednjih ostataka takvog „distantnog sistema“ bio je naš Goli otok.
U međuvremenu, zatvori, apsane i kazamati dugo se koriste isključivo kao tranzitne izolacije gde kriminalci čekaju na suđenje. Tek tokom XVIII veka Evropa dobija prve tamnice u kojima se kazna zatočenja izdržava.
Još davne 1711, trogodišnji je zatvor maksimum koji vas je čekao, a u SAD, danas, on je – višestruka doživotna robija! Povrh svega, zvanična pravila grofovijskih zatvora u Engleskoj određivala su 1731. da:
1. Zatvorenik može sam da bira krčmu iz koje želi da mu služe pivo.
2. Ako ga od tamničara kupuje, mora ono biti prodavano u zapečaćenim ćupovima.
Posle toga zabrana da u zatvoru držite pse i gajite golubove nije izgledala tako nečovečna.
U dugoj i slavnoj povesti ljudskog zatočenja najpoznatije robijašnice su prethodnice savremenih kazamata – Ghent House of Correction. Vidi se da su eufemizmi i onda bili u modi. Izraz „Kuća za popravku“ – sinonim za današnji kazneno-popravni dom – trebalo je da prosvećenu viktorijansku publiku, udobno smeštenu u prvom luksuznom vagonu industrijske revolucije, uveri u svrhu zadnjeg marvenog furgona, koja se u tom mimikričnom zatvoru malo ili nimalo osećala.
Ako je proletarijat XX veka u bogatim buržujima našao potrebne narodne neprijatelje i „kočnice opšteg napretka“, od čije će likvidacije živeti njegovo osećanje za pravičnost, buržoazija ih je vek ranije našla u zakonskoj likvidaciji sirotinje (ne i siromaštva), „klipa u točkovima“ građanskog progresa. Pojam kriminala proširen je da obuhvati i one koji ništa zlo nisu uradili, osim što, usled starosti, bolesti, nemoći, nesposobnosti, nesrećnog sticaja okolnosti ili prinudne nezaposlenosti, ništa dobro nisu kadri ni da čine. Za to se 1834. postarao Amandman Zakona o sirotinji, koji se smatra „fundamentalnim dokumentom viktorijanstva“, varijante građanske doktrine koju danas tako uspešno restauriše novi britanski konzervativizam.
Njegov je cilj da gradove, pre svega, oslobodi svih onih koji „ne stoje na svojim nogama“, ne slede, dakle, tekuće viktorijanske ideale.
(Napomena: U Rusiji, nakon 1917, ova se tehnika čišćenja socijalno nepoćudnih ponavlja. U konclogore odlaze i ljudi čija je jedina krivica u trenutnoj nezaposlenosti. To pogađa i bivše robijaše. Oni su iz logora puštani, ali se bez dopuštenja vlasti nisu mogli zaposliti, te, kako zaposleni nisu i ne slede „tekuće ideale revolucionarnog društva“, opet su u žice vraćani.)
Takvi „besprizorni“ slati su u House of Correction i zapošljavani u zavodskim radionicama. Život u njima malo se razlikovao od života u kasnijim regularnim tamnicama Imperije. Muževi od žena, a ove od dece, rigorozno su separirani, čime se, usput, smanjivao pauperski natalitet. Pa ako se, pri dijetalnom obedu, i nađu za istim zavodskim stolom, zabranjeno im je bilo da komuniciraju, jer se jesti moralo u tišini.
(Napomena: Kellow Chesney, The Victorian Underworld, Temple Smith, London 1970, str. 14–26. Činim nehrišćansko priznanje i kada bi me, u bedi, pitali šta biram, da hranu zaslužim trapističkim ćutanjem ili da za svaku koricu hleba, kao u Americi, na gozbama Vojske spasa, pevam pobožne himne, izabrao bih – muk.)
U posetu su smeli primati jedino najbliže rođake, uvek u prisustvu nadzorne službe. Spavali su u zajedničkim, prenatrpanim, nehigijenskim prostorijama – pa ipak, udobnije nego mi 1949. – podeljeni jedino po kriterijumu pola i starosti. Za mušku sirotinju najpodesniji je rad bio tucanje kamena ili okretanje ručnih mlinova. Disciplinske kazne uključivale su šibanje i dijetu. Batinanje je bolelo. Dijeta je manje pogađala. Na zatvorskoj ste dijeti već bili. Hoćete li dobiti splačinu ili je nećete dobiti, u stomaku nije predstavljalo nepremostivu razliku. S druge strane, kratke vas batine nisu ubijale; duga dijeta, redovna i kaznena, jeste.
Od ovakvih Domova do Tamnica samo je korak. Čak ni ime nije moralo da se menja. Nemogući uslovi za život, što ih je John Howard, bivši glavni šerif Bedfordshirea i autor revolucionarne penološke knjige The State of the Prisons in England and Wales
(Napomena: Howard je u ovom klasičnom delu iz penologije savetovao reforme od kojih su gotovo sve unete u savremene kaznene sisteme: osiguranje stalnog budžeta za izdržavanje kažnjenika, higijenski sobni smeštaj uz separaciju žena od muškaraca, klasifikovanje zatvorenika po krivičnim kategorijama, uvođenje korisnog rada, ukidanje svake novčane naknade od zatvorenika i prohibicija (žestokih!) pića.)
opisao, kao rezultat višegodišnjeg putovanja kroz britanski i evropski kazneni sistem, izazvao je Javnu intervenciju najobrazovanijih duhova doba – Montesquiea, Voltairea, Thomasa Paina, Diderota, Adama Smitha, Benthama, pa najzad doveo do reformisanja tamnica.
Dospesmo tako do dva opšta sistema izdržavanja kazne lišenja slobode sa njihovim rekombinovanjem varijetetima, od kojih neki ne pripadaju ni jednom, ni drugom, već morbidnom izopačenju svakog ljudskog sistema. Prvi, separatni, nazvan je pensilvanijskim, drugi, kolektivni, irskim.
Po prvom, robiju izdržavate u samici, po drugom – u skupnoj sobi. Uzoran primer separatnog sistema jeste kaznionica u Cherry Hillu u Philadelphiji, otvorena 1829. Sedam kamenih blokova, u obliku paoka na točku, zrakasto se šire od kontrolne rotunde sa stražom. Duž njih se ređaju ćelije veličine 12x7½x16 stopa, svaka s hermetički izolovanim dvorištem za šetnju. Samoća je zagarantovana, ali, priznaćemo, i izvesna privatnost. Ne zna se, međutim – zašto, u koju svrhu?
Jer, privatnost, ako je sami ne birate, a naturena vas spušta na dno ponora potpune, eremitske usamljenosti, lišene i ljudi i boga, nije oslobođenje nego najcrnji teror. Da neutrališe samoću i pomogne zatvoreniku, ili eliminiše privatnost i zatvoreniku odmogne – kod profesionalnih humanista to nikad nije sasvim jasno – Jeremy Bentham je dezenirao panopticon, uzornu robijašnicu pensilvanijskog tipa, čiji je model Stateville u državi Illinois. Rešetkom zatvorene samice nanizane su u krugu hale i suočene sa staklenom stražarskom rotundom u sredini. I sami ste i niste. Vidite saosuđenike. Možete s njima i razgovarati. Možete, naime, ako ste dovoljno vešti da vas ne uhvate ili dovoljno jaki da kaznu za prekršaj discipline podnesete.
Ali je svake privatnosti nestalo. Kao na dlanu ste, i svaki je vaš pokret strogo nadziran. Zatvor Auburn u New Yorku imao je samice sedam stopa dužine, tri i po širine, poređane duž obe strane koridora. Ako se za prosečnu dužinu ljudskog tela uzme mera od pet do šest stopa, a za širinu jedna i po, ovakva ćelija pre liči na nešto udobniji mrtvački sanduk nego na sobu za život.
Jedan od ranih primeraka zatvora separatnog sistema jeste Reading – mesto robijanja Oskara Wildea – izgrađen 1844. u obliku trospratnog krsta, kroz čije krake, od njegove proširene hijazme, na četiri strane, teče visokostropna šupljina centralnog hodnika s bočnim nizom ćelija-samica koje izlaze na uske galerije, povezane visećim mostovima. Veličina ćelija je 13x7x10 stopa, pod od crvenih i crnih pločica, a zidovi od belo okrečene cigle. Vrata su od jakog drveta, ojačanog gvozdenim prečagama, sa staklenom špijunkom i pokretnim trapom (šuberom) za primanje hrane. Svetlost dolazi s dva uska, visoko postavljena i rešetkama zaštićena prozora.
Veštačko osvetljenje je gasno. Svaka ćelija ima bakarni umivaonik i podni WC, za koga moj informator, g. Peter Southerton, veli da „žalosno nedostaje većini modernih robijašnica“, uključujući i Sremsku Mitrovicu. Nameštaj se sastoji od stola, stolice, police i visećeg kreveta, kasnije zamenjenog podnim. Kućni dnevni red je, takođe, krajnje prost i ne obazire se, osim nedeljom i praznicima, ni na dan, ni na sezonu: (Napomena: P. Southerton, The Story of a Prison, Osprey, 1975, str. 74–75)
5.30 – Ustajanje službenika.
6.00 – Ustajanje zatvorenika. Oblačenje, nameštanje kreveta, pranje. Otključavanje da se očiste ćelije i koridori.
8.00 – Doručak.
9.00 – Skup u holu za inspekciju.
9.10 – Zvono za kapelu. Ženski zatvorenici ulaze na prednja vrata i stepeništem D krila; muški zatvorenici silaze s gornjih galerija.
10.00 – Povratak u ćelije na rad. Lekarski pregled prijavljenih.
12.00 – Ručak. Upravnikov obilazak ćelija.
12.30 – Nastavak rada. Zatvorenici po grupama imaju jednosatnu šetnju.
18.00 – Večera.
19.30 – Sakupljanje alata i građe za rad.
19.45 – Pripremanje zatvorenika za spavanje. Iznošenje odeće iz ćelije.
20.00 – Spavanje.
Irski sistem, premda se poreklom nadovezuje na rupe u zemlji, gde se ljudi spuštaju konopcima, kasnijeg je datuma i odslikava napredak u shvatanju svrhe kazne, ali u našoj interpretaciji, iz godine 1949, napredak postaje sumnjiv ako u sobu za deset ljudi strpate dve stotine i očekujete da im bude ugodno. Tvrdi se da je ovaj sistem posledica prosvećenosti. Ne sporim, samo se prosvećenost ovde sumnjivo podudara s težnjom za efikasnošću modernog društva. Ekonomičnost je sastavni deo efikasnosti, a kolektivni način izdržavanja kazne značajno smanjuje tamnički prostor po glavi osuđenika.
Stoga je irski model u opštoj upotrebi u svim socijalističkim zemljama, gde je zatvorska populacija neuporedivo veća od one u demokratskim, a samice se koriste samo za ekskluzivne goste. Arhitektura kazamata ovog modela jednostavnija je od pensilvanijskog, no i ona ima svoje graditeljske bisere. Jedan među njima je Castrova La Cabana u havanskoj luci, koju su Španci podigli pre dvesta godina. Dvorište gleda na galeras, lučne galerije, s obe strane otvorene i zaštićene gvozdenim rešetkama. (Napomena: Uspomene iz kubanskog zatvora Armanda Valladaresa, izdala ih je kuća Hamish Hamilton, u Londonu, god. 1986, pod naslovom Against all hope (Protiv svake nade).
Pa ipak, morfologija „oniričkog prostora ropstva“ malo se od davnih dana promenila. Između rupe u zemlji, pokrivene izukrštanim deblima, u koju su protonarodi spuštali svoje krivce, i elegantne, sofisticirane ćelije gradskog zatvora u savremenom Stockholmu, gde je boja zidova prilagođena ličnom ukusu robijaša, a prostorija liči na sobe u vašoj kući, velika je razlika u pojedinostima, no nje je malo u onom bitnom – ograničenju slobode što ga podrazumeva.
Zatvorske rupe dugo su pod zemljom ostale, podražavajući jamu u koju su braća bacila hebrejskog patrijarha Josifa i tako ustanovila, posle edena, drugi prototip biblijske tamnice. Podzemlje, u geografskoj i simboličnoj blizini pakla, nema sumnje, najprikladnije je mesto za ispaštanje grehova. Samo je eksplozija humane populacije, a s njom i delikvencije, mogla i morala izbaciti zatvore i na površinu zemlje. Dole se više, jednostavno, nije moglo stati. Zajedno sa civilizacijom, uvis, nebu, rastu i zatvori.
Ali je paradoksalno da se upravo u našem veku, stoleću nebodera, njihov vertikalan rast kombinuje s horizontalnim širenjem, pa engleski koncentracioni logori iz Burskog rata, nemački lageri za uništenje i sibirski robijaški arhipelag, zatvorsku civilizaciju, ako postoji, vraćaju na same početke, kada su prvi ljudski sužnji, pod imenom ratnih zarobljenika, držani pod otvorenim nebom.(IX deo OVDE)
No comments:
Post a Comment