Thursday, February 17, 2011

SKAKAVCI III KNJIGA (X deo)

SKAKAVCI III KNJIGA (X deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010

Du­go i slav­no ži­ti­je jed­ne ro­bi­jaš­ni­ce

Ge­o­me­trij­ski sim­bol tam­ni­ce je ste­re­o­me­trij­ska pred­sta­va koc­ke. Svi su nje­ni dru­gi ob­li­ci iz ovog pri­mar­nog mo­de­la iz­ve­de­ni. Sta­vi­te tu koc­ku u vre­me ko­je je iz­gu­bi­lo po­kre­tlji­vost, do­bi­će­te za­tvor.

Sva­ki na­rod ima po­ne­ku ili ne­ko­li­ko tam­ni­ca ko­je mu i sa­da ži­ve u pam­će­nju, ra­di­le ili ne. Se­ti­mo se sa­mo Mar­me­tin­ske tam­ni­ce u Ri­mu. Ko čuo ni­je za Sing Sing, me­sto kon­fi­na­ci­je Ala Ca­po­nea, ili Al­ca­traz na jed­noj hri­di­ni pa­ci­fič­ke oba­le Sje­di­nje­nih Dr­ža­va? Ako niš­ta dru­go, gle­dan je film Pti­čar iz Al­ca­tra­za. (Uosta­lom, da fil­ma i te­le­vi­zi­je ni­je, ve­ći­na lju­di, pre ne­go što u nje­ga do­spe, za­tvor ne bi ni upo­zna­la.)

Ču­li smo za To­wer, u ko­me su de­ka­pi­to­va­ni kra­lji­ca An­ne Bo­leyn, grof od Es­se­xa i Tho­mas Mo­re, a pod či­jim je kro­vom Sir Wal­ter Ra­le­igh na­pi­sao Isto­ri­ju sve­ta. Ka­sni­je, za lon­don­ski Pen­ton­wil­le, puš­ten u rad 1842. i još u pu­nom po­go­nu, ili ro­bi­jaš­ni­cu u mo­čva­ra­ma Dart­mo­o­ra, po ko­ji­ma je pla­me­nih če­lju­sti lu­tao kr­vo­loč­ni Ba­sker­vil­ski pas.

Car­ski Ru­si su ima­li Pe­tro­pa­vlov­sku tvr­đa­vu na Ne­vi, me­sto za­to­če­nja de­ka­bri­sta, pe­tra­še­va­ca, so­ci­jal­re­vo­lu­ci­o­na­ra i vla­de Ke­ren­skog, kao što su se nji­ho­vi bolj­še­vič­ki na­sled­ni­ci po­no­si­li Lu­bjan­kom i Bu­tir­kom (prem­da uglav­nom kao is­tra­žnim za­tvo­ri­ma), dok su im pra­ve ka­za­ma­te, zbog sve­o­bu­hvat­nog kon­cep­ta kri­vi­ce, za­me­nji­va­li kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri. Fran­cu­zi su ima­li Ba­stil­leu, Con­si­er­ge­rie i Santé u Pa­ri­zu, sa zna­me­ni­tim i ma­nje zna­me­ni­tim su­žnji­ma. Fun­da­men­ta­li­stič­ki Iran ču­ven je po za­tvo­ru Evin, a ku­ban­ski so­ci­ja­li­stič­kog fun­da­men­ta­li­ste Ka­stra po tam­ni­ci La Ca­ba­na. Pri­broj­mo le­ti­mič­nom spi­sku i bi­zar­ni ber­lin­ski Span­dau, u ko­me su Sa­ve­zni­ci dr­ža­li sed­mo­ri­cu vo­đa Tre­ćeg raj­ha i za­u­sta­vi­mo se. Spi­sak je po­du­ga­čak.

The Battle Of Abukir
Na­še dr­žav­ne tam­ni­ce, po­tom­ci tur­ske ku­le Ne­boj­še, u ko­joj je stra­dao grč­ki pe­snik Ri­gas Fe­re­os (Ri­ga od Fe­re), gra­di­telj­sko su na­sle­đe pred­rat­nog, pa i austro­u­gar­skog po­li­cij­skog na­dah­nu­ća, i, ako se iz­u­zme Go­li otok, po­sle pr­vo­bit­ne te­ro­ri­stič­ke upo­tre­be pri­la­go­đen re­dov­noj ka­za­mat­skoj ru­ti­ni, i ne­ko­li­ko is­tra­žnih lo­ka­li­te­ta, me­đu nji­ma CZ-a (Cen­tral­nog za­tvo­ra) u Be­o­gra­du, bli­sta­vog če­da ko­mu­ni­stič­kog ro­bi­jaš­kog is­ku­stva, na­ši pro­jek­tan­ti ni­su ima­li pri­li­ke da umet­nič­ki dar opro­ba­ju na tam­nič­koj ar­hi­tek­tu­ri.

(Od­mah su se la­ti­li po­greb­ne.) Za raz­li­ku od ve­ćeg de­la za­pad­ne Evro­pe, na­še su tam­ni­ce ve­za­ne za gra­do­ve, što nas ču­va op­tu­žbe za gra­đan­sko li­ce­mer­stvo. Mi, na­i­me, i ne po­ku­ša­va­mo da svo­ju sra­mo­tu ćuš­ne­mo pod ći­lim ge­o­graf­ske za­bi­ti. U Bo­sni je to Ze­ni­ca, ma­da sam le­pe pri­če čuo i o Tu­zli. U Hr­vat­skoj su Gra­diš­ka i Le­po­gla­va kraj Za­gre­ba, či­ja je glav­na zgra­da u ob­li­ku zve­zde gra­đe­na od 1908. do 1914. po pro­jek­tu slav­nog pe­no­lo­ga Joh­na Ha­ve­lan­da, a či­ji je po­ča­sni za­tvo­re­nik bio Jo­sip Broz. U Sr­bi­ji, na­rav­no, Srem­ska Mi­tro­vi­ca, Po­ža­re­vac, Niš.

Na­ša je naj­po­zna­ti­ja tam­ni­ca sva­ka­ko Srem­ska Mi­tro­vi­ca, pa je red da, pre ne­go što se u njoj na­sta­ni­mo, upo­zna­mo nje­nu du­gu, slav­nu po­vest i njen iz­gled.

Naj­pre sam mi­slio da se oslo­nim na sop­stve­no se­ća­nje, no slu­čaj­no sam u zbor­ni­ku ča­so­pi­sa Bra­nič iz 1899. na­i­šao na opis jed­ne po­se­te Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, on­da u austro­u­gar­skom Sre­mu, oso­blja ša­bač­kog Pr­vo­ste­pe­nog su­da, iz pe­ra Drag. N. Sol­da­to­vi­ća, su­di­je Pr­vo­ste­pe­nog su­da za grad Be­o­grad. Su­di­ja je bio pun sta­rin­skog udi­vle­ni­ja pre­ma pe­no­loš­kim do­stig­nu­ći­ma su­sed­ne nam Austri­je, pa ni­sam odo­leo da vas s Mi­tro­vi­com, uz iz­ve­sna le­ko­vi­ta skra­će­nja, upo­znam kroz nje­go­ve oči, jer će­te moj, ma­lo uz­dr­ža­ni­ji po­gled, a s nji­me i čuv­stvo, do­volj­no ima­ti pri­li­ke da pra­ti­te:

„Za­vod, na če­tvrt ča­sa od va­ro­ši, iz­gra­đen u sop­stve­noj re­ži­ji (zi­da­li su ga osu­đe­ni­ci, ci­gla, crep, vra­ta, pro­zo­ri, sve je tu iz­ra­đe­no), ima na ras­po­lo­že­nju 600 ju­ta­ra ze­mljiš­ta. Još od že­lje­znič­ke mi­tro­vač­ke sta­ni­ce vi­de se ko­lo­sal­ne zgra­de ovog za­vo­da, opa­sa­ne vi­so­kim zi­dom u kva­dra­tu. Na sva­kom ćoš­ku od zi­da, a iz­nad nje­go­ve vi­si­ne, sa­zi­da­na je po jed­na stra­ža­ra u ko­joj se uvek na­la­zi stra­žar, ko­ji mo­tri po dvo­riš­tu sa­mog za­vo­da ta­ko i iz­van nje­ga po rav­nom, otvo­re­nom po­lju, jer ne­po­sred­no u bli­zi­ni za­vod­skoj ne­ma šu­me, već je pra­zan pro­stor da se na da­le­ko mo­že do­gle­da­ti, te se u slu­ča­ju bek­stva osu­đe­ni­ci ne­ma­ju gde ni bli­zu sa­kri­ti.

U za­vod se spo­lja ula­zi kroz tro­sprat­nu zgra­du, li­cem okre­nu­tu za­pa­du u ko­joj su smeš­te­ne kan­ce­la­ri­je za­vod­skog oso­blja. Ta je zgra­da je­di­ni pro­laz za lju­de u za­vod. Na njoj se vra­ta uvek za­klju­ča­va­ju. Kod vra­ta iz­nu­tra sto­ji klju­čar i kad ko­ga pu­sti od­mah ga spro­vo­di de­žur­nom sta­re­ši­ni stra­že a ovaj ga upu­ću­je uprav­ni­ku ili de­žur­nom či­nov­ni­ku. Na do­njem spra­tu ove zgra­de, s de­sne stra­ne ula­za, na­la­zi se de­žur­na stra­ža i so­be za ber­ti­jo­na­žu.“ (Ber­ti­jo­na­ža, u stva­ri – od franc. ber­til­lo­na­ge – iden­ti­fi­ka­ci­ja u kri­mi­na­li­sti­ci iz­vo­đe­na po an­tro­po­me­trij­skoj me­to­di. Pri­med­ba B. P.) „S le­ve stra­ne na­la­ze se so­be za sa­stan­ke osu­đe­ni­ka sa fa­mi­li­ja­ma i po­zna­ni­ci­ma. Na gor­njim spra­to­vi­ma smeš­te­ne su kan­ce­la­ri­je – uprav­ni­ko­va, le­ka­re­va, sveš­te­ni­ko­va i osta­log za­vod­skog oso­blja. Kad se ko­ji osu­đe­nik spro­ve­de u za­vod na iz­dr­ža­va­nje ka­zne, on­da ga pr­vo upi­šu u knji­gu svih osu­đe­ni­ka gde do­bi­ja po re­du do­la­ska nu­me­ru, ko­ja mu za­me­ni ime i pre­zi­me; za­tim ga me­re po te­ži­ni, vi­si­ni te­la, du­ži­ni ru­ku, no­gu, i uopšte za­pi­su­ju u nje­go­vu ru­bri­ku sve ka­rak­ter­ne oso­bi­ne po pra­vi­li­ma ber­ti­jo­na­že, po­tom ga oši­ša­ju i od­ve­du da se u za­vod­skom ku­pa­ti­lu oku­pa, pa mu on­da na­vu­ku pro­pi­sno osu­đe­nič­ko ode­lo, i kad sve to iz­dr­ži još ga sli­ka­ju u vi­še po­zi­tu­ra, pa ga od­ve­du u jed­nu od tam­ni­ca.

Naj­ve­ći uti­sak na gle­da­o­ce osta­vlja­ju sam­ni­ce. Tro­sprat­na zgra­da gde su smeš­te­ne bli­zu je upra­ve kroz ko­ju se u za­vod ula­zi. Kad je i nju vra­tar ot­klju­čao i nas unu­tra pu­stio, ni­smo mo­gli pri­me­ti­ti da je u njoj za­tvo­re­na i jed­na ži­va du­ša. Vla­da­la je pot­pu­na grob­na ti­ši­na, ko­ju su pre­se­ca­li zvu­ci na­šeg i stra­ža­re­vog ho­da. Zgra­da je sa­zi­da­na u duž. S jed­ne i dru­ge stra­ne po­re­đa­ne su će­li­je, a kroz sre­di­nu u ce­loj du­ži­ni na­la­zi se pra­zan pro­stor, od ko­ga je na obe­ma stra­na­ma, a is­pred vra­ta od će­li­ja, osta­vljen hod­nik za pro­la­zak, ogra­đen gvo­zde­nim šip­ka­ma u vi­si­ni do po­la ra­sta čo­več­jeg. Iz jed­nog hod­ni­ka u dru­gi mo­že se po­pre­ko ući sa­mo, i to na pr­vom spra­tu, kroz je­dan pro­laz na sre­di­ni, ko­ji je ta­ko­đe ogra­đen šip­ka­ma, a na dru­gom i tre­ćem pre­ko mo­sto­va. Krov zda­nja, uko­li­ko le­ži nad hod­ni­ci­ma i pra­znim pro­sto­rom po­kri­ven je sta­klom. U du­ži­nu, s jed­ne i dru­ge stra­ne, na sva­kom spra­tu ima po 20 sam­ni­ca, sve­ga 120. Na vra­ti­ma nji­ho­vim na sre­di­ni po­ve­ći je deo na­pra­vljen od gvož­đa i sa­mo se sa spolj­ne stra­ne mo­že spu­sti­ti.

To je otvor kroz ko­ji se da­je osu­đe­ni­ku hra­na. Ma­lo vi­še sre­di­ne vra­ta, u vi­si­ni ra­sta čo­več­jeg, ru­pi­ca je kroz ko­ju ču­var osu­đe­ni­ke kon­tro­li­še. Sam­ni­ce ima­ju u ši­ri­nu ko­li­ka je du­ži­na ra­sta čo­več­jeg, u du­ži­nu za još po­lo­vi­nu vi­še, a u vi­si­nu za dva i po pu­ta čo­več­je du­ži­ne. U sva­koj se na­la­zi kre­vet sa slam­nja­čom, ja­stu­kom i će­be­tom, ma­li astal i u jed­nom ma­lom do­la­nu pri­bor za svr­ša­va­nje nu­žde. Sve­tlost u so­bi do­la­zi kroz pro­zor ko­ji sto­ji pod sa­mim pla­fo­nom, iz­u­krš­tan de­be­lim ši­na­ma. Ne­ko­li­ko sam­ni­ca ude­še­ne su za stro­ži­je di­sci­plin­ske kri­vi­ce i zo­vu se tam­ni­ce. U jed­noj, kad se vra­ta za­tvo­re, ni prst se pred okom ne mo­že vi­de­ti i vla­da pot­pu­na ta­ma. Po­sle sam­ni­ca pre­gle­da­li smo ode­lje­nje u ko­me ka­znu iz­dr­ža­va vi­še osu­đe­ni­ka za­jed­no. I ta je zgra­da na tri spra­ta. U njoj ima so­ba u ko­ji­ma pet osu­đe­ni­ka sta­nu­je, obič­no maj­sto­ra ili onih ko­ji su se vred­no­ćom ili dru­gim čim od­li­ko­va­li, a ima i ve­li­kih so­ba za če­tr­de­set osu­đe­ni­ka. Kre­ve­ti su tan­kim zi­dom je­dan od dru­gog raz­dvo­je­ni. Kroz sre­di­nu so­be na­meš­ten je du­ga­čak sto i po­red nje­ga klu­pe. Sa so­bom sto­ji u ve­zi nu­žnik na­pra­vljen po naj­sa­vr­še­ni­joj si­ste­mi, a na dru­gom kra­ju, u za­seb­nom ode­lje­nju, na­la­ze se sla­vi­ne od vo­do­vo­da. Osu­đe­ni­ci se dva pu­ta dnev­no puš­ta­ju u dvo­riš­te.

Ono je po­su­to šljun­kom, a na iz­ve­snim me­sti­ma pa­to­sa­no je ci­gljom u ob­li­ku kru­ga. Po tim me­sti­ma osu­đe­ni­ci še­ta­ju ću­te­ći je­dan za dru­gim, po sat pre i po­sle pod­ne. Poš­to smo pre­gle­da­li sa­mi­ce i za­jed­nič­ka ode­lje­nja, od­ve­li su nas u za­vod­sku bol­ni­cu. Ona je iste vi­si­ne kao i osta­le zgra­de, a me­đu­tim na dva je spra­ta. U 1898. go­di­ni još cr­kva ni­je bi­la sa­gra­đe­na“ (u mo­je vre­me pre­tvo­re­na u Dom kul­tu­re) „bio je sa­mo uda­ren te­melj na­šim top­či­der­skim ka­me­nom. Pe­ri­o­ni­ca se na­la­zi u du­gač­koj zgra­di gde su smeš­te­ne ma­ši­ne­ri­je za pro­iz­vod­nju elek­tri­ci­te­ta i pa­re, a da­lje je kuj­na, le­bar­ni­ca i ku­pa­ti­lo. Par­no ku­pa­ti­lo snab­de­ve­no je tu­še­vi­ma.

U za­vo­du se na­la­ze ra­di­o­ni­ce: dr­vo­delj­ska, ko­lar­ska, stru­gar­ska, tkač­ka, kro­jač­ka, užar­ska, obu­ćar­ska i ko­vač­ka.“ Pri kra­ju opi­sa na­la­zi se i opšti uti­sak: „Le­po je po­sma­tra­ti ka­da osu­đe­ni­ci ra­de. Sva­ki žu­ri oko svog po­sla. Sva­ki ću­ti i po­slu­je.“ (Napomena: Drag. N. Sol­da­to­vić, „Ka­zne­ni za­vod u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci“, zbor­nik ča­so­pi­sa Bra­nič, god. 1899, br. 9–18, str. 422–435. Evo još jed­nog pe­no­loš­kog en­tu­zi­ja­ste...)

Od ute­me­lji­va­nja pr­vih me­di­te­ran­skih kul­tu­ra, ge­o­graf­ska je kar­ta Evro­pe vi­še pu­ta pro­me­ni­la lik, sme­nji­va­la su se sto­le­ća, se­li­li se na­ro­di i vo­di­le voj­ne, ru­ša­hu se i gra­đa­hu gra­do­vi, us­pi­nja­hu se i pa­da­hu im­pe­ri­je, ra­đa­hu se i umi­ra­hu ci­vi­li­za­ci­je, ali se jed­na kroz sve to vre­me odr­ža­la. Za­tvo­re­nič­ka je ci­vi­li­za­ci­ja pod­ne­la sve me­ne sve­ta oko se­be da sve do nas do­ne­se to­pao mi­ris pr­ve ru­pe u ko­joj je bio za­tvo­ren čo­vek.

Od Sol­da­to­vi­će­ve po­se­te go­di­ne 1898. do 1949. proš­lo je pre­ko po­la ve­ka, vo­đe­na su dva svet­ska ra­ta, dve su se ze­mlje i tri re­ži­ma pro­me­ni­la, a Srem­ska Mi­tro­vi­ca osta­la je ista.

Nje­ni su naj­po­zna­ti­ji za­to­če­ni­ci bi­li pred­rat­ni ko­mu­ni­sti; me­đu nji­ma i Mo­ša Pi­ja­de, i po­sle­rat­ni pri­pad­ni­ci Na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta ge­ne­ra­la Mi­hai­lo­vi­ća. Po­sled­nje slav­no ime ko­mu­ni­stič­kog re­ne­ga­ta Mi­lo­va­na Đi­la­sa uje­di­nja­va­lo je le­vi­cu i de­sni­cu tam­nič­ke ci­vi­li­za­ci­je.

Ja sam bio je­dan od naj­be­zna­čaj­ni­jih.

Ni­sam se ta­ko ose­ćao dok smo, po­žu­ri­va­ni gru­bim gla­so­vi­ma spro­vod­ni­ka, ko­ra­ča­li dru­mom pre­ma nje­nim ni­skim, zde­pa­stim, moć­nim ob­ri­si­ma. Imao sam čud­nu, na­o­pa­ku svest o svo­joj va­žno­sti, ne­spo­ji­vu sa dro­nja­vom sli­kom ko­ju je na­ša ko­lo­na pru­ža­la.

On­da ni­sam po­zna­vao spis g. su­di­je Sol­da­to­vi­ća, ni­ti sam znao za nje­go­vo odu­še­vlje­nje mi­tro­vač­kim re­dom, a na­ro­či­to en­tu­zi­ja­zmom ro­bi­ja­ša po ra­di­o­ni­ca­ma, i ko­li­ka je mi­li­na i „ka­ko je le­po po­sma­tra­ti ka­da osu­đe­ni­ci ra­de i sva­ko žu­ri za svo­jim po­slom“. Da sam znao, mo­žda bi mi pri du­ši bi­lo ugod­ni­je.

Pr­vi put, 1949, s Ade Ci­gan­li­je, do­ve­de­ni smo no­ću. Ni­ka­kav uti­sak ni­smo mo­gli ste­ći. A i is­cr­plje­ni be­smo, pro­te­klim stra­hom od smr­ti, ne­spo­sob­ni za po­sma­tra­nje. Sa­da smo joj pri­la­zi­li po da­nu. Sun­ce je ne­sta­ja­lo. Kad po­no­vo iza­đe, mi će­mo već bi­ti bro­je­vi. Nje­go­vi ko­si zra­ci da­va­li su sle­pim oči­ma mi­tro­vač­kih pro­zo­ra pro­dor­nost i sjaj ljud­skog po­gle­da. Ti po­gle­di ni­su bi­li na nas upra­vlje­ni.

Gle­da­li su da­le­ko u bu­duć­nost. (XI deo OVDE)

No comments: