SKAKAVCI III KNJIGA (XI deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Rani dani ili Inicijacija
Raduj se, mladiću, za mladosti svoje
i nek te veseli srce dok si mlad,
i hodi kud te srce tvoje vodi,
i kud oči tvoje gledaju, al’ znaj
da će te za sve to Bog na sud izvesti.
(Knjiga propovednikova, gl. 11, 9)
Osuđenik broj 14054
Mitrovica nije za nas novost. Pa ipak, kapija pred koju smo dovedeni nije nam izgledala poznata, ista kao kada smo prvi put kroz nju prošli, velikodušno oslobođeni straha od streljanja. Bila je, u stvari, ista, ogromna, teška, imperijalna, ali je za nas pri drugom susretu imala drugo značenje. (Napomena: Podsećam čitaoca da smo, pre procesa, jedne noći u aprilu 1949. privremeno transportovani s Ade Ciganlije u Sremsku Mitrovicu, da, uostalom sa zadovoljstvom, napravimo mesto informbirovcima koje su prikupljali za budući Goli otok. Događaj je opisan u II knjizi Godina koje su pojeli skakavci na stranama 93–97, u poglavlju pod naslovom „Građanski cirkus putuje na zapad“.) Prvog puta bila je tek privremen ulaz u nepoznat tamni vilajet robijaškog mimosveta. Znali smo da ćemo kroz nju uskoro izaći, jer nas je čekao sud da nas ovamo, među mitrovačke zidove, u kavez ljudskog usavršavanja, i zvanično vrati. Sada nismo znali kada ćemo, hoćemo li uopšte izaći, ili će nas kroz nju izneti. Prvi put smo imali nadu. Sad smo i bez nje ostali.
Besmo mrtvi, i u haljine bijele obučeni, kako propisuje Sveto pismo za Dan gnjeva.
Izvršena je primopredaja, prebrojani smo – to je najčešća, jedina, uostalom, intelektualna procedura na robiji – a zatim postrojeni u mračnom, htonskom holu prijemne zgrade. Ako je kapija ličila na gvozdena vrata užarenog Moloha u drevnoj Kartagini, ovo sumračno prazno, tiho predvorje podsećalo je na njegovo ždrelo, ohlađeno posle žrtvenih svetkovina.
Unaokolo su krstarili ravnodušni milicioneri, bezizrazni civili i ljudi siva, podbula, lakejski potuljena lica, u suroj robijaškoj odeći, i suviše urednoj, preterano održavanoj da priliči kažnjenicima. U rukama su nosili knjige, registre, papire, ulazili su i izlazili iz kancelarija, ne obraćajući pažnju na nas, niti bilo čime uvažavajući naše prisustvo. Kasnije sam doznao da su to slobodnjaci, zatvorenici na lakšem režimu, za rad dodeljeni administraciji prijemnog odeljenja kazamata, naročita, privilegovana kasta razuđene robijaške socijalne hijerarhije, o kojoj će više reči biti u glavi „Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje“.
Naišao je dežmekast plavokos čovek i prošao pored skromnog stroja korakom pauna koji je malo doprinosio želji da bude krupan i korpulentan. Bio je to pomoćnik upravnika KP doma, poverenik Udbe.
Ne znam zašto je stao ispred mene. Bio sam najviši u grupi. Možda zato, možda slučajno. Gledali smo se u oči. I on je, kao policijski ministar Penezić, očekivao da ih spustim. Nisam hteo. Prišao mi je korak bliže, podigao svoje, mutne, vodnjikave, kao iz ritova ribnjaka izvučene, i rekao:
– Izbićemo mi tebi taj pogled iz očiju.
Shvatio sam da me nije baš sasvim slučajno izabrao. Mora da je bio u sviti koja je pratila Penezića, s proleća, pri obilasku Sremske Mitrovice i, duboko uvređen, prisustvovao mom ratu očiju s njim. Čuo je kako mi je taj policijski princ Nove Jugoslavije i njen kralj u Srbiji obećao da ću uskoro biti dva metra pod zemljom i kako sam mu, nesvestan čemu se izlažem, iz mladalačke osionosti više nego kuraži, odgovorio: „Nisam znao da tako duboko sahranjujete svoje mrtve.“
Penezić je to odmah zaboravio, mali pomoćnik nije. Penezić-Krcun je, uostalom, to i mogao zaboraviti, jer pre toga mnogo toga nije zaboravio. Mali, anonimni pomoćnik nije smeo zaboraviti, jer su položaji s kojih se tako nešto bez posledica sme zaboravljati bili od njega još daleko i do njih se u policijskoj službi moglo dospevati jedino – dobrim pamćenjem.
U svakom slučaju, ako je po početku suditi, on nije obećavao. Zauzvrat, uputio me je u prvu i najbitniju tajnu robijaškog preživljavanja, sasvim oprečnu pravilu što važi u tzv. slobodnoj civilizaciji.
Jedan od presudnih uslova vašem uspehu napolju, u civilizaciji utakmice, trke, agona, jeste da se nečim iz neodređene humane statističke mase izuzmete. Da budete uočeni, zapaženi, izdvojeni – vaše lične sposobnosti, osobni darovi, vrline, malo će značiti ako na njih ne skrenete pažnju. I ne samo s početka, dok su one u tami anonimnosti. Morate se stalno isticati, uvek na prste propinjati, uvek se iz ubitačne, nivelirajuće antropoidne opštosti izdvajati. Ova vas nužnost pretvara u živu robu kojoj je, da bi se dobro prodavala, neophodno danonoćno da sija u izlogu, neprestano pred očima javnosti da bude. Samoreklamiranje tako postaje nezaobilazan conditio sine qua non građanskom prosperitetu.
Na robiji vas takvo isticanje odvodi u nevolju. Uslov preživljavanja, kao najvišeg dostupnog oblika tamničkog prosperiteta, tamo je neuočljivost. Da se postići može, rekao bih nevidljivost. (Koju je savetovao i primenjivao moj guru.) Potonuće u sivi, blagosloveni, muljeviti zaštitnički Zlatan prosek čovečnosti, koji vas na slobodi čini ništavnim i pretvara u statističku vrednost, značajnu jedino ako joj se pribroje druge anonimne brojke – ovde vas brani. Ovde niste samo broj, ovde je najbolje broj i biti. Bez imena, lika, osobina. Matematička veličina koja se da zanemariti i koju uprave kazniona redovno zanemaruju. A od uprave zanemaren biti najveća je privilegija koje se na robiji možete domoći.
U tom je smislu moja robijaška karijera počela na najgori mogući način. Bio sam zapažen. (Napomena: Iako sam ovo prvo Zlatno pravilo robijaškog ponašanja i umom i preko kože dobro naučio, nikako mi nije uspevalo da ga se držim. U presudnim časovima, uvek, naravno, u nevreme, pravio sam mahom besmislene gestove, ispravljajući najbeznačajnije sitne okuke jedne ionako krive socijalističke pravne Drine, besmislene, dakle, po sebi i u smislu neke realne koristi, gestove koji su me upadljivo izdvajali iz anonimne mase robijaša, jedine bezbedne sredine, i selekcionirali za pedagoške poduke administracije.
Poneki put bih, začudo, olako prolazio. Sklon sam bio da retke, sporadične, redovno polovične uspehe protumačim razložnošću mojih zahteva ili primedbi. Više u takve razloge ne verujem. Pre će biti da su oni u svojoj epskoj blesavosti zbunjivali tamničare, ostavljajući ih u nedoumici jesam li ludački opasan ili tek bezopasan ludak.)
Najpre smo u prijemnoj kancelariji uprave dali podatke, zavedeni u tamnički protokol i, mesto imena, koje smo tamo na deset do osamnaest godina deponovali, dobili matični broj. (Napomena: U II knjizi Godina koje su pojeli skakavci, u poglavlju „Miholjsko leto naše mladosti“, na strani 297, načinio sam grešku. Rekao sam da je moj prvi mitrovački broj bio 3345. Bio je – 14054.
(Dokaz su prva pisma iz Mitrovice.) Kasnije se menjao. Postajao je sve manji ukoliko sam duže robijao. Njegovo opadanje je posledica težnje vlasti da sakrije stvaran broj osuđenika, a i da ga u svakom danom trenutku učini manjim od postojećeg. Spočetka su po kazamatima brojevi bili registarski, pa se prema njima još nekako i mogla utvrditi zatvorenička populacija neke robijašnice. Kasnije su zamenjeni matičnim. Zatvorenici koji su puštani ili umirali ustupali su brojeve novodošavšim.
Sudeći po njima, paradoksalno, broj robijaša se smanjivao upravo onda kada je bivao sve veći. Paradoks je matematički, nije politički. Politički je prirodno u raju imati što manje onih koji nisu za rajski život. Zamena registarskog broja, dobijanog po redu dolaska, matičnim, doveo je u Mitrovici do mistične igre nagađanja, vezane za tamničku Numerologiju. Numerologija je, na slobodi, jedan od metoda hiromantije.
Ostala je to, malo uprošćena, i u zatvoru. Svaki je matični broj u svojoj kombinaciji cifara sadržao sudbinu nosioca. Nosioci broja, kažnjenici, menjali su se, a sudbina je ostajala ista ili slična. Tako se, barem, verovalo. Zato su osuđenici nastojali da saznaju kome su njihovi brojevi ranije pripadali i kakvu su sudbinu prethodni vlasnici imali. Bila je to naša vavilonska tombola.)
Razmena ličnog imena i prezimena za neutralan broj uvek prati bizarno osećanje oštećenja integriteta. Čini vam se da ste time izgubili više nego što stvarno gubite. Jer, ako bez predrasuda o ovoj denominaciji mislite, videćete da o vama broj ne kaže ništa manje od imena, ma kako originalno zvučalo. Na ime ste se navikli, na broj umesto imena niste. To je sve. Uostalom, količina podataka što smo ih dali, njihova sadržina, mera u kojoj smo u tim generalijama kao nezavisne, samosvojne, samobitne ličnosti zastupljeni, beše toliko mala, i uopšte, obim informacija što je potreban da se neko od slobodnog čoveka preobrazi u sužnja toliko je uvredljivo beznačajan, da među njima baš za imenom žaliti nema nikakvog smisla.
U protokol me je zavodio slobodnjak. Bio je prvi kojeg sam upoznao. Kad je završio, viknuo je „Sledeći!“, ali ja se nisam pomerio. Pogađate i zašto? Ako ste me kroz dve prethodne knjige upoznali, verujem da pogađate. Naravno, imao sam, kao i obično, protokolarnu primedbu.
– Šta čekaš? – upitao je. Držao se važno. Nešto od harizme vlasti za koju je radio senčilo je i njega.
Pokazao sam na protokol.
– Jedna rubrika je ostala prazna.
– Biće još petnaest godina – rekao je zlobno.
Shvatio sam da je predviđena za datum otpuštanja.
– A može i ranije.
– Kako?
– Ako umreš.
Planuo sam:
– Nemam nameru da im učinim to zadovoljstvo.
Pogledao me je mračno:
– Oni će ga učiniti tebi.
Robijaški humor nije s vedre strane. Njegov model je američkog pionirskog tipa. (Žena se kupa. Neko zvoni. Žena dovikuje da je u kupatilu. Glas saopštava da joj je sina pregazio parni valjak. Ona odgovara: „O. K. Provucite ga ispod vrata.“) Zatvorska šala nema za svrhu da vas razveseli, nego na zbilju pripremi.
Sledio je pretres stvari i lični pregled. Obavljao se u susednoj, potpuno praznoj odaji, na daskama koje su smrdele po loju i prašnjavim kolekcionarskim starudijama pokolenja robijaša. Enormna količina buržoaskih potrepština i irelevancija što smo ih, uredno spakovane, dovukli iz svojih građanskih predrasuda učinila je milicionere nestrpljivim. Bez ikakvog poštovanja prema privatnom vlasništvu, s prezirom koji su i napolju demonstrirali u svojim zakonskim dekretima, rovali su po našim stvarima, tražeći zabranjene. Nisu ih našli. Ni lični pregled nije doveo do nekog otkrića. Već smo desetak meseci u zatvoru i u opštim crtama znamo šta treba kriti. I šta i kako. Oduzima nam se hrana, a meke stvari izdvajaju za dezinfekciju. I nas će oprati i dezinfikovati. Kao da smo kliconoše opasne infektivne bolesti, kao da je svet napolju, svet slobode, kužan, pa zatvor od njegovih zaraza valja štititi. Ali kada vas budu otpuštali, raskuživati vas neće. Izaći ćete napolje takav (nikakav) kakav ste.
Na redu je šišanje do glave, najneprijatnija epizoda tehničke procedure vašeg pretvaranja od čoveka u drugo, niže biće, od građanina u robijaša. Doživeo sam je samo dva puta, 1941, na Cetinju, kad sam pošao u I razred gimnazije ,i 1943, na selu, kad sam, plivajući u mesnoj olimpijskoj kaljuzi zvanoj Vikaja, dobio šugu. I nijednom njene posledice ne behu trajne. Od obrijane glave, koju je za prvoškolce propisalo kraljevsko Ministarstvo prosvete, spasao me je 1941. svetski rat.
Od one iz 1943, koju je propisala dečačka glupost, neki crn, smrdljiv, a lekovit sapun. Činjenica da vas zatvorski berberi ne smatraju vrednim pažnje – zatvor, naime, svodi međusobne obzirnosti na najelementarnije, najrudimentarnije nužnosti zajedničkog života – a da su im alatke ličile pre na minijaturna zarđala rala za oranje nego na mašine za šišanje, proceduru ne čini lakšom.
(S nostalgijom sam se sećao našeg islednika P. S., takođe berberina, koji je samo o nama mislio.) Nakon toga jedni drugima izgledamo glupo. Iako nam je glava postala manja, sve što je na njoj bilo nesrazmerno veliko postaje sada još veće i uočljivije. Meni rastu uši i nos, a oči se šire. Pretvaram se u crtež na kraju pesmice: „Crta, crta, crtica – gotova je glavica!“
Odvode nas na kupanje, naše se stvari odnose na dezinfekciju. Kupatilo, nalik gasnim komorama Auschwitza, funkcioniše, kao i po svim zatvorima, na nepredvidljiv, hirovit način. Kad vam treba voda, nema je. Kad ste se preko nasapunjanog tela obukli, ona pljušti. Kad čekate hladnu, šuri vas vrela. Kad toplu hoćete, zasipa vas ledom. Ali to nije poenta događaja. Neupotrebljivost kupatila tiče se uprave Mitrovice. Nas se tiče činjenica da je to prvo veliko pranje posle deset meseci zatvora. (Napomena: Ni sad ne znam da li nam je na Obilićevom vencu, Adi Ciganliji, Beloj Crkvi, prvoj Sremskoj Mitrovici, kupanje ikad ponuđeno. Ne tvrdim da nije. Možda i jeste, ali ja se ponudom nisam koristio. U ono vreme nisam ljubio vodu, premda bih voleo da mogu reći kako sam kupanje odbio da bih na sebi, kao poslednju građansku uspomenu, zadržao svu prljavštinu bivšeg „dekadentnog života“.) I da prvi put vidimo kako izgledamo goli. Ja sam i onda sveden na crtež tušem – prostu liniju, komplikovanu s nekoliko bočnih krivulja.
Dodeljuju nam robijašku odeću. Sive je, svetlomišje boje, kakvoće grubog okupacijskog sukna i tako dezenirana da nas samo ona – zanemarivši sve drugo – pretvara u poluljudska čudovišta, kojima preventivna izolacija od civilizovanog socijalističkog sveta već i po izgledu sledi. Sastoji se od bluze, pantalona, cokula i kape. Kapa je okrugla, plitka kao šerpenja.
Cokule su teške, tesne ili prevelike. Bluza i pantalone prekratki ili preširoki. Probamo ponuđene uzorke. Trampimo se da odeću prilagodimo svojim građanskim proporcijama. Još negujemo stare standarde. Želimo i kao poluljudi privlačno da izgledamo. Hrpa garderobe za izbor, nažalost, nije velika, ali kombinacije su beskonačne. A milicionerima se žuri. Njima se na početku uvek žuri. Na kraju i oni podležu puževskom robijaškom tempu. Nalazim podobne cipele, podnošljivo odgovarajuću bluzu. Pantalone ostaju jadno prekratke, kapa prevelika. Ličim na cirkuskog klovna. Crta, crta, crtica – i odozgo kapica. Ravnodušno se mirim sa stanjem.
Kasnije ću shvatiti značaj spoljnog izgleda čak i na robiji, njegovu lekovitu ulogu u održavanju samopouzdanja, bez kojeg nemate izgleda da se ovde sačuvate. Duševnom propadanju uvek je prethodilo zanemarivanje izgleda i lične higijene, a sledilo mu telesno raspadanje. Nagoveštaj bliske smrti javljao se prvo na odeći, tek potom u očima robijaških „muslimana“, kako su zatočenici po nemačkim logorima zvali poremećene drugove, lišene volje za životom.
Usput sam razumeo zašto su se britanski istraživači i usred prašume presvlačili za večeru, a predratni bankroti se, baš kad im je najteže, oblačili kao da su na vrhuncu kreditnih sposobnosti. Posredi, kod Engleza, nije obmana tigrova ili, kod bankrota, eventualnih zajmodavaca, obmana, dakle, drugih. Obmanjivali su sebe. Bez samoobmane ni te druge ne behu kadri da u pogledu svog finansijskog stanja prevare. Stoga ću na robiji, strože nego na slobodi, održavati ličnu higijenu, redovno se brijati i parfimisati, pod slamaricom peglati pantalone i kad god mogu odeću za prikladniju menjati.
Kad se presvukosmo, nije trebalo da se u ogledalo pogledamo – nije ga, uostalom, ni bilo – znali smo da u ovih poslednjih nekoliko minuta, dok smo garderobu menjali, konačno postasmo novi ljudi. Zasad, naravno, samo spoljnim izgledom. Unutrašnje promene doći će s godinama što nas čekaju. Socijalizam je obećavao da će nas sve pretvoriti u nove ljude, ljude novog kova.
No, za to je trebalo i truda i vremena. Pa i malo sreće. S nama mu je išlo najlakše. Dovoljno je bilo da nas obrije do glave, ugura u sive zatvoreničke vreće, i zalepi nam umesto imena broj, i mi smo novim ljudima već postali. Daleko pre drugih građana koji će morati čekati kristalizaciju ideje u praksi, a povrh svega, još i lično učestvovati u svom metamorfozisu u roba.
Protokol je nalagao da budemo predstavljeni upravniku KP doma. Tada, a i dosta dugo posle 1949, Sremskom je Mitrovicom upravljao drug Milenović. Drug, naravno, za slobodne građane, za drugove. Za nas, kažnjenike, narodne neprijatelje i domaće izrode, bio je, prema prećutnim proleterskim običajima, gospodin. (Napomena: Nikad se nisam prestao diviti ovom paradoksu. U komunističkoj terminologiji gospodin je sinonim socijalne nejednakosti koja će, sa celom gospodskom klasom, u socijalizmu biti eliminisana, a buržujski termin zamenjen je proleterskom rečju – drug, onako kako je u jakobinskoj Francuskoj i ranoj fazi boljševičke Rusije zamenjen titulom građanin.
Na slobodi, 1948, gospode više nije bilo. Nešto se zadržalo po zapadnim diplomatskim predstavništvima, među inostranim izveštačima i posetiocima Jugoslavije. I ovde, u socijalističkom zatvoru. Nigde u dokumentima Ministarstva unutrašnjih poslova nisam našao propis koji bi takvo oslovljavanje zatvorskih službenika izričito naređivao.
Otkud, onda, ono? Iz kakvog je podsvesnog vilajeta osećanja niže vrednosti pobedničke klase dospelo? Razumeo bih zahtev da stražare i službenike oslovljavamo sa „građanine“, jer drugovi svakako niti smo bili, niti smo i jedni i drugi želeli da budemo (mada je njihov proklamovani penološki cilj bio da drugove od nas naprave), ali tu žeđ za gospodstvom, koje se u međuvremenu prezire, nisam shvatao.)
U kancelariji je za hrastovim, izrezbarenim pisaćim stolom, musolinijevski arogantnih razmera, za koji sam kasnije saznao da je izdeljan u stolarskoj radionici Mitrovice, sedeo dežmekast, podgojen čovek, podbulog, žutičavog lica, svetlosmeđe, retke kose i praznog komatoznog pogleda. (Uopšte ne garantujem da je tako izgledao. Ni on, ni njegov sto. Tako sam ih ja video.) Prazan, skoro kadaveričan pogled nije bio obeležje samo upravnikovih očiju. Ako se izuzmu oči veterana zatvorske Udbe, uvek agilne, budne, sumnjičave, oštre kao sečivo mača, stalno na poslu uočavanja narodnih neprijatelja, oči svih ostalih pripadnika upravne hijerarhije, ključara, službenika, civila i vojnih lica podjednako behu bez pravog, živog pogleda, zastrte maglenim mrtvačkim pokrovom monotonije i rutine u kojoj se na robiji živi. Razlika između zatvorenika i onih što nad njima bdiju, posle izvesnog broja zajedničkih godina, osim u odeći i privilegijama, više se ne zapaža.
Kraj stola, sa strane, stajao je njegov pomoćnik, onaj što mi je obećao izbijanje pogleda iz očiju. Njegovo prisustvo davalo je susretu krupniji značaj od protokolarnog. Pitanje je bilo – šta uraditi? Zadržati pogled što ga je onoliko uzbudio, i tako sačuvati dostojanstvo, ili ga za ovu naročitu priliku (samo za nju?) ublažiti, malo od samodostojanstva izgubiti, ali zauzvrat izbeći neizvesne provokacije i izvesne neprilike, da mi se možda taj pogled negde u budućoj tmini robijanja metodično izbija. Preležana istraga već me je naučila racionisanju svojih postupaka. I da je mudrije odreći se gospodstva i ne čistiti klozete od govana, nego kao njihov redovni čistač na tom gospodstvu insistirati. Ako raspolažete s manje vojske od neprijatelja, a još vam je i slabije naoružana, ne možete braniti sve frontove. Tada ćete na svima izgubiti i ostati bez ikakve odbrane kad se otvori presudni. Morate izabrati.
Gde ćete se odupreti, gde taktički povući. U istrazi je takav izbor lakši. Presudni se front otvara čim vas prvi put u islednikovu kancelariju uvedu. On vam je jasan od početka. Sve što se događa gore, po ćelijama, sporedno je. Vaše držanje gore na tavanu ni u šta se ne računa kad siđete dole u podrum. Prostor pada je dole. Gore vas svaki kompromis za taj pad priprema (i samo u tom smislu je prostor pada i gore, u vašim razmišljanjima šta dole da radite), ali do njega obavezno ne dovodi ako su vaša popuštanja kućnom redu pa i neregularnim prohtevima ključara sračunata na konzervaciju energije za prave bitke s policijom.
Na robiji sve to nije tako jasno. Broj je frontova toliki i toliko su slični jedan drugom da je odlučujući za početnika neuočljiv. Neuočljiv dok ne shvati bitnu razliku između istrage i izdržavanja kazne, iako oba procesa obuhvataju zatvor. U istrazi je, pa i na sudu, cilj što manje biti kriv. Na robiji se pitanje krivice uopšte ne postavlja. Možete slobodno biti nevini, stanje vam se neće promeniti, ako i gore ne postane. I to upravo zato što ste nevini i za usrani položaj u nekoj krivici ne nalazite ni izvinjenje, ni opravdanje, ni odštetu. Na robiji je jedini cilj – preživeti. A to znači s upravom što manje posla imati.
Ne sećam se prvog razgovora s Milenovićem. Verovatno se odnosio na pitanje „šta mi je sve ovo trebalo?“ – zagonetka što je sve naše istražne partnere istrajno mučila, pa su, kako kad, njome ili šamarima, započinjali poznanstvo s nama, a od vremena do vremena joj se i vraćali. Na takva pitanja, koja su davala zamaha mojim nazadnim građanskim raspoloženjima a logici kontrarevolucije širom otvarala put, u početku sam spremno i elaborirano odgovarao.
Objašnjavao sam nužnost borbe protiv komunista istom povesnom dijalektikom kojom su komunisti objašnjavali svoju istorijsku nužnost i dijalektičku neizbežnost komunizma. Nisam daleko dospevao – nužnosti ponekad bole – pa sam odustao i otada odgovarao stupidnim sleganjem ramena, kao da ne znam. Ne znam šta mi je ovo trebalo, skoro da ne znam ni kako sam ovamo dospeo.
Pamtim nastojanje da znameniti pogled borca za ljudske slobode pripitomim. Tome sam se zadatku toliko podredio da nisam video kada je pomoćnik, kome su moji faktički napori bili posvećeni, iz kancelarije izašao. Zastideo sam se. Pogledu htedoh povratiti oštrinu, sebi samopoštovanje. Bilo je kasno. Upravnik je završio sa mnom, a milicioner me izveo u hodnik.
Stao sam i upiljio se u njega pogledom namenjenim Milenoviću i njegovom malom pomoćniku. Uzvratio mi ga je začuđeno:
– Šta me gledaš, marvo! Marš u karantin!
(XII deo OVDE)
No comments:
Post a Comment