SKAKAVCI III KNJIGA (XII deo)
Publikovano u Godine koje su pojeli skakavci, knjiga treća- Beograd, Službeni glasnik, 2010, Copyright © Borislav Pekić. Copyright © JP Službeni glasnik 2010
Karantin
„Druga zgrada mitrovačke kaznionice liči na fabričku halu iz koje su odnete mašine. Utroba joj je iščupana i zamenjena divovskim praznim prostorom. U njenom dnu, iz golog betona, rastu spiralne ’Jakovljeve lestve’ od livenog gvožđa i penju se u nebo pokriveno obnaženim krovom. Na dva se mesta račvaju i preko metalnih mostova vode na spratove sa ćelijama. Kada biste iz sobe izašli u šetnju, da se operete ili kiblu iznesete, koračali ste uskim traverzama, nalik na trambuline, nisko ograđene gvozdenim branikom. Koraci su odjekivali, glas ječao, brenčio kao pod zvonom. Ispod vas se otvarao ambis popločan betonom...“ (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, II, u poglavlju „Član tri, tačka osam i deset“, str. 151)
Ovako sam opisao kuću za izolacije Sremske Mitrovice u knjizi Godine koje su pojeli skakavci II. Dodajmo skici još nekoliko pojedinosti od ono malo od kojih se tamnički prostori sastoje i mesto naše naturalizacije biće opisano. Na svakom spratu u dnu hale nalaze se kupatila, u obliku dugog kamenog valova sa slavinama na istom odstojanju, i klozeti, čučavci, s nekoliko rupa otvorenih u betonu poda. U prizemlju, do ulaznih vrata, kancelarija je nadzornika zgrade sa sobama za dežurne ključare. Za razliku od nepodnošljive buke u ostalim zdanjima Mitrovice, ovde vlada mistična tišina groba ili crkve između dve službe božje.
Već i prema austrougarskom arhitektonskom konceptu namenjena najtežim krivcima (specijalistima u neprijateljstvu prema narodu), disciplinskim kažnjenicima i karantincima, zgrada je 1949. bila nastanjena članovima Centralnog komiteta pokreta DM, osuđenim na dugogodišnje zatočenje u leto 1945, robijašima zbog unutrašnjih prestupa kažnjenim strogom izolacijom, ličnostima čiji se antikomunistički uticaj na okolinu hteo sprečiti ili ljudima na koje se i posle istrage vršio pritisak, i, najzad, karantincima, došljacima što su u striktnoj samoći provodili prve rane dane zatvorske naturalizacije.
Te godine, međutim, zgradu je nastanjivala i naročita selekcija osuđenika-intelektualaca. Oni su u prizemlju, s desne strane ulaza, slušali strane, najčešće neprijateljske radio-stanice i prevodili strane, takođe neprijateljske knjige za potrebe politike koja ih je zatvorila. (Napomena: Vele da je neko među „prevodiocima“, po nalogu iz Beograda, počeo prevoditi Mein Kampf. U razgovorima sa ljudima, koji su radili u prizemlju II zgrade Sremske Mitrovice, tvrdnja nije verifikovana i po svoj prilici je apokrifna. Ostaje, međutim, da je robijaško prevodilačko prizemlje bilo vrsta tajnog paralelnog Tanjuga.)
U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza za pojam „karantin“ piše:
„Karantin (fr. quarantaine, tal. quarantina) – četrdesetodnevno sanitetsko posmatranje putnika što dolaze iz krajeva, preko mora i dr., u kojima vlada kakva zarazna bolest; kontumac.“
Sve enciklopedije na isti način definišu karantin kao izolovani prostor u kome se drže potencijalni raznosioci neke infekcije. Takvu funkciju ima i zatvorski karantin, potpuna višenedeljna izolacija novih kažnjenika. Posredi je samo naročita priroda potencijalne bolesti. Napolju, na slobodi, ona je medicinski pojam. Ovde antropološko-psihološki. (Tek delimično i posredno politički.)
Ali se bolešću, i to jednom od najopasnijih, najzaraznijih smatra i kao takva neutrališe dugim karantinom. Nazovimo oboljenje privremeno osećajem za slobodu. I odmah kažimo da nemamo u vidu političko značenje slobode, već antropološko, proisteklo iz mogućnosti da izvan zatvora činite radnje koje će vam u zatvoru biti uskraćene. Napolju je ta mogućnost limitirana ograničenjima usađenim građanskim odgojem, moralnim obzirima, ako su naročito jaki, i malo efikasnijim strahom od zakona.
(U našem slučaju, kao što se vidi, i ove su poslednje granice pređene.) Iako živite, zapravo, u prividu slobode, jer sistem odgovornosti, obaveza, prinuda i navika, u koji ste kao muva u paukovoj mreži zapleteni, čak i mimo autoritarnih zakona, pravu nezavisnost nikome ne dopušta, retko je kada kao lažnu prepoznajete. Osećate je, barem na ličnom planu, kao stvarnu čak i u totalitarističkim režimima koji je ne podrazumevaju i zamenjuju neproduktivnim surogatima. Praznim, šupljim, bestelesnim hologramima slobode. Nestvarnim načelima što se u životu transkribuju kao stvarno ropstvo.
Mogućnost da i u takvim režimima iz kuće izađete kad hoćete i da se kad hoćete kući vratite, da u ovom ili onom gradu stanujete (ako niste živeli u Rusiji), da sednete za čiji sto hoćete a ne sednete ako nećete, da s nekim govorite, s nekim ne, da izgledate kako vam se sviđa, da se, barem u većini politički neutralnih situacija, i ponašate kako vam se dopada, da po svojoj volji birate porodicu, društvo, zabavu, zanimanje, sve je to, dugim funkcionisanjem, pa i rutiniziranjem, pretvoreno u nekakav aprioran uslov vašeg života. S njim ste se srodili, on je postao neotuđiv deo vaše ličnosti.
Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protivnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba usled pomanjkanja ljudskog goriva.) Zatvor je, međutim, sistem beskonačnih limitacija dvostrukog porekla: onih što ih taksativno propisuje tamnički kućni red i funkcionisanje organa represivne uprave, tu da ga do slova, pa i preko njega, promoviše i onih poteklih od prirodne represivnosti vaših sustanara robijaša. Prelazak iz jednog u drugi svet nije lak. I karantin je tu da vam taj prelazak olakša. Sloboda se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost. Onako, otprilike, kako vas inicijalno tromesečno programsko maltretiranje u vojsci – dreka, dril, besmislene naredbe, pretnje sa smislom – pripremaju za vojnika.
Karantin ima i drugu svrhu. Pošto za njegova trajanja – u proseku do tri nedelje – nije dopušteno dopisivanje sa porodicom, primanje paketa, poseta, ili šetnja, u načelu ni dodir sa drugim robijašima, jer ste još inficirani slobodom, on vas, u svemu sličan kaznenoj izolaciji u samici, upozorava šta će se desiti ako prekršite kućni red ili se na drugi način zamerite upravi. Pored terapeutskog dejstva – da vas od slobode izleči – ima on, dakle, i profilaktičku namenu usađivanja straha. U stvarnosti ovaj cilj promašuje svrhu. On liči na pokušaj da vas, pošto ste izašli iz vode u kojoj ste se davili, preplaše stavljanjem pod tuš. Vreme pravog, nepatvorenog straha je istraga. Posle nje vas jedva šta može uplašiti.
Karantin sam izdržavao u jednoj od samica drugog sprata. Imala je rudimentaran japanski enterijer, kome ću težiti tridesetak godina kasnije, da mu sada, 1949, ne vidim nijednu dobru stranu. Osim zarđale, smrdljive kible i prašnjave, steničave slamarice, u betonskoj sobici ništa drugo nije bilo. Zajedno s hranom oduzeli su mi knjige. Ćelija je nedavno okrečena, pa su sa zidova nestale biografije, kalendari, književna ostavština i zapisi bivših stanara, na čije sam dekodiranje mogao utrošiti vreme.
Napolje su me puštali jednom dnevno, svakog jutra po desetak minuta, da se nad valovima kupatila umijem i nad čučavcem ispraznim kiblu. Posle toga vrata nisu otvarali. U tri su navrata dnevno – nedeljom dva – smicali poklopac šubera na njima. Ujutru da dobijem porciju crne vode, nazvane ponosno kafom, u podne i uveče da istu vodu dobijem kao čorbu s mesom. Uz to je išao i komad kukuruznog hleba od 200 grama, otkinut, valjda, od neke granate, zaostale iz rata. Grizući ga imao sam utisak da jedem sopstvene zube. S nostalgijom sam se sećao paketa od kuće i s pakosnim uživanjem činjenice da su poticali iz diplomatskih magazina boraca za jednakost među ljudima. Otkako sam u zatvoru, tada sam prvi put bio gladan.
No, dijeta nije prava nevolja karantina. Ako ste kadri da glad iz stomaka preselite u mozak, s njom ćete najzad izaći na kraj. Stomak, naime, ima jednu jedinu funkciju: da za vas svari hranu. Ako nje nema, ako, dakle, nema šta da radi, krčaće kao mašina koja se uprazno okreće. Funkcije mozga su neuporedivo brojnije, pa se, ako je nečim drugim zauzet, osećaj gladi u njemu uvek može zabašuriti. Ako se tome doda uzdržavanje od kretanja ili drugih oblika gubitka energije, ako je čovek svestan nasušne potrebe njene konzervacije, pa i veći deo dana provede u spavanju ili dremežu, vrsti polusvesnog, suspendovanog života, glad će biti neutralisana, psihološki na isti način što se primenjuje u štrajku. Pobedili ste je kad je izaberete.
Uprkos ovim teorijama, u mom slučaju uspešno primenjenim, za mnoge je osuđenike glad predstavljala jednu od najgorih nevolja robijanja. Zapazio sam da su to redovno ljudi gladni još iz detinjstva. Među njima je retko bilo onih koji su gladovali kasnije. U šumi, u gerili, recimo. Ako su se u detinjstvu najeli, izdržavali su kasnije svaku krizu ishrane. Shvatio sam da prve ne pogađa toliko aktuelna glad koliko panika, preneta iz mladosti, da nikad neće biti utoljena.
Za ove druge, bez dijetalnih neprilika iz mladosti, nevolja je u tome što mozak u karantinskoj samici, u samoći izolacije uopšte, nema bogzna čime da se bavi. Realnost je bez raznolikosti i događanja. Iznenađenja, što ga u normalnom životu hrane uvek svežim zadacima i misijama, ne postoje. Planovi, koji bi ga nervirali, neumesni su, jer vi znate da za njihovo ispunjenje još niz godina nećete biti sposobni. Jedini projekat od nekog smisla tiče se bekstva, ali ono je nemoguće, ili biste ga, i da je moguće, odbili.
Polje onog što vas se sada neposredno tiče toliko je usko da ga i sa nekoliko najbanalnijih ideja možete prekoračiti. U istrazi ste uvek nečim zauzeti. Mislite na odgovore koje ste isledniku juče dali i na one što ćete ih dati sutra. O odgovorima što ih morate izbeći i načinu kako da to postignete. Na sudu ste sve vreme zaposleni odbranom, iako, u dubini svesti, znate da je beskorisna, da je presuda već doneta, da je vaša odbrana, ma kako uspela, ni za dan neće umanjiti.
Naprotiv, ako je naročito zapažena, može je, proporcionalno pažnji i uspehu, uvećati. No, pošto je može povećati, vaša se briga koncentriše na tanku, jedva vidljivu marginu bezbednosti koja nužnu od drske razdvaja. U svakom slučaju, ma koliko trajala, oba prva stadijuma zatočeništva imaju izvesnu, ponekad i predvidljivu, vremensku ograničenost, a svaki proces što tu ograničenost poseduje nema vreme, u smislu u kome ga ovde obeležavamo kao neodređeno i osećamo, upravo stoga, kao teško.
Iako propisima o izdržavanju kazne striktno vremenski limitiran, karantin u praksi traje onoliko koliko mu uprava dužinu odredi. Uredno vođenje zidnog kalendara ne može ga skratiti, jer mu kraj ne znate. Potpuno ste u vlasti vremena, kojeg, međutim, nema, jer ničim nije uokvireno, a niti ima sadržaja. Kada bi vreme moglo biti zamenjeno odgovarajućim prostorom, ličilo bi na vakuum u kome ste u lebdećem položaju suspendovani, na neku vrstu vanzemaljskog limba.
Da poređenje nije neumesno dokazuju fiziološki poremećaji koji, kako su pokazala Nasina ispitivanja u naročitim hermetičkim komorama, podjednako, s identičnim simptomima vrtoglavice i nagona za povraćanjem, prate boravak u bezvazdušnom i bezvremenskom prostoru. (Ova iskustva imao sam i ja u tamnjači Obilićevog venca. Neurovegetativne smetnje bile su slične posledicama razređenog vazduha na velikim visinama.)
Dnevni time-table svačijeg života okreće se oko događaja koji ga ispunjavaju intenzitetom u meri što ga sami poseduju. Ali intenzitet je relativan. Zavisi od gustine događanja. Ukoliko je njihova gustina veća, intenzitet im je srazmerno manji. To čini da, u insuficijenciji zbivanja, i beznačajan incident na robiji dobija proporcije koje su na slobodi nezamislive. U tamnici je sve preuveličano, sve reljefnije, sve uočljivije, sve osetljivije. Iz tog pomalo patološkog stanja proističe neurotična, no među sobom različita atmosfera skupnih soba i samica, a iz nje većina zatvorskih incidenata, pa i zločina.
Redovna događanja u karantinu obuhvatala su umivanje, iznošenje kible, preuzimanje obeda i večernje prebrojavanje, pri kome ključar obično nije u ćeliju ulazio, nego vas je na znanje uzimao kroz bušu. To su bile jedine regularne prilike u kojima ste mogli videti tamničare. Sve u svemu, sve te radnje, ma kako veštački produžavane, uključujući jelo i higijenu, nisu trajale duže od sat-dva. Ostalih dvadeset tri, ili, u najboljem slučaju, dvadeset dva, morali ste ispuniti sami. Ako uzmemo u obzir da se u karantinu, kao u svakoj samici, duže spava – organizam učestvuje u zajedničkoj odbrani od samoće – na san, u kome ste od tamničkog vremena kako-tako slobodni, možemo odbiti najmanje osam časova, što nas još ostavlja s četrnaest u kojima ne znamo šta ćemo sa sobom.
U međuvremenu, san je, ako umete s njim spavati, najbolja odbrana od robije. U njemu nikad niste zatvoreni, nikad u zatvoru. Naprotiv. I na slobodi san je proširivao vaše kinetičke i ostale mogućnosti preko normalnih ljudskih međa. Oslobađao vas je robovanja biološkim i drugim empirijskim ograničenjima. Dopuštao je postizavanje ciljeva nedostupnih stvarnom životu. Lišavao vas je okova građanske moralnosti. Stavljao vas u situacije za koje iskustvo nije posedovalo građu. Ili je građu imalo, ali ne u rasporedu pogodnom da se pomoću nje savlada ljudska logika. Empirijska alogičnost sna bila je ulaznica za drugi, dvostruki, paralelni život. On nije uvek bio dobar, srećan, ni za uživanje. Znao je da vas budi iz teške more. Ali je uvek, lep ili ružan, ubijao vreme. U zatvoru, međutim, ne ubija samo vreme nego i zatvor. Zatvor kao vreme, zatvor kao prostor. Jer, na robiji ovu retko ili nikad ne sanjate. Tek po izlasku, san će vas ponekad pod istragu ili na robiju vratiti.
U karantinu, po pravilu, vlada stroga tišina. Hoda se u nazuvcima, govori tiho, naređuje mirno, pokorava bez glasa. Osećate se kao u podvodnom zvonu, na dnu mrtvog svemira. Ali hermetika prostora nije savršena. Kroz visoko ugrađen, rešetkom pokriven prozor prodre katkad neki mig, znak, zvuk spoljnog života. Let ptice osenči staklo, lepet krila nežno dirne sluh, čuje se nostalgičan pisak udaljenog voza, možda i eho ljudske reči, koja je za vas ljudska iako najčešće potiče od stražara, fijuk vetra prokrijumčari među bele, mrtvačke stene samice predeo u kome treperi suncem ozareno lišće. Naiđe i poneka neobična boja, senka, bestelesna, astralna projekcija nečeg što za druge ne postoji.
Stavlja se na raspolaganje i od mašte zavisi šta ćete s njom. Hoćete li je potrošiti u bescenje ili u sebe uvući i još dugo držati u životu. Prozor velikodušno propusti sunce, u kome će samo za vas igrati roj raskalašnih mušica ili orgijastični sedefasti sjaj sumraka, da ih, svečeri, zameni pozorište nemuštih seni. Ako u duhove verujete, možete s njima razgovarati. Možete se kod predaka raspitati šta vas čeka i zašto vas to čeka. No, to je, otprilike, sve što se od neutralne okoline sme očekivati. Poklonite poklonjenom još nekoliko sati, ostaćete s desetak koje morate nečim drugim utucati.
Tako stižemo do sanjarija.
U Poetici prostora, na koju se često pozivamo jer i tamnicu smatramo Kućom, Bachelard, na str. 33, piše: „U tim uslovima kad bi nas neko upitao šta je najdragocenija osobina kuće, rekli bismo: kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamo... Treba da pokažemo da je kuća jedna od najvećih sila integracije za misli, za sećanja i snove čoveka. Spajajući princip u toj integraciji, to je sanjarenje...“ U samoći karantina, u oniričkom prostoru tamničke kuće, ćelije raka pustinjaka, eremitske špilje, na nepokretnom dnu bunara vremena, sanjarenja vas, nema sumnje, integrišu, ozleđene delove istragom i suđenjem rasturenog bića opet u celinu skupljaju i spajaju, iako vas istovremeno silom fantazije, što Bachelard propušta da primeti, pretvarajući u višestruko biće, upućujući na razne strane i u razne uloge, takođe i razdvajaju. Uspostavljene celine uvek su zato nove ali nikad trajne.
Eto, u tome je, u vremenu opet, smisao samice. Ona je svođenje robije na pravu suštinu, na njenu – kaznu. Kada to vreme kao kaznu osetite, tek onda ste na robiji. Tu se, u međuvremenu, krije paradoks koji ne cenite dok ste u zatvoru. Toliko vremena nikad nećete imati, i nikad tako intenzivno, tako duboko osetiti da živite. Napolju za to nemate vremena. Napolju nemate vremena za vreme. Sve činite da ga na nešto potrošite, nečim utucate, da vam što brže prođe, da ga ne osetite. Ne shvatate da je to vreme koje razbacujete – život. U samoći vi ga ponovo pronalazite. Opet živite. To nije savet da odete na robiju da biste stvarno živeli. To je poziv da se poneki put osamite, ništa ne radite i, spuštajući se na vlastito dno, pokušate osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.
U tom pogledu imao sam nad drugima izvesnu prednost. Već sam u nekoliko navrata u samici boravio. Mesec dana sam preležao u tamnjači Obilićevog venca. A iznad svega, voleo sam samoću. Samom mi nikad nije bilo dosadno. Kada mi je bilo, uvek sam bio sa drugima.
Nema svrhe ponavljati opis tamnjače što sam ga dao u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci. (Napomena: B. Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, I, „U tamnjači ili Petoj dimenziji“, str. 199–211) Dovoljno je mrak zameniti svetlošću i zamisliti me kako radim sve ono što sam radio tamo, pa dobiti sliku mog karantina.
Sve dok nisam čuo oprezno grebanje po vratima.
No comments:
Post a Comment