Odmor od istorije XXXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću
Posmatrao sam, kao 1889. entuzijazični sudija gos'n Soldatović, rad u niškim i mitrovačkim radionicama. Prizor me je upućivao na androidske fabrike u naučnofantastičnim filmovima. Sve se odvijalo u kibernetski usporenom tempu.
Sva su lica bila ista, prazna, bez izraza. Pusta. Osim, izuzetno, u stolarskoj radionici Mitrovice, i to jedino na projektima majstora, mogao se zapaziti aktivniji odnos prema radu. (To dokazuje da su umetnici nezamenljivi kolaborateri. Kod njih će umetnička savest uvek pobediti građansku.) Svi su ostali radili bez volje i razumevanja.
Kao programirani roboti. Odsustvo svakog ličnog odnosa i lične inicijative bilo je očigledno.
Dobro, reći ćemo, to je robija.
Rad je tu, ma šta govorili, kazna, jer nije plaćen, i ako jeste, što se na ruke dobije, i to tek po puštanju, ponižavajuće je bedan iznos.
Robijaš nema mogućnosti da boljim radom ili nekom inovacijom svoj položaj poboljša, pa nema nikakvog računa da se trudi i troši ionako iscrpljenu snagu.
Kazniti ga zbog nerada jedva mogu više nego što su ga kaznili robijaškim neradom.
Otpustiti ga s robije takođe ne mogu.
Odnosno, mogu, ali to onda neće biti kazna za njegov nerad. Biće nagrada.
Ali, kad bude izašao i zaposlio se, napolju će ga čekati ista situacija.
Radiće za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rdavo, neće osetiti.
A ni tu ga otpustiti ne mogu.
Pages
▼
Thursday, March 31, 2011
Wednesday, March 30, 2011
Egzistencijalni moral, proistekao iz stalne ugroženosti
Odmor od istorije XXXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Egzistencijalni moral, proistekao iz stalne ugroženosti i brige za opstankom
I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovd slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao. U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za — vodiče.
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije đovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.
Ako se to ne može, onda na dug rok odloži. A ako i to ne pali, odloži bar do Božića ili Velike Gospojine. (Komunisti, uistinu, počinju ličiti na nas iz davne godine 1945. Samo, onda smo mi imali Saveznike u koje smo se nadali. Oni ih danas nemaju. Isto je, međutim, tačno da smo mi s tim Saveznicima prošli jednako kao što će oni proći bez njih.)
Kad god bi zatvor zahvatio unutrašnji nemir, sledila je vest o nekoj amnestiji koja samo što nije objavljena ili bi usledio opšti preraspored osuđenika. Zabrinuti kuda će otići, s kim će novu sobu deliti, kako će pri premeštaju zabranjene stvari sakriti, kako, možda, uticati na svoj razmeštaj, robijaši su zaboravljali sve što ih je pre toga mučilo.
Zaboravljali su čak i robiju.
I time je cilj postignut.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Egzistencijalni moral, proistekao iz stalne ugroženosti i brige za opstankom
I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovd slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao. U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za — vodiče.
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije đovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.
Ako se to ne može, onda na dug rok odloži. A ako i to ne pali, odloži bar do Božića ili Velike Gospojine. (Komunisti, uistinu, počinju ličiti na nas iz davne godine 1945. Samo, onda smo mi imali Saveznike u koje smo se nadali. Oni ih danas nemaju. Isto je, međutim, tačno da smo mi s tim Saveznicima prošli jednako kao što će oni proći bez njih.)
Kad god bi zatvor zahvatio unutrašnji nemir, sledila je vest o nekoj amnestiji koja samo što nije objavljena ili bi usledio opšti preraspored osuđenika. Zabrinuti kuda će otići, s kim će novu sobu deliti, kako će pri premeštaju zabranjene stvari sakriti, kako, možda, uticati na svoj razmeštaj, robijaši su zaboravljali sve što ih je pre toga mučilo.
Zaboravljali su čak i robiju.
I time je cilj postignut.
Tuesday, March 29, 2011
Egzistencijalni moral
Odmor od istorije XXXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Egzistencijalni moral, proistekao iz stalne ugroženosti i brige za opstankom
I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovd slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao.
U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za — vodiče.
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije đovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.
Ako se to ne može, onda na dug rok odloži. A ako i to ne pali, odloži bar do Božića ili Velike Gospojine. (Komunisti, uistinu, počinju ličiti na nas iz davne godine 1945. Samo, onda smo mi imali Saveznike u koje smo se nadali. Oni ih danas nemaju. Isto je, međutim, tačno da smo mi s tim Saveznicima prošli jednako kao što će oni proći bez njih.)
Kad god bi zatvor zahvatio unutrašnji nemir, sledila je vest o nekoj amnestiji koja samo što nije objavljena ili bi usledio opšti preraspored osuđenika. Zabrinuti kuda će otići, s kim će novu sobu deliti, kako će pri premeštaju zabranjene stvari sakriti, kako, možda, uticati na svoj razmeštaj, robijaši su zaboravljali sve što ih je pre toga mučilo.
Zaboravljali su čak i robiju.
I time je cilj postignut.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Egzistencijalni moral, proistekao iz stalne ugroženosti i brige za opstankom
I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovd slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao.
U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za — vodiče.
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije đovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.
Ako se to ne može, onda na dug rok odloži. A ako i to ne pali, odloži bar do Božića ili Velike Gospojine. (Komunisti, uistinu, počinju ličiti na nas iz davne godine 1945. Samo, onda smo mi imali Saveznike u koje smo se nadali. Oni ih danas nemaju. Isto je, međutim, tačno da smo mi s tim Saveznicima prošli jednako kao što će oni proći bez njih.)
Kad god bi zatvor zahvatio unutrašnji nemir, sledila je vest o nekoj amnestiji koja samo što nije objavljena ili bi usledio opšti preraspored osuđenika. Zabrinuti kuda će otići, s kim će novu sobu deliti, kako će pri premeštaju zabranjene stvari sakriti, kako, možda, uticati na svoj razmeštaj, robijaši su zaboravljali sve što ih je pre toga mučilo.
Zaboravljali su čak i robiju.
I time je cilj postignut.
Monday, March 28, 2011
Stroga hijerarhija
Odmor od istorije XXXII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju građana
Socijalistička je sloboda —- proglašena najvišom dostupnom čoveku — kombinovana od neprimenljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode primenjene i sveopšte kontrole tog “oslobađajućeg” procesa.
Kada bi se idealna sloboda dala prikazati u formi građevine, ova bi morala imati što manje zidova, što šire prozore, nijedna vrata zabravljena, najbrže komunikacije iz prostorije u prostoriju i slobodna, voluminozna dvorišta. U građevini socijalističke slobode zidovi su debeli i neprobojni, pro- zori uski i zaštićeni rešetkama, sva vrata uvek zaključana, komunikacije lavirintske, duge, zamršene i zamračene, a dvorišta tesna i neprohodna.
Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor.
U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. (Drugi je sreća, a o trećem nećemo.)
U socijalističkoj slobodi, pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume. One su, sposobnosti recimo, ponekad dobro došle, ako postoje, a ponekad i nisu. (Sposobnost u društvu zasnovanom na nesposobnostima nije vrlina.)
Ali obavezne nisu nikad. Na robiji, takođe, jedina robijaška sposobnost koja se ceni, odanost upravama (zvaničnoj i nezvaničnoj) zamenjuje sve druge i možda bolje kriterijume. Funkcije su pristupačne samo ljudima koji ovu odanost mogu praktično dokazati. Razlika je jedino u tome što je u zatvoru hijerarhija dvostruka, zatvorenička i policijska, a na socijalističkoj slobodi samo je jedna, partijska, a policijska je tek pomoćna.
Ako vas ikad budu upoznali s vanpartijcem koji je, posle prestanka dosadne potrebe da pred svetom igramo normalnu zajednicu, igrao bilo koju ulogu u funkcionisanju zemlje, republike, okruga, grada, kvarta, ulice, bilo čega, odmah mu uzmite ime.
Ako se usteže, nagovorite ga da vam ga poveri, jer sad, možda, za to nije raspoložen. Trebaće istoriji ovog naroda kao izuzetak, bez koga ni u pravilo da su sve komunisti držali, da komunisti sve drže, i da sve misle držati, ne bi niko poverovao.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju građana
Socijalistička je sloboda —- proglašena najvišom dostupnom čoveku — kombinovana od neprimenljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode primenjene i sveopšte kontrole tog “oslobađajućeg” procesa.
Kada bi se idealna sloboda dala prikazati u formi građevine, ova bi morala imati što manje zidova, što šire prozore, nijedna vrata zabravljena, najbrže komunikacije iz prostorije u prostoriju i slobodna, voluminozna dvorišta. U građevini socijalističke slobode zidovi su debeli i neprobojni, pro- zori uski i zaštićeni rešetkama, sva vrata uvek zaključana, komunikacije lavirintske, duge, zamršene i zamračene, a dvorišta tesna i neprohodna.
Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor.
U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. (Drugi je sreća, a o trećem nećemo.)
U socijalističkoj slobodi, pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume. One su, sposobnosti recimo, ponekad dobro došle, ako postoje, a ponekad i nisu. (Sposobnost u društvu zasnovanom na nesposobnostima nije vrlina.)
Ali obavezne nisu nikad. Na robiji, takođe, jedina robijaška sposobnost koja se ceni, odanost upravama (zvaničnoj i nezvaničnoj) zamenjuje sve druge i možda bolje kriterijume. Funkcije su pristupačne samo ljudima koji ovu odanost mogu praktično dokazati. Razlika je jedino u tome što je u zatvoru hijerarhija dvostruka, zatvorenička i policijska, a na socijalističkoj slobodi samo je jedna, partijska, a policijska je tek pomoćna.
Ako vas ikad budu upoznali s vanpartijcem koji je, posle prestanka dosadne potrebe da pred svetom igramo normalnu zajednicu, igrao bilo koju ulogu u funkcionisanju zemlje, republike, okruga, grada, kvarta, ulice, bilo čega, odmah mu uzmite ime.
Ako se usteže, nagovorite ga da vam ga poveri, jer sad, možda, za to nije raspoložen. Trebaće istoriji ovog naroda kao izuzetak, bez koga ni u pravilo da su sve komunisti držali, da komunisti sve drže, i da sve misle držati, ne bi niko poverovao.
Sunday, March 27, 2011
Tutorski karakter
Odmor od istorije XXXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Tutorski karakter društvene filosofije
Partizani su u Beograd ušli kao sveta misija usrećitelja čovečanstva, zaneseni, revni učitelji — naoružani puškama. Njihove su akademske toge bile — uniforme. Njihova ideologija — nauka koja je s verskim žarom propovedala mistiku istorijske neizbežnosti. Njihova istina bila je u volji (uz mnogo organizacije), njihova volja u veri, a vera u — zabludi.
Udžbenici im behu nekoliko dela Marxa, Engelsa, Lenjina i Staljina — uz ratne govore Josipa Broza — ali i nešto više: ispravno osećanje opšte nepravde, praćeno, nažalost, nesposobnošću da joj se fiksira pravi uzrok. Njihovi školski dnevnici bili su — građanske karakteristike, sastavljane kao dostave. Nastavni metod — najpre batina, potom ucena, najzad korupcija. Cilj učenja i Učenja — socijalistički preobražaj društva.
Život je postao velika škola budućnosti.
Svi su nešto učili, opismenjavali se, pohađali večernje kurseve, pevali po horovima, gimnasticirali po bivšim sokolanama, skakali u kozaračkom kolu folklornih društava, sastavljali rodoljubive pesme, glumili u amaterskim dramama, obrazovali se iz Borbe, a ne Politike, koja je, uprkos naprednim tradicijama, tek odnedavna postala zvanično komunističko glasilo.
Oni koji to nisu činili, bili su, ili po zatvorima, ili su zatvor čekali, ili su ga tek zasluživali, ili su se nadali da će ih zatvora sačuvati nešto Treće, što se spremalo oko Božića, do Velike Gospojine najdalje.
Vladajuća doktrina imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svudaprisutna, sveobuhvatna. I uvek nadahnuta narodnim dobrom i brigom za čoveka koji je bio njena “najveća vrednost”, pa se valjda zato toliko i rabila.
Ono što, ubrzo posle stupanja na izdržavanje kazne, shvatate — ali se tome ni do njenog kraja nećete načuditi — je činjenica da se njen najnesnosniji deo ne sastoji u iskrenom naporu vlasti da vas kazni, nego u, takođe iskrenom, trudu da vas prevaspita.
Ovaj drugi trud je čak i iskreniji. Jer, kad Uprava zatvora obavlja svoje redovne, nekim propisima ipak oivičene, dužnosti, pa vas na osnovu njih kažnjava, ona to radi nekako usput, rutinski, rekao bih i bezvoljno. Ali kad vas ona, u licu UDB-e, vaspitavati krene, i realizujući funkciju kazne u socijalizmu, propisanu odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova zemlje, stane preobraćati u “poštenog građanina”, svake apatije nestaje.
Osećate da za njih, u tom trenutku, nema od vas na svetu ništa važnije. Da ste vi, u tom trenutku, za njih jedini čovek na svetu. Nastradali ste ako nasednete laskanju. Svaka je odmazda lakša od te brige za vašu dušu i vašu građansku budućnost.
Socijalizam bi se lakše podneo kad ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kad bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubeđenja da je čovek žrtva okolnosti, pa prema tome izmenljiv, međutim, to ne dopušta. I tu je okrepljujući značaj robije. Tamo vas kažnjavaju, tamo vas i prevaspitavaju, ali ne traže da im se divite.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Tutorski karakter društvene filosofije
Partizani su u Beograd ušli kao sveta misija usrećitelja čovečanstva, zaneseni, revni učitelji — naoružani puškama. Njihove su akademske toge bile — uniforme. Njihova ideologija — nauka koja je s verskim žarom propovedala mistiku istorijske neizbežnosti. Njihova istina bila je u volji (uz mnogo organizacije), njihova volja u veri, a vera u — zabludi.
Udžbenici im behu nekoliko dela Marxa, Engelsa, Lenjina i Staljina — uz ratne govore Josipa Broza — ali i nešto više: ispravno osećanje opšte nepravde, praćeno, nažalost, nesposobnošću da joj se fiksira pravi uzrok. Njihovi školski dnevnici bili su — građanske karakteristike, sastavljane kao dostave. Nastavni metod — najpre batina, potom ucena, najzad korupcija. Cilj učenja i Učenja — socijalistički preobražaj društva.
Život je postao velika škola budućnosti.
Svi su nešto učili, opismenjavali se, pohađali večernje kurseve, pevali po horovima, gimnasticirali po bivšim sokolanama, skakali u kozaračkom kolu folklornih društava, sastavljali rodoljubive pesme, glumili u amaterskim dramama, obrazovali se iz Borbe, a ne Politike, koja je, uprkos naprednim tradicijama, tek odnedavna postala zvanično komunističko glasilo.
Oni koji to nisu činili, bili su, ili po zatvorima, ili su zatvor čekali, ili su ga tek zasluživali, ili su se nadali da će ih zatvora sačuvati nešto Treće, što se spremalo oko Božića, do Velike Gospojine najdalje.
Vladajuća doktrina imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svudaprisutna, sveobuhvatna. I uvek nadahnuta narodnim dobrom i brigom za čoveka koji je bio njena “najveća vrednost”, pa se valjda zato toliko i rabila.
Ono što, ubrzo posle stupanja na izdržavanje kazne, shvatate — ali se tome ni do njenog kraja nećete načuditi — je činjenica da se njen najnesnosniji deo ne sastoji u iskrenom naporu vlasti da vas kazni, nego u, takođe iskrenom, trudu da vas prevaspita.
Ovaj drugi trud je čak i iskreniji. Jer, kad Uprava zatvora obavlja svoje redovne, nekim propisima ipak oivičene, dužnosti, pa vas na osnovu njih kažnjava, ona to radi nekako usput, rutinski, rekao bih i bezvoljno. Ali kad vas ona, u licu UDB-e, vaspitavati krene, i realizujući funkciju kazne u socijalizmu, propisanu odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova zemlje, stane preobraćati u “poštenog građanina”, svake apatije nestaje.
Osećate da za njih, u tom trenutku, nema od vas na svetu ništa važnije. Da ste vi, u tom trenutku, za njih jedini čovek na svetu. Nastradali ste ako nasednete laskanju. Svaka je odmazda lakša od te brige za vašu dušu i vašu građansku budućnost.
Socijalizam bi se lakše podneo kad ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kad bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubeđenja da je čovek žrtva okolnosti, pa prema tome izmenljiv, međutim, to ne dopušta. I tu je okrepljujući značaj robije. Tamo vas kažnjavaju, tamo vas i prevaspitavaju, ali ne traže da im se divite.
Saturday, March 26, 2011
Disproporcija
Odmor od istorije XXX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Disproporcija između društvenih načela i prakse njihove primene
Znamo da cilj kazne nije odmazda (retribucija) za počinjeno krivično delo, već “popravka i resocijalizacija” ako je u pitanju kriminalni delikt, a kad je reč o političkom, “prevaspitavanje zatvorenika u lojalnog građanina socijalističke nam domovine”.
Ma šta o socijalizmu mislili, to zvuči savremeno i čovečno. Stvarnost robije — pri čemu ono što robuje, to je upravo ta stvarnost — videli smo, ni u kom pogledu ove ciljeve ne potvrđuje. Teški uslovi života i univerzalna represija, često van mere dopuštene Standardnim minimumom OUN, čine od zatvora fokusno mesto ljudske patnje.
Znamo, takođe, da cilj socijalizma nije despotija, no jednakost i pravda, a ipak se njegova praksa sadrži u likvidaciji i onih pretpostavki za koje se izborila toliko omražena građanska demokratija i njen tvorac — građanska klasa.
Disproporcija između načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza.
Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
I robija, kakvu sam upoznao, i socijalizam, kakav smo upoznali, ljudski su porazi. Nekada je, za mene, jedina razlika bila u tome što sam znao da se s robije kad tad izlazi, a mislio da se iz socijalizma ne izlazi nikad.
U oba sam se slučaja prevario.
Sada mi izgleda da će robija (i ona na robiji, i ova na slobodi) i socijalizam nadživeti.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Disproporcija između društvenih načela i prakse njihove primene
Znamo da cilj kazne nije odmazda (retribucija) za počinjeno krivično delo, već “popravka i resocijalizacija” ako je u pitanju kriminalni delikt, a kad je reč o političkom, “prevaspitavanje zatvorenika u lojalnog građanina socijalističke nam domovine”.
Ma šta o socijalizmu mislili, to zvuči savremeno i čovečno. Stvarnost robije — pri čemu ono što robuje, to je upravo ta stvarnost — videli smo, ni u kom pogledu ove ciljeve ne potvrđuje. Teški uslovi života i univerzalna represija, često van mere dopuštene Standardnim minimumom OUN, čine od zatvora fokusno mesto ljudske patnje.
Znamo, takođe, da cilj socijalizma nije despotija, no jednakost i pravda, a ipak se njegova praksa sadrži u likvidaciji i onih pretpostavki za koje se izborila toliko omražena građanska demokratija i njen tvorac — građanska klasa.
Disproporcija između načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza.
Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
I robija, kakvu sam upoznao, i socijalizam, kakav smo upoznali, ljudski su porazi. Nekada je, za mene, jedina razlika bila u tome što sam znao da se s robije kad tad izlazi, a mislio da se iz socijalizma ne izlazi nikad.
U oba sam se slučaja prevario.
Sada mi izgleda da će robija (i ona na robiji, i ova na slobodi) i socijalizam nadživeti.
Friday, March 25, 2011
Opadanje simptoma civilizovanog drustva
Odmor od istorije XXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Opadanje simptoma civilizovanog drustva
Jedan od prvih upadljivih utisaka s robije je odsustvo građanskih manira, koje diktira nadzorna služba, a zatvorska ga populacija spremno, gotovo s radošću, prihvata. Nemojte se nadati da će vas vaš prvi ključar dovesti do ćelije karantina, nakloniti se i učtivo reći:
— Da li biste bili tako ljubazni da uđete?
Moj je bio negde iz Istočne Srbije, nije dobro izgovarao izvesna slova pa mi je rekao:
— Ajde, de, unjilazi!
Mnoge reči su se, iz zatvorskog rečnika, sasvim izgubile. Došlo je do izvesnog orvelijanskog uprošćavanja i reduciranja.
Do obaveznog podrazumevanja konteksta. Ono ne potiče samo iz opšte mrzovolje koja vlada među zatvorskim zidovima, već korene ima u smanjenju broja međuljudskih korelacija, tangenata, odnosa i situacija, prvom izvoru govorništva.
Mnoge se beskonačno repetiraju, pa ih je nepotrebno objašnjavati i komentarisati. Mnoge se pak odvijaju u okruženju koje svaku učtivost čini izveštačenom i smešnom.
Ni “Molim vas”, ni “Hvala”, ni “Budite ljubazni”, ne može se čuti. Nijedna fraza koja, ma kako izlišno, pa i frivolno zvučala, ljudske radnje oslobađa grubih oštrica neposredne koristi i konvencijama umekšava sebičnost motiva zbog kojih su preostale reči izgovorene, nije ovde, na robiji, imala uobičajenu građansku prođu.
Opasnost od tamničke stvarnosti nije dopuštala da se ona zaobilazi praznoslovljem, preko potrebnim slobodi da bi se podnela kao izabrana a ne naturena. Oslovljavanje sa “Vi” vrlo je retko, kod kriminalaca i omrznuto, kao pokušaj ex-gospodskih slojeva da se distanciraju od zajedničkog položaja robijaša. Kriminaki i lumpenproleteri, pripadnici nižih socijalnih klasa, tek na robiji s drugim slojevima istog društva izjednačeni, prirodno su nespremni da se te konačno postignute jednakosti, obećane još s konventskim rostrumom Francuske revolucije, notabilno, od Robespierrea, tako lako odreknu.
U njihovom odnosu prema nama, pod prinudom zatvorske solidarnosti, uvek je postojala znatna mera spontanog zadovoljstva što smo najzad u istim govnima. Poreklo njihovog insistiranja na nekonvencionalnostima, jednako je izvorima našeg “jahanja” na građanskim konvencijama u godinama odmah posle rata. Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je prosto vid našeg načelnog otpora komunizmu. Tamnički otpor kriminalaca našoj dobrovoljnoj “fiinoći”, bio je širi.
Obuhvatao je i one koji su prekjuče s vlasti pali i one što su se juče na nju popeli. Bio je i dublji. Bio je utopijski krik za ljudskom jednakošću.
Redukcija rečnika na žargon, kratkosložne rečenice i psovke, primetno je obeležje zatvorskih konverzacija.
Iste simptome građanske degradacije opažamo i na slobodi. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije — zar sada nismo svi jednaki, jesmo li, pa kada jesmo, a jesmo, zašto bi i dalje morali da se prenemažemo? — i titule “gospodin” i “gospođa” nisu izražavale poštovanje već porugu.
Nepristojnost se smatrala otvorenošću, sirovost je delovala kao neposrednost. “Ti” je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonost, a besomučno guranje po redovima zamenjivalo jednakost građanskih šansi. Nakon prvog vatrenog talasa oslobođenja od buržoaske snishodljivosti, nastalo je vreme semantičke nesigurnosti, kad su vas kasapi oslovljavali s “kolega”, u najboljem slučaju zvali “komšijom”.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Opadanje simptoma civilizovanog drustva
Jedan od prvih upadljivih utisaka s robije je odsustvo građanskih manira, koje diktira nadzorna služba, a zatvorska ga populacija spremno, gotovo s radošću, prihvata. Nemojte se nadati da će vas vaš prvi ključar dovesti do ćelije karantina, nakloniti se i učtivo reći:
— Da li biste bili tako ljubazni da uđete?
Moj je bio negde iz Istočne Srbije, nije dobro izgovarao izvesna slova pa mi je rekao:
— Ajde, de, unjilazi!
Mnoge reči su se, iz zatvorskog rečnika, sasvim izgubile. Došlo je do izvesnog orvelijanskog uprošćavanja i reduciranja.
Do obaveznog podrazumevanja konteksta. Ono ne potiče samo iz opšte mrzovolje koja vlada među zatvorskim zidovima, već korene ima u smanjenju broja međuljudskih korelacija, tangenata, odnosa i situacija, prvom izvoru govorništva.
Mnoge se beskonačno repetiraju, pa ih je nepotrebno objašnjavati i komentarisati. Mnoge se pak odvijaju u okruženju koje svaku učtivost čini izveštačenom i smešnom.
Ni “Molim vas”, ni “Hvala”, ni “Budite ljubazni”, ne može se čuti. Nijedna fraza koja, ma kako izlišno, pa i frivolno zvučala, ljudske radnje oslobađa grubih oštrica neposredne koristi i konvencijama umekšava sebičnost motiva zbog kojih su preostale reči izgovorene, nije ovde, na robiji, imala uobičajenu građansku prođu.
Opasnost od tamničke stvarnosti nije dopuštala da se ona zaobilazi praznoslovljem, preko potrebnim slobodi da bi se podnela kao izabrana a ne naturena. Oslovljavanje sa “Vi” vrlo je retko, kod kriminalaca i omrznuto, kao pokušaj ex-gospodskih slojeva da se distanciraju od zajedničkog položaja robijaša. Kriminaki i lumpenproleteri, pripadnici nižih socijalnih klasa, tek na robiji s drugim slojevima istog društva izjednačeni, prirodno su nespremni da se te konačno postignute jednakosti, obećane još s konventskim rostrumom Francuske revolucije, notabilno, od Robespierrea, tako lako odreknu.
U njihovom odnosu prema nama, pod prinudom zatvorske solidarnosti, uvek je postojala znatna mera spontanog zadovoljstva što smo najzad u istim govnima. Poreklo njihovog insistiranja na nekonvencionalnostima, jednako je izvorima našeg “jahanja” na građanskim konvencijama u godinama odmah posle rata. Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je prosto vid našeg načelnog otpora komunizmu. Tamnički otpor kriminalaca našoj dobrovoljnoj “fiinoći”, bio je širi.
Obuhvatao je i one koji su prekjuče s vlasti pali i one što su se juče na nju popeli. Bio je i dublji. Bio je utopijski krik za ljudskom jednakošću.
Redukcija rečnika na žargon, kratkosložne rečenice i psovke, primetno je obeležje zatvorskih konverzacija.
Iste simptome građanske degradacije opažamo i na slobodi. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije — zar sada nismo svi jednaki, jesmo li, pa kada jesmo, a jesmo, zašto bi i dalje morali da se prenemažemo? — i titule “gospodin” i “gospođa” nisu izražavale poštovanje već porugu.
Nepristojnost se smatrala otvorenošću, sirovost je delovala kao neposrednost. “Ti” je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonost, a besomučno guranje po redovima zamenjivalo jednakost građanskih šansi. Nakon prvog vatrenog talasa oslobođenja od buržoaske snishodljivosti, nastalo je vreme semantičke nesigurnosti, kad su vas kasapi oslovljavali s “kolega”, u najboljem slučaju zvali “komšijom”.
Thursday, March 24, 2011
Opšte siromaštvo
Odmor od istorije XXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Opšte siromaštvo iz koga je iskljucena jedino povlasčena manjina stanovništva na čelu sa državnim i partijskim (komunistickim) funkcionerima
Slika robije i slobode i tu je ista. O javnim privilegijama smo dosta govorili. No i na robiji i na slobodi postoje skrivene.
Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati. (To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad su se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.)
Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti. (Josip Broz nikada nije nosio novac.) To je isti princip po kome se pripadnici tamničke Uprave i njenih službi iz zatvorske ekonomije snabdevaju zabadava ili uz minimalnu naknadu, a od zatvorskih radionica primaju neplaćene usluge.
Autarkicna, samodovoljna privreda
Sremska je Mitrovica imala samodovoljnu privredu. Ne znam kakva je situacija, u tom pogledu, vladala po drugim našim kazamatima, ali, sudeći po nivou života, nju nije teško bilo postići.
Potrebe su bile rudimentarne, pa je i njihovo zadovoljenje bilo odgovarajuće.
Socijalistička privreda teži istom položaju. Nesposobna za konkurenciju, nepoverljiva prema inostranstvu — jer ona je uvek u nekom neprijateljskom okruženju — prinuđena je da se zatvara u vlastito tržište, koje, u odsustvu ekonomske utakmice, jedino tako može da kontroliše.
Usled slabe propulsivne moći i za robu i za rad i za kapital takva je zatvorena privreda stalno na silaznoj produkcionoj liniji, i u kakvoći i u količini proizvoda. Pijace su sve praznije, rad sve neproduktivniji, plate po učinku sve neproporcionalnije (povećavajući se u odnosu na vrednost rada ali smanjujući u odnosu na životne potrebe).
Zamiru inicijative, a preduzete se obeshrabruju hotimično, jer ovakav koncept privređivanja, bez stvarne konkurencije, ili sa “dogovornom”, sa svemoćnim državnim monopolom, skrivenim pod samoupravljačkom nebulozom, ne trpi novine, kao god što njegov politički pandan ne trpi slobode.
Jedna će novina, uspešna pogotovu, silom paradigme, neizbežno dovesti do druge, ova do treće, a onda i do sveopšteg zahteva za novinama, pa najzad i kompletnom reformom ovog besmislenog i neproduktivnog sistema. Jednako kao što će — a to pred našim očima već biva — jedna dopuštena sloboda voditi drugoj a ova do zahteva za trećom, pa onda do kompletne reforme jednog neslobodnog, moralno nezdravog i istorijski obsolescentnog režima.
Interesantno je da se debalans, a s njim i problemi, i na robiji i na slobodi, javlja tek njenim parcijalnim oslobođenjem od ove autarkije.
Do 1973. važio je u SR Srbiji zakon o samofinansiranju KP domova. (Zakon o privrednoj autarhiji, zapravo.) U Požarevcu je, na primer, ostatak od dohotka tamošnjeg preduzeća “Preporod” bio toliki da je izdržavanje celokupne populacije zatvora bilo relativno lako. “Ocenjeno je, međutim, da je rad pre svega terapeutsko sredstvo i da bi samofinansiranje KP domova bilo štetno sa stanovišta njihove osnovne funkcije, pa je zakon ukinut.” Ne znam koliko ovim razlozima treba verovati, jer mi se čine besmislenim.
U socijalizmu je rad i na slobodi socijalni lek, a ne način proizvodnje dobara. U protivnom bi tih dobara bilo znatno više. Pre bih rekao da je izvestan porast životnih uslova rad požarevačkog tamničkog preduzeća učinio nedovoljnim za izdržavanje zatvorenika, isto onako kao što povećani zahtevi slobodnog stanovništva prinuđuju zatvorene socijalističke privrede da se otvaraju prema svetu.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Opšte siromaštvo iz koga je iskljucena jedino povlasčena manjina stanovništva na čelu sa državnim i partijskim (komunistickim) funkcionerima
Slika robije i slobode i tu je ista. O javnim privilegijama smo dosta govorili. No i na robiji i na slobodi postoje skrivene.
Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati. (To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad su se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.)
Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti. (Josip Broz nikada nije nosio novac.) To je isti princip po kome se pripadnici tamničke Uprave i njenih službi iz zatvorske ekonomije snabdevaju zabadava ili uz minimalnu naknadu, a od zatvorskih radionica primaju neplaćene usluge.
Autarkicna, samodovoljna privreda
Sremska je Mitrovica imala samodovoljnu privredu. Ne znam kakva je situacija, u tom pogledu, vladala po drugim našim kazamatima, ali, sudeći po nivou života, nju nije teško bilo postići.
Potrebe su bile rudimentarne, pa je i njihovo zadovoljenje bilo odgovarajuće.
Socijalistička privreda teži istom položaju. Nesposobna za konkurenciju, nepoverljiva prema inostranstvu — jer ona je uvek u nekom neprijateljskom okruženju — prinuđena je da se zatvara u vlastito tržište, koje, u odsustvu ekonomske utakmice, jedino tako može da kontroliše.
Usled slabe propulsivne moći i za robu i za rad i za kapital takva je zatvorena privreda stalno na silaznoj produkcionoj liniji, i u kakvoći i u količini proizvoda. Pijace su sve praznije, rad sve neproduktivniji, plate po učinku sve neproporcionalnije (povećavajući se u odnosu na vrednost rada ali smanjujući u odnosu na životne potrebe).
Zamiru inicijative, a preduzete se obeshrabruju hotimično, jer ovakav koncept privređivanja, bez stvarne konkurencije, ili sa “dogovornom”, sa svemoćnim državnim monopolom, skrivenim pod samoupravljačkom nebulozom, ne trpi novine, kao god što njegov politički pandan ne trpi slobode.
Jedna će novina, uspešna pogotovu, silom paradigme, neizbežno dovesti do druge, ova do treće, a onda i do sveopšteg zahteva za novinama, pa najzad i kompletnom reformom ovog besmislenog i neproduktivnog sistema. Jednako kao što će — a to pred našim očima već biva — jedna dopuštena sloboda voditi drugoj a ova do zahteva za trećom, pa onda do kompletne reforme jednog neslobodnog, moralno nezdravog i istorijski obsolescentnog režima.
Interesantno je da se debalans, a s njim i problemi, i na robiji i na slobodi, javlja tek njenim parcijalnim oslobođenjem od ove autarkije.
Do 1973. važio je u SR Srbiji zakon o samofinansiranju KP domova. (Zakon o privrednoj autarhiji, zapravo.) U Požarevcu je, na primer, ostatak od dohotka tamošnjeg preduzeća “Preporod” bio toliki da je izdržavanje celokupne populacije zatvora bilo relativno lako. “Ocenjeno je, međutim, da je rad pre svega terapeutsko sredstvo i da bi samofinansiranje KP domova bilo štetno sa stanovišta njihove osnovne funkcije, pa je zakon ukinut.” Ne znam koliko ovim razlozima treba verovati, jer mi se čine besmislenim.
U socijalizmu je rad i na slobodi socijalni lek, a ne način proizvodnje dobara. U protivnom bi tih dobara bilo znatno više. Pre bih rekao da je izvestan porast životnih uslova rad požarevačkog tamničkog preduzeća učinio nedovoljnim za izdržavanje zatvorenika, isto onako kao što povećani zahtevi slobodnog stanovništva prinuđuju zatvorene socijalističke privrede da se otvaraju prema svetu.
Wednesday, March 23, 2011
Bedna proizvodnja
Odmor od istorije XXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Bedna proizvodnja, nizak materijalni standard i primitivna tehnologija života,
svedena na zadovoljenje primarnih potreba
Uporedili smo nisku proizvodnju robije s niskom produkcijom socijalističke slobode i tako postavili uslov za nizak materijalni standard i primitivnu tehnologiju života obe, s tim, naravno, da je on na robiji još niži. Stvar, međutim, nije u sistemu već u stepenu. Robijaškom se nivou materijalne egzistencije najviše približila Narodna Republika Rumunija s prinudnim seobama naroda, hroničnom oskudicom, ukidanjem grejanja i mnogobrojnim restrikcijama.
Na robiji je — i tu je razlika — nizak standard sastavni elemenat kazne, na slobodi je on element (nagrada) normalnog života.
Ni jedno ni drugo, naravno, ne piše u temeljnim načelima izdržavanja kazne lišenja slobode i u Ustavu izdržavanja slobodnog socijalizma.
U vašoj presudi stoji da ste osuđeni na izvestan broj godina prisilnog rada i izvestan gubitak časnih prava, a može vam se, ako ga imate, oduzeti i ordenje.
Nigde ne stoji da ćete ležati na betonu, jesti crnu vodu i biti odeveni u presovanu koprivu.
U socijalističkom Ustavu veli se, takođe, da svako ima prava na rad, ali se ne kaže i da od njega neće moći ljudski živeti, da svako ima sve slobode, ali ne i slobodu da sve iskoristi.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Bedna proizvodnja, nizak materijalni standard i primitivna tehnologija života,
svedena na zadovoljenje primarnih potreba
Uporedili smo nisku proizvodnju robije s niskom produkcijom socijalističke slobode i tako postavili uslov za nizak materijalni standard i primitivnu tehnologiju života obe, s tim, naravno, da je on na robiji još niži. Stvar, međutim, nije u sistemu već u stepenu. Robijaškom se nivou materijalne egzistencije najviše približila Narodna Republika Rumunija s prinudnim seobama naroda, hroničnom oskudicom, ukidanjem grejanja i mnogobrojnim restrikcijama.
Na robiji je — i tu je razlika — nizak standard sastavni elemenat kazne, na slobodi je on element (nagrada) normalnog života.
Ni jedno ni drugo, naravno, ne piše u temeljnim načelima izdržavanja kazne lišenja slobode i u Ustavu izdržavanja slobodnog socijalizma.
U vašoj presudi stoji da ste osuđeni na izvestan broj godina prisilnog rada i izvestan gubitak časnih prava, a može vam se, ako ga imate, oduzeti i ordenje.
Nigde ne stoji da ćete ležati na betonu, jesti crnu vodu i biti odeveni u presovanu koprivu.
U socijalističkom Ustavu veli se, takođe, da svako ima prava na rad, ali se ne kaže i da od njega neće moći ljudski živeti, da svako ima sve slobode, ali ne i slobodu da sve iskoristi.
Tuesday, March 22, 2011
Nepravedna raspodela
Odmor od istorije XXVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Nepravedna i neracionalna raspodela dobara
Manipulacioni, ergo, korupcionaški sistemi po sebi podrazumevaju sve vrste nepravdi, pa i one koja se tiče raspodele dobara. Uvek mora postojati njihov dispozicioni depo iz kojeg će se, mimo zakona i stvarnih zasluga ili potreba, deliti mito onima koji ga, takođe mimo zakona, zasluže.
U principu, nepravedna raspodela ne mora biti i neracionalna. Zavisi samo s koje je tačke gledišta uzimate. Da li vam je kriterijum javno dobro ili interes vlasti. Ako od dmgog polazite, onda je nepravda korisna, pa prema tome i racionalna, jer vam obezbeđuje podršku koju inače ne biste dobili.
I u tom pogledu nema razlike između robije i slobode. U Sremskoj Mitrovici su se izolovani intelektuaki, zaposleni da za račun Ministarstva unutrašnjih poslova slušaju inostrane radio stanice, prevode zabranjene knjige ili pišu svoje političke memoare (izveštaje UDB-i, zapravo) posebno hranili i njihovi su obroci bili i bolji i raznovrsniji.
Mogli su u svojim ćelijama kuvati kafu, a imali su privilegije i u dopisivanju s porodicama.
Funkcioneri su, posle rata, imali posebne magacine, nedostupne ostalim građanima, i slobodan pristup državnim fondovima konfiskovanog nameštaja. Izvesne od ovih privilegija nestaju tek danas ali je njihovo potpuno iskorenjivanje jedva moguće.
Te su privilegije, sada s nevericom saznajemo, podrazumevale nekontrolisano, vlasničko korišćenje tzv. “društvene svojine”, feudalno pravo zamkova i baronskih imanja na pojedinim od “suverena” darovanim teritorijama (grofovijama), pa i masovnu notornu pljačku, ne samo aktuelnog nego i istorijskog narodnog blaga.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Nepravedna i neracionalna raspodela dobara
Manipulacioni, ergo, korupcionaški sistemi po sebi podrazumevaju sve vrste nepravdi, pa i one koja se tiče raspodele dobara. Uvek mora postojati njihov dispozicioni depo iz kojeg će se, mimo zakona i stvarnih zasluga ili potreba, deliti mito onima koji ga, takođe mimo zakona, zasluže.
U principu, nepravedna raspodela ne mora biti i neracionalna. Zavisi samo s koje je tačke gledišta uzimate. Da li vam je kriterijum javno dobro ili interes vlasti. Ako od dmgog polazite, onda je nepravda korisna, pa prema tome i racionalna, jer vam obezbeđuje podršku koju inače ne biste dobili.
I u tom pogledu nema razlike između robije i slobode. U Sremskoj Mitrovici su se izolovani intelektuaki, zaposleni da za račun Ministarstva unutrašnjih poslova slušaju inostrane radio stanice, prevode zabranjene knjige ili pišu svoje političke memoare (izveštaje UDB-i, zapravo) posebno hranili i njihovi su obroci bili i bolji i raznovrsniji.
Mogli su u svojim ćelijama kuvati kafu, a imali su privilegije i u dopisivanju s porodicama.
Funkcioneri su, posle rata, imali posebne magacine, nedostupne ostalim građanima, i slobodan pristup državnim fondovima konfiskovanog nameštaja. Izvesne od ovih privilegija nestaju tek danas ali je njihovo potpuno iskorenjivanje jedva moguće.
Te su privilegije, sada s nevericom saznajemo, podrazumevale nekontrolisano, vlasničko korišćenje tzv. “društvene svojine”, feudalno pravo zamkova i baronskih imanja na pojedinim od “suverena” darovanim teritorijama (grofovijama), pa i masovnu notornu pljačku, ne samo aktuelnog nego i istorijskog narodnog blaga.
Monday, March 21, 2011
Obožavanje rada
Odmor od istorije XXV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Obožavanje rada i tome proporcionalna niska produktivnost
Sve despotije obožavaju rad. “Rad oslobađa” je krilatica tiranija. Za njih je rad dužnost, pre svega opšta i za opštost, u demokratijama potreba, pre svega lična, i za ličnost. I u Trećem rajhu i u Sovjetskom Savezu (u njegovim satelitskim kopijama, takođe) udarnička proizvodnja promovisana je svim sredstvima ne samo zato da bi se zemlja što pre iz tehnološke zaostalosti izvukla, nego da bi se njeni građani zabavili nekim realnim, na izgled dostiživim ciljem koji će im zameniti brigu za ličnu sreću i blagostanje.
Kako njegov pravi cilj nije sama proizvodnja, nije emitovanje robe već posebnog tipa građanina, građanina kao oruđa, alatke, instrumenta, ona je stalna, a pošto je stalna, i uvek temperamentna, postaje najzad ropska. I nije ropska samo zato što se obavlja za drugog (državu), ili što radnik od njenog povećanja nema nikakve osobne koristi, pa ni interesa da je uvećava, već što ga duhovno pretvara u slugu.
Tome pomaže i normiranje rada, ranokapitalistički metod povećanja produkcije, protivu kojeg su se socijalisti i komunisti s pravom bunili, ali ga odmah posle pobede i sami uveli. Ne vodeći računa o razlikama u iskustvu, fizičkoj snazi, veštini i starosti, norme su, za sve radnike iste, već samim tim postajale ropske. Ili, ako hoćete, robijaške.
Jer i na robiji je rad prisilan i normiran. Uprkos svemu, bar po mom mišljenju, on je u zatvoru lakši nego na slobodi. Na robiji prisilan rad očekujete, on za vas nije iznenađenje kao na slobodi, već ste rob, pa vam ni u tom smislu ne može nauditi kao na slobodi, gde uobražavate da ste slobodan građanin. I najzad, u tamnici, imate više šansi da ga, uz ponioć vaših drugova normiraca, izbegnete.
Na robiji ga izbegavate svesno, na slobodi često nesvesno. Ali je rezultat isti — niska produktivnost i očajna kakvoća proizvedene robe. A usput, na robiji mnogo bolesnika na poštedi, a na slobodi penzionera na ladanju.
Jedino što je uspelo je — građanin-rob.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Obožavanje rada i tome proporcionalna niska produktivnost
Sve despotije obožavaju rad. “Rad oslobađa” je krilatica tiranija. Za njih je rad dužnost, pre svega opšta i za opštost, u demokratijama potreba, pre svega lična, i za ličnost. I u Trećem rajhu i u Sovjetskom Savezu (u njegovim satelitskim kopijama, takođe) udarnička proizvodnja promovisana je svim sredstvima ne samo zato da bi se zemlja što pre iz tehnološke zaostalosti izvukla, nego da bi se njeni građani zabavili nekim realnim, na izgled dostiživim ciljem koji će im zameniti brigu za ličnu sreću i blagostanje.
Kako njegov pravi cilj nije sama proizvodnja, nije emitovanje robe već posebnog tipa građanina, građanina kao oruđa, alatke, instrumenta, ona je stalna, a pošto je stalna, i uvek temperamentna, postaje najzad ropska. I nije ropska samo zato što se obavlja za drugog (državu), ili što radnik od njenog povećanja nema nikakve osobne koristi, pa ni interesa da je uvećava, već što ga duhovno pretvara u slugu.
Tome pomaže i normiranje rada, ranokapitalistički metod povećanja produkcije, protivu kojeg su se socijalisti i komunisti s pravom bunili, ali ga odmah posle pobede i sami uveli. Ne vodeći računa o razlikama u iskustvu, fizičkoj snazi, veštini i starosti, norme su, za sve radnike iste, već samim tim postajale ropske. Ili, ako hoćete, robijaške.
Jer i na robiji je rad prisilan i normiran. Uprkos svemu, bar po mom mišljenju, on je u zatvoru lakši nego na slobodi. Na robiji prisilan rad očekujete, on za vas nije iznenađenje kao na slobodi, već ste rob, pa vam ni u tom smislu ne može nauditi kao na slobodi, gde uobražavate da ste slobodan građanin. I najzad, u tamnici, imate više šansi da ga, uz ponioć vaših drugova normiraca, izbegnete.
Na robiji ga izbegavate svesno, na slobodi često nesvesno. Ali je rezultat isti — niska produktivnost i očajna kakvoća proizvedene robe. A usput, na robiji mnogo bolesnika na poštedi, a na slobodi penzionera na ladanju.
Jedino što je uspelo je — građanin-rob.
Sunday, March 20, 2011
Sistem manipulacije
Odmor od istorije XXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Sistem manipulacije povlasticama i opsta korupcija
Vladavina terora, da bi uopšte opstala, mora biti zasnovana na saradnji građana. Kako se ona dobrovoljno ne može obezbediti, vlast se služi silom (ucenom) ili mitom (povlasticama). Baza despotije tako se širi od oligarhije prema zanemarljivo uskoj povlaščenoj manjini, koju sledi strahom pasivizirana većina, a ovu, opet zanemarljiva manjina buntovnika.
Na robiji je to podela na Upravu sa svojim službama, javno povlašćene robijaše (s potajnim cinkarošima), strahom ukroćenu zatvoreničku masu i grupicu buntovnika.
Pošto svaka manipulacija pretpostavlja korupciju (ništa se, naime, ne dobija zabadava), njen duh vlada svakom tamnicom.
Kad bi se mogla zagarantovati tajnost saradnje, kad za nju ne bi sledila odmazda, kad bi se mogao savladati zaostali građanski stid — premda je odmazda presudnija - većina bi robijaša, čak, bojim se, i u moje vreme, s Upravom kolaborirala.
To su teške reči, ali i položaj robijaški je težak. Nikad niste bili, niti ćete biti, u tako velikoj populaciji, a osećati se toliko očajnički usamljen i bespomoćan.
Dok ste pod istragom, vaš otpor nadahnjuje i krepi nada da ćete se ipak nekako izvući. Ona, premda stalnim izneveravanjem već malko oronula, deluje i na sudu. U životu je veštački održavaju bezrazložni
— ali poželjni — optimizmi porodice i advokata, ponekad i ohrabrujući primeri sličnih slučajeva, jednom negde povoljno završenih, premda niko pouzdano ne zna kada i gde. Na robiju dospevate prazni, s potpuno iscrpljenim rezervoarom otpora.
Odmah vidite da su vaši izgledi na preživljavanje skromni. Ako ne vidite sami, robijaši će vam to sa zadovoljstvom staviti do znanja. (Za sebe čuvajući bolje izglede.) Nije nikakvo čudo što se počinjete osvrtati za izvesnim podobnostima, jer opažate da ih neki zatvorenici uživaju. Za cenu, možda, još ne znate. Izvesnu ste spremni da platite, ne smatrajući je moralnim prekoračenjem. Odlučili ste da poštujete Kućni red, da budete primeran robijaš.
Uskoro ćete saznati da taj pojam ne obuhvata samo pasivno pokoravanje Kućnom redu, nego i aktivnu pornoć Upravi u njegovom održavanju. Potom ćete saznati i kakva je vrsta pomoći koja se od vas očekuje i jedina ceni. Tada počinju vaše prave dileme, a možda i vaš pad.
Sloboda se ni u tom pogledu ne razlikuje mnogo od robije. Primeran građanin jedne despotije nije onaj koji se savesno pridržava njenih i najbesmislenijih zakona i načela ponašanja, nego ko je od pomoći vlastima u njihovoj promociji. Pasivna lojalnost nije dovoljna. “Građanska ravnodušnost” je — još za jakobince bila — krivično delo. Zahteva se aktivna saradnja. Prodaja duše đavolu in extenso.
Uzmimo da ne odlazite na robiju nego u neko industrijsko preduzeće slobode ili njenu ustanovu. U njoj ćete zateći konstituisanu službenu i partijsku hijerarhiju koje će se poklapati. Vi se na svom radnom mestu možete koliko god hoćete truditi i ispoljavati izvanredne profesionalne sposobnosti, nećete napredovati ako ne zadovoljite i drugi zahtev te hijerarhije. Ako s njom aktivno ne sarađujete.
Povlastice što slede vaša je korupcionaška plata. Ali, sada na boljem položaju, i vi ste okruženi nižim činiocima čija vam pomoć treba, a koji od vas očekuju mišljenje o svom radu. Od njih ćete očekivati sve ono što su drugi od vas već dobili. Napravićete svoje korupcionaško vrzino kolo.
Tako će sistem despotije, kao i sistem robije, davati uskoro sliku kamena koji je u vodu pao i obrazovao sve šire i šire korupcionaške krugove.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Sistem manipulacije povlasticama i opsta korupcija
Vladavina terora, da bi uopšte opstala, mora biti zasnovana na saradnji građana. Kako se ona dobrovoljno ne može obezbediti, vlast se služi silom (ucenom) ili mitom (povlasticama). Baza despotije tako se širi od oligarhije prema zanemarljivo uskoj povlaščenoj manjini, koju sledi strahom pasivizirana većina, a ovu, opet zanemarljiva manjina buntovnika.
Na robiji je to podela na Upravu sa svojim službama, javno povlašćene robijaše (s potajnim cinkarošima), strahom ukroćenu zatvoreničku masu i grupicu buntovnika.
Pošto svaka manipulacija pretpostavlja korupciju (ništa se, naime, ne dobija zabadava), njen duh vlada svakom tamnicom.
Kad bi se mogla zagarantovati tajnost saradnje, kad za nju ne bi sledila odmazda, kad bi se mogao savladati zaostali građanski stid — premda je odmazda presudnija - većina bi robijaša, čak, bojim se, i u moje vreme, s Upravom kolaborirala.
To su teške reči, ali i položaj robijaški je težak. Nikad niste bili, niti ćete biti, u tako velikoj populaciji, a osećati se toliko očajnički usamljen i bespomoćan.
Dok ste pod istragom, vaš otpor nadahnjuje i krepi nada da ćete se ipak nekako izvući. Ona, premda stalnim izneveravanjem već malko oronula, deluje i na sudu. U životu je veštački održavaju bezrazložni
— ali poželjni — optimizmi porodice i advokata, ponekad i ohrabrujući primeri sličnih slučajeva, jednom negde povoljno završenih, premda niko pouzdano ne zna kada i gde. Na robiju dospevate prazni, s potpuno iscrpljenim rezervoarom otpora.
Odmah vidite da su vaši izgledi na preživljavanje skromni. Ako ne vidite sami, robijaši će vam to sa zadovoljstvom staviti do znanja. (Za sebe čuvajući bolje izglede.) Nije nikakvo čudo što se počinjete osvrtati za izvesnim podobnostima, jer opažate da ih neki zatvorenici uživaju. Za cenu, možda, još ne znate. Izvesnu ste spremni da platite, ne smatrajući je moralnim prekoračenjem. Odlučili ste da poštujete Kućni red, da budete primeran robijaš.
Uskoro ćete saznati da taj pojam ne obuhvata samo pasivno pokoravanje Kućnom redu, nego i aktivnu pornoć Upravi u njegovom održavanju. Potom ćete saznati i kakva je vrsta pomoći koja se od vas očekuje i jedina ceni. Tada počinju vaše prave dileme, a možda i vaš pad.
Sloboda se ni u tom pogledu ne razlikuje mnogo od robije. Primeran građanin jedne despotije nije onaj koji se savesno pridržava njenih i najbesmislenijih zakona i načela ponašanja, nego ko je od pomoći vlastima u njihovoj promociji. Pasivna lojalnost nije dovoljna. “Građanska ravnodušnost” je — još za jakobince bila — krivično delo. Zahteva se aktivna saradnja. Prodaja duše đavolu in extenso.
Uzmimo da ne odlazite na robiju nego u neko industrijsko preduzeće slobode ili njenu ustanovu. U njoj ćete zateći konstituisanu službenu i partijsku hijerarhiju koje će se poklapati. Vi se na svom radnom mestu možete koliko god hoćete truditi i ispoljavati izvanredne profesionalne sposobnosti, nećete napredovati ako ne zadovoljite i drugi zahtev te hijerarhije. Ako s njom aktivno ne sarađujete.
Povlastice što slede vaša je korupcionaška plata. Ali, sada na boljem položaju, i vi ste okruženi nižim činiocima čija vam pomoć treba, a koji od vas očekuju mišljenje o svom radu. Od njih ćete očekivati sve ono što su drugi od vas već dobili. Napravićete svoje korupcionaško vrzino kolo.
Tako će sistem despotije, kao i sistem robije, davati uskoro sliku kamena koji je u vodu pao i obrazovao sve šire i šire korupcionaške krugove.
Saturday, March 19, 2011
Drakonski zakoni
Odmor od istorije XXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Drakonski zakoni, njihova arbitrarna
zloupotreba, pravna nesigurnost i odsustvo svake pravne zaštite
O oštrini i neumoljivosti, pa i ambiguitetnoj, dvosmislenoj, širini zakona (Kućnog reda) na robiji već smo govorili, no postoji jedna juridička povlastica koju i najgori zakoni okrivljenom dopuštaju. To je tzv. pravni lek. Na presudu se na slobodi, čak i socijalističkoj, možete žaliti. Uostalom, na sudu imate advokata. (Što su oni, u moje vreme, bili bespomoćni kao i mi, ili ako se mnogo trse hapšeni, druga je stvar.) Na robiji takvih mogućnosti, takvih “lekova” nemate.
Na modrice možete, doduše, staviti mokre obloge, možete za nazeb u vlažnom podrumu nabaviti i neki od ondašnjih pseudoaspirina, ali to bi otprilike bila sva vaša pravna zaštita. Na presudu, s raporta kod Upravnika, nema apelacije.
Na slobodi je nje bilo.
Ali to je, takođe, i sva razlika između te slobode i robije.
Apelacije, naime, gotovo nikad nisu uvažavane.
Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno pravosuđe.
Da je žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog, podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote.
Boljševici su ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi ih učenici poslušno raširili po svetu.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Drakonski zakoni, njihova arbitrarna
zloupotreba, pravna nesigurnost i odsustvo svake pravne zaštite
O oštrini i neumoljivosti, pa i ambiguitetnoj, dvosmislenoj, širini zakona (Kućnog reda) na robiji već smo govorili, no postoji jedna juridička povlastica koju i najgori zakoni okrivljenom dopuštaju. To je tzv. pravni lek. Na presudu se na slobodi, čak i socijalističkoj, možete žaliti. Uostalom, na sudu imate advokata. (Što su oni, u moje vreme, bili bespomoćni kao i mi, ili ako se mnogo trse hapšeni, druga je stvar.) Na robiji takvih mogućnosti, takvih “lekova” nemate.
Na modrice možete, doduše, staviti mokre obloge, možete za nazeb u vlažnom podrumu nabaviti i neki od ondašnjih pseudoaspirina, ali to bi otprilike bila sva vaša pravna zaštita. Na presudu, s raporta kod Upravnika, nema apelacije.
Na slobodi je nje bilo.
Ali to je, takođe, i sva razlika između te slobode i robije.
Apelacije, naime, gotovo nikad nisu uvažavane.
Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno pravosuđe.
Da je žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog, podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote.
Boljševici su ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi ih učenici poslušno raširili po svetu.
Friday, March 18, 2011
Represija i teror
Odmor od istorije XXII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Represija i teror zasnovan na strogim ali ambiguitetnim zakonima i širenju straha
Upravljanje zatvorom vrši se kombinacijom represije i straha od nje. Strog Kućni red određuje oštre kazne i za najmanji prekršaj discipline. Ali njegove su klauzule neprecizne, rastresite, preširoke, te prostora ostavljaju brojnim tumačenjima i, razume se, zloupotrebama. U neodavanje dužnog poštovanja uniformisanim licima ili službenicima Doma spada i drzak odgovor i šamar. (Kako će se proceniti drskost nekog odgovora? Hoće li se uzeti u obzir samo reči ili i ton kojim su izgovorene? U šta spadaju gestovi? Lakat ili rogovi, na primer?) Osećaj represije pojačavaju drugi zatvorski rituali: upotreba broja mesto imena, stalno prebrojavanje, koje se, usled grešaka, otegne i satima vas na mrazu drži (leti se, začudo, mnogo manje u računu greši); špijuniranje kroz ćelijsku “bušu”, dok ste, recimo, na kibli; iznenadni pretresi, vršeni nepažljivo, u kojima vam strada lična imovina; kasapljenje paketa primljenih od kuće; cenzorsko kasapljenje pisama u oba pravca; grubost ključara; ponižavajući stav pri “mrtvim” šetnjama; prenatrpanost soba; zajednička kupanja i vršenja nužde itd., itd., itd., ...
Isti mehanizmi vladaju realsocijalističkom slobodom. Sve primedbe koje su se imale na snage reda i poretka oborenih eksploatatorskih režima, na policijsko nasilje i nepravične zakone, na zavisnost sudova od političke moći, zaboravljene su odmah posle pobede. Uspostavljen je Lenjinov poredak nevezanosti za zakon, trajno privremenog ili privremeno trajnog karaktera — kako hoćete — s Lascisovom preambulom o “naslednoj klasnoj krivici”.
“Narodni neprijatelji” progonili su se s podjednakom žestinom kao i narodni neprijatelji da bi se, najzad, prešlo i na “narodne prijatelje”. Krivični kriterijumi su enormno prošireni, zahvaljujući nepreciznim zakonima, sličnim robijaškom Kućnom redu, a kad ni oni dovoljni nisu bili, jednostavno su se kršili ili zaobilazili.
Eklatantan uzrok pravno nedopuštene širine je i znameniti čl. 133 našeg Krivičnog zakonika. On glasi:
“1. Ko napisom, letkom, crtežom, govorom ili na drugi način” (Podvukao B. P.), “poziva ili podstiče na obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi, na protivustavnu promenu socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja, na razbijanje bratstva, jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti, na svrgavanje organa društvenog samoupravljanja ili vlasti ili njihovih izvršnih organa, na otpor prema odlukama nadležnih organa vlasti i samoupravljanja koje su od značaja za zaštitu i razvoj socijalističkih samoupravnih odnosa, bezbednost ili odbranu zemlje, ili zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike u zemlji, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.”
“2. Ko delo iz stava 1 ovog člana učini uz pomoć ili pod uticajem iz inostranstva, kazniće se zatvorom najmanje” (podvukao B. P.) “tri godine.”
“3. Ko vrši upućivanje ili prebacivanje agitatora ili propagandnog materljala na teritoriju SFRJ radi vršenja dela iz stava 1 ovog člana, kazniće se zatvorom najmanje” (primedba B. P.) “jednu godinu.”
“4. Ko u nameri rasturanja izrađuje ili umnožava neprijateljski propagandni materijal ili ko ovaj materijal drži iako zna da je namenjen rasturanju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.”
Iako niste pravnik neće vam izmaći elefantijazična širina ovog člana koji, mimo ilegalnih organizacija, špijunaže i terorizma, obuhvata gotovo sve druge političke radnje. Način vršenja dela nemoguće je, na osnovu Zakonika, definisati, jer, pored taksativno nabrojanih, predviđa i druge načine, koje u međuvremenu ne opisuje. Navodi se “napis, letak, crtež i govor”, ali se dodatkom “i na drugi način” ceo zakon pretvara u slobodnu interpretaciju organa tužilaštva, kao što se dogodilo u nedavnoj aferi Opačić, gde je u takve “druge načine” ubrojan i — gest rukom.
(Pri čemu gest nije bio čak ni uvredljiv.) Od toga do inkriminacije čistog mišljenja nije daleko. Kad se propisuje kazna za ova dela učinjena uz pomoć inostranstva, određuje se najniža ali ne i najviša kazna. Nepreciznosti su belodane gotovo u svakoj rečenici, mogućnost za zloupotrebe neograničena.
Onda nije nikakvo čudo da statistike članu 133 Krivičnog zakonika SFRJ daju primat u represiji kao najpogodnijem sredstvu za obračun s političkim neistomišljenicima.
A kad aktuelna represija izostane, deluje strah od nje. Strah što je oštrom i proizvoljnom primenom zakona u srcima građana nastao, podgrevan je neprestanim kampanjama budnosti i otkrivanjem sve novih i novih neprijateljskih, špijunskih i saboterskih punktova.
U Duhu zakona Montesquieu je strah i strepnju uzeo kao obeležje despotija. Dodaćemo im i neizvesnost, široko polje egzistencijalne nesigurnosti, iz kojeg strah i strepnja dobijaju svoju zemaljsku hranu. Slobodu ne odlaže teror. Uvek je odlaže strah od terora. U normalnom, civilnom poretku stvari, ovakav strah se javlja samo kada ste počinili delo kažnjivo zakonom, a još niko za to ne zna. On je uvek vezan za realan razlog. U despotijama je načelan.
Plašite se za svaki slučaj. Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.
Na robiji je strah konstanta življenja. Najposle se na njega naviknete. Ali ga uvek osećate. Trbušni vam je mišić uvek napet. Čak i kad ništa kažnjivo ne radite. Znate, naime, da, po svoj prilici, drugi to rade i da ćete, ako se to otkrije, zbog njih i vi stradati.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Represija i teror zasnovan na strogim ali ambiguitetnim zakonima i širenju straha
Upravljanje zatvorom vrši se kombinacijom represije i straha od nje. Strog Kućni red određuje oštre kazne i za najmanji prekršaj discipline. Ali njegove su klauzule neprecizne, rastresite, preširoke, te prostora ostavljaju brojnim tumačenjima i, razume se, zloupotrebama. U neodavanje dužnog poštovanja uniformisanim licima ili službenicima Doma spada i drzak odgovor i šamar. (Kako će se proceniti drskost nekog odgovora? Hoće li se uzeti u obzir samo reči ili i ton kojim su izgovorene? U šta spadaju gestovi? Lakat ili rogovi, na primer?) Osećaj represije pojačavaju drugi zatvorski rituali: upotreba broja mesto imena, stalno prebrojavanje, koje se, usled grešaka, otegne i satima vas na mrazu drži (leti se, začudo, mnogo manje u računu greši); špijuniranje kroz ćelijsku “bušu”, dok ste, recimo, na kibli; iznenadni pretresi, vršeni nepažljivo, u kojima vam strada lična imovina; kasapljenje paketa primljenih od kuće; cenzorsko kasapljenje pisama u oba pravca; grubost ključara; ponižavajući stav pri “mrtvim” šetnjama; prenatrpanost soba; zajednička kupanja i vršenja nužde itd., itd., itd., ...
Isti mehanizmi vladaju realsocijalističkom slobodom. Sve primedbe koje su se imale na snage reda i poretka oborenih eksploatatorskih režima, na policijsko nasilje i nepravične zakone, na zavisnost sudova od političke moći, zaboravljene su odmah posle pobede. Uspostavljen je Lenjinov poredak nevezanosti za zakon, trajno privremenog ili privremeno trajnog karaktera — kako hoćete — s Lascisovom preambulom o “naslednoj klasnoj krivici”.
“Narodni neprijatelji” progonili su se s podjednakom žestinom kao i narodni neprijatelji da bi se, najzad, prešlo i na “narodne prijatelje”. Krivični kriterijumi su enormno prošireni, zahvaljujući nepreciznim zakonima, sličnim robijaškom Kućnom redu, a kad ni oni dovoljni nisu bili, jednostavno su se kršili ili zaobilazili.
Eklatantan uzrok pravno nedopuštene širine je i znameniti čl. 133 našeg Krivičnog zakonika. On glasi:
“1. Ko napisom, letkom, crtežom, govorom ili na drugi način” (Podvukao B. P.), “poziva ili podstiče na obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi, na protivustavnu promenu socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja, na razbijanje bratstva, jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti, na svrgavanje organa društvenog samoupravljanja ili vlasti ili njihovih izvršnih organa, na otpor prema odlukama nadležnih organa vlasti i samoupravljanja koje su od značaja za zaštitu i razvoj socijalističkih samoupravnih odnosa, bezbednost ili odbranu zemlje, ili zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike u zemlji, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.”
“2. Ko delo iz stava 1 ovog člana učini uz pomoć ili pod uticajem iz inostranstva, kazniće se zatvorom najmanje” (podvukao B. P.) “tri godine.”
“3. Ko vrši upućivanje ili prebacivanje agitatora ili propagandnog materljala na teritoriju SFRJ radi vršenja dela iz stava 1 ovog člana, kazniće se zatvorom najmanje” (primedba B. P.) “jednu godinu.”
“4. Ko u nameri rasturanja izrađuje ili umnožava neprijateljski propagandni materijal ili ko ovaj materijal drži iako zna da je namenjen rasturanju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.”
Iako niste pravnik neće vam izmaći elefantijazična širina ovog člana koji, mimo ilegalnih organizacija, špijunaže i terorizma, obuhvata gotovo sve druge političke radnje. Način vršenja dela nemoguće je, na osnovu Zakonika, definisati, jer, pored taksativno nabrojanih, predviđa i druge načine, koje u međuvremenu ne opisuje. Navodi se “napis, letak, crtež i govor”, ali se dodatkom “i na drugi način” ceo zakon pretvara u slobodnu interpretaciju organa tužilaštva, kao što se dogodilo u nedavnoj aferi Opačić, gde je u takve “druge načine” ubrojan i — gest rukom.
(Pri čemu gest nije bio čak ni uvredljiv.) Od toga do inkriminacije čistog mišljenja nije daleko. Kad se propisuje kazna za ova dela učinjena uz pomoć inostranstva, određuje se najniža ali ne i najviša kazna. Nepreciznosti su belodane gotovo u svakoj rečenici, mogućnost za zloupotrebe neograničena.
Onda nije nikakvo čudo da statistike članu 133 Krivičnog zakonika SFRJ daju primat u represiji kao najpogodnijem sredstvu za obračun s političkim neistomišljenicima.
A kad aktuelna represija izostane, deluje strah od nje. Strah što je oštrom i proizvoljnom primenom zakona u srcima građana nastao, podgrevan je neprestanim kampanjama budnosti i otkrivanjem sve novih i novih neprijateljskih, špijunskih i saboterskih punktova.
U Duhu zakona Montesquieu je strah i strepnju uzeo kao obeležje despotija. Dodaćemo im i neizvesnost, široko polje egzistencijalne nesigurnosti, iz kojeg strah i strepnja dobijaju svoju zemaljsku hranu. Slobodu ne odlaže teror. Uvek je odlaže strah od terora. U normalnom, civilnom poretku stvari, ovakav strah se javlja samo kada ste počinili delo kažnjivo zakonom, a još niko za to ne zna. On je uvek vezan za realan razlog. U despotijama je načelan.
Plašite se za svaki slučaj. Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.
Na robiji je strah konstanta življenja. Najposle se na njega naviknete. Ali ga uvek osećate. Trbušni vam je mišić uvek napet. Čak i kad ništa kažnjivo ne radite. Znate, naime, da, po svoj prilici, drugi to rade i da ćete, ako se to otkrije, zbog njih i vi stradati.
Thursday, March 17, 2011
Onemogućavanje komunikacija
Odmor od istorije XXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Onemogućavanje komunikacija sa spoljnim svetom i razmena informacija
Jedna od pretpostavki slobode je sposobnost komunikacija i razmene obaveštenja. U zatvoru je ta komunikacija zatvorenicima u potpunosti uskraćena, a informacije svedene na zvanična obaveštenja Uprave, lažne vesti o popravljanju uslova i masovnom pomilovanju, sračunate na dopingovanje zatvorenika nadom, ili su to prokrijumčarene novosti, takođe retko pouzdane.
Novine se, po pravilu, ne dopuštaju (onda nisu, sad ih ima), premda tome ne vidim razumne razloge. One ionako ne govore istinu, pa se sasvim dobro u opšti sistem laži uklapaju.
Na slobodi su vam takve komunikacije takođe onemogućene, u najboljem slučaju jako otežane, što i objašnjava zašto su u zatvor prokrijumčarene novosti takođe neistinite.
(Mi ovde govorimo o idealnoj državi realsocijalizma, ali se svi ovi elementi zapažaju u svakoj od njenih nedovršenih i nesavršenih istorijskih projekcija.) Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i partijskih agitprop službi, gde doživljavaju pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije. Kao što vas na robiji teše skorom amnestijom — koja je već potpisana, samo još nije obnarodovana, ili tek što potpisana nije — na slobodi vam neprestano obećavaju povećanje standarda ili nove građanske olakšice.
Što od takvih informacija dobijate nije ni surogat istine. (Istina se i ne traži. Traži se zadovoljenje psihološke javne potrebe ili potrebe upravljanja.) Stoga su informacije izopačene, nepouzdane, ukratko — neupotrebljive. Sve zajedno stvoriće, posle izvesnog vremena, naopaku predstavu spoljnog sveta, u koju će, najzad, i mnogi građani poverovati.
Predstava tog (slobodnog) sveta, gledanog kroz zatvorske rešetke, potpuno je pogrešna, delom blagodareći naopakim informacijama, delom zahvaljujući naopakom stanju svesti samih robijaša. U svemu isto tako kriva i neupotrebljiva kako je bila naša predstava o inostranstvu dok u njega nismo masovno pušteni.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
Onemogućavanje komunikacija sa spoljnim svetom i razmena informacija
Jedna od pretpostavki slobode je sposobnost komunikacija i razmene obaveštenja. U zatvoru je ta komunikacija zatvorenicima u potpunosti uskraćena, a informacije svedene na zvanična obaveštenja Uprave, lažne vesti o popravljanju uslova i masovnom pomilovanju, sračunate na dopingovanje zatvorenika nadom, ili su to prokrijumčarene novosti, takođe retko pouzdane.
Novine se, po pravilu, ne dopuštaju (onda nisu, sad ih ima), premda tome ne vidim razumne razloge. One ionako ne govore istinu, pa se sasvim dobro u opšti sistem laži uklapaju.
Na slobodi su vam takve komunikacije takođe onemogućene, u najboljem slučaju jako otežane, što i objašnjava zašto su u zatvor prokrijumčarene novosti takođe neistinite.
(Mi ovde govorimo o idealnoj državi realsocijalizma, ali se svi ovi elementi zapažaju u svakoj od njenih nedovršenih i nesavršenih istorijskih projekcija.) Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i partijskih agitprop službi, gde doživljavaju pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije. Kao što vas na robiji teše skorom amnestijom — koja je već potpisana, samo još nije obnarodovana, ili tek što potpisana nije — na slobodi vam neprestano obećavaju povećanje standarda ili nove građanske olakšice.
Što od takvih informacija dobijate nije ni surogat istine. (Istina se i ne traži. Traži se zadovoljenje psihološke javne potrebe ili potrebe upravljanja.) Stoga su informacije izopačene, nepouzdane, ukratko — neupotrebljive. Sve zajedno stvoriće, posle izvesnog vremena, naopaku predstavu spoljnog sveta, u koju će, najzad, i mnogi građani poverovati.
Predstava tog (slobodnog) sveta, gledanog kroz zatvorske rešetke, potpuno je pogrešna, delom blagodareći naopakim informacijama, delom zahvaljujući naopakom stanju svesti samih robijaša. U svemu isto tako kriva i neupotrebljiva kako je bila naša predstava o inostranstvu dok u njega nismo masovno pušteni.
Wednesday, March 16, 2011
Zatvorske karakteristike
Odmor od istorije XXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
ZATVORSKE KARAKTERISTIKE SOCIJALISTIČKE SLOBODE
Sveopšta kontrola populacije
Osnovni zadatak tamnice je, pored kazne, i upravo zbog te kazne, sprečavanje zatvorenika u bekstvu. Cela je arhitektura robijašnice tome zadatku podređena. Ona je, najpre, okružena visokim, debelim zidom, po čijoj je ivici posuto staklo ili podignuta dodatna mreža (ponegde napojena strujom visokog napona). Zidovi su obezbeđeni stražarskim tornjevima s uvek budnom naoružanom stražom, kojoj je naređeno da bez upozorenja puca na svakoga ko bez ovlašćenja prelazi zatvorske “granice”. Zatvorenici se više puta preko dana prebrojavaju, i drže zaključani, najpre po zgradama, potom i po skupnim sobama ili ćelijama. Dalja se kontrola vrši preko špijunki, naročitih otvora na sobnim vratima. Pretresi su redovni, temeljni, uvek iznenadni. Opasni primerci osuđenika drže se po samicama i pod pojačanom kontrolom.
Povrh svega, za tajni nadzor koriste se “svesniji robijaši”, čiji je zadatak da Upravi dojavljuju sve što drže da bi ovu interesovalo, a ovu interesuje — sve. Sistem međusobnog dostavljanja u znatnoj meri doprinosi čvrstini zvanične kontrole, kako aktuelnim dejstvom, tako i preventivnim strahom od informatora.
A kakvu sliku, u tom pogledu, pruža realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda?
Ona je pod punom i potpunom kontrolom državnih organa, potpomognutih Partijom i odozgo indukovanim strahom građana. Arhitektura takve države podudara se sa arhitekturom robijašnice. Njene su granice, kao granice koncentracionog logora, pomno čuvane, a negde su, kao u slučaju Berlinskog zida, dobile i uočljive konture “specijalnih zatvora”.
Iz njih je, kao i iz “tamnica visoke sigurnosti”, bekstvo nemoguće ili bar teško izvodljivo. Izlaze jedino službenici države i izvesni robijaši-slobodnjaci, koji su vlast nečim zadužili ili su sasvim bezopasni. Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera, drže se u strahu i pokornosti. U tome, kao ni u zatvoru, ne učestvuje samo država sa svojim organima. Stvoren je sistem međusobne građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom, kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom mestu.
Osećaj privatnosti lagano se gubi kao i u zatvoru. Čovek se i kad je sam ponaša kao da je na javnom mestu i da se na njega motri. (Možda se i motri?) Ako sam nije, a želi nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u kući. Najzad i kad je u inostranstvu. (Svi su moji posetioci, prvih dana, u mojoj londonskcj kući spuštali glas kad god su na režim imali neku primedbu.) Iskusan robijaš neće drukčije postupati ni u zatvoru. Ni kad je na slobodi, njegovom inostranstvu.
Premda brojna, razvijena, bezobzirna više nego umešna, državna kontrola nije toliko široka i uspešna koliko se zamišlja. Njene realne moći do nerealnih proporcija uvećava strah. Na taj se strah računa da dovrši posao pacifikacije građanstva što ga redovne službe same ne mogu obaviti. Zato se on na sve načine podstiče. Šire se glasovi o njenim neverovatnim poduhvatima, iniciraju legende, svakom se dovršenom poduhvatu daje fabulozan i fabulirajući publicitet.
I strah se širi. Osnovni uslov za vladavinu “naoružane” despotske manjine je stvoren.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
ZATVORSKE KARAKTERISTIKE SOCIJALISTIČKE SLOBODE
Sveopšta kontrola populacije
Osnovni zadatak tamnice je, pored kazne, i upravo zbog te kazne, sprečavanje zatvorenika u bekstvu. Cela je arhitektura robijašnice tome zadatku podređena. Ona je, najpre, okružena visokim, debelim zidom, po čijoj je ivici posuto staklo ili podignuta dodatna mreža (ponegde napojena strujom visokog napona). Zidovi su obezbeđeni stražarskim tornjevima s uvek budnom naoružanom stražom, kojoj je naređeno da bez upozorenja puca na svakoga ko bez ovlašćenja prelazi zatvorske “granice”. Zatvorenici se više puta preko dana prebrojavaju, i drže zaključani, najpre po zgradama, potom i po skupnim sobama ili ćelijama. Dalja se kontrola vrši preko špijunki, naročitih otvora na sobnim vratima. Pretresi su redovni, temeljni, uvek iznenadni. Opasni primerci osuđenika drže se po samicama i pod pojačanom kontrolom.
Povrh svega, za tajni nadzor koriste se “svesniji robijaši”, čiji je zadatak da Upravi dojavljuju sve što drže da bi ovu interesovalo, a ovu interesuje — sve. Sistem međusobnog dostavljanja u znatnoj meri doprinosi čvrstini zvanične kontrole, kako aktuelnim dejstvom, tako i preventivnim strahom od informatora.
A kakvu sliku, u tom pogledu, pruža realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda?
Ona je pod punom i potpunom kontrolom državnih organa, potpomognutih Partijom i odozgo indukovanim strahom građana. Arhitektura takve države podudara se sa arhitekturom robijašnice. Njene su granice, kao granice koncentracionog logora, pomno čuvane, a negde su, kao u slučaju Berlinskog zida, dobile i uočljive konture “specijalnih zatvora”.
Iz njih je, kao i iz “tamnica visoke sigurnosti”, bekstvo nemoguće ili bar teško izvodljivo. Izlaze jedino službenici države i izvesni robijaši-slobodnjaci, koji su vlast nečim zadužili ili su sasvim bezopasni. Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera, drže se u strahu i pokornosti. U tome, kao ni u zatvoru, ne učestvuje samo država sa svojim organima. Stvoren je sistem međusobne građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom, kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom mestu.
Osećaj privatnosti lagano se gubi kao i u zatvoru. Čovek se i kad je sam ponaša kao da je na javnom mestu i da se na njega motri. (Možda se i motri?) Ako sam nije, a želi nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u kući. Najzad i kad je u inostranstvu. (Svi su moji posetioci, prvih dana, u mojoj londonskcj kući spuštali glas kad god su na režim imali neku primedbu.) Iskusan robijaš neće drukčije postupati ni u zatvoru. Ni kad je na slobodi, njegovom inostranstvu.
Premda brojna, razvijena, bezobzirna više nego umešna, državna kontrola nije toliko široka i uspešna koliko se zamišlja. Njene realne moći do nerealnih proporcija uvećava strah. Na taj se strah računa da dovrši posao pacifikacije građanstva što ga redovne službe same ne mogu obaviti. Zato se on na sve načine podstiče. Šire se glasovi o njenim neverovatnim poduhvatima, iniciraju legende, svakom se dovršenom poduhvatu daje fabulozan i fabulirajući publicitet.
I strah se širi. Osnovni uslov za vladavinu “naoružane” despotske manjine je stvoren.
Tuesday, March 15, 2011
čemu dobrovoljni zatvor
Odmor od istorije XX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
ČEMU DOBROVOLJNI ZATVOR
Godine 1948. u zatvor nisam otišao dobrovoljno. Otišao sam zato što su me uhvatili. Uhvatili in flagranti u “kontrarevolucionarnoj delatnosti protiv naših naroda i narodnih vlasti, te rušenju državnog i ustavnog poretka FNRJ”. U zatvor su me, dakle, silom odveli. To je istina. Ali dobrovoljno sam stvarao antidržavnu organizaciju. To je, takođe, istina.
No i ona je nepotpuna, jer u njoj ima izvesne “povesne” prinude. Na otpor me je primorao crveni teror (predratna sintagma za nešto u što ružičasta intelektualna elita nije verovala, pre nego što ga je doživela na sopstvenoj koži, a potom mu podlegla, ili s njim, tu kožu da sačuva, zdušno sarađivala). Da nije bilo klasnog terora, ne bi bilo ni nas. Koja budala stvara ilegalne opozicione organizacije tamo gde su legalne dopuštene?
Ide li se uopšte u zatvor dobrovoljno? U načelu ne ide, kao ni u grob, no kako načela nikad ne obuhvataju celu stvarnost, u pojedinim se izuzecima može ići. U prvom se možete ubiti, u drugom hotimično počiniti nešto da bi u zatvor dospeli i odatle mučki maltretirali sanjive građanske savesti. Zimi je sirotinja išla u zatvor dobrovoljno da bi se zagrejala. (Kod nas podmukli trik nije palio, jer se zatvori nisu grejali.) Bez obzira na sezonu, mafijaši i borci za preporod čovečanstva idu ponekad u zatvor dobrovoljno da stupe u vezu s izolovanim sudeonicima iste pljačke ili iste progresivne ideje (što je, takođe ponekad, isto).
Sve su to retki, no uvek racionalni razlozi.
Kakav je bio moj kad sam se u zatvorskim uspomenama na robiju vratio? U predgovoru Godinama koje su pojeli skakavci, naslućujući nepriliku, ali ne prepoznavši u čemu će se sastojati, napisao sam: “Cak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno — opštom heroikom rata. Jer rat je, po milosti naopako shvaćene istorije i ljudske misije u njoj, nešto herojsko i kad je prljavo, besmisleno, nečovečno.
U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i konclogoru nema ničeg herojskog, i ako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je, konceptualno, sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje: u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek.”
Nisam mislio da ću o svojim robijaškim godinama ikad pisati, jer ih u režimu ideološki fundiranog, javno proklamovanog i totalitarno organizovanog policijskog terora (Lenjin & Lascis) nisam smatrao ni po dramatičnosti izuzetnim, ni po ličnom iskustvu značajnim. Pogotovu u realsocijalizmu, u kome je zatvor, u tradicionalnim građanskim okolnostima sramota, postao pouzdan način sticanja moralnog ugleda, čak kad ga u bivšem političkom zatočeniku ništa drugo ne potpomaže.
Robiju sam podneo srazmerno lako i kad je bila teška. Da li stoga što sam bio mlad (“fanatičan protivnik komunističkog fanatizma”), da li što je lakoća podnošenja kazne bila dodatan vid otpora, da li što nisam razumevao tajnu odloženog dejstva svakog dugotrajnog neprirodnog stanja, za ovu temu nije od važnosti. Tek, robiju sam lako podneo, i lako se moje skromne uloge u povesti srpskog zatvorskog društva u doba revolucije sećao.
Kriza je nastala s nedavno završenom trećom knjigom trilogije. Rutinski događaji, po sećanju obnovljeni, postali su postepeno neprijatniji nego što sam mislio da su bili, pa, možda, i nego što stvarno behu. Što je bilo samo ponižavajuće, pokazalo se mukotrpnim; što beše tek neugodno, postade teško; teško poče bivati strašno; strašno se pretvorilo u nepodnošljivo.
Izveden iz individualne u opštu, antropološku ravan, udružen sa srodnim sudbinama, zatvorski je život, s dugom i slavnom povešću od Josifove jame do Sremske Mitrovice, otkrio najednom zastrašujuću sličnost s istorijskom realizacijom jedne progresivne društvene utopije. Uspomene mi više nisu govorile o mom zatvorskom životu. Saopštavale su mi univerzalnu priču o našoj promašenoj verziji humaniteta.
Napor se nije isplatio. Bojim se da se u zatvor nije valjalo vraćati. Jedna je robija svakom čoveku dovoljna. Tim pre što je moja lakša bila od sećanja na nju. Tek sad sam odležao onu pravu i tek sad razumeo vlastitu misao iz predgovora Skakavcima:
Zatvor je preležana bolest koja nas je u život vratila s amnezijom ako nas je vratila — žive; s dobrom memorijom ako nas je ubila.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
ČEMU DOBROVOLJNI ZATVOR
Godine 1948. u zatvor nisam otišao dobrovoljno. Otišao sam zato što su me uhvatili. Uhvatili in flagranti u “kontrarevolucionarnoj delatnosti protiv naših naroda i narodnih vlasti, te rušenju državnog i ustavnog poretka FNRJ”. U zatvor su me, dakle, silom odveli. To je istina. Ali dobrovoljno sam stvarao antidržavnu organizaciju. To je, takođe, istina.
No i ona je nepotpuna, jer u njoj ima izvesne “povesne” prinude. Na otpor me je primorao crveni teror (predratna sintagma za nešto u što ružičasta intelektualna elita nije verovala, pre nego što ga je doživela na sopstvenoj koži, a potom mu podlegla, ili s njim, tu kožu da sačuva, zdušno sarađivala). Da nije bilo klasnog terora, ne bi bilo ni nas. Koja budala stvara ilegalne opozicione organizacije tamo gde su legalne dopuštene?
Ide li se uopšte u zatvor dobrovoljno? U načelu ne ide, kao ni u grob, no kako načela nikad ne obuhvataju celu stvarnost, u pojedinim se izuzecima može ići. U prvom se možete ubiti, u drugom hotimično počiniti nešto da bi u zatvor dospeli i odatle mučki maltretirali sanjive građanske savesti. Zimi je sirotinja išla u zatvor dobrovoljno da bi se zagrejala. (Kod nas podmukli trik nije palio, jer se zatvori nisu grejali.) Bez obzira na sezonu, mafijaši i borci za preporod čovečanstva idu ponekad u zatvor dobrovoljno da stupe u vezu s izolovanim sudeonicima iste pljačke ili iste progresivne ideje (što je, takođe ponekad, isto).
Sve su to retki, no uvek racionalni razlozi.
Kakav je bio moj kad sam se u zatvorskim uspomenama na robiju vratio? U predgovoru Godinama koje su pojeli skakavci, naslućujući nepriliku, ali ne prepoznavši u čemu će se sastojati, napisao sam: “Cak i najkrvavijeg rata čovek se voljnije seća nego zatvora. U ratu je čovek bio heroj, i kad nije bio. Nije možda lično, ali je bio posredno — opštom heroikom rata. Jer rat je, po milosti naopako shvaćene istorije i ljudske misije u njoj, nešto herojsko i kad je prljavo, besmisleno, nečovečno.
U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i konclogoru nema ničeg herojskog, i ako heroja izdržljivosti, časti i duševne dobrote može biti. Tu je, konceptualno, sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje: u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek.”
Nisam mislio da ću o svojim robijaškim godinama ikad pisati, jer ih u režimu ideološki fundiranog, javno proklamovanog i totalitarno organizovanog policijskog terora (Lenjin & Lascis) nisam smatrao ni po dramatičnosti izuzetnim, ni po ličnom iskustvu značajnim. Pogotovu u realsocijalizmu, u kome je zatvor, u tradicionalnim građanskim okolnostima sramota, postao pouzdan način sticanja moralnog ugleda, čak kad ga u bivšem političkom zatočeniku ništa drugo ne potpomaže.
Robiju sam podneo srazmerno lako i kad je bila teška. Da li stoga što sam bio mlad (“fanatičan protivnik komunističkog fanatizma”), da li što je lakoća podnošenja kazne bila dodatan vid otpora, da li što nisam razumevao tajnu odloženog dejstva svakog dugotrajnog neprirodnog stanja, za ovu temu nije od važnosti. Tek, robiju sam lako podneo, i lako se moje skromne uloge u povesti srpskog zatvorskog društva u doba revolucije sećao.
Kriza je nastala s nedavno završenom trećom knjigom trilogije. Rutinski događaji, po sećanju obnovljeni, postali su postepeno neprijatniji nego što sam mislio da su bili, pa, možda, i nego što stvarno behu. Što je bilo samo ponižavajuće, pokazalo se mukotrpnim; što beše tek neugodno, postade teško; teško poče bivati strašno; strašno se pretvorilo u nepodnošljivo.
Izveden iz individualne u opštu, antropološku ravan, udružen sa srodnim sudbinama, zatvorski je život, s dugom i slavnom povešću od Josifove jame do Sremske Mitrovice, otkrio najednom zastrašujuću sličnost s istorijskom realizacijom jedne progresivne društvene utopije. Uspomene mi više nisu govorile o mom zatvorskom životu. Saopštavale su mi univerzalnu priču o našoj promašenoj verziji humaniteta.
Napor se nije isplatio. Bojim se da se u zatvor nije valjalo vraćati. Jedna je robija svakom čoveku dovoljna. Tim pre što je moja lakša bila od sećanja na nju. Tek sad sam odležao onu pravu i tek sad razumeo vlastitu misao iz predgovora Skakavcima:
Zatvor je preležana bolest koja nas je u život vratila s amnezijom ako nas je vratila — žive; s dobrom memorijom ako nas je ubila.
Monday, March 14, 2011
Kratka povest pada srpske demokratije
Odmor od istorije XIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
KRATKA POVEST PADA SRPSKE DEMOKRATIJE
(OD OKTOBRA 1944. DO NOVEMBRA 1945)
Na prvoj strani prve posleratne Politike objavljen je “Prvi govor maršala Tita u slobodnom Beogradu”. „Ovdje, u Beogradu“, rekao je on, „živeo je najveći izdajnik srpskog naroda, Nedić. Ovdje su se zajedno s njemačkim okupatorom kovali planovi kako da se istrjebe najbolji sinovi srpskog naroda. (...) Ovdje u Beogradu izdajnik Draža Mihajlović kovao je planove i brusio četničke kame. (...) Odavde iz Beograda treba da zrače one ideje-vodilje koje su nas nosile kroz ove teške dane, ideja bratstva i jedinstva i ideja velike i srećnije Jugoslavije“. Bez obzira na kovanje izdajničkih planova i brušenje izdajničkih kama, izjava vodećeg komuniste obećavala je srećniju Jugoslaviju. Da vidimo kako je ona, prema štampi pobednika, prošla u empirijskoj izvedbi. Interesuju nas samo tri polja od kojih zavisi funkcionisanje demokratije i njenih institucija: narodno predstavništvo sa višestranačkim sistemom, nezavisno sudstvo i slobodna štampa.
Saznajemo takođe za “Sastanak maršala Tita sa dr Šubašićem” u cilju formiranja jedinstvene vlade i počinjemo, odbacujući predrasude i sumnje, verovati da će od datog obećanja možda nešto i biti. Redakcija lista nam, pridražujući se opštoj pacifikaciji, čak saopštava da: „Bez mržnje (. . .) ali s budnošću prema svakoj klici zla, Politika stupa u nov život“. Ne volimo reč “budnost”, ali je razumemo. Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste.
Na trećoj je zajednička izjava general-lajtnanta Koče Popovića i Peka Dapčevića — prema razneženom komentatoru, toliko zajednička “da je sa- svim svejedno ko koju reč izgovara” — da pravda obuhvata osvetu, pravda uključuje osvetu. I samo ovo malko kvari umiriteljnu idilu prednjih strana. Čitamo takođe “Pozdrav građana Beograda maršalu Staljinu.” (Živio najveći borac za oslobođenje svih porobljenih naroda Josif Visarionović Staljin!) Živio! I ja bih voleo da je — živio i da više ne živi.
Prva sudska, za sada preliminarna vest, obaveštava nas da je Komisija za ispitivanje ratnih zločina u Jugoslaviji uputila Centralnoj državnoj komisiji jednu listu ...
Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju buduću Evropu, i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti. Ovog puta gospodin Churchill je u Donjem domu dao opširnu izjavu o Moskovskoj konferenciji. U svojoj izjavi britanski premijer posvetio je naročitu pažnju Balkanu i Jugoslaviji. Izjava je engleski jasna: “Mi postupamo zajednički u našim odnosima sa kraljevskom jugoslovenskom vladom pod predsedništvom dr Šubašića i s maršalom Titom i mi smo ih zajedničkom porukom pozvali da se zajedno okupe. (...) Potrebno je da se vodi zajednička politika na ovom zamršenom području.” Zamršenom, razume se, i zbog toga što su izvesne konce našeg istorijskog klupčeta oni u rukama držali.
Javlja se i prva ispravka. Prema jučerašnjem broju maršal Tito je na Banjici rekao: Mi smo spremni da sada sjedinimo sve snage koje predstavljaju vrijednost za našu zemlju, nove snage, koje žele, koje iskreno žele da, isto onako kao borci Narodno-oslobodilačke vojske u borbi, pregnu na izgradnju naše zemlje. U ispravci od 29. oktobra sve je ostalo isto, osim što su nove snage izbačene.
Ostale su samo — snage. Stare što su izvele revoluciju. Nove bi, naime, mogle biti samo stare koje bi pokušale kontrarevoluciju, u najblažem slučaju “bacale nama klipove pod točkove”.
U nastavku, 12. novembra, i u cilju jačanja “zajedničkog fronta”, ustanovljuje se prvi Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. On če, veli se, suditi za one zločine i prestupe protiv nacionalne časti koji se ne mogu kvalifikovati kao veleizdaja ili kao pomaganje okupatoru u vršenju ratnih zločina. Ne kaže se zašto se tada uopšte sude, zašto se sude ako nisu ni izdajnički ni zločinački?
26. novembra, u članku “O narodnom pravosuđu”, iz pera poverenika ASNOS-a za pravosuđe druga Milovana Krdžića, prvi put se detaljnije elaborira novo shvatanje pravde s kojom ćemo se u socijalizmu suočiti. Pravosuđe mora i po svom sastavu i po svom načinu rada da odgovara volji, shvatanju i potrebama naroda (...) treba da posluži postignuću ciljeva koje je narod postavio u borbi za slobodu. (. . .) Dosadašnje pravosuđe je bilo nenarodno i protivnarodno.
Nenarodno je bilo zato što je bilo u rukama reakcionara. (...) Da prikriju svoja nasilja nad narodom, da sakriju tolike otimačine tude muke, nasilne progone, oni su iznalazili neke nemoguće formalnosti, tuđe i daleke srpskom narodu. (...) Sudstvo je po tome bilo nenarodno što je radilo protivno interesima najširih slojeva. (...) Staro pravosude bilo je sasvim formalističko, naše narodno sudstvo slobodno je od svake formalnosti. (...) Staro pravosuđe bilo je obeleženo skupim i dugotrajnim parničenjem. (. . .)
Naše je besplatno i brzo. (....) Staro sudstvo bilo je ispunjeno raznim “zamerkama”, “protivljenjima” itd. Pred našim narodnim sudovima postupak je jednostavan, kratak i brz, bez ikakvog odugovlačenja, usmen i neposredan. (. ..) Za članove narodnih sudova biraju se lica čestite i ispravne prošlosti, rodoljubi i ljudi odani NO pokretu. (...) Dakle, staro je sudstvo bilo rđavo, jer je, umesto da služi narodu, služilo pravu i pravdi, bilo je rđavo jer je bilo dugo, i, najzad, rđavo je bilo jer je bilo profesionalno a ne prosto odano NO pokretu.
15. januara održavaju se prve protestne manifestacije povodom izjave kralja Petra II, po kojoj odredba sporazuma Tito—Šubašić o neograničenoj zakonodavnoj vlasti AVNOJ-a do prve Ustavotvorne skupštine nagoveštava prenos vlasti u Jugoslaviji na jednu jedinu političku grupu. Kampanja će potrajati i raširiti se po celoj zemlji. To će biti prva kampanja novog tipa. Ona će razlikovati tri varijante po vremenu i obliku. U prvom napadi idu od rukovodstva, preko štampe, do naroda. U drugoj od naroda, preko štampe, do rukovodstva. U trećoj od štampe, preko naroda, do rukovodstva.
U ovoj najpre govori neko od vođa, potom to razrađuje skromna štampa, najzad se priređuju protestni mitinzi po preduzećima, ustanovama i konačno izlazi na ulice. 19. januara Politika izveštava da je na tu temu britanski premijer Churchill izjavio u Donjem domu: Mi nemamo nikakvog naročitog interesa u političkom režimu koji preovladava u Jugoslaviji. Međutim, pošto su kralj i jugoslovenska vlada našli utočište kod nas u vreme nemačke invazije, mi smo dobili izvesnu dužnost prema vladi i narodu. Ako budemo tako nesrećni pa ne uspemo da dobijemo pristanak kralja Petra, stvari će se razvijati tako kao da je on dao svoj pristanak. (.. .) Nije jasno zašto se pristanak traži ako se i bez njega može. Ali je jasno da gospodin Churchill za politički režim u Jugoslaviji nema više onaj naročiti interes što ga je imao 1941, kad je na vlasti bio gospodin Cvetković.
25. januara 1945. izlazi tekst sporazuma Tito— Šubašić od 2. novembra 1944. U njemu, između ostalog, stoji: Nova vlada objaviće deklaraciju koja će sadržati osnovna načela demokratskih sloboda i garantije za njihovo sprovođenje. Lična sloboda, sloboda od straha, sloboda veroispovesti i savesti, sloboda govora, štampe, zbora i udruživanja, naročito će biti naglašeni, kao i pravo vlasništva i privatne inicijative. (. . .) Sumnje koje su nas, u međuvremenu, sve većma obuzimale moraju se pred ovom odlučnošću i demokratskim strastima povući.
9. februara 1945. dobijamo iz pera profesora prava dr Jovana Đorđevića neočekivano unapređenje pojma pravosuđa, koje se tiče javne tužbe: Javni tužilac je i čuvar zakonitosti i branilac narodnih interesa. (. . .) On vrši nadzor ne samo nad poštovanjem zakona od strane građana nego i nad radom svih organa državne vlasti. Izvršni organi narodnooslobodilačkih odbora, povereništva, sudovi svili stepena, sindikati, advokati i sami istražni organi, u domašaju su njegove kontrole.
On može da ima naročiti nadzor nad administracijom zatvora i nad odlukama o pritvorima. On je u stanju da se umeša, kad to državni interesi zahtevaju, u gradanske sporove. On ima pravo da se umeša dok odluke izvršne vlasti još nisu donešene. (....) On predstavlja “oči i uši” naroda. (...) Državni je tužilac, dalde, najveći tutor i mentor demokratije koji se, kao Vrhovni demokrata, meša u sve, pa i u odluke koje još nisu donete, da bi se, jamačno, donele, kako to tužilac želi. Drug Đorđević je kasnije revno i sa istim poznavanjem stvari učestvovao u donošenju serije naših ustava, o kojima, međutim, sada, izgleda, nema naročito mišljenje.
8. marta 1945. Politika izveštava da je maršal Tito obrazovao Privremenu narodnu vladu u kojoj je mesto podpredsednika zauzeo Milan Grol. I posle čega se ona uopšte nije sastajala, verovatno iz obzirnosti da gospodinu Grolu ne bi na buržoasku jetru išla. Pridodata biografija puna je probranih fakata i uzdržane hvale. Prema njoj Grol je jedan od najpoznatijih opozicionera prema svim režimima koji su se smenjivali od 6. januara 1929. do 27. marta 1941. Ovo treba zapamtiti, jer je trebalo samo par meseci da se sva ova fakta izmene u suprotne činjenice a pohvale u psovke.
23. maja Miloš Minić prvi put piše o idejama koje ga inspirišu u vršenju visoke dužnosti javnog tužioca Srbije: Svaka fabrika, svako preduzeće, svako selo, svako veće nadleštvo, svaki narodni magacin itd. treba da izabere jednog ili više narodnih tužilaca, koji bi u slobodnim časovima, kad nisu na svom poslu, pomagali javnom tužiocu. Da prima razne tužbe, prijave, žalbe i obaveštenja o raznim slučajevima kršenja zakona i protivnarodnog rada. (. ..)
Ta veza sa masama omogućiće javnim tužiocima da razviju inicijativu narodnih masa u borbi protiv svih prekršitelja zakona koji ometaju obnovu i izgradnju naše zemlje. (....) Time se uspostavlja poštansko sanduče za dostave, za razliku od mletačkog, živo i budno. Istog dana, i bez pomoći naročitih narodnih tužilaca, izvršeno je čišćenje Beogradskog univerziteta od neprijateljskih i izdajničkih elemenata, među kojima su dr Veselin Čajkanović i dr Justin Popović.
16. jula Politika donosi govor maršala Tita u Novom Sadu. Maršal je tom prilikom rekao: Mi još nismo dovršili našu državnu zgradu. Jugoslavija još nije potpuno šlifovana kako treba. Tek mnogo kasnije, kad se doznalo za njegovu verziranost u draguljarstvu, razumeo sam upotrebu izraza “šlifovano”. Sto se tiče onog što se od nas, građana, očekuje i to je šlifovano jasno: Ništa drugo ne tražim ni od koga nego da sprovodi liniju Narodnog fronta, da sprovodi onaj program kojeg smo postavili još 1941. Ako hoće da ga sprovodi, alal mu vjera, mi ćemo ga postaviti na svako mjesto na kome će moći da koristi. To, stvarno, nije mnogo. Moraš jedino sprovoditi komunistički program iz 1941, ali si u njegovim limitima sasma slobodan.
7. avgust 1945. Danas u 5 časova po podne sa- staje se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. (...) Izvršujući odluke Krimske konferencije, danas će u AVNOJ ući i oni poslanici iz Skupštine birane 11. decembra 1938. koji se nisu kompromitovali u saradnji s okupatorom. (. ..) Broj takvih, istina, nije veliki. Ali to nije ni čudno kad se ima u vidu da je Skupštinu iz 1938. pravio Milan Stojadinović da bi kroz nju mogao da sprovede fašiziranje zemlje. (.. .) Na osnovu sporazuma sa voćstvima ovih partija u AVNOJ ulaze predstavnici Demokratske stranke, Hrvatske republikanske seljačke stranke, Saveza zemljoradnika, Samostalne demokratske stranke, Narodne seljačke stranke, Republikanske stranke, Radikalne stranke i Socijaldemokratske stranke. (. ..)
Spisak je praktično nešto manji, jer većina ovih stranaka, već u Narodnom Frontu, ispunjava minimalni zahtev Josipa Broza, i “sprovode program kojeg smo postavili još 1941.” U istom listu, stubac preko puta, na prvom Kongresu tog Narodnog fronta, Milovan Đilas kaže: Kakve je ideologije i u kakvoj će antifašističkoj organizaciji neko biti, mi komunisti nikome ne namećemo, niti ma šta u tom pogledu od nekoga tražimo. Mi smo samo zato da i druge organizacije u Frontu čine ono što i naša Partija. (Aplauz) (. . .) Ne i moj. Jer, komunisti nikome ništa ne nameću, osim dabome, da svi činimo ono što i njihova partija od, 1941!
11. avgust 1945. AVNOJ je juče proglašen za privremenu Narodnu skupštinu. (. . .) Skupština je donela Zakon o biračkim spiskovima. (Član 1. Birački spiskovi služe za verodostojno utvrđivanje biračkog prava građana.) Znam da je neobjektivno, ali se na objektivnost nisam obavezao, a i zna se šta su drugi rekli, pa ću doneti jedino izvod iz onoga što je povodom ovog opskurnog zakona rekao predstavnik demokratske grupe, potpredsednik vlade Milan Grol: Pitanje o proširenju AVNOJ-a u privremenu Narodnu skupštinu ima za sebe razlog ukoliko to proširenje ne znači samo proširenje broja nego bi značilo proširenje političke osnove koja bi obezbedila slobodnu razmenu misli u ovom domu. (. . .) Ovaj zakon kao jedan uži politički zakon koji ograničava građanska prava ne bi se mogao primiti bez prethodnog donošenja širih zakona koji ta prava obezbeđuju, jer se nikad ne sme poći od izuzetka, nego se sa izuzetcima mora završiti. (.. .) Politika zatim izveštava: Posle izjave Milana Grola prešlo se na prozivku poslanika. Poimeničnim glasanjem za zakonski predlog je glasalo 349 prisutnih poslanika, od kojih su se samo dvojica uzdržala od glasanja. Prvi posleratni izborni zakon bio je, za demokratiju, jednak procesu kopanja svežeg groba, u koji se odmah počelo legati, jer saznajemo da je, jedanaest dana kasnije, 22. avgusta 1945. Maršal Tito primio ostavku podpredsednika vlade Milana Grola.
Sahrana demokratije je počela.
23. avgusta sukob između većine i manjine se zaoštrava na predlogu Zakona o krivičnim delima protivu države. M. Pijade je u Zakonodavnom odboru izjavio: Ovaj Zakon neki žele da prikažu kao naslednika Zakona o zaštiti države. (. ..) Primedba koju je g. Milan Grol pred stranim novinarima učinio ovom zakonu, tvrdeći da on nije uperen samo protiv krivaca nego i političkih protivnika, bez osnova je i svakog opravdanja. (.. .) Ne mnogo kasnije, upravo će ovaj i ovakav Krivični zakonik poslužiti upravo u one svrhe koje je drug Pijade s onako uvređenom indignacijom poricao.
Grol će u Skupštini dopuniti kritiku rečima: U danima reakcije bio je eksploatisan pojam otadžbine i hteo se izjednačiti s pojmom režima. Treba se čuvati toga da se politički protivnici uvrste u neprijatelje i izdajnike zemlje i otadžbine. Cela je stvar bila u nameri da se, po raznim osnovama, izvesnom broju građana oduzme pravo glasa. Još je u Društvenom ugovoru Rousseau pisao: Da bi jedna volja bila opšta, nije uvek nužno da bude jednodušna, već da svi glasovi budu izbrojani. Svako formalno isključenje uništava opštost. Ali partija, zaljubljena u sebe, ne može se pomiriti s mogućnošću da svi tu strast ne dele. Zato će njeno odsustvo biti dopušteno jedino u izbornim promilima, koji i danas izazivaju smeh.
25. avgusta sledi sudar oko predloga zakona o štampi. Manjini odgovara Kardelj: Kada manjina kaže da je štampa u rukama države, ja bih podvukao jednu stvar, da postoji velika razlika između ove države i one stare države. Onu staru su u rukama imali protivnarodni slojevi (. ..). Nova Jugoslavija je izgrađena po volji širokih narodnih masa (. . .). Štampu, dakle, ne treba da štiti Zakon, nego dobra volja naroda i njegove egzekutive. Mitra Mitrović, ministar prosvete Srbije dodaje, shvata za razliku od nas inovaciju, pa veli: Prvi put naša štampa može da piše slobodno i nesmetano o onome što narodu leži na srcu. (Ali ne i o onome što njoj, štampi, na srcu leži.)
Ali šta to narodu leži na srcu? I to drugarica Mitra zna. To znači da danas može da piše o obnovi i izgradnji naše zemlje, može da piše o radu sabotera, može da piše o nedostacima rada naših narodnih vlasti (. ..). Može, dakle, da piše o programu Partije. Ali Mitra Mitrović je žena, jezik je ne drži. Mi se nikada nismo kitili frazama o čistoj demokratiji, niti smo obećavali demokratiju za sve. (.. .) Nećemo valjda dozvoliti hartiju onima koji hoće da unesu smutnju u narod (...). Ne, komunisti se, uistinu, nikad nisu kitili frazama o “čistoj” demokratiji, ali ni “prljavu” baš izrekom nisu obećavali.
Govori u ovoj debati, najčešće kontekstom, a ponekad i mitrinskim tekstom nisu slobodnoj štampi obećavali srećne dane. No, ne treba se zavaravati. Bilo je govora u povesti koji su je s istim ishodom — obećavali. Robespierre je, na primer, 11. maja 1791, u Jakobinskom klubu, rekao: Sloboda štampe mora biti bezuslovna i bezgranična, ili ona inače ne postoji. Sloboda publikacije svojih mišljenja ne može biti ništa drugo do sloboda publikacije svih raznovrsnih mišljenja. (. . .)
Cela se stvar svodi na dve reči — ili se moramo odreći slobode ili moramo pristati na savršenu slobodu. Dve godine kasnije, poslao je žbire Odbora javne bezbednosti da razbiju štampariju u kojoj je Desmoulins štampao članke nepovoljne po njega i Teror.
26. avgusta, povodom predloga Zakona o uređenju sudova, razvila se debata o laičkom i profesionalnom elementu u sudstvu. M. Minić se tom prilikom izjasnio protiv stalnih sudija pravnika. On je rekao da je većina pravnika kod nas, ako ne elemenat reakcije, ono konzervativni elemenat (...). Zato smo dobili sudije koje su od sudske materije umele da razlikuju jedino stolove od stolica.
27. avgusta, zaključujući debatu ovog zasedanja, Edvard Kardelj, pozniji univerzalni teoretičar samoupravnog socijalizma, daje opštu karakteristiku opozicije: Skupštinska se opozicija baca protiv nastojanja u izgradnji narodne vlasti upravo u trenutku kada te narodne vlasti čine najveće napore i čine najveći korak u daljnoj izgradnji demokratije u ovoj zemlji. To znači, u praksi, objektivno, da skupštinska opozicija u svom neshvatanju sadašnje situacije i momenta, smeta izgradnji te demokratije (aplauz). (.. .) Grob je iskopan, grobari s ašovima čekaju, šta kojeg vraga čeka opozicija? Što u grob ne skače. Narod i komunisti imaju prečeg posla nego da se sa njom večno preganjaju. Treba žuriti da se Jugoslavija što pre dovede do današnjeg ambisa.
29. avgust to joj na fin način i srpski narod poručuje: Konferencija NF u Zaječaru. Građani Zaječara traže ukidanje biračkog prava sadašnjem poslaniku Narodne Skupštine Iliji Stojanoviću i njegovoj porodici. Pod okupacijom oni su aktivno saradivali s Nemcima i bili u izdajničkim odredima.
21. septembar. Izgleda da je opozicija, najzad, shvatila da je umrla i da u grob valja leći, jer: Predizborna aktivnost. Političke grupe izvan Na- rodnog fronta nisu prijavile svoju saveznu kandi- datsku listu za opšte izbore 11. novembra 1945.
22. septembar. Na odustajanje građanskih stranaka od učešća u izborima, objašnjeno privilegovanim položajem KPJ i njenog Fronta, Politika u članku “Apstinencija reakcije” odgovara: Puna demokratičnost naših izbora, bez sile, bez žandara i kundaka, stajala je na raspolaganju opoziciji kao i Frontu. Što ih ona nije prihvatila, najbolji je dokaz da to nije parlamentarna opozicija, nego jedinstvo izdajničkih i nepopravljivih fašističkih ostataka — u licu crne povampirene reakcije — jedinstvo narodnih neprijatelja. U redakcijskom uvodniku prvog posleratnog broja Politika je obećala da će delovati “bez mržnje”. Sad je obećanje ispunila. Političari koji su kao nekompromitovani u Skupštinu primljeni, u međuvremenu su se kompromitovali, pa su, najednom, postali oduvek kompromitovani kao “fašistički ostaci”, siročad poraženog nacionalsocij alizma. O tome nas izveštava 28. septembra 1945. Vlada Zečević, ministar unutrašnjih poslova Savezne vlade: Milan Grol, Boka Vlajić i braća Kneževići su u inostranstvu otvoreno radili protiv narodnooslobodilačke borbe, dakle i protiv srpskog naroda (...).
Pridružuje im se i buduća žrtva, koja to još ne zna, dr Dragoljub Jovanović, narodni poslanik zemljoradničkog krika Fronta: Morate znati da je predsednik Glavnog odbora Demokratske stranke, Mihajlo Kujundžić, umro za Dražinom trpezom (. . .). Komunisti su u opelu demokratiji, naravno, najglasniji, pa 30. septembra, Milentije Popović, ministar trgovine i snabdevanja Srbije, poje: Danas svi oni izvan Fronta, ukoliko nisu zagazili u blato i izdaju, to već čine time što pokušavaju da otvore kanale za mešanje inostranstva u naš unutrašnji život.
1. oktobra je na programu „Večnaja pamjat“ Moše Pijade: Mi moramo smrdljivu lešinu reakcije maknuti s našeg puta! Sredine nema i ne može da bude! Ko ne glasa za Narodni front, taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije! Taj će glasati za zločince i koljaše! (...) Pa sad, izvolite na glasanje!
5. oktobra se u pogrebnom horu čuje i glas General-lajtnanta Aleksandra Rankovića: Dosledno stavu o apstinenciji, u glavama raznih Grolova smišljaju se i razni pakleni planovi: da se pomoću intervencije inostranstva onemoguće izbori i ukinu ti prvi put slobodnom voljom naroda doneseni zakoni (Dole reakcija!) (.. .). Pošto je on ministar unutrašnjih poslova, mora mu se verovati da je dobro obavešten. Jer kao što iz izjave proizilazi, taj zna čak i ono što je tek u glavama opozicije! A vi, na izbore izvolite! Oni su.časni i pošteni. Kao i Antonije što je kad o Brutovom poštenju govori.
8. oktobra nestrpljivom Crnogorcu Milovanu Đilasu dosta je pojanja, više ne može da čeka: Tu smo opoziciju mi tukli u ratu ne gumenim nego onim pravim čeličnim kuglicama. (...) Razbili smo te sluge okupatora zajedno s okupatorom. Metak je svakako brži od skupštinske debate, ali, nažalost, pucati se pred svetom ne može, pa se primenjuju druge mere i one 11. oktobra 1945. dovode do: Ostavke ministara Šubašića i Šuteja.
12. oktobra centralna ceremonija sahranjivanja mučki ubijene demokratije završava se s velikim “Priđite poslednjem celivanju” Josipa Broza, koji kaže: Nikakve mahinacije ne mogu nas spriječiti u izgradnji snažne Demokratske Federativne Jugoslavije.
Paralelno sa ovim centralnim pogrebom stranačke parlamentarne opozicije odvijao se i jedan sporedan, u kome je, pored već upokojenog nezavisnog sudstva, pogrebena i slobodna srpska štampa. Posle sedmog broja Grolove Demokratije, glasilo Demokratske stranke je zabranjeno. Prvi je broj izašao na beogradske ulice 27. septembra, poslednji 8. novembra 1945. Trajala je, dakle, nepunih mesec i po dana. Ali nije naprasno umrla. Hronično je bolovala od štamparske anemije — nestašice papira, “spontanog” nezadovoljstva grafičkih radnika, odbijanja kioska da je prodaju i povremenih napada na dobrovoljne kolportere, uglavnom nas, studente i učenike gimnazija. Ozbiljnije se razbolela već posle četvrtog broja.
Dobila je visoku temperaturu od 451° Farenhajta, “vatru” kako naš narod veli. Povodom toga je stručni konzilijum Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije izdao dva saopštenja. U prvom, od 19. oktobra u Politici kaže se da su: Juče, 18. ov. m. ujutru neke grupe građana, većinom omladinaca, na raznim mestima Beograda, podstaknute, a na nekim mestima izazvane od elemenata koji rade na unošenju zabune i izazivanju nereda, izvršile paljenje i cepanje lista Demokratija. (. ..)
Upozoravamo građane da ubuduće ne nasedaju raznim provokacijama, jer ovakvi postupci mogu samo da štete ugledu naše zemlje i da poremete mirne i zakonite predizbome pripreme. Drugo saopštenje izlazi u Borbi
20. oktobra i nešto je izmenjeno. Konzilijum je stao na stanovište da je uzrok vatri u samom listu, a ne izvan njega, na ulici. U njemu se kaže da su: juče (nije bilo juče, bilo je prekjuče) 18. ov. m. izvesna lica, u želji da pred neprijateljima naše zemlje stvore utisak kako u D.F. Jugoslaviji vlada neredovno stanje pokušala da spale (nisu pokušala, nego spaljivala) dnevnik (nije dnevnik nego nedeljnik) Demokratiju. Zavedeni ovom provokacijom u ovu akciju su se umešali i izvesni neodgovorni elementi. (....)
Poziva se sve gradanstvo da ne naseda ovakvim provokacijama i da ukaže punu potporu organima vlasti u gonjenju ovakvih neprijatelja naše zemlje. Bolesnik, opečeni list, odgovara u 5. broju, od 25. oktobra 1945.: Iz prvog i drugog, popravljenog izdanja ovog saopštenja ne vidi se ko je vršio paljenje, ko su izazivači, koji su izazvani, koji su provocirani a koji provokatori, i ako je intimna želja bila da se prikaže da su to bili izdavači Demokratije koji su sami sebe napadali, sebe štitili, i protv sebe držali političke govore nad listom u plamenu.
Pa ko su ti narodni neprijatelji koji žele pred svetom da nas osramote? To je isti onaj SKOJ koji će naredne godine pokušati da spaljuje ljude. Na sastanku Mesnog komiteta od 22. oktobra 1945. ocenjeno je da je SKOJ grešio u pitanju Demokratije. Mesni komitet Beograda se izjašnjavao za bojkot Grolovog lista, ali ne i za izazivanje incidenata. (.. .) Odustajanje od paljenja bilo je izlišno. Naprednu decu trebalo je pustiti da se igraju vatre. Ionako će uskoro ostati bez pruća. Pruće, doduše, nije uvek bilo od hartije. Kad smo se po beogradskim ulicama otimali o Demokratiju, u nastojanju da je spasemo, napredni omladinci su nas mudro polivali benzinom i potpaljivali. U brizi da ugasimo sebe, morali smo list njegovoj sudbini prepustiti. U međuvremenu je, na našu sreću, takođe napredni Sindikat slagača odbio da štampa list čoveka iz emigrantskog brloga spletaka, izdaje, špijunaže, zločina, karijerizma i korupcije (Milovan Đilas). Sta se, zapravo, dogodilo objasnio je J. Broz stranim novinarima:
Koliko je meni poznato radnici su stupili u štrajk. Kod nas je sloboda štrajka. Radnici su stupili u štrajk zbog toga što je taj list napao i uvrijedio sindikate. Bilo je dosta protivzakonitosti u tom listu. Radnici su smatrali da ne trebaju da štampaju taj list. Oni imaju pravo štrajka i mi nemamo ništa u to da se miješamo. Mislim da vlada nema nikakvog moralnog prava da im sugerira da oni moraju taj list da štampaju. Osim toga to dokazuje da su radnici kod nas subjekti. Oni sami mogu da utiču na izvjesne stvari. Tu se više ništa ne može izmjeniti. Može, bojim se, zar ne? Jer ovaj jubilarni nekrolog čitate u Demokratiji.
Prođimo još jednom sasvim kratko celu priču o ubistvu srpske demokratije godine 1945.
A onome ko neće u Front, ko hoće svoju partiju, poručujemo neka ide, neka je stvara, mi mu nećemo smetati. (...) Rečeno je u julu 1945.
Ja mogu da kažem u svoje ime da sam zadovoljan što imamo opoziciju. Rečeno je u avgustu 1945.
Ne mogu u našoj zemlji, drugovi i drugarice, postojati dva programa, već samo jedan — program Narodnog fronta, program izgradnje socijalizma. Mi živimo u punom jeku revolucionarnog društvenog preobražaja u našoj zemlji, a revolucija ne zna za šalu, revolucija se ne može igrati kojekakvim koncesijama i drugim stvarima. Revolucija je surova stvar (...). Rečeno je 1950.
Premda je građanski bolesnik davno umro, prvi socijalistički nekrolog mu je tek sada održan.
Ovo je drugi.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
KRATKA POVEST PADA SRPSKE DEMOKRATIJE
(OD OKTOBRA 1944. DO NOVEMBRA 1945)
Na prvoj strani prve posleratne Politike objavljen je “Prvi govor maršala Tita u slobodnom Beogradu”. „Ovdje, u Beogradu“, rekao je on, „živeo je najveći izdajnik srpskog naroda, Nedić. Ovdje su se zajedno s njemačkim okupatorom kovali planovi kako da se istrjebe najbolji sinovi srpskog naroda. (...) Ovdje u Beogradu izdajnik Draža Mihajlović kovao je planove i brusio četničke kame. (...) Odavde iz Beograda treba da zrače one ideje-vodilje koje su nas nosile kroz ove teške dane, ideja bratstva i jedinstva i ideja velike i srećnije Jugoslavije“. Bez obzira na kovanje izdajničkih planova i brušenje izdajničkih kama, izjava vodećeg komuniste obećavala je srećniju Jugoslaviju. Da vidimo kako je ona, prema štampi pobednika, prošla u empirijskoj izvedbi. Interesuju nas samo tri polja od kojih zavisi funkcionisanje demokratije i njenih institucija: narodno predstavništvo sa višestranačkim sistemom, nezavisno sudstvo i slobodna štampa.
Saznajemo takođe za “Sastanak maršala Tita sa dr Šubašićem” u cilju formiranja jedinstvene vlade i počinjemo, odbacujući predrasude i sumnje, verovati da će od datog obećanja možda nešto i biti. Redakcija lista nam, pridražujući se opštoj pacifikaciji, čak saopštava da: „Bez mržnje (. . .) ali s budnošću prema svakoj klici zla, Politika stupa u nov život“. Ne volimo reč “budnost”, ali je razumemo. Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste.
Na trećoj je zajednička izjava general-lajtnanta Koče Popovića i Peka Dapčevića — prema razneženom komentatoru, toliko zajednička “da je sa- svim svejedno ko koju reč izgovara” — da pravda obuhvata osvetu, pravda uključuje osvetu. I samo ovo malko kvari umiriteljnu idilu prednjih strana. Čitamo takođe “Pozdrav građana Beograda maršalu Staljinu.” (Živio najveći borac za oslobođenje svih porobljenih naroda Josif Visarionović Staljin!) Živio! I ja bih voleo da je — živio i da više ne živi.
Prva sudska, za sada preliminarna vest, obaveštava nas da je Komisija za ispitivanje ratnih zločina u Jugoslaviji uputila Centralnoj državnoj komisiji jednu listu ...
Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju buduću Evropu, i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti. Ovog puta gospodin Churchill je u Donjem domu dao opširnu izjavu o Moskovskoj konferenciji. U svojoj izjavi britanski premijer posvetio je naročitu pažnju Balkanu i Jugoslaviji. Izjava je engleski jasna: “Mi postupamo zajednički u našim odnosima sa kraljevskom jugoslovenskom vladom pod predsedništvom dr Šubašića i s maršalom Titom i mi smo ih zajedničkom porukom pozvali da se zajedno okupe. (...) Potrebno je da se vodi zajednička politika na ovom zamršenom području.” Zamršenom, razume se, i zbog toga što su izvesne konce našeg istorijskog klupčeta oni u rukama držali.
Javlja se i prva ispravka. Prema jučerašnjem broju maršal Tito je na Banjici rekao: Mi smo spremni da sada sjedinimo sve snage koje predstavljaju vrijednost za našu zemlju, nove snage, koje žele, koje iskreno žele da, isto onako kao borci Narodno-oslobodilačke vojske u borbi, pregnu na izgradnju naše zemlje. U ispravci od 29. oktobra sve je ostalo isto, osim što su nove snage izbačene.
Ostale su samo — snage. Stare što su izvele revoluciju. Nove bi, naime, mogle biti samo stare koje bi pokušale kontrarevoluciju, u najblažem slučaju “bacale nama klipove pod točkove”.
U nastavku, 12. novembra, i u cilju jačanja “zajedničkog fronta”, ustanovljuje se prvi Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. On če, veli se, suditi za one zločine i prestupe protiv nacionalne časti koji se ne mogu kvalifikovati kao veleizdaja ili kao pomaganje okupatoru u vršenju ratnih zločina. Ne kaže se zašto se tada uopšte sude, zašto se sude ako nisu ni izdajnički ni zločinački?
26. novembra, u članku “O narodnom pravosuđu”, iz pera poverenika ASNOS-a za pravosuđe druga Milovana Krdžića, prvi put se detaljnije elaborira novo shvatanje pravde s kojom ćemo se u socijalizmu suočiti. Pravosuđe mora i po svom sastavu i po svom načinu rada da odgovara volji, shvatanju i potrebama naroda (...) treba da posluži postignuću ciljeva koje je narod postavio u borbi za slobodu. (. . .) Dosadašnje pravosuđe je bilo nenarodno i protivnarodno.
Nenarodno je bilo zato što je bilo u rukama reakcionara. (...) Da prikriju svoja nasilja nad narodom, da sakriju tolike otimačine tude muke, nasilne progone, oni su iznalazili neke nemoguće formalnosti, tuđe i daleke srpskom narodu. (...) Sudstvo je po tome bilo nenarodno što je radilo protivno interesima najširih slojeva. (...) Staro pravosude bilo je sasvim formalističko, naše narodno sudstvo slobodno je od svake formalnosti. (...) Staro pravosuđe bilo je obeleženo skupim i dugotrajnim parničenjem. (. . .)
Naše je besplatno i brzo. (....) Staro sudstvo bilo je ispunjeno raznim “zamerkama”, “protivljenjima” itd. Pred našim narodnim sudovima postupak je jednostavan, kratak i brz, bez ikakvog odugovlačenja, usmen i neposredan. (. ..) Za članove narodnih sudova biraju se lica čestite i ispravne prošlosti, rodoljubi i ljudi odani NO pokretu. (...) Dakle, staro je sudstvo bilo rđavo, jer je, umesto da služi narodu, služilo pravu i pravdi, bilo je rđavo jer je bilo dugo, i, najzad, rđavo je bilo jer je bilo profesionalno a ne prosto odano NO pokretu.
15. januara održavaju se prve protestne manifestacije povodom izjave kralja Petra II, po kojoj odredba sporazuma Tito—Šubašić o neograničenoj zakonodavnoj vlasti AVNOJ-a do prve Ustavotvorne skupštine nagoveštava prenos vlasti u Jugoslaviji na jednu jedinu političku grupu. Kampanja će potrajati i raširiti se po celoj zemlji. To će biti prva kampanja novog tipa. Ona će razlikovati tri varijante po vremenu i obliku. U prvom napadi idu od rukovodstva, preko štampe, do naroda. U drugoj od naroda, preko štampe, do rukovodstva. U trećoj od štampe, preko naroda, do rukovodstva.
U ovoj najpre govori neko od vođa, potom to razrađuje skromna štampa, najzad se priređuju protestni mitinzi po preduzećima, ustanovama i konačno izlazi na ulice. 19. januara Politika izveštava da je na tu temu britanski premijer Churchill izjavio u Donjem domu: Mi nemamo nikakvog naročitog interesa u političkom režimu koji preovladava u Jugoslaviji. Međutim, pošto su kralj i jugoslovenska vlada našli utočište kod nas u vreme nemačke invazije, mi smo dobili izvesnu dužnost prema vladi i narodu. Ako budemo tako nesrećni pa ne uspemo da dobijemo pristanak kralja Petra, stvari će se razvijati tako kao da je on dao svoj pristanak. (.. .) Nije jasno zašto se pristanak traži ako se i bez njega može. Ali je jasno da gospodin Churchill za politički režim u Jugoslaviji nema više onaj naročiti interes što ga je imao 1941, kad je na vlasti bio gospodin Cvetković.
25. januara 1945. izlazi tekst sporazuma Tito— Šubašić od 2. novembra 1944. U njemu, između ostalog, stoji: Nova vlada objaviće deklaraciju koja će sadržati osnovna načela demokratskih sloboda i garantije za njihovo sprovođenje. Lična sloboda, sloboda od straha, sloboda veroispovesti i savesti, sloboda govora, štampe, zbora i udruživanja, naročito će biti naglašeni, kao i pravo vlasništva i privatne inicijative. (. . .) Sumnje koje su nas, u međuvremenu, sve većma obuzimale moraju se pred ovom odlučnošću i demokratskim strastima povući.
9. februara 1945. dobijamo iz pera profesora prava dr Jovana Đorđevića neočekivano unapređenje pojma pravosuđa, koje se tiče javne tužbe: Javni tužilac je i čuvar zakonitosti i branilac narodnih interesa. (. . .) On vrši nadzor ne samo nad poštovanjem zakona od strane građana nego i nad radom svih organa državne vlasti. Izvršni organi narodnooslobodilačkih odbora, povereništva, sudovi svili stepena, sindikati, advokati i sami istražni organi, u domašaju su njegove kontrole.
On može da ima naročiti nadzor nad administracijom zatvora i nad odlukama o pritvorima. On je u stanju da se umeša, kad to državni interesi zahtevaju, u gradanske sporove. On ima pravo da se umeša dok odluke izvršne vlasti još nisu donešene. (....) On predstavlja “oči i uši” naroda. (...) Državni je tužilac, dalde, najveći tutor i mentor demokratije koji se, kao Vrhovni demokrata, meša u sve, pa i u odluke koje još nisu donete, da bi se, jamačno, donele, kako to tužilac želi. Drug Đorđević je kasnije revno i sa istim poznavanjem stvari učestvovao u donošenju serije naših ustava, o kojima, međutim, sada, izgleda, nema naročito mišljenje.
8. marta 1945. Politika izveštava da je maršal Tito obrazovao Privremenu narodnu vladu u kojoj je mesto podpredsednika zauzeo Milan Grol. I posle čega se ona uopšte nije sastajala, verovatno iz obzirnosti da gospodinu Grolu ne bi na buržoasku jetru išla. Pridodata biografija puna je probranih fakata i uzdržane hvale. Prema njoj Grol je jedan od najpoznatijih opozicionera prema svim režimima koji su se smenjivali od 6. januara 1929. do 27. marta 1941. Ovo treba zapamtiti, jer je trebalo samo par meseci da se sva ova fakta izmene u suprotne činjenice a pohvale u psovke.
23. maja Miloš Minić prvi put piše o idejama koje ga inspirišu u vršenju visoke dužnosti javnog tužioca Srbije: Svaka fabrika, svako preduzeće, svako selo, svako veće nadleštvo, svaki narodni magacin itd. treba da izabere jednog ili više narodnih tužilaca, koji bi u slobodnim časovima, kad nisu na svom poslu, pomagali javnom tužiocu. Da prima razne tužbe, prijave, žalbe i obaveštenja o raznim slučajevima kršenja zakona i protivnarodnog rada. (. ..)
Ta veza sa masama omogućiće javnim tužiocima da razviju inicijativu narodnih masa u borbi protiv svih prekršitelja zakona koji ometaju obnovu i izgradnju naše zemlje. (....) Time se uspostavlja poštansko sanduče za dostave, za razliku od mletačkog, živo i budno. Istog dana, i bez pomoći naročitih narodnih tužilaca, izvršeno je čišćenje Beogradskog univerziteta od neprijateljskih i izdajničkih elemenata, među kojima su dr Veselin Čajkanović i dr Justin Popović.
16. jula Politika donosi govor maršala Tita u Novom Sadu. Maršal je tom prilikom rekao: Mi još nismo dovršili našu državnu zgradu. Jugoslavija još nije potpuno šlifovana kako treba. Tek mnogo kasnije, kad se doznalo za njegovu verziranost u draguljarstvu, razumeo sam upotrebu izraza “šlifovano”. Sto se tiče onog što se od nas, građana, očekuje i to je šlifovano jasno: Ništa drugo ne tražim ni od koga nego da sprovodi liniju Narodnog fronta, da sprovodi onaj program kojeg smo postavili još 1941. Ako hoće da ga sprovodi, alal mu vjera, mi ćemo ga postaviti na svako mjesto na kome će moći da koristi. To, stvarno, nije mnogo. Moraš jedino sprovoditi komunistički program iz 1941, ali si u njegovim limitima sasma slobodan.
7. avgust 1945. Danas u 5 časova po podne sa- staje se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije. (...) Izvršujući odluke Krimske konferencije, danas će u AVNOJ ući i oni poslanici iz Skupštine birane 11. decembra 1938. koji se nisu kompromitovali u saradnji s okupatorom. (. ..) Broj takvih, istina, nije veliki. Ali to nije ni čudno kad se ima u vidu da je Skupštinu iz 1938. pravio Milan Stojadinović da bi kroz nju mogao da sprovede fašiziranje zemlje. (.. .) Na osnovu sporazuma sa voćstvima ovih partija u AVNOJ ulaze predstavnici Demokratske stranke, Hrvatske republikanske seljačke stranke, Saveza zemljoradnika, Samostalne demokratske stranke, Narodne seljačke stranke, Republikanske stranke, Radikalne stranke i Socijaldemokratske stranke. (. ..)
Spisak je praktično nešto manji, jer većina ovih stranaka, već u Narodnom Frontu, ispunjava minimalni zahtev Josipa Broza, i “sprovode program kojeg smo postavili još 1941.” U istom listu, stubac preko puta, na prvom Kongresu tog Narodnog fronta, Milovan Đilas kaže: Kakve je ideologije i u kakvoj će antifašističkoj organizaciji neko biti, mi komunisti nikome ne namećemo, niti ma šta u tom pogledu od nekoga tražimo. Mi smo samo zato da i druge organizacije u Frontu čine ono što i naša Partija. (Aplauz) (. . .) Ne i moj. Jer, komunisti nikome ništa ne nameću, osim dabome, da svi činimo ono što i njihova partija od, 1941!
11. avgust 1945. AVNOJ je juče proglašen za privremenu Narodnu skupštinu. (. . .) Skupština je donela Zakon o biračkim spiskovima. (Član 1. Birački spiskovi služe za verodostojno utvrđivanje biračkog prava građana.) Znam da je neobjektivno, ali se na objektivnost nisam obavezao, a i zna se šta su drugi rekli, pa ću doneti jedino izvod iz onoga što je povodom ovog opskurnog zakona rekao predstavnik demokratske grupe, potpredsednik vlade Milan Grol: Pitanje o proširenju AVNOJ-a u privremenu Narodnu skupštinu ima za sebe razlog ukoliko to proširenje ne znači samo proširenje broja nego bi značilo proširenje političke osnove koja bi obezbedila slobodnu razmenu misli u ovom domu. (. . .) Ovaj zakon kao jedan uži politički zakon koji ograničava građanska prava ne bi se mogao primiti bez prethodnog donošenja širih zakona koji ta prava obezbeđuju, jer se nikad ne sme poći od izuzetka, nego se sa izuzetcima mora završiti. (.. .) Politika zatim izveštava: Posle izjave Milana Grola prešlo se na prozivku poslanika. Poimeničnim glasanjem za zakonski predlog je glasalo 349 prisutnih poslanika, od kojih su se samo dvojica uzdržala od glasanja. Prvi posleratni izborni zakon bio je, za demokratiju, jednak procesu kopanja svežeg groba, u koji se odmah počelo legati, jer saznajemo da je, jedanaest dana kasnije, 22. avgusta 1945. Maršal Tito primio ostavku podpredsednika vlade Milana Grola.
Sahrana demokratije je počela.
23. avgusta sukob između većine i manjine se zaoštrava na predlogu Zakona o krivičnim delima protivu države. M. Pijade je u Zakonodavnom odboru izjavio: Ovaj Zakon neki žele da prikažu kao naslednika Zakona o zaštiti države. (. ..) Primedba koju je g. Milan Grol pred stranim novinarima učinio ovom zakonu, tvrdeći da on nije uperen samo protiv krivaca nego i političkih protivnika, bez osnova je i svakog opravdanja. (.. .) Ne mnogo kasnije, upravo će ovaj i ovakav Krivični zakonik poslužiti upravo u one svrhe koje je drug Pijade s onako uvređenom indignacijom poricao.
Grol će u Skupštini dopuniti kritiku rečima: U danima reakcije bio je eksploatisan pojam otadžbine i hteo se izjednačiti s pojmom režima. Treba se čuvati toga da se politički protivnici uvrste u neprijatelje i izdajnike zemlje i otadžbine. Cela je stvar bila u nameri da se, po raznim osnovama, izvesnom broju građana oduzme pravo glasa. Još je u Društvenom ugovoru Rousseau pisao: Da bi jedna volja bila opšta, nije uvek nužno da bude jednodušna, već da svi glasovi budu izbrojani. Svako formalno isključenje uništava opštost. Ali partija, zaljubljena u sebe, ne može se pomiriti s mogućnošću da svi tu strast ne dele. Zato će njeno odsustvo biti dopušteno jedino u izbornim promilima, koji i danas izazivaju smeh.
25. avgusta sledi sudar oko predloga zakona o štampi. Manjini odgovara Kardelj: Kada manjina kaže da je štampa u rukama države, ja bih podvukao jednu stvar, da postoji velika razlika između ove države i one stare države. Onu staru su u rukama imali protivnarodni slojevi (. ..). Nova Jugoslavija je izgrađena po volji širokih narodnih masa (. . .). Štampu, dakle, ne treba da štiti Zakon, nego dobra volja naroda i njegove egzekutive. Mitra Mitrović, ministar prosvete Srbije dodaje, shvata za razliku od nas inovaciju, pa veli: Prvi put naša štampa može da piše slobodno i nesmetano o onome što narodu leži na srcu. (Ali ne i o onome što njoj, štampi, na srcu leži.)
Ali šta to narodu leži na srcu? I to drugarica Mitra zna. To znači da danas može da piše o obnovi i izgradnji naše zemlje, može da piše o radu sabotera, može da piše o nedostacima rada naših narodnih vlasti (. ..). Može, dakle, da piše o programu Partije. Ali Mitra Mitrović je žena, jezik je ne drži. Mi se nikada nismo kitili frazama o čistoj demokratiji, niti smo obećavali demokratiju za sve. (.. .) Nećemo valjda dozvoliti hartiju onima koji hoće da unesu smutnju u narod (...). Ne, komunisti se, uistinu, nikad nisu kitili frazama o “čistoj” demokratiji, ali ni “prljavu” baš izrekom nisu obećavali.
Govori u ovoj debati, najčešće kontekstom, a ponekad i mitrinskim tekstom nisu slobodnoj štampi obećavali srećne dane. No, ne treba se zavaravati. Bilo je govora u povesti koji su je s istim ishodom — obećavali. Robespierre je, na primer, 11. maja 1791, u Jakobinskom klubu, rekao: Sloboda štampe mora biti bezuslovna i bezgranična, ili ona inače ne postoji. Sloboda publikacije svojih mišljenja ne može biti ništa drugo do sloboda publikacije svih raznovrsnih mišljenja. (. . .)
Cela se stvar svodi na dve reči — ili se moramo odreći slobode ili moramo pristati na savršenu slobodu. Dve godine kasnije, poslao je žbire Odbora javne bezbednosti da razbiju štampariju u kojoj je Desmoulins štampao članke nepovoljne po njega i Teror.
26. avgusta, povodom predloga Zakona o uređenju sudova, razvila se debata o laičkom i profesionalnom elementu u sudstvu. M. Minić se tom prilikom izjasnio protiv stalnih sudija pravnika. On je rekao da je većina pravnika kod nas, ako ne elemenat reakcije, ono konzervativni elemenat (...). Zato smo dobili sudije koje su od sudske materije umele da razlikuju jedino stolove od stolica.
27. avgusta, zaključujući debatu ovog zasedanja, Edvard Kardelj, pozniji univerzalni teoretičar samoupravnog socijalizma, daje opštu karakteristiku opozicije: Skupštinska se opozicija baca protiv nastojanja u izgradnji narodne vlasti upravo u trenutku kada te narodne vlasti čine najveće napore i čine najveći korak u daljnoj izgradnji demokratije u ovoj zemlji. To znači, u praksi, objektivno, da skupštinska opozicija u svom neshvatanju sadašnje situacije i momenta, smeta izgradnji te demokratije (aplauz). (.. .) Grob je iskopan, grobari s ašovima čekaju, šta kojeg vraga čeka opozicija? Što u grob ne skače. Narod i komunisti imaju prečeg posla nego da se sa njom večno preganjaju. Treba žuriti da se Jugoslavija što pre dovede do današnjeg ambisa.
29. avgust to joj na fin način i srpski narod poručuje: Konferencija NF u Zaječaru. Građani Zaječara traže ukidanje biračkog prava sadašnjem poslaniku Narodne Skupštine Iliji Stojanoviću i njegovoj porodici. Pod okupacijom oni su aktivno saradivali s Nemcima i bili u izdajničkim odredima.
21. septembar. Izgleda da je opozicija, najzad, shvatila da je umrla i da u grob valja leći, jer: Predizborna aktivnost. Političke grupe izvan Na- rodnog fronta nisu prijavile svoju saveznu kandi- datsku listu za opšte izbore 11. novembra 1945.
22. septembar. Na odustajanje građanskih stranaka od učešća u izborima, objašnjeno privilegovanim položajem KPJ i njenog Fronta, Politika u članku “Apstinencija reakcije” odgovara: Puna demokratičnost naših izbora, bez sile, bez žandara i kundaka, stajala je na raspolaganju opoziciji kao i Frontu. Što ih ona nije prihvatila, najbolji je dokaz da to nije parlamentarna opozicija, nego jedinstvo izdajničkih i nepopravljivih fašističkih ostataka — u licu crne povampirene reakcije — jedinstvo narodnih neprijatelja. U redakcijskom uvodniku prvog posleratnog broja Politika je obećala da će delovati “bez mržnje”. Sad je obećanje ispunila. Političari koji su kao nekompromitovani u Skupštinu primljeni, u međuvremenu su se kompromitovali, pa su, najednom, postali oduvek kompromitovani kao “fašistički ostaci”, siročad poraženog nacionalsocij alizma. O tome nas izveštava 28. septembra 1945. Vlada Zečević, ministar unutrašnjih poslova Savezne vlade: Milan Grol, Boka Vlajić i braća Kneževići su u inostranstvu otvoreno radili protiv narodnooslobodilačke borbe, dakle i protiv srpskog naroda (...).
Pridružuje im se i buduća žrtva, koja to još ne zna, dr Dragoljub Jovanović, narodni poslanik zemljoradničkog krika Fronta: Morate znati da je predsednik Glavnog odbora Demokratske stranke, Mihajlo Kujundžić, umro za Dražinom trpezom (. . .). Komunisti su u opelu demokratiji, naravno, najglasniji, pa 30. septembra, Milentije Popović, ministar trgovine i snabdevanja Srbije, poje: Danas svi oni izvan Fronta, ukoliko nisu zagazili u blato i izdaju, to već čine time što pokušavaju da otvore kanale za mešanje inostranstva u naš unutrašnji život.
1. oktobra je na programu „Večnaja pamjat“ Moše Pijade: Mi moramo smrdljivu lešinu reakcije maknuti s našeg puta! Sredine nema i ne može da bude! Ko ne glasa za Narodni front, taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije! Taj će glasati za zločince i koljaše! (...) Pa sad, izvolite na glasanje!
5. oktobra se u pogrebnom horu čuje i glas General-lajtnanta Aleksandra Rankovića: Dosledno stavu o apstinenciji, u glavama raznih Grolova smišljaju se i razni pakleni planovi: da se pomoću intervencije inostranstva onemoguće izbori i ukinu ti prvi put slobodnom voljom naroda doneseni zakoni (Dole reakcija!) (.. .). Pošto je on ministar unutrašnjih poslova, mora mu se verovati da je dobro obavešten. Jer kao što iz izjave proizilazi, taj zna čak i ono što je tek u glavama opozicije! A vi, na izbore izvolite! Oni su.časni i pošteni. Kao i Antonije što je kad o Brutovom poštenju govori.
8. oktobra nestrpljivom Crnogorcu Milovanu Đilasu dosta je pojanja, više ne može da čeka: Tu smo opoziciju mi tukli u ratu ne gumenim nego onim pravim čeličnim kuglicama. (...) Razbili smo te sluge okupatora zajedno s okupatorom. Metak je svakako brži od skupštinske debate, ali, nažalost, pucati se pred svetom ne može, pa se primenjuju druge mere i one 11. oktobra 1945. dovode do: Ostavke ministara Šubašića i Šuteja.
12. oktobra centralna ceremonija sahranjivanja mučki ubijene demokratije završava se s velikim “Priđite poslednjem celivanju” Josipa Broza, koji kaže: Nikakve mahinacije ne mogu nas spriječiti u izgradnji snažne Demokratske Federativne Jugoslavije.
Paralelno sa ovim centralnim pogrebom stranačke parlamentarne opozicije odvijao se i jedan sporedan, u kome je, pored već upokojenog nezavisnog sudstva, pogrebena i slobodna srpska štampa. Posle sedmog broja Grolove Demokratije, glasilo Demokratske stranke je zabranjeno. Prvi je broj izašao na beogradske ulice 27. septembra, poslednji 8. novembra 1945. Trajala je, dakle, nepunih mesec i po dana. Ali nije naprasno umrla. Hronično je bolovala od štamparske anemije — nestašice papira, “spontanog” nezadovoljstva grafičkih radnika, odbijanja kioska da je prodaju i povremenih napada na dobrovoljne kolportere, uglavnom nas, studente i učenike gimnazija. Ozbiljnije se razbolela već posle četvrtog broja.
Dobila je visoku temperaturu od 451° Farenhajta, “vatru” kako naš narod veli. Povodom toga je stručni konzilijum Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije izdao dva saopštenja. U prvom, od 19. oktobra u Politici kaže se da su: Juče, 18. ov. m. ujutru neke grupe građana, većinom omladinaca, na raznim mestima Beograda, podstaknute, a na nekim mestima izazvane od elemenata koji rade na unošenju zabune i izazivanju nereda, izvršile paljenje i cepanje lista Demokratija. (. ..)
Upozoravamo građane da ubuduće ne nasedaju raznim provokacijama, jer ovakvi postupci mogu samo da štete ugledu naše zemlje i da poremete mirne i zakonite predizbome pripreme. Drugo saopštenje izlazi u Borbi
20. oktobra i nešto je izmenjeno. Konzilijum je stao na stanovište da je uzrok vatri u samom listu, a ne izvan njega, na ulici. U njemu se kaže da su: juče (nije bilo juče, bilo je prekjuče) 18. ov. m. izvesna lica, u želji da pred neprijateljima naše zemlje stvore utisak kako u D.F. Jugoslaviji vlada neredovno stanje pokušala da spale (nisu pokušala, nego spaljivala) dnevnik (nije dnevnik nego nedeljnik) Demokratiju. Zavedeni ovom provokacijom u ovu akciju su se umešali i izvesni neodgovorni elementi. (....)
Poziva se sve gradanstvo da ne naseda ovakvim provokacijama i da ukaže punu potporu organima vlasti u gonjenju ovakvih neprijatelja naše zemlje. Bolesnik, opečeni list, odgovara u 5. broju, od 25. oktobra 1945.: Iz prvog i drugog, popravljenog izdanja ovog saopštenja ne vidi se ko je vršio paljenje, ko su izazivači, koji su izazvani, koji su provocirani a koji provokatori, i ako je intimna želja bila da se prikaže da su to bili izdavači Demokratije koji su sami sebe napadali, sebe štitili, i protv sebe držali političke govore nad listom u plamenu.
Pa ko su ti narodni neprijatelji koji žele pred svetom da nas osramote? To je isti onaj SKOJ koji će naredne godine pokušati da spaljuje ljude. Na sastanku Mesnog komiteta od 22. oktobra 1945. ocenjeno je da je SKOJ grešio u pitanju Demokratije. Mesni komitet Beograda se izjašnjavao za bojkot Grolovog lista, ali ne i za izazivanje incidenata. (.. .) Odustajanje od paljenja bilo je izlišno. Naprednu decu trebalo je pustiti da se igraju vatre. Ionako će uskoro ostati bez pruća. Pruće, doduše, nije uvek bilo od hartije. Kad smo se po beogradskim ulicama otimali o Demokratiju, u nastojanju da je spasemo, napredni omladinci su nas mudro polivali benzinom i potpaljivali. U brizi da ugasimo sebe, morali smo list njegovoj sudbini prepustiti. U međuvremenu je, na našu sreću, takođe napredni Sindikat slagača odbio da štampa list čoveka iz emigrantskog brloga spletaka, izdaje, špijunaže, zločina, karijerizma i korupcije (Milovan Đilas). Sta se, zapravo, dogodilo objasnio je J. Broz stranim novinarima:
Koliko je meni poznato radnici su stupili u štrajk. Kod nas je sloboda štrajka. Radnici su stupili u štrajk zbog toga što je taj list napao i uvrijedio sindikate. Bilo je dosta protivzakonitosti u tom listu. Radnici su smatrali da ne trebaju da štampaju taj list. Oni imaju pravo štrajka i mi nemamo ništa u to da se miješamo. Mislim da vlada nema nikakvog moralnog prava da im sugerira da oni moraju taj list da štampaju. Osim toga to dokazuje da su radnici kod nas subjekti. Oni sami mogu da utiču na izvjesne stvari. Tu se više ništa ne može izmjeniti. Može, bojim se, zar ne? Jer ovaj jubilarni nekrolog čitate u Demokratiji.
Prođimo još jednom sasvim kratko celu priču o ubistvu srpske demokratije godine 1945.
A onome ko neće u Front, ko hoće svoju partiju, poručujemo neka ide, neka je stvara, mi mu nećemo smetati. (...) Rečeno je u julu 1945.
Ja mogu da kažem u svoje ime da sam zadovoljan što imamo opoziciju. Rečeno je u avgustu 1945.
Ne mogu u našoj zemlji, drugovi i drugarice, postojati dva programa, već samo jedan — program Narodnog fronta, program izgradnje socijalizma. Mi živimo u punom jeku revolucionarnog društvenog preobražaja u našoj zemlji, a revolucija ne zna za šalu, revolucija se ne može igrati kojekakvim koncesijama i drugim stvarima. Revolucija je surova stvar (...). Rečeno je 1950.
Premda je građanski bolesnik davno umro, prvi socijalistički nekrolog mu je tek sada održan.
Ovo je drugi.
Sunday, March 13, 2011
"Istočno" srpsko pitanje
Odmor od istorije XVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
„ISTOČNO" SRPSKO PITANJE I GOSPOĐA TREVISAN
“Srpsko pitanje” — naslednik istočnog pitanja, koje je povijesno mučilo Evropu, ali uvek manje-više na srpsku i balkansku štetu, ima na Zapadu nesrećan publicitet.
Tome doprinose i publicisti našeg porekla, koji su, čini se, povijest zaboravili, ili im više nije potrebna.
Među njima je i gospođa Desa Trevisan.
Ona je, u internacionalnom sustavu s g. Richardom Bassettom, kao hronični saradnik Timesa — mada nije jasno zašto je za nekoliko rečenica školskog novinarstva nužna tolika intelektualna snaga — objavila, 6. 3. 1990, esej pod apokaliptičnim naslovom “Old wounds reopen in Croatia as the Serbs demand arms” (“Stare su se rane otvorile zahtijevom Srba za oružjem”),
Ispitajmo sumarno značenje naslova s gledišta britanskog čitaoca. Bile su, izgleda, neke stare rane. Pošto se pominju Srbi i Hrvati, dosta je jasno da su rane — njihove, odnosno naše. Čije, međutim, ostavlja se nagađanju Engleza, čija je predstava o Balkanu povijesno dosta mutna. (Mutna je i naša, ali je naša i muka.)
Ono što je jasno jeste da su povijesne rane otvorili Srbi zahtevom za oružjem. Iz toga logično sledi pretpostavka da su oni i vinovnici onih aleged starih rana, ali neka to, za sada, ostane u oblasti nagađanja, koje Englezi vole, pa možda i klađenja, koje vole još više.
I sve se to dogodilo posle “a 50.000 strong demonstration by Serbian nationalists in Croatia” (“demonstracije 50.000 srpskih nacionalista u Hrvatskoj”).
Idući pasus glasi: “Vičući, dajte nam oružje, izgleda da su demonstranti namerni bili provocirati hrvatske vlasti, ali, unatoč nekoliko sati protestiranja, koje je otvaralo povijesne rane, redarstvo je ostalo pasivno.” Politička mudrost, retka inače na Balkanu, pokazala se ovog puta mudrom, iako je to isto redarstvo još nedavno nekolicinu istih Srba hapsilo, a potom sudbenim putem sudilo, zbog krivičnog dela krivog pokreta ruke. U svakom slučaju, opšte značenje ovog timskog remek-pasusa (Bassett/Trevisan) je, s gledišta britanskog čitaoca, jasno: Srbi opet prave gužvu.
(Kad su je pravili 27. marta 1941. bila je poželjna, pa i pozdravljena kao “spasavanje duše”, i to u smutno vreme kad su mudri narodi spasavali zemlju, imperiju, kesu i kasu, iznad svega živote svojih građana, a najmudriji svoju neutralnost, kojom su branili i sve ostalo. Sad više nije poželjna. Shvatam, ali se više prema tome, kao moj otac, ne ravnam.)
“Srpska je zajednica živela na Petrovoj gori vekovima.” Preludira i dalje dvojac (s kormilarom) Bassett/Trevisan. “Tokom Drugog svetskog rata bila je to partizanska tvrđava, boreći se protiv Hrvata koji su služili Pavelićevom pronacističkom režimu.” Protiv Hrvata, dakle, koji su, u međuvremenu, prema gospodinu Tuđmanu, tekućem predsedniku Hrvatske demokratske zajednice — a on je, valjda, kao bivši partizanski general obavešten — samo “slijedili povijesne težnje Hrvatskog naroda”, uzimajući, razumije se, u dužan obzir tadašnje europske čimbenike, nota bene, Hitlera i Musolinija.
(Da su nam Japanci bili susedi, morali bi poštovati i egzistenciju Togoa.) “Srbi tvrde da je više od 700 000 njihovih sunarodnika umrlo.” Kad sam ovo pročitao, morao sam priznati da je gospođa Trevisan — njoj se obraćam, jer mi je gospodin Bassett, ma ko da je, savršeno irelevantan — uspela da me potpuno izbaci iz i povijesnog i umnog koncepta. Ja sam uobražavao da je pomor Srba počeo i završen pre nego što su, upravo tim pomorom primorani, neki od njih otišli u partizane. Sad vidim da su pomoreni zato što su u partizanima bili, zato što su posle legalno izgubljenog rata ilegalno digli oružje (ono kojeg, đavo ih nosio, opet traže!).
A onda vidim i nešto još bizarnije. Sve to Srbi rade zato što tvrde da je njih 700 000 umrlo. Naravno da je umrlo. Ili ti Srbi misle večno da žive? Nije, naime, ubijeno (killed). Ne, umrlo je. Sta sad, zapravo, Srbi hoće? Da pobede prirodu ili okolnost geografije? Da nikad ne umru? Ili da ne budu ubijani zato što žive na izvesnom mestu? Verujem da i oni, ma koliko rasno tvrdoglavi, moraju pristati da umru jednom.
Ono što im se, jamačno, nije svidelo, je da pre božjeg roka budu usmrćeni. Ali sve se to iz ovog paradigmatičnog eseja ne vidi. Vidi se samo da je izvestan broj Srba umro pošto je bio u partizanima.
U idućem pasusu hvali se Hrvatska koja se obavezala (komunisti su pri tom bili izvan sebe od oduševljenja!) na slobodne izbore u roku od dva meseca, dok je Srbija — u kojoj je 3. februara 1990, bez prisustva gospođe Trevisan u novinarskom koru, u centru Beograda, osnovana opoziciona Demokratska stranka — odbila pluralizam, što znači da vam se ja sad obraćam iz zatvora.
Idući pasus delikatno prebacuje Srbima, polumilionskim učesnicima (i saučesnicima) hrvatske državnosti, nedostatak volje da uđu u mnoge novoosnovane stranke Republike, od kojih nijedna, već svojim nazivom, to načelo ne dopušta. Jer su sve prvo hrvatske, a potom, ako što preostane, sve ostalo, demokratiju podrazumevajući.
Idući pasus je, s gledišta logike, neutralan, pa je tako ostao i razuman. Gospođa Trevisan Englezima saopštava da su demonstranti aklamirali gospodina Slobodana Miloševića, vođu srpskih komunista (za sada; sutra možda stranke drugog imena, ukoliko je neko posle čudesne transformacije hrvatskih i slovenačkih komunista, i dok se Front odluči u šta će se maskirati, preostalo).
A onda kaže: “To je vodilo formiranju radikalno nacionalističke hrvatske partije, (HDZ) predvođene dr Franjom Tuđmanom.” A ja sam, povijesno uvek žalosno slabo orijentiran, držao da je bilo obrnuto. Ja sam verovao gospodinu Tuđmanu da je stranku osnovao srazmerno davno, a ne, kako sugeriše gospođa Trevisan, tek od te strašne srpske noćne nedelje, koja zvuči kao “kristalna noć”, kada je dr Tuđmanu do svečane Osnivačke skupštine ostalo jedva nekoliko dana, i to apsolutno pogrešno hronološki raspoređenih. Jer dr Tuđman je Osnivačku skupštinu HDZ održao pre srpske Petrove gore.
Kako je pri tom uspeo da bude od Srba za taj čin provociran nije rastumačeno. Držim da je publicistička intervencija gospođe Trevisan u sindrom Vremena za dr Tuđmana uvredljiva. Iz nje logično proizlazi da Hrvati svoju prvu slobodarsku akciju zahvaljuju Srbima.
U idućem pasusu uspostavlja se kompromisna ravnoteža između dr Tuđmana i gospodina Vuka Draškovića, lidera Srpske narodne obnove, oko aspiracija na teritoriju Bosne (Boznija), koja će zbog tog otimanja, a i zbog svega ostalog, verovatno, biti opet ponosna.
Pošto je naredna tri pasusa posvetila problemu dr Tuđmana kako da se od Pavelića distancira, a ostane rodoljub, gospođa Trevisan nam se opet vratila da nam poruči vrlo otvoreno i publicistički časno kako su srpski odnosi s Hrvatima pokvareni — inače su povijesno bili uvek besprekorni — posle njihove podrške Slovencima na njihovom (komunističkom) kongresu. Od onda, prema članku, i opet zahvaljujući Srbima, hrvatski komunisti portretiraju svoj futurum u smislu politike zapadno-evropskih socijal-demokratskih stranaka, a sebe konačno vide kao Evropejce.
Nas je gospođa Trevisan prepustila — čemu? Kojim “povijesnim čimbenicima”?
I čemu je sebe prepustila? Kojim čimbenicima ličnim?
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
„ISTOČNO" SRPSKO PITANJE I GOSPOĐA TREVISAN
“Srpsko pitanje” — naslednik istočnog pitanja, koje je povijesno mučilo Evropu, ali uvek manje-više na srpsku i balkansku štetu, ima na Zapadu nesrećan publicitet.
Tome doprinose i publicisti našeg porekla, koji su, čini se, povijest zaboravili, ili im više nije potrebna.
Među njima je i gospođa Desa Trevisan.
Ona je, u internacionalnom sustavu s g. Richardom Bassettom, kao hronični saradnik Timesa — mada nije jasno zašto je za nekoliko rečenica školskog novinarstva nužna tolika intelektualna snaga — objavila, 6. 3. 1990, esej pod apokaliptičnim naslovom “Old wounds reopen in Croatia as the Serbs demand arms” (“Stare su se rane otvorile zahtijevom Srba za oružjem”),
Ispitajmo sumarno značenje naslova s gledišta britanskog čitaoca. Bile su, izgleda, neke stare rane. Pošto se pominju Srbi i Hrvati, dosta je jasno da su rane — njihove, odnosno naše. Čije, međutim, ostavlja se nagađanju Engleza, čija je predstava o Balkanu povijesno dosta mutna. (Mutna je i naša, ali je naša i muka.)
Ono što je jasno jeste da su povijesne rane otvorili Srbi zahtevom za oružjem. Iz toga logično sledi pretpostavka da su oni i vinovnici onih aleged starih rana, ali neka to, za sada, ostane u oblasti nagađanja, koje Englezi vole, pa možda i klađenja, koje vole još više.
I sve se to dogodilo posle “a 50.000 strong demonstration by Serbian nationalists in Croatia” (“demonstracije 50.000 srpskih nacionalista u Hrvatskoj”).
Idući pasus glasi: “Vičući, dajte nam oružje, izgleda da su demonstranti namerni bili provocirati hrvatske vlasti, ali, unatoč nekoliko sati protestiranja, koje je otvaralo povijesne rane, redarstvo je ostalo pasivno.” Politička mudrost, retka inače na Balkanu, pokazala se ovog puta mudrom, iako je to isto redarstvo još nedavno nekolicinu istih Srba hapsilo, a potom sudbenim putem sudilo, zbog krivičnog dela krivog pokreta ruke. U svakom slučaju, opšte značenje ovog timskog remek-pasusa (Bassett/Trevisan) je, s gledišta britanskog čitaoca, jasno: Srbi opet prave gužvu.
(Kad su je pravili 27. marta 1941. bila je poželjna, pa i pozdravljena kao “spasavanje duše”, i to u smutno vreme kad su mudri narodi spasavali zemlju, imperiju, kesu i kasu, iznad svega živote svojih građana, a najmudriji svoju neutralnost, kojom su branili i sve ostalo. Sad više nije poželjna. Shvatam, ali se više prema tome, kao moj otac, ne ravnam.)
“Srpska je zajednica živela na Petrovoj gori vekovima.” Preludira i dalje dvojac (s kormilarom) Bassett/Trevisan. “Tokom Drugog svetskog rata bila je to partizanska tvrđava, boreći se protiv Hrvata koji su služili Pavelićevom pronacističkom režimu.” Protiv Hrvata, dakle, koji su, u međuvremenu, prema gospodinu Tuđmanu, tekućem predsedniku Hrvatske demokratske zajednice — a on je, valjda, kao bivši partizanski general obavešten — samo “slijedili povijesne težnje Hrvatskog naroda”, uzimajući, razumije se, u dužan obzir tadašnje europske čimbenike, nota bene, Hitlera i Musolinija.
(Da su nam Japanci bili susedi, morali bi poštovati i egzistenciju Togoa.) “Srbi tvrde da je više od 700 000 njihovih sunarodnika umrlo.” Kad sam ovo pročitao, morao sam priznati da je gospođa Trevisan — njoj se obraćam, jer mi je gospodin Bassett, ma ko da je, savršeno irelevantan — uspela da me potpuno izbaci iz i povijesnog i umnog koncepta. Ja sam uobražavao da je pomor Srba počeo i završen pre nego što su, upravo tim pomorom primorani, neki od njih otišli u partizane. Sad vidim da su pomoreni zato što su u partizanima bili, zato što su posle legalno izgubljenog rata ilegalno digli oružje (ono kojeg, đavo ih nosio, opet traže!).
A onda vidim i nešto još bizarnije. Sve to Srbi rade zato što tvrde da je njih 700 000 umrlo. Naravno da je umrlo. Ili ti Srbi misle večno da žive? Nije, naime, ubijeno (killed). Ne, umrlo je. Sta sad, zapravo, Srbi hoće? Da pobede prirodu ili okolnost geografije? Da nikad ne umru? Ili da ne budu ubijani zato što žive na izvesnom mestu? Verujem da i oni, ma koliko rasno tvrdoglavi, moraju pristati da umru jednom.
Ono što im se, jamačno, nije svidelo, je da pre božjeg roka budu usmrćeni. Ali sve se to iz ovog paradigmatičnog eseja ne vidi. Vidi se samo da je izvestan broj Srba umro pošto je bio u partizanima.
U idućem pasusu hvali se Hrvatska koja se obavezala (komunisti su pri tom bili izvan sebe od oduševljenja!) na slobodne izbore u roku od dva meseca, dok je Srbija — u kojoj je 3. februara 1990, bez prisustva gospođe Trevisan u novinarskom koru, u centru Beograda, osnovana opoziciona Demokratska stranka — odbila pluralizam, što znači da vam se ja sad obraćam iz zatvora.
Idući pasus delikatno prebacuje Srbima, polumilionskim učesnicima (i saučesnicima) hrvatske državnosti, nedostatak volje da uđu u mnoge novoosnovane stranke Republike, od kojih nijedna, već svojim nazivom, to načelo ne dopušta. Jer su sve prvo hrvatske, a potom, ako što preostane, sve ostalo, demokratiju podrazumevajući.
Idući pasus je, s gledišta logike, neutralan, pa je tako ostao i razuman. Gospođa Trevisan Englezima saopštava da su demonstranti aklamirali gospodina Slobodana Miloševića, vođu srpskih komunista (za sada; sutra možda stranke drugog imena, ukoliko je neko posle čudesne transformacije hrvatskih i slovenačkih komunista, i dok se Front odluči u šta će se maskirati, preostalo).
A onda kaže: “To je vodilo formiranju radikalno nacionalističke hrvatske partije, (HDZ) predvođene dr Franjom Tuđmanom.” A ja sam, povijesno uvek žalosno slabo orijentiran, držao da je bilo obrnuto. Ja sam verovao gospodinu Tuđmanu da je stranku osnovao srazmerno davno, a ne, kako sugeriše gospođa Trevisan, tek od te strašne srpske noćne nedelje, koja zvuči kao “kristalna noć”, kada je dr Tuđmanu do svečane Osnivačke skupštine ostalo jedva nekoliko dana, i to apsolutno pogrešno hronološki raspoređenih. Jer dr Tuđman je Osnivačku skupštinu HDZ održao pre srpske Petrove gore.
Kako je pri tom uspeo da bude od Srba za taj čin provociran nije rastumačeno. Držim da je publicistička intervencija gospođe Trevisan u sindrom Vremena za dr Tuđmana uvredljiva. Iz nje logično proizlazi da Hrvati svoju prvu slobodarsku akciju zahvaljuju Srbima.
U idućem pasusu uspostavlja se kompromisna ravnoteža između dr Tuđmana i gospodina Vuka Draškovića, lidera Srpske narodne obnove, oko aspiracija na teritoriju Bosne (Boznija), koja će zbog tog otimanja, a i zbog svega ostalog, verovatno, biti opet ponosna.
Pošto je naredna tri pasusa posvetila problemu dr Tuđmana kako da se od Pavelića distancira, a ostane rodoljub, gospođa Trevisan nam se opet vratila da nam poruči vrlo otvoreno i publicistički časno kako su srpski odnosi s Hrvatima pokvareni — inače su povijesno bili uvek besprekorni — posle njihove podrške Slovencima na njihovom (komunističkom) kongresu. Od onda, prema članku, i opet zahvaljujući Srbima, hrvatski komunisti portretiraju svoj futurum u smislu politike zapadno-evropskih socijal-demokratskih stranaka, a sebe konačno vide kao Evropejce.
Nas je gospođa Trevisan prepustila — čemu? Kojim “povijesnim čimbenicima”?
I čemu je sebe prepustila? Kojim čimbenicima ličnim?
Saturday, March 12, 2011
O važnosti forme
Odmor od istorije XVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O VAŽNOSTI FORME U PARLAMENTARNOJ DEMOKRATIJI
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore. Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.
Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge, i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona, i stalan nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju. U najboljem slučaju vršiće je, donošenjem zakona, delimičnu, jer nad njihovom primenom neće imati vlasti. U gorem, biće i u donošenju zakona samo oruđe vlade. U najgorem, kao u realsocijalizmu, neće biti ništa. Tek skup ljudi čije su jedino ruke ozbiljno zauzete.
Nijedna politička stranka koja do sebe i do svog programa drži, a ja verujem da je među njima i naša Demokratska stranka, ne može pristati na izmenu političkog sistema koji ne obuhvata apsolutno sve aspekte rada jednog demokratskog parlamenta. Pošteni, opšti, tajni, neposredni i proporcionalni izbori samo su jedna od njegovih pretpostavki.
Druga se tiče njegove suštine, mesta i uloge u modelu upravljanja zemljom. Treća se tiče njegove radne procedure.
Ispitajmo poslednje dve redom, jer se prva po sebi razume.
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana — ali i ona od parlamenta kontrolisana — i kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
Zbog toga je, što se tiče proceduralnog odnosa između zakonodavne vlasti u parlamentu i izvršne u vladi i njenim organima, najbolja, bar prema mom uverenju, engleska situacija, u kojoj preko dana vlada radi, a preko noći sedi u parlamentu i svoj dnevni rad objašnjava i brani. (Kada spava, personalno je pitanje ministara.)
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista, isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije.
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, i ako mrtva nije, ne funkcioniše. Ili ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je svejedno postoji li ili ne. Bez forme nijedna se suština sebi prikladno i podobno ne može izraziti.
Bez jasnih i nedvosmislenih zakona o izborima, načinu i uslovima kandidovanja, bez izvesnih pravila izborne borbe, bez punih i ispravnih biračkih spiskova, slobodnog glasanja, višestranačke kontrole biračkih kutija i brojanja, a naročito bez pravila o načinu izvlačenja konsekvenci iz rezultata izbora, demokratskih izbora nema.
A to će, opet kao pravilo važiti za sve oblasti u kojima je neophodno prisustvo đemokratskog principa. U egzekutivi, sudstvu, skupštinskom radu, političkom životu uopšte.
Ako komunisti ovo ne shvataju, a još se ne čini da su razumeli, nema te promene političkog sistema koja će od ove zemlje načiniti demokratiju, u evropskom smislu.
I nema stranke koja bi čiste savesti i zdrave pameti na to pristala.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O VAŽNOSTI FORME U PARLAMENTARNOJ DEMOKRATIJI
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore. Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.
Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge, i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona, i stalan nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju. U najboljem slučaju vršiće je, donošenjem zakona, delimičnu, jer nad njihovom primenom neće imati vlasti. U gorem, biće i u donošenju zakona samo oruđe vlade. U najgorem, kao u realsocijalizmu, neće biti ništa. Tek skup ljudi čije su jedino ruke ozbiljno zauzete.
Nijedna politička stranka koja do sebe i do svog programa drži, a ja verujem da je među njima i naša Demokratska stranka, ne može pristati na izmenu političkog sistema koji ne obuhvata apsolutno sve aspekte rada jednog demokratskog parlamenta. Pošteni, opšti, tajni, neposredni i proporcionalni izbori samo su jedna od njegovih pretpostavki.
Druga se tiče njegove suštine, mesta i uloge u modelu upravljanja zemljom. Treća se tiče njegove radne procedure.
Ispitajmo poslednje dve redom, jer se prva po sebi razume.
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana — ali i ona od parlamenta kontrolisana — i kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
Zbog toga je, što se tiče proceduralnog odnosa između zakonodavne vlasti u parlamentu i izvršne u vladi i njenim organima, najbolja, bar prema mom uverenju, engleska situacija, u kojoj preko dana vlada radi, a preko noći sedi u parlamentu i svoj dnevni rad objašnjava i brani. (Kada spava, personalno je pitanje ministara.)
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista, isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije.
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, i ako mrtva nije, ne funkcioniše. Ili ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je svejedno postoji li ili ne. Bez forme nijedna se suština sebi prikladno i podobno ne može izraziti.
Bez jasnih i nedvosmislenih zakona o izborima, načinu i uslovima kandidovanja, bez izvesnih pravila izborne borbe, bez punih i ispravnih biračkih spiskova, slobodnog glasanja, višestranačke kontrole biračkih kutija i brojanja, a naročito bez pravila o načinu izvlačenja konsekvenci iz rezultata izbora, demokratskih izbora nema.
A to će, opet kao pravilo važiti za sve oblasti u kojima je neophodno prisustvo đemokratskog principa. U egzekutivi, sudstvu, skupštinskom radu, političkom životu uopšte.
Ako komunisti ovo ne shvataju, a još se ne čini da su razumeli, nema te promene političkog sistema koja će od ove zemlje načiniti demokratiju, u evropskom smislu.
I nema stranke koja bi čiste savesti i zdrave pameti na to pristala.
Friday, March 11, 2011
U čemu je opasnost
Odmor od istorije XVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
U ČEMU JE OPASNOST OD SAVREMENOG
„NACIONAL SOCIJALIZMA“
Analizirajući poslednju deceniju poljske tihe revolucije (kontrarevolucije, zapravo), Juzef Darski je u zborniku Put ka solidarnosti (Izdanje “Naše reči”, London, 1990, str. 160), vođene pod okriljem te Solidarnosti, osnovni unutrašnji problem opozicije video u dubokoj i jedva pomirljivoj nesaglasnosti ciljeva poljskih radikala i reformista.
Ima se utisak da se slična dilema javlja i u našoj još idejno neodlučnoj, politički nesabranoj, psihološki nespremnoj i tehnički neorganizovanoj opoziciji. Ali kad bi i kod nas bio to jedino raskol u pogledu taktike u borbi protiv komunističkog monizma, rešenje bi se ubrzo našlo — nepodnošljiv život s komunistima bi ga naturio — i ono bi, verovatno, u interesu zdravog razuma, bilo u korist reformista i postupnog predavanja zaboravu socijalizma.
Kod nas, na žalost, kad su reformisti u pitanju, taktika, očigledno, obuhvata i neke od krajnjih ciljeva.
Sve do javnog otvaranja zapuštenog “srpskog pitanja” razlika izmedu tzv. demokratskih, opozicionih radikala i reformista postojala je samo kao razlika u akcentu njihovog jedinstvenog otpora. Reformisti, sve do tada, nisu zaboravljali demokratiju kao jedini oblik u kome i jedan interes nacije može doći do izraza.
Sad, najednom, zasenjeni iznenadnom i magičnom patriotskom transformacijom srbijanskih komunista, najodgovornijih činilaca današnjeg nezavidnog srpskog nacionalnog statusa, ne videći prinudu kojoj podleže njihova tekuća politika, oni su spremni da svoje demokratske zahteve odlože, pa i ublaže, sve dok se, navodno, primarna nevolja srpske egzistencije povoljno ne reši, s komunistima ili bez njih. Ali kako komunisti ovu vlast drže, i ne izgledaju raspoloženi da je, u dogledno vreme, iz ruku ispuste, onda i s njima, čak i ako bi oni, upravo pomoću tog prividnog rešenja na vlasti ostali i, po običaju, nas uveli u sve druge nevolje.
Upravo nacionalno opasna greška reformista, nije u njihovom zalaganju za postupnim i sporim, ali bezbednim, raščinjavanjem komunističkog monopola vlasti, nego u tome što su oni spremni da se u otporu zaustave, čak na bezuslovnu podršku komunistima pristanu, čim njihov glavni, jedini, i opsesivni cilj — primat nacionalnog interesa nad svim drugima — bude postignut ili bar obećan. (Paradigma je srpska situacija na Kosovu i stav SK Srbije, pre svega gospodina Miloševića prema njemu, kao i teza da bez Kosova Srbije nema.)
Ekskluzivnim nacionalistima — pri čemu pod pojmom ne razumem ništa rđavo — uvek treba mnogo, i ako je to, zapravo, jako malo i ograničeno u odnosu na ono što svima nama treba; antikomunistima treba malo, ali je to sve, a to sve uključuje i ono što nacionalistima treba, samo oni trenutno to neće da shvate.
Parlamentarna demokratija nije nužna za ostvarivanje nacionalnih interesa, pogotovu ako su oni osvajački a ne stabilizatorski (SSSR). Parlamentarna demokratija nije nužna za trijumf nacionalne svesti, pogotovu ako se pronađe način da se ona, umesto stremljenja opštim ciljevima, lokalizuje samo na jedan koji će se povesno, i razume se kasno, pokazati kao sporedan.
Parlamentarna demokratija nije nužna ni privredi ako ona nacionalnim ciljevima zameni ekonornske, ne vodeći računa koja će generacija račune njene zablude morati da plaća bedom i poniženjem svojih građana. Nacionalnom cilju nije nužna denacionalizacija nacionalizovanih dobara, ako ta revolucionarnim nasiljem stečena dobra budu, makar i privremeno, makar i prividno, stavljena u službu nacionalnih ciljeva.
Nacionalnom kodu, kao ni komunističkom, ne smeta samo ona razlika koja ide u njihovu korist i pomaže njihovom jedinom cilju, na jednoj strani utopijskoj ideji, ma kako stvarna nacija pri tome prošla, ili snu o naciji, ma kako se bilo koja korisna ideja pri tome provela.
Ni jedni, ni drugi ne vide oko sebe ljude, građane, jedinke. Samo “Narod” ili “Čovečanstvo”.
Nacionalsocijalizam u Nemačkoj pre rata nije uspeo zato što je imao najbolju društvenu ideju, nego što je tu ideju, ma kakva da je, prilagodio pogrešno shvaćenim interesima jedne ponižene nacije. “Nacionalsocijalizam” naših dana, takođe, ne može uspeti ako ova dva, u suštini suprotna principa, makar i privremeno ne pomiri.
Suprotna velim, jer se, već po svom bićia, aktuelni socijalizam protivi krajnjem interesu svake nacije.
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
U ČEMU JE OPASNOST OD SAVREMENOG
„NACIONAL SOCIJALIZMA“
Analizirajući poslednju deceniju poljske tihe revolucije (kontrarevolucije, zapravo), Juzef Darski je u zborniku Put ka solidarnosti (Izdanje “Naše reči”, London, 1990, str. 160), vođene pod okriljem te Solidarnosti, osnovni unutrašnji problem opozicije video u dubokoj i jedva pomirljivoj nesaglasnosti ciljeva poljskih radikala i reformista.
Ima se utisak da se slična dilema javlja i u našoj još idejno neodlučnoj, politički nesabranoj, psihološki nespremnoj i tehnički neorganizovanoj opoziciji. Ali kad bi i kod nas bio to jedino raskol u pogledu taktike u borbi protiv komunističkog monizma, rešenje bi se ubrzo našlo — nepodnošljiv život s komunistima bi ga naturio — i ono bi, verovatno, u interesu zdravog razuma, bilo u korist reformista i postupnog predavanja zaboravu socijalizma.
Kod nas, na žalost, kad su reformisti u pitanju, taktika, očigledno, obuhvata i neke od krajnjih ciljeva.
Sve do javnog otvaranja zapuštenog “srpskog pitanja” razlika izmedu tzv. demokratskih, opozicionih radikala i reformista postojala je samo kao razlika u akcentu njihovog jedinstvenog otpora. Reformisti, sve do tada, nisu zaboravljali demokratiju kao jedini oblik u kome i jedan interes nacije može doći do izraza.
Sad, najednom, zasenjeni iznenadnom i magičnom patriotskom transformacijom srbijanskih komunista, najodgovornijih činilaca današnjeg nezavidnog srpskog nacionalnog statusa, ne videći prinudu kojoj podleže njihova tekuća politika, oni su spremni da svoje demokratske zahteve odlože, pa i ublaže, sve dok se, navodno, primarna nevolja srpske egzistencije povoljno ne reši, s komunistima ili bez njih. Ali kako komunisti ovu vlast drže, i ne izgledaju raspoloženi da je, u dogledno vreme, iz ruku ispuste, onda i s njima, čak i ako bi oni, upravo pomoću tog prividnog rešenja na vlasti ostali i, po običaju, nas uveli u sve druge nevolje.
Upravo nacionalno opasna greška reformista, nije u njihovom zalaganju za postupnim i sporim, ali bezbednim, raščinjavanjem komunističkog monopola vlasti, nego u tome što su oni spremni da se u otporu zaustave, čak na bezuslovnu podršku komunistima pristanu, čim njihov glavni, jedini, i opsesivni cilj — primat nacionalnog interesa nad svim drugima — bude postignut ili bar obećan. (Paradigma je srpska situacija na Kosovu i stav SK Srbije, pre svega gospodina Miloševića prema njemu, kao i teza da bez Kosova Srbije nema.)
Ekskluzivnim nacionalistima — pri čemu pod pojmom ne razumem ništa rđavo — uvek treba mnogo, i ako je to, zapravo, jako malo i ograničeno u odnosu na ono što svima nama treba; antikomunistima treba malo, ali je to sve, a to sve uključuje i ono što nacionalistima treba, samo oni trenutno to neće da shvate.
Parlamentarna demokratija nije nužna za ostvarivanje nacionalnih interesa, pogotovu ako su oni osvajački a ne stabilizatorski (SSSR). Parlamentarna demokratija nije nužna za trijumf nacionalne svesti, pogotovu ako se pronađe način da se ona, umesto stremljenja opštim ciljevima, lokalizuje samo na jedan koji će se povesno, i razume se kasno, pokazati kao sporedan.
Parlamentarna demokratija nije nužna ni privredi ako ona nacionalnim ciljevima zameni ekonornske, ne vodeći računa koja će generacija račune njene zablude morati da plaća bedom i poniženjem svojih građana. Nacionalnom cilju nije nužna denacionalizacija nacionalizovanih dobara, ako ta revolucionarnim nasiljem stečena dobra budu, makar i privremeno, makar i prividno, stavljena u službu nacionalnih ciljeva.
Nacionalnom kodu, kao ni komunističkom, ne smeta samo ona razlika koja ide u njihovu korist i pomaže njihovom jedinom cilju, na jednoj strani utopijskoj ideji, ma kako stvarna nacija pri tome prošla, ili snu o naciji, ma kako se bilo koja korisna ideja pri tome provela.
Ni jedni, ni drugi ne vide oko sebe ljude, građane, jedinke. Samo “Narod” ili “Čovečanstvo”.
Nacionalsocijalizam u Nemačkoj pre rata nije uspeo zato što je imao najbolju društvenu ideju, nego što je tu ideju, ma kakva da je, prilagodio pogrešno shvaćenim interesima jedne ponižene nacije. “Nacionalsocijalizam” naših dana, takođe, ne može uspeti ako ova dva, u suštini suprotna principa, makar i privremeno ne pomiri.
Suprotna velim, jer se, već po svom bićia, aktuelni socijalizam protivi krajnjem interesu svake nacije.
Thursday, March 10, 2011
Mimikrija i metamorfoze
Odmor od istorije XV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
MIMIKRIJE I METAMORFOZE TESTAMENTARNIH NASLEDNIKA CARSTVA
Jednom kad se bude pisala politička istorija sloma jugoslovenskog socijalizma glavna će poteškoća biti dilema kojim imenom da se on označi, više nego što će sporna biti njegova hibridna priroda. Priroda se može naširoko analizirati i obrazlagati, pa u tome biti i protivurečan, nejasan, čak i kardeljijanski nebulozan, koliko je to i socijalizam, a ime zahteva da se sve te njegove protivrečnosti, nejasnoće i nebuloze svedu na nekoliko reprezentativnih reči.
Druga će poteškoća biti s njegovim nosiocima, testamentarnim naslednicima Carstva, osvojenog na revolucionarni nož i pomoću revolucionarne ideje, koja se, i posle pobede, tim nožem obilato služila da učvrsti svoju sumnjivu zakonitost. Tim je nožem za samo godinu dana, od novembra 1944. do novembra 1945, iskopan sistemski grob srpskoj i jugoslovenskoj demokratiji. A potom pravi grob njenim poslednjim braniteljima.
U prvom slučaju, u nemogućnosti da se pravo ime odredi, verujem da će se koristiti ono što ga je KPJ (SKJ) sam i s danas smešnim ponosom predložio za svoje državno i društveno remek-delo, za koje se, dok je Josip Broz, njegov najviši patron, živeo, tvrdilo da, prema ekspertizi svetskih stručnjaka, predstavlja poslednju reč upravljačke tehnike jedne humane zajednice. Verujem da će se to delo i đalje zvati socijalističkom samoupravnom demokratijom.
Kako će se, međutim, osim u javnosti pogrdno, razume se, u ozbiljnoj nauci zvati njegovi uteme- ljivači, promovatori i jedini stvarni korisnici, oni fto smo ih malopre nazvali naslednicima Carstva?
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
MIMIKRIJE I METAMORFOZE TESTAMENTARNIH NASLEDNIKA CARSTVA
Jednom kad se bude pisala politička istorija sloma jugoslovenskog socijalizma glavna će poteškoća biti dilema kojim imenom da se on označi, više nego što će sporna biti njegova hibridna priroda. Priroda se može naširoko analizirati i obrazlagati, pa u tome biti i protivurečan, nejasan, čak i kardeljijanski nebulozan, koliko je to i socijalizam, a ime zahteva da se sve te njegove protivrečnosti, nejasnoće i nebuloze svedu na nekoliko reprezentativnih reči.
Druga će poteškoća biti s njegovim nosiocima, testamentarnim naslednicima Carstva, osvojenog na revolucionarni nož i pomoću revolucionarne ideje, koja se, i posle pobede, tim nožem obilato služila da učvrsti svoju sumnjivu zakonitost. Tim je nožem za samo godinu dana, od novembra 1944. do novembra 1945, iskopan sistemski grob srpskoj i jugoslovenskoj demokratiji. A potom pravi grob njenim poslednjim braniteljima.
U prvom slučaju, u nemogućnosti da se pravo ime odredi, verujem da će se koristiti ono što ga je KPJ (SKJ) sam i s danas smešnim ponosom predložio za svoje državno i društveno remek-delo, za koje se, dok je Josip Broz, njegov najviši patron, živeo, tvrdilo da, prema ekspertizi svetskih stručnjaka, predstavlja poslednju reč upravljačke tehnike jedne humane zajednice. Verujem da će se to delo i đalje zvati socijalističkom samoupravnom demokratijom.
Kako će se, međutim, osim u javnosti pogrdno, razume se, u ozbiljnoj nauci zvati njegovi uteme- ljivači, promovatori i jedini stvarni korisnici, oni fto smo ih malopre nazvali naslednicima Carstva?