Birmingemska šestorica

Odmor od istorije XI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

BIRMINGEMSKA ŠESTORICA I HILJADE GOLOOTOČANA, U REDU, ALI ŠTA JE S OSTALIMA?

Upornošću nekolicine istraživača britanske antiterorističke povesti, otvorio se ponovo slučaj iz davne godine 1976. i bombaškog napada militantnog krila Irske republikanske armije na dve krčme u Birmingemu, u kome je poginulo preko dvadeset lica. Istraživači su utvrdili da šestorica osuđenih Iraca nevino izdržava robiju, a da su pravi krivci neka druga četvorica.

Policija ostaje pri svojim nalazima i Vlada je u Parlamentu u tome svojski podupire. Štampa prodaje temu, a Englezi su, kao i uvek, podeljeni i na toj se dilemi klade.

I kod nas se nešto slično događa. Izvesni se davni, još davniji procesi od Birmingemskog, ponovo otvaraju i doživljavaju sudbinu engleskog. O njima se priča i piše, debatuje i spori, ali se povodom njih ništa ne preduzima.



Izuzetak je Dahauski proces. Na njemu je izvestan broj preživelih zatočenika koncentracionog logora Dahau, pod lažnim optužbama, osuđeno za saradnju s Nemcima. Ti ljudi su, mada i oni teškom mukom, rehabilitovani. No, to je išlo lakše, jer je većina od njih prethodno streljana.

U poslednje vreme sve više se piše o Golom otoku i Golootočanima, našoj verziji Arhipelaga Gulag, poznatog po inkvizitorskim inovacijama, nepoznatim ni u jednom drugom logoru na svetu, ni nekad, ni sad. Ono što iz ispovesti logoraša saznajemo ispunjava nas užasom. Pa i stidom, premda se za to ni najmanje krivim ne osećamo.

U početku je vlast nastojala, pretežno preko svojih novinarskih najamnika, da priznajući izvesne ekscese u postupku, sam princip zatočenja objasni i opravda smrtnom opasnošću u kojoj se zemlja nalazila 1948. u godini Informbiroa. Izgleđa da je i ova pretposlednja linija odbrane napuštena. Ne brani se, niti šta objašnjava. Samo se engleski ćuti i engleski ništa ne radi.

U ovdašnjem birmingemskom slučaju, policija i vlada, po iskustvu, računaju da će se njihova izdržljivost u ravnodušnosti najzad isplatiti. Ako stisnu zube i malko otrpe, za nekoliko meseci stvar će se zaboraviti. Braniti se stalno, znači stalno neku svoju krivicu podrazumevati. Ćutanje, međutim, znači da je neko u toj meri nevin da to i ne smatra potrebnim dokazivati.

Kod nas pitanje rehabilitacije nedužnih Golootočana — pod pretpostavkom da među njima ima i nekih za nešto krivih — koje još niko glasno ne postavlja, otvara i jedno drugo pitanje, takođe ozbiljno i takođe zanemareno. Zatrpano, između ostailog, i pričama s Golog otoka.

Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre toga bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni? Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dosadašnje političke istomišljenike i saradnike?
Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude.

Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina. U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su predratni radikali Lazica Marković i Trifunović, suđen je demokrata Kumanudi, sudiće se socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima neke pravne pravde apsolutno nevini.

Šta je sa “birmingemskim” slučajevima tih ljudi? Šta je s njihovom sudbinom, njihovom pričom, njihovom javnom rehabilitacijom? Šta je sa odštetom za tolike protraćene i teške godine, u kojima su izgubili vreme, zdravlje, a neki možda i život?

Uz puno saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista, smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati.

Ali, tek pošto ispitaini i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili. Nekog povesnog reda mora biti. Ne može se greh iskupljivati unatrag, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave. Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene. Ni zbog hronologije, ni zbog mogućnosti da među onima koje smo oslobodili “golootočke krivice”, nađemo neke koji su zatvarali Dragoljuba Jovanovića ili gospodina Kumanudija.