Ko je i zašto protiv demokratije

Odmor od istorije VIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

KO JE I ZAŠTO PROTIV DEMOKRATIJE

Za otpor demokratiji komunisti imaju lažne i prave razloge. Lažni nam se kažu, uporno brane i, naravno, pošto su lažni ne sprovode. Pravi nam se ne saopštavaju, pa ih ni obrazlagati nije nužno, ali se istrajno i uporno u delo sprovode. Sprovode se, jer mogu, jer su pravi.

Komunisti tvrde da će eventualni dolazak na vlast stranaka koje su tek sada, često i ad hoc formirane, pa u vršenju vlasti nemaju nikakvo iskustvo, biti katastrofalan za zemlju u doba njene duboke krize. Ovaj argumenat nije sporan, ali jedino ukoliko se zanemari bizarna činjenica da ga pruža partija koja je, tokom pet decenija svoje neuke, samovoljne i egotične politike, sve u svojoj moći učinila da do te krize dovede. Ta partija ima iskustvo u vlasti i to, takođe, niko ne spori. Ali iskustvo — u čemu?

Za sada jedino u rđavom vladanju. Ako SKJ naše opštedržavno stanje smatra preporukom za ponovni izborni mandat, čime će nas zadužiti dok stignu do kraja iduće pola veka ruiniranja zemlje. Zato pitamo, da li je bolje da s vladavinom nastave oni koji se pohvaliti mogu jedino epskim neuspesima, u čemu su neosporni majstori, ili da dođu oni koji iza sebe nemaju ništa, ništa osim mirne savesti za nesreću koju preživljavamo?



Komunisti tvrde da su opozicione stranke, u većini, antikomunističke i da zato neće upravljati dobro. Ako je prvi argumenat naivan, ovaj je glup. Jer, to što su antikomunističke, upravo je to razlog da se od njih bolje upravljanje s pravom očekuje.

Logika nalaže da, ako komunisti ovako loše upravljaju, antikomunisti to ne mogu zato što nisu komunisti. Jer, da antikomunisti nisu, u čemu bi se od komunista razlikovali?

Zašto i oni ne bi bili komunisti, pogotovu što se to bar do sada više isplaćivalo, a ionako ništa, u stvari, nije menjalo?
Komunisti tvrde da će višestranački sistem u višenacionalnoj državi, kakva je naša, neizbežno dovesti do partija na nacionalnoj osnovi, a s njima neizbežno do njihovog nacional-političkog sukoba. Prvi je argumenat bio naivan, drugi glupav, ovaj je sumanut.

Nepostojanje stranaka i diveriteta mogućnosti za političko izražavanje neizbežno dovodi do nacionalnog opredeljenja koje čoveku jedino preostaje. Ako, međutim, on ima mogućnosti da se, kao političko biće, izrazi i van nacionalnog statusa, onda će se nacionalno tek podrazumevati, a ovo drugo postati bitno i operativno.

I čim ovo drugo postane bitno, čim se na bazi političkog uverenja počnu okupljati ljudi raznih naroda, nacionalne tenzije među njima, neizbežne pri komunističkom monopolu, biće ublažene.
Sva tri argumenta su lažna, s tim što je prvi naivan, drugi glup, treći manijakalan.

Koji je pravi?

Samo jedan. Komunisti misle da bi uvođenjem više stranaka u naš politički život, sada ili nešto kasnije, izgubili suverenu vlast nad njim i nad zemljom. I tu su, sumnje nema, u pravu. Ali i tu, u tom jednom jedinom prirodnom i logičnom argumentu koji ne koriste, nego nam nude nebulozne razloge, i tu se valja nad argumentom zamisliti.

Zašto komunisti žele da zadrže vlast: jer pre nego što saznamo zašto to žele, ne možemo znati jesu li ili nisu u pravu, ne možemo im mirne duše tu vlast i dati...

Prirodno bi bilo da to žele zato što smatraju da mogu bolje od drugih upravljati i pre od drugih od ove zemlje napraviti civilizovanu evropsku demokratiju. Razlog je dobar ako je pravi. Ali pravi ne može biti, jer im je na raspolaganju stajalo pola veka, pa ne samo da to nisu postigli nego sve do sada programski to nisu hteli da postignu. Sve do jutros je ta civilizovana evropska demokratija bila ono protiv čega su se sredstvima azijske despotije borili, da nas, najzad, dovde dovedu.

Koji je razlog, dakle, pravi razlog?

Vlast, naravno. Ne da bi se pomoću nje nešto učinilo, nego da bi se prosto — vladalo — ma se ništa ne učinilo, ma se činilo sve naopako.

Vlast, naravno, podrazumeva sve koristi, bez nje, u ovoj vrsti poretka, nepostizive — a u demokratiji i bez vlasti moguće — pa je i to razlog zbog čega je treba zadržati, a u međuvremenu nas lažnim argumentima ubediti da će to biti i za sve najbolje.

Za njih hoće, u to ne sumnjam. Ali kako će nama biti?

(Demokratija, 6. juni 1990)