Nacija i demokratija

Odmor od istorije X deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

NACIJA I DEMOKRATIJA, A NE NACIJA ILI DEMOKRATIJA
U političkom i građanskom smislu, pravo na izražavanje mišljenja ništavno je (uprkos svim žrtvama koje se za njega podnose i moraju podnositi) ako ne podrazumeva i pravo da se ta mišljenja slobodno udružuju, te na osnovu svojih programa, a u okviru civilizovanih zakona, bore za njihovu primenu. U krajnjoj liniji — za vlast koja će tu primenu garantovati. Bez političke slobode nema ni građanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. Građanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajednici.

Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati ni celishodno koristiti ako ne postoji politička koja će je građanski kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouređenja.
Ovaj recipročan i prožimajući odnos određuje i najracionalnije shvatanje nacije i demokratije u povesti, ako ne uvek, danas svakako.

Svako ko danas propoveda slobodu, a istovremeno je uskraćuje, čini veći građanski zločin od onoga ko slobodu u načelu odbacuje, poriče na rečima, a potom je i delom ne dopušta. Od drugog se ništa ne dobija ali ništa i ne očekuje. Građanin, pre nego što se pobuni, zna gde mu je mesto, te strada samo ako se pobuni. U zemlji prvog strada i kad se ne buni nego naseda lažno proklamovanoj slobodi. Podmukla politika cvetanja hiljadu cvetova uništila je više ljudi od otvorenog, nelicemernog, “poštenog” komunističkog terora. Jer, ako cvetovi cvetaju samo da bi se pokidali, a ne da nam mirišu i vidik ukrašavaju, čemu uopšte njihovo cvetanje?

Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni. Nema nikakvog spora da su u nacionalsocijalističkom projektu budućnosti germanski rasni i nacionalni interesi bili conditio sine qua non poretka, i u svemu dominantni, jednako kao što je i povesno i aktualno jasno da su oni neuporedivo bolje zastupljeni i promovisani danas u zapadno- nemačkoj demokratiji i zajedno s demokratijom nego što su bili bez i protiv nje.

Pri tome Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koji joj protivureče.

Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge. Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije a ne sve građane zemlje.
Ne postoji ekonomska demokratija a da ne podrazumeva političku i nacionalnu. Ekonomska demokratija je uvek izraz i političke ili je nema. Kao što je nije bilo u Trećem rajhu, SSSR-u ili kod nas u isto vreme kad je izostala politička.

Ne postoji čak ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti podjednako.

Možda je, dakle, moguća delimična ili polovična demokratija, kakva je bila atinska, ali je ona onda samo nedovršena i nesavršena. Pridev je ne sputava nego je na dalji razvitak tera. Pridev otkriva njene mane a ne otkriva njene vrline.

Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
Demokratija i Nacija — DA! Demokratija ili Nacija — NE!

(Demokratija, 27. avgust 1990)