Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O DEMOKRATIJI KAO LUDNICI
Naši daroviti satiričari, pa i seriozni komentatori, koji su, uprkos socijalizmu na delu, zadržali nešto lekovitog humora, pronašli su novu temu u trenutku kad se na račun njegove mučne realnosti više ništa nije moglo reći da zvuči originalno, a nažalost više ni smešno.
Nova je tema mlada, tek rađajuća demokratija. Neka mi zato ne uzmu za zlo što ću u smehu profesionalnih šaljivdžija i pedagoškom sarkazmu političkih komentatora, pored dobrih strana, videti i neke senke, senke što ne pripadaju samo njima, nego kao da, hteli to ili ne, znali to ili ne, senče i doživljavanje demokratije naših sugrađana.
Da bismo to dokazali moramo najpre građane podeliti na nekoliko grupa. U prvi red dolaze aktuelni članovi Komunističke partije, kojoj većina satiričara i komentatora ili pripada ili je pripadala. Slede oni koji su bili članovi SKJ, no više nisu, odavno, ili od juče. I najzad, svi mi, ostali.
Sumnjam da današnji članovi partije za demokratiju mare, ukoliko ona nije takva da im i dalje garantuje vlast, dominaciju nad javnim životom i sve lične koristi što otuda proističu. To je prirodno. Neprirodno bi bilo da simpatišu politiku koja preti da ukine sve značajne razloge njihovog partijskog izbora.
Bivši članovi SKJ za strah od demokratije nemaju ovako pragmatične razloge. U njoj i s njom ne mogu izgubiti ništa što izlaskom iz partije već nisu izgubili. Oni se jedino plaše da ih ljudi ne podsete na sve ono što su članstvom u njoj dobili, pre no su nešto od toga, izlaskom, izgubili.
Mi ostali prezamo od nje jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a, pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demoratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo. (Koga je ujela otrovna zmija realsocijalizma, plašiće se i bezopasnog guštera realne demokratije.)
Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
No ovi redovi nisu upućeni slobodnim satiričarima i komentatorima koji su demokratiji potrebniji nego tiraniji, pa ma i nemilosrdniji bili, jer joj mogu pomoći, a tiranija je, osim pomoću bunta i božanskog slučaja, svakoj pomoći izvan domašaja.
Upućeni su onima koji se, iz najboljih namera bez sumnje, plaše “demokratije kao ludnice”. Moj dobar književni i lični prijatelj, drži da: “Nema preokreta jer nema prave opozicije, prave alternative. Naša opozicija, duhovna i politička, uglavnom je frakcija vladajuće, jedne partije. Pojavilo se mnogo tih komunističkih raspopa, koji su se, kako kaže Jovan Mirić, udružili sa svojim nekadašnjim ljutim protivnicima i neprijateljima, zamenjujući jedan oblik netolerancije drugim, jedan oblik kiča drugim.”
Tako je moj prijatelj štedljivim potezom sumnje ubio i kompartiju i njenu opoziciju, sve nas uvodeći u ludnicu, ne podelivši nas čak ni na klinička odeljenja, dok u međuvremenu, kao član UJDI, časno — jer takav je čovek — deluje u istom pokretu s tekućim komunističkim vladikama modela Horvat iz komunističkog Centralnog komiteta.
Ako Demokratska stranka, kojoj imam čast da pripadam, ima u svojim redovima i bivše komuniste, to nije samo zato što je u nečemu biti bivši sasvim prirodno i legitimno stanje, koje samo komunisti ne priznaju, pa kad ste bivši onda vas i nema, već i zato što neki sposobni nekomunisti, ne želeći među ludake, preferiraju da nas u borbi za Nacionalni preporod (moralno ozdravljenje, demokratiju, pravnu državu, povratak Evropi i ekonomiji rada i profita) iz daljine upućuju, ali ne i da u njoj izbliza učestvuju.
U takve spadaju i oni koji nam mizantropski vele da se nikad ništa ne može promeniti, da je svaka vlast jednaka, da su svi uvek isti, da je sve uvek isto.
Oni za koje nikakve razlike nema između Arhipelag Gulaga i nekog švedskog arhipelaga.
(Demokratija, 19. maj 1990)
No comments:
Post a Comment