Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O VAŽNOSTI FORME U PARLAMENTARNOJ DEMOKRATIJI
Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore. Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.
Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge, i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona, i stalan nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju. U najboljem slučaju vršiće je, donošenjem zakona, delimičnu, jer nad njihovom primenom neće imati vlasti. U gorem, biće i u donošenju zakona samo oruđe vlade. U najgorem, kao u realsocijalizmu, neće biti ništa. Tek skup ljudi čije su jedino ruke ozbiljno zauzete.
Nijedna politička stranka koja do sebe i do svog programa drži, a ja verujem da je među njima i naša Demokratska stranka, ne može pristati na izmenu političkog sistema koji ne obuhvata apsolutno sve aspekte rada jednog demokratskog parlamenta. Pošteni, opšti, tajni, neposredni i proporcionalni izbori samo su jedna od njegovih pretpostavki.
Druga se tiče njegove suštine, mesta i uloge u modelu upravljanja zemljom. Treća se tiče njegove radne procedure.
Ispitajmo poslednje dve redom, jer se prva po sebi razume.
Demokratija pretpostavlja vladu koja je odgovorna jedino i isključivo svom parlamentu, pa preko njega narodu, koji ga je izabrao; vladu koja je u svom radu pod stalnom i neposrednom kontrolom Narodne skupštine; vladu čija su ovlašćenja taksativno pobrojana — ali i ona od parlamenta kontrolisana — i kojoj je, takođe taksativno, oduzeto pravo na izvesne najkrupnije, za život nacije fundamentalne odluke, u isključivoj nadležnosti Skupštine.
Zbog toga je, što se tiče proceduralnog odnosa između zakonodavne vlasti u parlamentu i izvršne u vladi i njenim organima, najbolja, bar prema mom uverenju, engleska situacija, u kojoj preko dana vlada radi, a preko noći sedi u parlamentu i svoj dnevni rad objašnjava i brani. (Kada spava, personalno je pitanje ministara.)
Isuviše smo dugo, generacijama zapravo, živeli u besudnoj socijalističkoj zemlji, pod zakonima čija je primarna obaveza bila da zadovolje ili jednu nebuloznu ideološku utopiju, ili neposredne koristi njenih reprezenata, komunista, isuviše smo dugo slušali o formalnostima buržoaskog parlamentarizma, buržoaskog pravosuđa, buržoaskog zakonodavstva, da bismo odmah shvatili u kojoj je meri pitanje usvojenih običaja, procedure, forme, pitanje ozakonjenih pravila igre od presudnog značaja za funkcionisanje i očuvanje demokratije.
Bez svoje suštine, naravno, demokratija je mrtva. Ali bez forme, i ako mrtva nije, ne funkcioniše. Ili ne funkcioniše kao demokratija, pa nam je svejedno postoji li ili ne. Bez forme nijedna se suština sebi prikladno i podobno ne može izraziti.
Bez jasnih i nedvosmislenih zakona o izborima, načinu i uslovima kandidovanja, bez izvesnih pravila izborne borbe, bez punih i ispravnih biračkih spiskova, slobodnog glasanja, višestranačke kontrole biračkih kutija i brojanja, a naročito bez pravila o načinu izvlačenja konsekvenci iz rezultata izbora, demokratskih izbora nema.
A to će, opet kao pravilo važiti za sve oblasti u kojima je neophodno prisustvo đemokratskog principa. U egzekutivi, sudstvu, skupštinskom radu, političkom životu uopšte.
Ako komunisti ovo ne shvataju, a još se ne čini da su razumeli, nema te promene političkog sistema koja će od ove zemlje načiniti demokratiju, u evropskom smislu.
I nema stranke koja bi čiste savesti i zdrave pameti na to pristala.
5 comments:
Draga gospođo Ljiljana,
Pisati na ovoj strani, ispod teksta Vašeg muža, više liči na potez četkicom preko platna velikog slikara, nego na komentarisanje.
Nešto bih napisao, u vezi sa tekstom "O VAŽNOSTI FORME U PARLAMENTARNOJ DEMOKRATIJI", ali ne znam kako gledate na komentare, i šta očekujete od nas koji čitamo.
Svako dobro.
Dragi Srđane,
Drago bi mi bilo da napišete nešto povodom Pekićevog teksta. A šta i kako pišete to je stvarno Vaša lična stvar. Ako se povodom toga razvije diskusija u toliko bolje. Treba neka mišljenja proventilirati, a ne samo da ja povodom toga pišem.
Srdačna pozdrav.
Draga gospođo Ljiljana,
Hvala Vam na podsticaju raspravi i iznošenju mišljenja.
Hvala Vam i na naglašavanju lične odgovornosti, jer iste nam svakako nedostaje.
Međutim, obzir nije isključen, te sam Vas shodno tome i pitao u vezi komentara.
O VAŽNOSTI FORME U PARLAMENTARNOJ DEMOKRATIJI
Nemam nameru da kritikujem tekst gospodina Pekića, jer književni kritičar nisam, a što se samog sadržaja tiče, tu, sa moje strane, prostora za kritiku i nema.
Ono što je prevashodni cilj mog komentara je upoređivanje ovog nacrta koji je gospodin Pekić ovde izneo, sa onim što je sada naša stvarnost. U tome, koliko mi već sopstvene sposobnosti dozvoljavaju, pomogao mi je gospodin Slobodan Jovanović svojim tekstom „Predstavnička vlada u teoriji i u praksi“, u knjizi „Iz istorije i književnosti II“, izdanje iz 1991. godine.
„Za funkcionisanje demokratije nije dovoljno imati samo garantovane opšte, tajne i neposredne izbore. Ako na najbolji mogući način izabrani narodni zastupnici uđu u Skupštinu čiji model nije prilagođen autentičnoj predstavničkoj demokratiji, ako je parlament nekim drugim zakonima ili opštim ustrojstvom države onemogućen u normalnom funkcionisanju i stvarnoj kontroli vlasti (vlade i egzekutive), sve će prednosti dobrog izbornog sistema automatski biti anulirane.“
Poznato je onima, koji u političkom životu Srbije učestvuju, da „narodni poslanici“ koji u Skupštini predstavljaju volju preko izbora izraženu, da su isti više predstavnici stranaka nego naroda. Naime, prilikom izbora stranka se bira, ne čovek, te nakon toga, stranka delegira svog predstavnika u Skupštinu. Tu se dužnost predstavnika prema stranci učvršćuje, u mnogo većoj meri negoli prema glasačima, jer predstavnik i ne može imati predstavu ko je i gde je njega za predstavljanje izabrao, a da je to bilo izvan koridora stranke.
„Parlament koji nema, pored zakonodavne uloge, i punu kontrolu nad poštovanjem tih zakona, i stalan nadzor nad radom svoje vlade, ne vrši svoju osnovnu funkciju.“
Potpuno je izvesno, a nadam se i jasno, barem onima kojima su imali tu nesreću da vide „rad“ Skupštine, da je odnos Skupštine i vlade obrnut od onoga koji gospodin Pekić ovde predstavlja. Pitanje je, dakle, otkud takav odnos? U prethodnom sam izlaganju, predstavio odnos poslanika i stranke, i ta je veza i ovde bitna, jer uspostavlja, preko stranke koja ovog puta deo vlasti, vezu između onog u poslaničkoj i onog u ministarskoj klupi. Ta veza je sama stranka, i šta stranačko uređenje ima tu da kaže? Kada stranka „osvoji“ vlast, ona svoje „više“ članove raspoređuje u izvršnu vlast, a „niže“ u zakonodavnu, te se, unutarstranačkim odnosima, uređuje i odnos između zakonodavne i izvršne vlasti. Prosto je onaj, „niži“ obavezan prema „višem“, pa umesto da ga kontroliše, kako to Ustav i zakoni nalažu, statut stranke čini ga poslušnikom, i onda umesto najboljeg slučaja imamo onaj gori, a hitamo, Boga mi, i ka najgorem, gde je parlament „skup ljudi kojima su jedino ruke ozbiljno zauzete“.
Ovim delom je pojašnjena, sa moje strane, sadašnja situacija koja je opisana i sledećim Pekićevim redovima, ali bi bio red obratiti pažnju i na Poslovnik Skupštine, koji je uređen tako da štiti vladu od Skupštine njene, a da predsednica Skupštine bude bliža izvršnoj nego zakonodavnoj vlasti.
„Bez jasnih i nedvosmislenih zakona o izborima, načinu i uslovima kandidovanja, bez izvesnih pravila izborne borbe, bez punih i ispravnih biračkih spiskova, slobodnog glasanja, višestranačke kontrole biračkih kutija i brojanja, a naročito bez pravila o načinu izvlačenja konsekvenci iz rezultata izbora, demokratskih izbora nema.“
Gospodin Pekić, britko i jasno, iznosi zahteve. Zahtevi ne važe samo za prošlost, to su zahtevi i ciljevi koji se odnose i na sadašnjost, i na budućnost.
Svako dobro,
Srđan Đorđević
Dragi Srđane,
Nisam htela odmah da odgovorim, misleći da će možda neko drugi da komentariše. Sasvim je jasno da Pekić, odnosno Vi, imate isti stav. Samo što on gopvori o onome što bi moralo da se desi, a Vi o našoj stvarnosti.
Srdačan pozdrav.
Draga gospođo Ljiljana,
Vaš muž iznosi cilj i upozorava na moguće promašaje. Veličina njegova je upravo u toj sveobuhvatnosti. Ako je nešto na meni, to je pokušaj da shvatim otkud razlika, i gde je taj promašaj na koji Borislav Pekić obraća pažnju.
Pored Pekića i Jovanovića, teško je ne pronaći uzrok. Međutim, ne smatram da je odgovorno upućivati na uzrok problema a pri tome, ne ponuditi i rešenje.
Svako dobro,
Srđan Đorđević
Post a Comment