Odmor od istorije V deo

Odmor od istorije XII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

POZIV NA ODMOR OD ISTORIJE
Nijedna generacija nema prava da od svojih prošlih zabluda za potomke pravi koncept njihove budućnosti. Ali, svaka to čini. Pri tom, naravno, na budućnost se i ne misli; ona se nijednog projektanta ne tiče. Misli se na sadašnjost i kako da se ona što lakše i bezbolnije — za sebe, ne druge — prebrodi. Ponekad nije posredi ni cela sadašnjost — kao danas, na primer, grčevite borbe komunista da se na vlasti što duže održe — nego samo njen neposredni, tekući segment: godina dana, nekoliko meseci, pa ako, u međuvremenu, treba klisnuti i svega dva-tri dana koliko je dovoljno za pakovanje mobilija. Oni koji su, služeći svetski istorijski Logos, kao dobro plaćeni najamnici povesne nužnosti i pokorne sluge sudbine, na večnost računali, danas od te istorije i te sudbine koju godinu, a zadovoljili bi se i sa manje.



U zamenu za još malo vremena šta nam komunisti nude? Nude nam jedan društveni model — kapitalističku parlamentarnu evropsku demokratiju — protiv kojeg su se i načelno i u pojedinostima od malih nogu borili, i u čijem su protivstavu izgradili svoj model socijalizma. Nemamo protiv novog — starog, zapravo, modela — ništa.

Pitamo se, međutim, zar nije logičnije da ga restaurišu oni koji su za njega od početka bili, nego oni koji su se u njega zaljubili na kraju. Na kraju i svom i našem. Nije li korisnije da se o njemu staraju oni koji su ga uvek voleli nego oni koji su se u njega zaljubili na prvi pogled, ali pogled koji je bio i jedini.

Izgrađujući socijalizam kao svoj prirodan model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sada se menjaju, a ni sad nas ne ubeđuju.
Jer, ako nas delima za pola veka nisu ubedili, kako će rečima za nekoliko godina?

Kako se može verovati u iskrenu ođanost višepartijskoj demokratiji nekom koji je juče bio za bespartijsku a prekjuče za jednopartijsku demokratiju, i koji je, po prirodi svoje ideologije, za diktaturu?

Kako se može verovati u iskrenu odanost slobodnoj ekonomiji nekog koji je juče bio za dogovornu, a prekjuče za dirigovanu privredu, i koji je, po prirodi svoje ideologije, za socijalizam?

Kako se može verovati u iskrenu odanost Evropi nekog koji je juče sa zadovoljstvom bio u Africi, a prekjuče sa oduševljenjem u koncentracionom logoru.

Zašto bismo im ovog puta verovali kad nikad ranije nismo? I nije pitanje kakav će nam program ponuditi — o, biće on dobar, mora biti, mora jer nije njihov nego naš — nego kakve nam garancije mogu pružiti da će ga i ostvarivati.
Oni čak — i to je neka sreća u nesreći — ni vlastite ideje nisu umeli da realizuju, a nekmoli tuđe, od kojih, usput, još i prezaju.

Stoga, ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore.

Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.

Zato im preporučujemo ono što je Cromwell poručio Dugom parlamentu, u predvečerje Engleske revolucije:
Isuviše ste ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite, za ime Boga idite, i da vas naše oči više nikada ne vide!