Opadanje simptoma civilizovanog drustva

Odmor od istorije XXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Opadanje simptoma civilizovanog drustva

Jedan od prvih upadljivih utisaka s robije je odsustvo građanskih manira, koje diktira nadzorna služba, a zatvorska ga populacija spremno, gotovo s radošću, prihvata. Nemojte se nadati da će vas vaš prvi ključar dovesti do ćelije karantina, nakloniti se i učtivo reći:

— Da li biste bili tako ljubazni da uđete?

Moj je bio negde iz Istočne Srbije, nije dobro izgovarao izvesna slova pa mi je rekao:

— Ajde, de, unjilazi!



Mnoge reči su se, iz zatvorskog rečnika, sasvim izgubile. Došlo je do izvesnog orvelijanskog uprošćavanja i reduciranja.

Do obaveznog podrazumevanja konteksta. Ono ne potiče samo iz opšte mrzovolje koja vlada među zatvorskim zidovima, već korene ima u smanjenju broja međuljudskih korelacija, tangenata, odnosa i situacija, prvom izvoru govorništva.

Mnoge se beskonačno repetiraju, pa ih je nepotrebno objašnjavati i komentarisati. Mnoge se pak odvijaju u okruženju koje svaku učtivost čini izveštačenom i smešnom.

Ni “Molim vas”, ni “Hvala”, ni “Budite ljubazni”, ne može se čuti. Nijedna fraza koja, ma kako izlišno, pa i frivolno zvučala, ljudske radnje oslobađa grubih oštrica neposredne koristi i konvencijama umekšava sebičnost motiva zbog kojih su preostale reči izgovorene, nije ovde, na robiji, imala uobičajenu građansku prođu.

Opasnost od tamničke stvarnosti nije dopuštala da se ona zaobilazi praznoslovljem, preko potrebnim slobodi da bi se podnela kao izabrana a ne naturena. Oslovljavanje sa “Vi” vrlo je retko, kod kriminalaca i omrznuto, kao pokušaj ex-gospodskih slojeva da se distanciraju od zajedničkog položaja robijaša. Kriminaki i lumpenproleteri, pripadnici nižih socijalnih klasa, tek na robiji s drugim slojevima istog društva izjednačeni, prirodno su nespremni da se te konačno postignute jednakosti, obećane još s konventskim rostrumom Francuske revolucije, notabilno, od Robespierrea, tako lako odreknu.

U njihovom odnosu prema nama, pod prinudom zatvorske solidarnosti, uvek je postojala znatna mera spontanog zadovoljstva što smo najzad u istim govnima. Poreklo njihovog insistiranja na nekonvencionalnostima, jednako je izvorima našeg “jahanja” na građanskim konvencijama u godinama odmah posle rata. Otpor protiv načelno uvedene prostote bio je prosto vid našeg načelnog otpora komunizmu. Tamnički otpor kriminalaca našoj dobrovoljnoj “fiinoći”, bio je širi.

Obuhvatao je i one koji su prekjuče s vlasti pali i one što su se juče na nju popeli. Bio je i dublji. Bio je utopijski krik za ljudskom jednakošću.

Redukcija rečnika na žargon, kratkosložne rečenice i psovke, primetno je obeležje zatvorskih konverzacija.
Iste simptome građanske degradacije opažamo i na slobodi. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije — zar sada nismo svi jednaki, jesmo li, pa kada jesmo, a jesmo, zašto bi i dalje morali da se prenemažemo? — i titule “gospodin” i “gospođa” nisu izražavale poštovanje već porugu.

Nepristojnost se smatrala otvorenošću, sirovost je delovala kao neposrednost. “Ti” je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonost, a besomučno guranje po redovima zamenjivalo jednakost građanskih šansi. Nakon prvog vatrenog talasa oslobođenja od buržoaske snishodljivosti, nastalo je vreme semantičke nesigurnosti, kad su vas kasapi oslovljavali s “kolega”, u najboljem slučaju zvali “komšijom”.