Opšte siromaštvo

Odmor od istorije XXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Opšte siromaštvo iz koga je iskljucena jedino povlasčena manjina stanovništva na čelu sa državnim i partijskim (komunistickim) funkcionerima

Slika robije i slobode i tu je ista. O javnim privilegijama smo dosta govorili. No i na robiji i na slobodi postoje skrivene.

Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati. (To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad su se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.)

Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti. (Josip Broz nikada nije nosio novac.) To je isti princip po kome se pripadnici tamničke Uprave i njenih službi iz zatvorske ekonomije snabdevaju zabadava ili uz minimalnu naknadu, a od zatvorskih radionica primaju neplaćene usluge.


Autarkicna, samodovoljna privreda

Sremska je Mitrovica imala samodovoljnu privredu. Ne znam kakva je situacija, u tom pogledu, vladala po drugim našim kazamatima, ali, sudeći po nivou života, nju nije teško bilo postići.

Potrebe su bile rudimentarne, pa je i njihovo zadovoljenje bilo odgovarajuće.
Socijalistička privreda teži istom položaju. Nesposobna za konkurenciju, nepoverljiva prema inostranstvu — jer ona je uvek u nekom neprijateljskom okruženju — prinuđena je da se zatvara u vlastito tržište, koje, u odsustvu ekonomske utakmice, jedino tako može da kontroliše.

Usled slabe propulsivne moći i za robu i za rad i za kapital takva je zatvorena privreda stalno na silaznoj produkcionoj liniji, i u kakvoći i u količini proizvoda. Pijace su sve praznije, rad sve neproduktivniji, plate po učinku sve neproporcionalnije (povećavajući se u odnosu na vrednost rada ali smanjujući u odnosu na životne potrebe).

Zamiru inicijative, a preduzete se obeshrabruju hotimično, jer ovakav koncept privređivanja, bez stvarne konkurencije, ili sa “dogovornom”, sa svemoćnim državnim monopolom, skrivenim pod samoupravljačkom nebulozom, ne trpi novine, kao god što njegov politički pandan ne trpi slobode.

Jedna će novina, uspešna pogotovu, silom paradigme, neizbežno dovesti do druge, ova do treće, a onda i do sveopšteg zahteva za novinama, pa najzad i kompletnom reformom ovog besmislenog i neproduktivnog sistema. Jednako kao što će — a to pred našim očima već biva — jedna dopuštena sloboda voditi drugoj a ova do zahteva za trećom, pa onda do kompletne reforme jednog neslobodnog, moralno nezdravog i istorijski obsolescentnog režima.
Interesantno je da se debalans, a s njim i problemi, i na robiji i na slobodi, javlja tek njenim parcijalnim oslobođenjem od ove autarkije.

Do 1973. važio je u SR Srbiji zakon o samofinansiranju KP domova. (Zakon o privrednoj autarhiji, zapravo.) U Požarevcu je, na primer, ostatak od dohotka tamošnjeg preduzeća “Preporod” bio toliki da je izdržavanje celokupne populacije zatvora bilo relativno lako. “Ocenjeno je, međutim, da je rad pre svega terapeutsko sredstvo i da bi samofinansiranje KP domova bilo štetno sa stanovišta njihove osnovne funkcije, pa je zakon ukinut.” Ne znam koliko ovim razlozima treba verovati, jer mi se čine besmislenim.

U socijalizmu je rad i na slobodi socijalni lek, a ne način proizvodnje dobara. U protivnom bi tih dobara bilo znatno više. Pre bih rekao da je izvestan porast životnih uslova rad požarevačkog tamničkog preduzeća učinio nedovoljnim za izdržavanje zatvorenika, isto onako kao što povećani zahtevi slobodnog stanovništva prinuđuju zatvorene socijalističke privrede da se otvaraju prema svetu.