Papučići nacionalkomunističke renesanse

Odmor od istorije IX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

PAPUČICI NACIONALKOMUNISTIČKE
RENESANSE

Pomislite samo na nadu koja je, posredstvom 1917. i boljševičke revolucije, pružila nezadovoljnoj intelektualnoj eliti Evrope priliku da pomogne humanističkom haosu istorije a da u njemu ne mora lično učestvovati. Leva inteligencija, koja je sebe smatrala našom savešću, obilno je priliku iskoristila, opravdavajući genocid nad ruskim narodom koji je, na mutnom Istoku, zamenjivao veliku društvenu reformu, jer s durbinske daljine bezbednog i jasnog Zapada nije izgledao onako kao što je izgledao iz masovnih jama za streljanje ili kroz žice sibirskih logora. Koliko je naprednih gluposti na tu temu izgovoreno? Koliko je idealističkih zločina u premisli počinjeno? (Iako u mislima, behu oni i neposredni. Behu ubistva rečima. Jer kad ubicu branite, pozivate ga da s ubistvima produži.)



Većina intelektualnih saučesnika u tom masovnom zločinu izvršenom nad velikim slavenskim narodom, kad je ovaj otkriven i osuđen, nije u svojoj intelektualnoj aroganciji i moralističkoj sujeti našla za shodno čak ni zabludu da prizna.

Izvesni, kao Strongova, pošto su joj kao racionalisti ruska komunistička brljanja dojadila, uzela je da zastupa — kineske komunističke svinjarije. Drugi su prošli u svom moralnom padu niz marksističkih kultova i supkultova, sve do socijalističkog solipsizma, na samom pragu povratka u građanski svet.

Samo je mali broj otvoreno priznao da je pogrešio. Priznanje je, nažalost, sadržalo i jednu sumnjivu premisu.
Takvi su redovno tvrdili da su grešili jer istinu nisu znali. Ali to isto govorili su vođi SS za koncentracione logore, pa im nismo verovali. To govore naši komunistički vođi za Goli otok, pa im ne verujemo.

Imam užasavajući utisak da prisustvujemo sličnom fenomenu moralne pacifikacije naše inteligencije u polju domaće politike. Veliki se cilj, ovog puta nacija, ponovo istavlja pred naše oči da nam opet zakloni demokratiju, kojoj težimo i bez koje ni nacija nema preveliki smisao, bez koga se i nacija svodi na golu i ropsku egzistenciju navoclnoj istorijskoj nužnosti.

Utisak ne bi u toj meri bio strašan da ne vidim kako se deo te srpske inteligencije, uvek slobodouman, uvek na žrtve spreman, podaje iluziji da će komunizam postati bolji ako postane nacionalan. A pošto on, danas i ovde, nacionalan mora biti da bi uopšte bio egzistentan — i to u prvom redu blagodareći Kosovu, dakle, sopstvenoj programskoj grešci — njegovo se prinudno opredeljenje uzima kao dobrovoljno i predlaže da se ono, u interesu nacije, svim silama podrži.

U redu. A šta ako ga podržimo, pa zajedno s Kosovom zadržimo i komunizam. Ili što je još gore, njega zadržimo, a Kosovo ipak izgubimo?
(Demokratija, 29. avgust 1990)