Tutorski karakter

Odmor od istorije XXXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Tutorski karakter društvene filosofije

Partizani su u Beograd ušli kao sveta misija usrećitelja čovečanstva, zaneseni, revni učitelji — naoružani puškama. Njihove su akademske toge bile — uniforme. Njihova ideologija — nauka koja je s verskim žarom propovedala mistiku istorijske neizbežnosti. Njihova istina bila je u volji (uz mnogo organizacije), njihova volja u veri, a vera u — zabludi.

Udžbenici im behu nekoliko dela Marxa, Engelsa, Lenjina i Staljina — uz ratne govore Josipa Broza — ali i nešto više: ispravno osećanje opšte nepravde, praćeno, nažalost, nesposobnošću da joj se fiksira pravi uzrok. Njihovi školski dnevnici bili su — građanske karakteristike, sastavljane kao dostave. Nastavni metod — najpre batina, potom ucena, najzad korupcija. Cilj učenja i Učenja — socijalistički preobražaj društva.



Život je postao velika škola budućnosti.
Svi su nešto učili, opismenjavali se, pohađali večernje kurseve, pevali po horovima, gimnasticirali po bivšim sokolanama, skakali u kozaračkom kolu folklornih društava, sastavljali rodoljubive pesme, glumili u amaterskim dramama, obrazovali se iz Borbe, a ne Politike, koja je, uprkos naprednim tradicijama, tek odnedavna postala zvanično komunističko glasilo.

Oni koji to nisu činili, bili su, ili po zatvorima, ili su zatvor čekali, ili su ga tek zasluživali, ili su se nadali da će ih zatvora sačuvati nešto Treće, što se spremalo oko Božića, do Velike Gospojine najdalje.

Vladajuća doktrina imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svudaprisutna, sveobuhvatna. I uvek nadahnuta narodnim dobrom i brigom za čoveka koji je bio njena “najveća vrednost”, pa se valjda zato toliko i rabila.

Ono što, ubrzo posle stupanja na izdržavanje kazne, shvatate — ali se tome ni do njenog kraja nećete načuditi — je činjenica da se njen najnesnosniji deo ne sastoji u iskrenom naporu vlasti da vas kazni, nego u, takođe iskrenom, trudu da vas prevaspita.

Ovaj drugi trud je čak i iskreniji. Jer, kad Uprava zatvora obavlja svoje redovne, nekim propisima ipak oivičene, dužnosti, pa vas na osnovu njih kažnjava, ona to radi nekako usput, rutinski, rekao bih i bezvoljno. Ali kad vas ona, u licu UDB-e, vaspitavati krene, i realizujući funkciju kazne u socijalizmu, propisanu odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova zemlje, stane preobraćati u “poštenog građanina”, svake apatije nestaje.

Osećate da za njih, u tom trenutku, nema od vas na svetu ništa važnije. Da ste vi, u tom trenutku, za njih jedini čovek na svetu. Nastradali ste ako nasednete laskanju. Svaka je odmazda lakša od te brige za vašu dušu i vašu građansku budućnost.

Socijalizam bi se lakše podneo kad ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kad bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubeđenja da je čovek žrtva okolnosti, pa prema tome izmenljiv, međutim, to ne dopušta. I tu je okrepljujući značaj robije. Tamo vas kažnjavaju, tamo vas i prevaspitavaju, ali ne traže da im se divite.