U čemu je opasnost

Odmor od istorije XVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

U ČEMU JE OPASNOST OD SAVREMENOG
„NACIONAL SOCIJALIZMA“

Analizirajući poslednju deceniju poljske tihe revolucije (kontrarevolucije, zapravo), Juzef Darski je u zborniku Put ka solidarnosti (Izdanje “Naše reči”, London, 1990, str. 160), vođene pod okriljem te Solidarnosti, osnovni unutrašnji problem opozicije video u dubokoj i jedva pomirljivoj nesaglasnosti ciljeva poljskih radikala i reformista.
Ima se utisak da se slična dilema javlja i u našoj još idejno neodlučnoj, politički nesabranoj, psihološki nespremnoj i tehnički neorganizovanoj opoziciji. Ali kad bi i kod nas bio to jedino raskol u pogledu taktike u borbi protiv komunističkog monizma, rešenje bi se ubrzo našlo — nepodnošljiv život s komunistima bi ga naturio — i ono bi, verovatno, u interesu zdravog razuma, bilo u korist reformista i postupnog predavanja zaboravu socijalizma.



Kod nas, na žalost, kad su reformisti u pitanju, taktika, očigledno, obuhvata i neke od krajnjih ciljeva.

Sve do javnog otvaranja zapuštenog “srpskog pitanja” razlika izmedu tzv. demokratskih, opozicionih radikala i reformista postojala je samo kao razlika u akcentu njihovog jedinstvenog otpora. Reformisti, sve do tada, nisu zaboravljali demokratiju kao jedini oblik u kome i jedan interes nacije može doći do izraza.

Sad, najednom, zasenjeni iznenadnom i magičnom patriotskom transformacijom srbijanskih komunista, najodgovornijih činilaca današnjeg nezavidnog srpskog nacionalnog statusa, ne videći prinudu kojoj podleže njihova tekuća politika, oni su spremni da svoje demokratske zahteve odlože, pa i ublaže, sve dok se, navodno, primarna nevolja srpske egzistencije povoljno ne reši, s komunistima ili bez njih. Ali kako komunisti ovu vlast drže, i ne izgledaju raspoloženi da je, u dogledno vreme, iz ruku ispuste, onda i s njima, čak i ako bi oni, upravo pomoću tog prividnog rešenja na vlasti ostali i, po običaju, nas uveli u sve druge nevolje.

Upravo nacionalno opasna greška reformista, nije u njihovom zalaganju za postupnim i sporim, ali bezbednim, raščinjavanjem komunističkog monopola vlasti, nego u tome što su oni spremni da se u otporu zaustave, čak na bezuslovnu podršku komunistima pristanu, čim njihov glavni, jedini, i opsesivni cilj — primat nacionalnog interesa nad svim drugima — bude postignut ili bar obećan. (Paradigma je srpska situacija na Kosovu i stav SK Srbije, pre svega gospodina Miloševića prema njemu, kao i teza da bez Kosova Srbije nema.)

Ekskluzivnim nacionalistima — pri čemu pod pojmom ne razumem ništa rđavo — uvek treba mnogo, i ako je to, zapravo, jako malo i ograničeno u odnosu na ono što svima nama treba; antikomunistima treba malo, ali je to sve, a to sve uključuje i ono što nacionalistima treba, samo oni trenutno to neće da shvate.

Parlamentarna demokratija nije nužna za ostvarivanje nacionalnih interesa, pogotovu ako su oni osvajački a ne stabilizatorski (SSSR). Parlamentarna demokratija nije nužna za trijumf nacionalne svesti, pogotovu ako se pronađe način da se ona, umesto stremljenja opštim ciljevima, lokalizuje samo na jedan koji će se povesno, i razume se kasno, pokazati kao sporedan.

Parlamentarna demokratija nije nužna ni privredi ako ona nacionalnim ciljevima zameni ekonornske, ne vodeći računa koja će generacija račune njene zablude morati da plaća bedom i poniženjem svojih građana. Nacionalnom cilju nije nužna denacionalizacija nacionalizovanih dobara, ako ta revolucionarnim nasiljem stečena dobra budu, makar i privremeno, makar i prividno, stavljena u službu nacionalnih ciljeva.

Nacionalnom kodu, kao ni komunističkom, ne smeta samo ona razlika koja ide u njihovu korist i pomaže njihovom jedinom cilju, na jednoj strani utopijskoj ideji, ma kako stvarna nacija pri tome prošla, ili snu o naciji, ma kako se bilo koja korisna ideja pri tome provela.

Ni jedni, ni drugi ne vide oko sebe ljude, građane, jedinke. Samo “Narod” ili “Čovečanstvo”.

Nacionalsocijalizam u Nemačkoj pre rata nije uspeo zato što je imao najbolju društvenu ideju, nego što je tu ideju, ma kakva da je, prilagodio pogrešno shvaćenim interesima jedne ponižene nacije. “Nacionalsocijalizam” naših dana, takođe, ne može uspeti ako ova dva, u suštini suprotna principa, makar i privremeno ne pomiri.
Suprotna velim, jer se, već po svom bićia, aktuelni socijalizam protivi krajnjem interesu svake nacije.