Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
VANBRAČNI ŽIVOT NACIJE I DEMOKRATIJE
Istorijsko neprijateljstvo Škota i Engleza, utemeljeno rasnim razlikama i geopolitičkim okolnostima tesnog, siromašnog, izolovanog ostrva, potkrepljeno ratovima, učešćem u protivničkim evropskim koalicijama, a podmazivano razlikama u bogatstvu i moći Severa i Juga, pretvoreno je danas u komplementaran državni amalgam, koji narušava jedino pitoreskna škotska separatistička ultramanjina, veoma važna za razbijanje uspavljujuće monotonije britanskog političkog života. Poslednju bitku vode Englezi i Škoti 1745. Severnjaci s unukom Jamesa VII pokušavaju jakobitsku invaziju. To dokazuje da ništa, pa ni strpljivo, uporno, tvrdoglavo međusobno nacionalno nerazumevanje, nije večno. (Večna je samo glupost.) Ono što Engleze i Škote ujedinjuje nisu nacije, koje bi se možda i danas sa zadovoljstvom tukle, nego politika zajedničkog interesa koju je obezbedila parlamentarna demokratija. (Sličan, mada ne isti, problem sa Severnom Irskom još nije rešen, pa i to dokazuje da generalizacije, naročito humanističke, nisu preporučljive.)
Nekoliko puta je srpski narod stavljen u položaj da bira između nacije i demokratije, između unapređivanja nacionalnih i usavršavanja demokratskih interesa, a da mu nikad nije bilo omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i građanske emancipacije i egzistencije. Nećemo se vraćati u doba u kome je demokratija mirovala, jer je narod bio zauzet borbom za nacionalno oslobođenje i kada je, možda — ali nikad sasvim sigurno — odustajanje od lične slobode pomagalo da se izvojuje sloboda za sve.
Bila je to kolektivna nacionalna sloboda koja nije morala pretpostavljati ličnu i građansku, ali je ovu, u prirodnim okolnostima, ne samo podrazumevala već i nalagala kao najviši cilj zajedničkog oslobođenja. Uzećemo samo dva primera kad to izvesno nije bio slučaj i kad su opšti interesi, ma čime motivisani, zloupotrebljeni da se građanski suspenduju.
Oba su iz međuratne Jugoslavije, koju smo zvali trulom, i tek sad, u poređenju s vlastitom putrefakcijom, razumeli da je, po svoj prilici, zdravija bila nego što je nama izgledalo i da je zdravo naše socijalističko zdravlje. Proces demokratizacije političkog života, prenet iz Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije — premda se ovi procesi ni u nivou, ni u vrsti ne mogu upoređivati, ali su se mogli nadopunjavati — stao je za volju smirivanja nerazumevanja Srba i Hrvata, suspendujući, usput, izvesna neotuđiva prava svih jugoslovenskih građana, pogotovu Hrvata i Srba. Kasnije, njihova se obnova takođe zaglibila u gustom mulju domaćeg “istočnog pitanja”, srpsko-hrvatskim odnosima, bez odgovora koji bi trajnije zadovoljio obe strane.
Politički život u realnom socijalizmu, onemogućen monističkom prirodom vladajuće ideologije, eliminisan je, između ostalog, i argumentima koji su narod u obliku radničke klase — radnika, seljaka i poštene inteligencije — stavljali iznad demokratije, dokazujući da će višestranački sistem, automatski, po sili geopolitičkih uslova, ugroziti državno jedinstvo.
U međuvremenu je veštačko amortizovanje prirodnog nacionalnog sentimenta našlo prohodne kanale u kriptičnom partijskom životu, gde je počivala moć, i dovelo do nacionalno orijentisanih u načelu internacionalnih kompartija, himeričnog hibrida s telom proleterskog internacionalizma a dušom malograđanskog šovinizma.
Ali, u svim je slučajevima nacionalni interes, bio ili ne bio poistovećen s državnim, bio ili ne bio separiran po republikama, bio ili ne bio autentičan, imao primat nad interesima i načelima demokratije. Demokratija je uvek morala čekati u dugačkom repu, iza drugih, stvarnih ili izmišljenih nacionalnih prioriteta. Za nju nikad nije bilo pogodno vreme. Ili smo bili ugroženi spolja, pa nas je demokratija slabila — kao da je ona, kako je Hitler tvrdio, po sebi destruktivna i anacionalna — ili smo sami sebe ugrožavali, pa nas je slabila još više — kao da je ona po sebi antidržavna i antisocijalistička, kako je mislio Staljin.
Sličnu “krvnu sliku” pokazuje domaće albansko pitanje, novo “istočno pitanje” naše sudbine. Ugroženost Srba na Kosovu je neosporna, srpsko pravo na samoodbranu neporecivo, uprkos nerazumevanju onih koji će, bojim se. ugroženi biti posle nas. To je nerazumevanje, međutim, između ostalih uzroka, posledica istih prividnih nacionalnih prioriteta, konstantnih u našoj politici, pa i načinu razmišljanja, koji su demokratiju odlagali i odlažu u ime zaštite ciljeva koji se, u principu, bez demokratije ne mogu ni dobro ni trajno zaštititi.
Reći “Srbija” pa tek potom “demokratija”, znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda i neće vredeti živeti, pa čemu je onda stvarati? Reći “demokratija”, pa tek zatim “Srbija” znači, možda, zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa zašto bismo se onda mi oko nje paštili? Ali reći Srbijci i demokratija, simultano i recipročno, bez kompromisa u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti.
Jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo.
Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan ođ razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja da nam demokratija ne odgovara, da je ne trebamo, čak i da ona u ovom času nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?
No comments:
Post a Comment