Video-nasties

Odmor od istorije LVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

VIDEO-NASTIES

Pod videom poznajemo novo čudo naše prometejske civilizacije, pomoću koga rđave i zaglupljujuće filmove možete gledati kod kuće, umesto da, zbog njih, odlazite u bioskop. Izraz »nasty« — u naslovu upotrebljen u množini — znači »gnusan, gadan, odvratan«. Sintagma se, dakle, s engleskog može prevesti kao »video-gnusobe« ili »gnusobe za gledanje«, (jer, u drugom delu ovog Besnila, saznaćemo i za gnusobe, koje se, zasad, samo mogu slušati).



Na ekranu, u vašem građanskom domu, puno alfijski nežnih odblesaka građanski urednih misli, gradanskih vrlina i građanske uzdržljivosti, odvija se scena kojom vaš televizor napaja tek unajmljena video-kaseta. Scena je, optimistički, kratak kurs seksualnih izopačenosti, protiv kojih, barem delimično, pisac nema ništa kad se obavljaju, ali ih se većine stidi kad u tom poslu gleda druge, bez obzira što zna da su za to plaćeni. Za kraj sekvence ostavlja se — tako je naime režija zamislila — silovanje, po izvođenju gotovo obredno, jedne nevine devojke kroz sve otvore na telu, odjednom.

Elektrifikacija

Odmor od istorije LVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ELEKTRIFIKACIJA NA BRAZILSKI NAČIN
ILI KAKO SMO POSTALI — GAMAD

Od 1980. do kraja 1982, u brazilskoj državi Para, izvršeno je prskanje vegetacije herbicidom, duž 130 milja duge električne linije, kojom je tekla svetlost Progresa, da je nekontrolisan život prirode ne bi oštetio.

Nakon toga je, duž te linije, 50 ljudi u teškim mukama umrlo, 31 fetus pobačen i 5.000 farmerskih životinja crklo.


Upotrebljeni otrov, koji je Brazike počeo pretvarati u bubašvabe, zvao se »Orange« i isproban je uspešno u Vijetnamu.

Otrov je povučen iz upotrebe, ali ne i iz zemlje. Umiranje se nastavlja. Priroda je obuzdana i Svetlosti Napretka teku državom Para.

U mraku ostaju samo — leševi.

»Rađajte se i množite se« na rumunski način ili — Ništa!

Bio sam presrećan kada sam, naklonošću lutrije, umesto do još jednog besnila u načinu našeg umiranja, kako sam navikao, doveden bio do primera besnila i u našem rađanju.

Za njega su se postarali Rumuni.

Prema Observeru od 18. 3. 1984, od 743.000 registrovanih trudnoća, samo 40% rezultira u rađanju potomstva. 4-45.800 života odlazi u slivnik (što — uzgred budi rečeno, ma šta mislili o ljudskim slobodama — od abortusa u svetu, samo za jednu godinu, čini genocid pred kojim blede i brojke iz koncentracionih logora naše prosvećenosti).

Rumunima se najednom, s pravom, učinilo da ih je malo, i da ih je, što je još gore — sve manje. (Zašto bi trebalo da ih je više, u međuvremenu, nije rečeno.) Stoga će žene biti podvrgnute obaveznom mesečnom krvnom testu. Ona koja prekid trudnoće ne može opravdati jednim od legalnih razloga — jer u Rumuniji je abortus ilegalan — izgubiće posao.

Svet na besan način

Odmor od istorije LV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

SVET NA BESAN NAČIN

Kada sam pripremao ovaj nastavak kompendijuma o našem besnilu, zatekao sam u Dnevniku toliku količinu upotrebljive građe da sam se našao u položaju čoveka kome obilje ne dopušta da oseti koliko je bogat. Ludački događaji bacali su svoje pomračujuće senke i na one, retke doduše, u kojima se dalo nazreti još nešto razumne svetlosti. Sto bi, samo za sebe, možda i bilo pametno u ludačkom je društvu postajalo — ludo.

Toliko sam izgubio orijentaciju da sam hteo pisati o Trećem svetskom ratu kao jednoj preostaloj mudroj ideji koja nam još stoji na raspolaganju za racionalno izvođenje, dok i tu mogućnost ne ugrabi neki ludak, zbog koga ćemo u vazduh otići slučajno i besciljno, a što je najgore, verovatno i — delimično.


Odlučio sam se, umesto toga, za lutriju — oblik života kojim, uostalom, i živimo.

Zatvorio sam oči i prelistavao Dnevnik sve dok u mislima ne bih završio Pandurovićevu pesmu »Sišli smo s uma u sjajan dan ...«. »Silazak« bih onda ovde prepisao, pa na isti način produžio da i druga »silaženja u sjajan dan« tražim.

Evo šta sam dobio:

Maltuzijanstvo na američki način ili »Something's going on out there!« (Nešto se zbilo tamo napolju!)

U Americi je sve veliko, a ako nije — nije američko. Jack the Ripper (Džek Trbosek), mogao je, kao engleski flagmatik, da ubije nekoliko žena i da računa na slavu; u Americi ih mora likvidirati barem stotinak da ga primete, i da zločin bude uistini — američki.

Standardni minimum čovečnosti

Odmor od istorije LIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

STANDARDNI MINIMUM ČOVEČNOSTI

U mome Dnevniku, od 1. maja 1984. postoje dve slike isečene iz novina. Na prvoj je devičanski beo pejzaž u kome, u crno odeveni lovac — jedina, uostalom, tamna mrlja u potpunoj belini prirode — crnim batom umlaćuje belo mladunče foke. Priroda u foki podigla je glavu i gleda Prirodu u Čoveku. Ispod slike piše: »Koliko košta vaše krzno?«

Ja sam dodao jedno antropološko objašnjenje: »Naslednik Prometeja savlađuje Prirodu.« Druga prikazuje mladog majmuna Paula raspetog na željeznom krstu, što ga eksperti američkog Instituta za bihevmoristička istraživanja zovu »naučnim aparatom«. Ispod slike ne piše ništa. Ja sam dodao pitanje: »Pomislite da je to vaš deda.«



U Velikoj Britaniji je, prema zvaničnom izveštaju Home Officea, u godini 1980, od strane ustanova koje za to irnaju urednu licencu, izvršeno je 4.579.478 eksperimenata nad životinjama. Od toga ih je 3.730.588 izvršeno bez anestetika. A od toga 5.195 nad našim bliskim kuzenima — primatima, pa moje podsećanje na dedu, povodom Paula, nije baš sasvim bespredmetno. Što se tiče vrste eksperimenata, ovom prilikom, a odmah će se videti i zašto, mene živo zanimaju samo opiti čiji se rezultati mogu koristiti u našoj večnoj i potresnoj potrazi za Istinom.

(U ovom slučaju, međutim, ne nekom filosofskom, moralnom, duhovnom, već — policijskom.) To su opiti sa indukcijom psihološkog stresa drugim putevima, a ne tradicionalnim elektrošokovima; to su opiti sa prženjem, kuvanjem i šurenjem živog mesa; opiti sa unošenjem stranih tela, raznih agregatnih stanja, u čula; opiti sa udisanjem zagađenog ili zatrovanog vazduha.

Reklama

Odmor od istorije LIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

REKLAMA: TRGOVINA, POEZIJA ILI SUDBINA?

U ovom izveštaju iz azila za umobolne, koji tradicionalisti zovu zemljom, a optimisti paklom, reč je o jednoj vrsti rhabdobolesti, koja se na prvi pogled ne čini takvom, ali koja je, upravo stoga, opasnija od one s penom na usnama.

Reč je o Univerzalnoj reklami koju je objavila jedna moćna svetska reklamna agencija.

Nju kao da je sastavio univerzalni junak Zlatnog runa Simeon Njegovan — Gazda, na bazi svojih ideja o idealnoj državi kao sintezi kartaginskog društvenog poretka, Duha Trgovine i Firme »Njegovan & Sin«. (Zlatno Runo, tom IV)



Oglas počinje jednom kombinacijom drevnih ekonomskih načela i popularnih filozofija iz priručnika »Kako biti srećan«.

»Niske cene obezbeđuju sredstva da se postigne najsrećnija od svih situacija: veća produktivnost, bolji kvalitet produkata, manje poskupljenja i više reklame.«

Simeonski princip »kupi jeftino, prodaj skupo« ostaje i ovde ultima ratio uspešne trgovine, samo reklama je tu da ga u našoj svesti učini i jeftinijim i potrebnijim nego što jeste. Koliko je, u međuvremenu, produkt ljudima uistinu potreban, sasvim je irelevantno. Potrebe određuje reklamama. Produkt postaje potreban, pa i neophodan onog časa kad nas u to ubede, a ne kad bez njega ne možemo, odnosno bez njega više ne možemo kada nas reklalnama ubedi da nam je neophodan.

Vidi Siciliju

Odmor od istorije LII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Vidi Siciliju i umri nasilno

Turističke reklame već odavno su postale dosadne. Na njihove eufemizme, preteranosti, maglovitosti, sitne varke pa i krupne laži već smo se navikli. (Da nam se zimi obeća bazen, pa da ga dobijemo, ali bez vode, što je, uostalom prirodno: obećan nam je bazen, nije voda). Ali da nam se prića večno ista reklamna bajka o večno istim prirodnim pojavama, za koje, i bez toga, znamo da nas na moru očekuju, postalo je deprimirajuće dosadno.




Oduvek sam imao veru u neograničenu imaginaciju reklamera. Znao sam da će pre ili kasnije, nekom eksplozivno novom idejom zaustaviti nekrozu profesije.

Najzad me je Daily Mail od 30. 1. 1984. izvestio da se to dogodilo. Čast pripada Italijanima. Jetset Travel agencija pozvala je Britance da na sunčanoj Siciliji vide prljavštinu i flertuju sa smrću.

»Sjajne turističke brošure donose zastrašujuće slike ubijenih žrtava Mafije po ulicama Palerma, dece naoružane pištoljima... i plaža prekrivenih prljavštinom i vulkanskim izlivima . ..«
Agencija očekuje da će ova mešavina crne komedije (mada je, lično, na tim slikama ne vidim) i realizma (čega, priznajem, ima i previše), privući na ostrvo naročito Britance »s njihovim divnim smislom za humor«.

Prica o acidnim humanistima Evrope

Odmor od istorije LI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Prica o acidnim humanistima Evrope

Izveštaj Komiteta za zaštitu prirodne sredine EEZ-a Evropskom parlamentu dokazuje da je atmosferska korozija pojela 25 cm portlandskog kamena sa katedrale Svetog Pavla u Londonu. Reći ćete, pa šta? Zamenićemo ga nekom trajnijom sintetičkom oblogom.

Ali, ona je nanela štetu od 100 miliona funti danskim istorijskim arhivama. Pa šta, kazaćete, istorija nas ionako uči da se od nje ništa ne može naučiti. Industrijski gar ubio je, veli izveštaj, 4.000 švedskih jezera. Pa onda? Švedska ih je ionako imala suviše.



A kajgane nema bez razlupanih jaja, ni tehnološkog prosperiteta bez obračuna s prirodom, u kojoj ne pobeđujemo samo jednu veliku zaostalost Univerzuma, već i neugodnu uspomenu na majmuna u sebi.

Što se tiče onih 5 miliona atara ozleđene i bolesne šume, samo u Nemačkoj, možemo svojoj razumnosti dodati i nešto zakasnele zluradosti: red je, naime, da i ti Nemci jednom nešto plate! Evropska zajednica svoj put zvezdama, nebom mokrim od acidnih kiša, već plaća s 5 odsto svog bruto produkta ili, izraženo u našoj omiljenoj spirituelnoj formuli — s 44 milijarde funti godišnje.

Priča o glavosecima

Odmor od istorije L deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Glavoseci i robovlasnici
Naša priča držaće se istorije. Ići će redom što mu ga ona nalaže. Počeće sa glavosecima, proći kroz robovlasnike i završiti sa humanistima, ne trudeći se da dokuči razlike na kojima smo skovali udobne predstave o nadmoćnosti sadašnjosti nad prošlošću i nade u nadmoćnost budućnosti nad sadašnjicom.
Priča o argentinskim glavosecima
Od 10. 12. 1983. do 15. 1. 1984. — 3477
Do 10. 12. 1983. — 1186
Godine 1982. — 1753
Ukupno: 6416
Čega — 6416? Biliona nekog brutoprodukta? Knjiga od kapitalnog značaja? Originalnih rešenja od kojih zavisimo? Besprimernih žrtvovanja za drage? Novih lekova, novih ideja, novih saznanja i ciljeva?

Ne. 6416 ljudskih glava.


Mrtvačnica argentinskog grada La Plata puna je iskasapljenih ljudskih ostataka, s kojima sad niko ne zna šta da čini. (Dok su ti ljudi još bili celi, neko je to očevidno znao.)

To je zanemarljiv deo onih 3477 leševa što su iz argentinske zemlje, južnoameričkog bastiona evropske bele civilizacije, iskopani od ustanovljenja civilne vlade do danas. Druge dve cifre, ona iz 1982. i ona iz 1983. govore o leševima koji su se vratili iz grobova pre nego što su se vojni spasioci nacije povukli s vlasti, delimično na svoje posede, delimično u zatvore.

Da ne bi bili nepristrasni, ovome saldu još ne smemo dodati one koji su ostali pod zemljom, gde im je bolje nego u memoriji njihovih ubica, a možda čak nego i u memoriji njihovih porodica.

Statistički je time stvar okončana.

Jedinu poteškoću stvara identifikacija. Većini tela izbrisani su otisci prstiju tako što su im odsečene ruke. Deca i fetusi sačuvali su ruke — ali ne i život — jer ih zakon ne obavezuje na registraciju otisaka.

Jedno staro besnilo

Odmor od istorije XXXXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Jedno staro besnilo ili Churchill i Koventri

Prema knjizi Bodyguard of Lies od Anthony Cave — Browna britanski ultrainterceptori su otkrili visoku verovatnoću nemačkog masovnog bombardovanja Coventrya (operacija »Mesečeva sonata«), Wolverhamptona (operacija »Sve u jednom komadu«) i Birminghama (operacija »Kišobran«) dovoljno rano, da je bilo između četrdeset osam i šezdeset sati vremena za protivmere, pre nego što je Coventry sravnjen sa zemljom, unoseći u međunarodni rečnik umorstva neslavan izraz »koventriranje« za totalno uništavanje gradova u ratu.




(Do tada je Coventry Rečniku dao jedan nesumnjivo časniji izraz. »Poslati nekog u Coventry«, značilo je bojkovati radnika koji je vršio štrajkolomstvo.)

Na sve predložene protivmere, osim na preventivno, ispod rutine skriveno, bombardovanje aerodroma s kojih su Nemci pripremali ove masovne vazdušne napade, Churchill je odgovorio odlučnim odbijanjem.

Evakuaciju i javno upozorenje građanima zabranio je s opravdanjem da bi ove mere izazvale paniku koja bi odnela više žrtava od svakog bombardovanja, ali je glavni razlog (uostalom plauzibilan) bio da bi Nemci tako shvatili engleske sposobnosti u predviđanju ciljeva, što bi pretpostavili da je njihova ratna šifra dekodirana, pa bi se time izgubila jedna velika taktička prednost Saveznika.

(Nemačka ratna šifra je zaista bila dekodirana, ali su taktičke prednosti u praksi bedno bile realizovane.)

Panika, kao razlog, ne čini se naročito ubedljivim. Engleska je već dosta dugo bila u ratu. Bila je uspostavljena izvesna rutina u kontroli straha. Englezi su, u krizama, izvanredno disciplinovan narod. Uz dobru organizaciju, po kojoj su, takođe poznati — ali samo kad prigusti, inače znaju biti jednako konfuzni i aljkavi kao i mi — za 60, pa i za 48 sati, mogla se sprovesti evakuacija sva tri ugrožena grada.

Kako promeniti nečije mišljenje

Odmor od istorije XXXXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

„Kako promeniti nečije mišljenje“

»Mrs. Christine Ash, 33 god. držala je činovnike jedne agencije za zaposlenje u četvrti Hounslow (London) na nišanu revolvera kad joj je rečeno da posla nema...

Vadeći pištolj, Mrs. Ash je rekla: ,Možda će vam ovo promeniti mišljenje!« (Guardian, 24. 1. 1984)

Sve dok ideju da problem nezaposlenosti rešava oružjem ima samo Mrs. Ash, za Vladu, i vlade uopšte, nema problema. Slobodno mogu uživati sedeći na svojim guzicama i, ništa ne preduzimajući, osim svaljivanja krivice na objektivne faktore, ma kakvi se izaberu, držati da vladaju u razumnim granicama nepovoljnih ograničenja, dobro.



Problem će nastati tek kad do ideje Mrs. Ash dođe i preostalih tri miliona nezaposlenih (u Britaniji...).

Pored bolesti i gladi, hronična nezaposlenost — uprkos neotuđivog prava na rad — najpotresniji je oblik ljudske degradacije i najčešće jedini za koji se krivica, u potpiunosti, sme pripisati — drugima.

U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi i od bolesti (od gladi koju izaziva i bolesti do koje dovodi), jer je ne možemo pripisati sebi i svojim nesposobnostima, i tako se bar malo utešiti.

Vlade bi, sedeći na dupetu, morale o tome povesti računa.

Ne bi smele čekati da im se sa oružjem u ruci kaže: »Maybe this will change your mind?« (»Možda će vam ovo promeniti mišljenje?«)

Jer onda će svako mišljenje biti kasno.

Ostaće samo da se dohvati drugo oružje.

Grad u obliku očajanja

Odmor od istorije XXXXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Grad u obliku očajanja

Godina 1984., kako fino reče moj prijatelj iz NIN-a B. T., počela je, u orvelovskom stilu — sasvim banalno. Samo do 20. 1. zabeleženo je nekoliko banalnih incidenata sa curenjem radioaktivnih materija i nekoliko banalnih virusa je imalo velikih izgleda da nam ove zime pravi društvo, (antraks, besnilo, izvesne loze kuge).

I to, samo u Velikoj Britaniji i samo ono do čega je javnost uspela da dođe. Time se srečno produžuje priča iz 1983. kada je jedno banalno radioaktivno zagađenje Irskog mora zatvorilo plaže i otvorilo uši Vlade i kada je na hiljade retkih ptica zauvek ostalo mumificirano u masnoj nafti, kojom usavršavamo naše okeane.

20. 1. bio je naročito banalan dan. U njemu je na Prestonskoj stanici (Lancashire) procurio jedan radioaktivni voz; dva radnika Atomskog istraživačkog centra u Aldermastonu zagadila su pluća plutonijumom; otkriveno je — dosad u tajnosti držano — curenje radijacije u jednoj Vladinoj laboratoriji u predgrađu Londona — ali to ne računamo, to se desilo ranije, samo se od nas krilo, da bi mirno spavali, bar dok ne počnemo povraćati i kašljati;

saznalo se, takođe, o nedovoljnosti protivpožarne zaštite u privatnoj kompaniji (Essex) koja eksperimentiše sa živim virusima, uključujući, opet, besnilo i antraks.

Evropskom parlamentu podnesen je izveštaj eksperta, koji štetu od acidnih padavina na području EEZ, konzervativno procenjuje na sumu od 44 biliona funti godišnje, ne računajući, uopšte, trajno oštećenje zemlje i ljudskog zdravlja.



Postoji samo jedna nevolja od 20. 1. 1984. koju možete izbeći, ali tajnu, za koju sam siguran da bi je 17 miliona stanovnika grada i provincije Mexico City dobro platilo, reći ću tek na kraju ovog ovlašćenog krokija naše humanističke pameti. Guardian je, naime, 20. 1. 1984. doneo članak iz pera Christophera Reeda pod naslovom »The City in a cloud of despair.« (»Grad u oblaku očajanja.«)

(Neka vas, međutim, ne teši što je ovde reč o Mexico Cityu. Uskoro to može biti i vaš grad. Možda je to već i vaš grad. Samo vi to ne primećujete. Navikli ste se. Za vas je to postalo — banalno.)

»Grad direktno ubija svoje stanovnike« veli Reed. »Hiljade umiru godišnje od bolesti prouzrokovanih zagađenjem sredine . . . Disanje je ravno pušenju 40 cigareta dnevno... a Mexico City je jedini grad na svetu gde hepatitis možete dobiti preko vazduha...

Toksični gasovi, koji se sa zapaljenih đubrišta konstantno dižu u zrak, mogu jednog dana eksplodirati i pretvoriti se u vatreni orkan, koji će, da bi sebe hranio, progutati kiseonik i ubiti na stotine hiljada ljudi... Iako su vulkani Popokatepetl i Iztaccihuatl udaljeni samo 40 milja, njihovi dvojnički snežni vrhovi retko se mogu videti od sivosmeđeg smoga koji visi nad gradom...«

Ali, ako vas ni to ne ubije (ako ste recimo iz Beograda, pa ste stekli rezistenciju na zagađenja svake vrste), Mexico City ima za vas još jedan trik:

da bi zaustavili automobile i opljačkali ih, gradski lopovi vam kroz otvorene prozore ubacuju žive, izgladnele pacove, tako da pri zaustavljanju ne morate habati kočnicu, nego vas smiruje prvo drvo.

No, ova se nesreća, jedina ođ svih pobrojanih, može izbeći. Održaću obećanje i otkriti vam tajnu:

Ne idite u Mexico City.

Jedno domaće besnilo

Odmor od istorije XXXXVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Jedno domaće besnilo

Posle nekliko stranih, red je da se pozabavimo i jednim našim besnilom, inače će se pomisliti da je Balkan jedino mesto gde se čuda još uvek događaju.

Pruža nam ga NIN od 22. januara 1984. godine.



Po njemu su, a prema anketi lista Osmica — ne vidi se gde, u Beogradu ili Jugoslaviji — Regan, Andropov i Magy Tatcher popularnije ličnosti od Gandija, Valense d Branta.

Po njemu, takođe, prisustvo Ive Pogorelića među političarima, pevačicama i fudbalerima izgleda kao gruba štamparska greška.

Tvrdim, pod moralnom i krivičnom odgovornošću, da anketna lista popularnosti koju predvodi jedan Ronald Regan, a uključuje i jednog Homeinija, nije anketa zdrave pameti nego besnila.

U ovom slučaju, nažalost domaćeg.

Zelena internacionala

Odmor od istorije XXXXV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Zelena internacionala i zelena nada

Balkan, to slepo crevo Evrope, koje je, uprkos svom tobožnjem apendiksnom geopolitičkom položaju, u tri navrata bilo centar sveta, poklanjajući mu tri moćne civilizacije — helensku, vizantijsku i osmansku, a zamalo i slovensku — dok su svi ostali delovi planete uspeli iscediti jedva po jednu, pa ne može ući u industrijsku eru a da se, istovremeno, i upravo zato, ne nađe u crvenoj Zoni smrti, koju poput kružnog gubilišta, Bledi konj materijalističke civilizacije u galopu opisuje oko naših osakaćenih života.



Ekološka Zelena Svest i Savest javlja se tada kao neophodan partner i korektiv naše nezasite gladi za tehnološkim progresom i našeg robovanja trajnim zabludama privremenih ideologija.

Nijedna politika ne može biti više uistini humana bez zelene boje u sebi, boje Prirode i boje Obnove.

Nijedna moć ne može uistinu ostati moćna bez jasne svesti da se ono čime se vlada mora i štititi, ako se bolji razlog nema, upravo zato da bi se imalo čime slabo vladati.

Od kada je mudrima i obaveštenima postalo jasno da Nauka, učinivši izvesna dobra pristupačna sve većem broju ljudi, gradi jedno nadistorijsko jedinstvo sveta, koje realna istorija vrste nikad nije umela postići, i jedna je druga spoznaja postala imenentna: da su, zajedno s dobrima, zajednička postala i njena zla.

Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljanina biće sutra nezaposlenost Londonaca.

Stvar je prestala biti tek moralna (i lako probavljiva) i postala egzistencijalna.

Đavo je odneo šalu!

Stoga pisac ovih redova, odluku zelenih ekoloških partija Evrope da ujedine svoje programe, bira za januarski otpor Razuma opštem besnilu kojem je ovaj Dnevnik posvećen.

U Zeleni savez ušle su ekološke partije Belgije, Francuske, Britanije, Irske, Holandije, Švedske i Austrije. Očekuje se pristupanje i nekih drugih, između njih one najsnažnije, i jedine parlamentarne — Zelene partije Savezne Republike Nemačke.

Na tom časnom spisku nema moje zemlje.

Zar ona sebe ne smatra delom Evrope?

Zar njenu Prirodu nema ko da brani?

Zar ćemo dopustiti da nas se naši potomci sećaju, sedeći u hladu plastičnog drveća, na travi od grimizne gume, u mirisu industrijskih prskalica cvetnih parfema, i gledajući holograme prirode koju smo uništili.

Nesreća koja se nije mogla dogoditi

Odmor od istorije XXXXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Nesreća koja se jednostavno nije mogla dogoditi

»Jedan ,Jaguar Džet' eksplodirao je iznad hemijsko-mikrobiološkog istraživačkog centra u Porton Downu, pre nego što se razmrskao o zemlju samo nekoliko stotina jardi od ultratajne laboratorije.«
(Daily Mail, 18. 1. 1984)

»Porton Down je mesto koje se lako može braniti i gde se svako ugrožavanje sigurnosti može savladati.«
(Guardian, 12. 1. 1984.Izjava vladinog predstavnika.)

Izjava je data šest dana pre nego što je vojni avion pao na jedva dvesta metara od tajne mikrobiološke laboratorije, u kojoj savremeni doktori frankenštajni, nezadovoljni Prirodom, nastoje da je usavrše novim vrstama i podvrstama ili naprednijim mutantima starih. Kad sam pisao roman Besnilo, mogao sam jedino logički pretpostavljati da Porton Down radi i sa Rhabdovirusima.

Sad se zna da se bavi i smrtonosno patogenim virusima vervet majmuna, a ja bih, još uvek, svoje pare držao na antraksu, svinjskoj i buboničnoj kugi. (U Besnilu se ljudi pretvaraju u besne pse, ne znam ima li neke prednosti u tome da, umesto toga, postanemo — zdravi majmuni?)



Zašto sam ovaj avetinjski događaj — avetinjski i kad je reč o padu aviona i kad se radi o izjavi predstavnika Britanske vlade — uneo u svoj »Protokol besnila 1984«, kad on, uveravam vas, ništa nije bešnji od mnogih koje sam izostavio? Ne jedino zbog slučajno izbegnute nacionalne katastrofe, u kojoj bi — zajedno s nas nekoliko Srba — Englezi postali majmuni ili psi, zavisno od vrste virusa koji bi eksplozija oslobodila.

(Avion je, naime, slučajno pao pored laboratorije, kao što je, isto tako slučajno, mogao pasti i na nju, ili uopšte ne pasti.) Uneo sam ga, zapravo, zbog toga što se ova nesreća, o kojoj pišu novine i govori radio, uopšte nije dogodila.

Zašto se onda o njoj piše kao da se dogodila? Zašto se, u izvesnom smislu, ipak dogodila.

Priča, na prvi pogled, izgleda malo komplikovana, ali prestaje to biti ako događaj gledamo u dve ravni, kao u dve nezavisne dimenzije, jednoj empirijskoj gde se avion srušio, jer smo videli njegove ostatke na pragu Porton Downa, i jednoj logičkoj, gde se nije srušio, jer to, usled Zakona verovatnoće, jednostavno nije mogao (morao je, naime, nastaviti da leti, iako je eksplodirao).

Ja ovim ne želim da se hvalim kako su moje oči bolje od očiju Nauke ali, u ovom slučaju, obe istine nisu moguće. Ili jebeni aeroplan nije pao, pa mene treba odvesti očnom, a možda i jednom drugom lekaru, ili je on pao, pa nešto nije u redu sa našim slavnim Zakonom verovatnoće.

KONKURS

FOND BORISLAV PEKIĆ
11000 Beograd, ul. Borislava Pekića 7
r a s p i s u j e
K O N K U R S
ZA DVE KNJIŽEVNE STIPEDNIJE
Stipendije se dodeljuju za prozna dela u pripremi koja odabere žiri u sastavu:
- g-đa Ljiljana Pekić,
- akademik Predrag Palavestra,
- prof. dr Vladislava Gordić Petković
- književnik Mileta Prodanović,
- književnik Gojko Božović
Kandidati za stipendiju prilažu:
1. sinopsis projekta i
2. bio-bibliografiju.
Konkurs je otvoren do 16. maja 2011. godine.
Na konkursu mogu učestvovati pisci rođeni posle 1971. godine.
Prijave na konkurs treba slati na adresu:
SRPSKI PEN CENTAR
za FOND BORISLAV PEKIĆ
Terazije 29/II
11000 BEOGRAD

Budite mršavi

Odmor od istorije XXXXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Budite mršavi, čuvajte se ljudoždera!

Popularan slučaj savremenog kanibalizma, koji se zbio prošle godine u Parizu, ponovo je oživeo na stranicama francuske štampe. 24. 1. 1984. sud će odlučiti o sudbini gospodina Jean Durieuxa, pomoćnika urednika Paris-Matcha koji je publikovao uspelu fotografiju studentkinje koju je ubio, pa zatim delimično pojeo jedan mladi Japanac.

Pretpostavljam da će se opasnost od ljudoždera uskoro koristiti kao reklama za mršavljenje uz preparate slabije prođe.



Meni se to čini sasvim prikladnom i razumnom upotrebom jednog kanibalskog incidenta.

Preteranom mi se, međutim, čini histerična galama koja se oko same antropologije digla.

Zar se ne vidi da je jedino prirodno opravdanje za ubistvo upravo u — jedenju ubijenog, i da su sva druga trivijalna.

Životinjski princip, paradoksalno, jedini homocidu obezbeđuje čovečnost. To su naši preci znali.

Zato su i jeli svoje ubijene neprijatelje. Nisu ih jednostavno vređali bacanjem u zemlju.

Jeli su ih, najpre da se nahrane, a zatim s njim izmire.

Pitam se, zar i mi time ne bi mogli oplemeniti svoju besmislenu smrtnu kaznu?

U redu, izričemo presudu na smrt, kad već moramo, ali ne sahranjujmo egzekutirane ubice. Jedimo ih.

Kako je, međutim, masovna gozba nepraktična, a i neizvodljiva, predlažem da, odmah nakon izricanja smrtne presude — ili možda ipak valja sačekati odluku apelacije? — sudije, na svečanom obedu, pojedu osuđenika.

O smrtnoj kazni i logici

Odmor od istorije XXXXII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

O smrtnoj kazni i logici

Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne, napisao je F. Dostojevski u Dnevniku pisca.
Amerikanci ne čitaju Dostojevskog. Nisu to činili ni pre nego što im je, u svojim putujućim predavanjima, Vladimir Nabokov, pisac Lolite, otvorio oči za nebrojene slabosti pisca Braće Karamazovih. Ali to nije razlog što su u Floridi, državi iz protivabolicionističke manjine u SAD, gde nas smrtna kazna još spaja sa pravnim varvarstvom, ponovo pogubili jednog čoveka. Razlog je — Zakon.

Ovaj zakon, protumačila nam je prošle godine, preko britanske TV mreže, jedna ljubazna i pitoma dama, član Kolegija floridskog sudbenog stola, kao poslednju odbranu poreskih obveznika — to je pojam koji se na Zapadu podudara sa pojmom čoveka, ostavljajući neobaveznike s one strane ljudskog — kao, dakle mrtvu stražu Svete imovine, kad brave, alarmi, bodljikave žice, tajne tele-oči, psi, a ponegde i naoružane »gorile« omanu, i između posednika i obijača ne ostane ništa do vlasničkog instinkta kod prvih i žudnja za lakim bogaćenjem kod drugih. (Objašnjenje je moje, ali ljubav prema smrtnoj kazni u njemu — njena.)



Ne želim sebi da olakšam buduće redove, pa ću lakonski ispričati kako je izvršeno ubistvo, zbog koga je u Floridi pogubljen jedan čovek, iako su u zločinu učestvovala dva. (Stvar je, naime, sasvim prosta, i savršeno odgovara našem pojmu pravde.

Nepogubljeno lice je bilo krunski svedok, odnosno ubica koji je u istrazi prvi progovorio i svojim priznanjima omogućio da se ubije njegov saučesnik.

Ko je od njih bio više a ko manje kriv, za Pravo nije bilo važno. To je bilo važno samo za Pravdu, ali ona se nije pitala.)

Opis ubistva biće kratak i ostaće samo na njegovom najogavnijem i najokrutnijem aspektu, onom koji će se, siguran sam, u mašti čoveka najžešće odupreti mojim razlozima protiv smrtne kazne:

Mladići su — jer behu to mladi ljudi — vezali starca, jer žrtva je bio star i bolestan čovek — a zatim ga, paranjem kože na najosetljivijim delovima tela i probadanjem ušiju starinskim perom za pisanje, pokušali prisiliti da nadvlada svoj posednički instinkt i oda im gde drži novac. Pre nego što su to doznali, starac je umro.

Pa ipak, rizikujući da vas razbesnim — u mojim je Dnevnicima o besnilu i reč, zar ne? — ja sam odlučno protiv smrtne kazne izrečene nad jednim od počinitelja ovog, uistinu, groznog nedela.

One imaju svoje mišljenje

Odmor od istorije XXXXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

„ONE IMAJU SVOJE MIŠLJENJE, JA SVOJE,
NE OBAZIREM SE NA NJIH“

Ovu lepu misao, s kojom smo uspeli da od svoje istorije napravimo skladnu kombinaciju pakla i ludnice, izrekla je Miss Sue Hanson, poručnik Vazduhoplovnih snaga U.S.A.

Ali mi nećemo početi od poručnika Hanson.

Počećemo od jednog jezuitskog generala.

Jezuiti su govorili: »Dajte nam dete od sedam godina i mi ćemo vam vratiti čoveka.« Vojska bi, s istim pravom, mogla reći: »Dajte nam čoveka do osamnaest, a mi ćemo vam vratiti robota.«
Jedan takav robot (koji još nije vraćen, još se na njemu dovršava proces animacije), je i poručnik Sue Hanson, iz američke nuklearne baze u Greenham Commonu.



Ko je Sue Hanson?

Prema Daily Mailu od 19. 1. 1984. to je: ». . . plavuša sa naočarima, sposobna da Lenjingrad pošalje u zaborav dotakavši jedno dugme svojim malim prstom .. .«

Za razliku od nas, ostalih ljudi, kojima mali prst služi za kopanje cerumena iz ušiju. To je — u redu. Neko ume da svira na violini, drugi dobro oru zemlju, treći se još umešnije zabavljaju, a ima i takvih kojima je jedini životni cilj da u toku jednog sata istesterišu što više koncertnih klavira. (Ovakve rekorde naći ćete u Guinnessovoj »Knjizi rekorda«, mada bih vam ja pre preporučio pivo istoga imena.)

Sue Hanson, eto ume da baca gradove u vazduh. (Iste gradove, koje su neki ljudi, očigledno, pre nje morali da naprave.)

Na pitanje hvata li je jeza od takve sposobnosti, ona, pošto joj je izvesno vreme trebalo da pitanje shvati, kaže: »Zašto? ... To je samo posao. Ja sam najzad provodila po 24 sata dnevno na klupi umesto postelje, u silosu za rakete Titan, dole u Little Rocku. ..« Hansonka, dakle zbog svoje bizarne veštine ne oseća nikakvu jezu. Zašto? Zato što se navikla. Kako se navikla? Kako se zdrav čovek može navići da baca Lenjingrad u vazduh?

O jubilarnoj godini novologike

Odmor od istorije XXXX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

O jubilarnoj godini novologike

Godinama pisac ovih redova sabira u svom Dnevniku uzorke humanog ludila (uključujući i one koji se događaju pod auspicijama i obrednom maskom najvišeg Razuma), prikuplja te prometejske iskre jedne nove logike, novog morala i nove stvarnosti u neku vrstu Protokola besnila.

Ovaj razvrat nastranosti — koji bi lako mogao postati i rezervoar uzora — već je prilično gusto nastanjen. Nema rase, klase, vere, nacije i pokreta, nema ideje ili iskustva koje u taj azil za umobolne nije poslalo ma i najskromnije predstavništvo.



Nekada sam imao nameru da napišem našu, balkansku verziju Istorije francuskog društva za vreme revolucije, braće Goncourt — i ona me još nije napustila — ali je, u međuvremenu, dok je ne napišem, našla sasvim podesnu zamenu u ovoj »Istoriji našeg ludila«, jer ako kod Goncourta primerenosti Dobu Velikog Preokreta čine zajednički imenitelj svih beležaka, u mojim su nastranosti tih primerenosti postale osveštana pravila našeg načina života, koja se podrazumevaju i na čije se »ludačke praporce« više niko pametan i ne osvrće, (ko bi danas nastranim smatrao ubistvo kralja, streljanje talaca kartečom ili Dantonovu revolucionarnu retoriku, ispod koje se — barem prema Robespierreu — krila podmukla izdaja Revolucije, danas kad se takva otkrića prave svakodnevno i zauzimaju zabačena mesta po novinama), i koja su sada namenjena novim odstupanjima od »kanonskog ludila«, nepredvidivim ludačkim jeresima i neočekivanim ludačkim nadahnućima.

Siva boja razuma

Odmor od istorije XXXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Siva boja razuma

Mrs. Isola Ware Curry 1958. nožem ranjava Rev. Martina Luthera Kinga, crnca i vođu američkog antisegregacionizma. Proglasava se neuračunljivom, na sud ne izvodi, i na neodređeno vreme zatvara u ludnicu. Prirodno, zar ne? Zar crnkinja zdrave pameti — a Mrs. Curry je crnkinja — može napasti čoveka koji se bori za njena prava?

Ona to ne može. Ona mora da ga obožava. Pošto ga, očevidno, ne obožava, luda je. Na njenom mestu, belac bi bio suden kao uračunljiv, jer je, takođe, jasno da, ako je pri pameti, belac ne može želeti zajednicu sa crncima. Da je ranila nekog belog segregacionistu, suđena bi bila i Mrs. Curry. I to bi se smatralo sasvim u granicama zdravog razuma. Vladajuće mišljenje u Americi drži, izgleda, da svi crni moraju biti za integraciju s belima — ko, normalan, ne bi hteo da bude privilegovan? — a ako se izuzetak i nađe, taj mora biti s one strane uma.

Uopšte se ne pretpostavlja da je Mrs. Curry protiv integracije mogla biti iz racionalnih razloga, da je, poput Crnih Muslimana, mogla smatrati kako samo potpuno i definitivno odvajanje od bele zajednice njenoj može doneti stvarnu nezavisnost, građanska prava i samopoštovanje.

(Kriminalan čin, naravno, nije sporan. Sporna je dijagnoza na osnovu rasističke predrasude da svako mora žudeti za društvom belaca.) Zar samo bolest daje pravo crncima na odbijanje bele civilizacije? Medicinskom dijagnozom, zloupotrebom psihijatrije, Mrs. Curry je oduzeto pravo izbora. I što je najgore, učinjeno je to podsvesno i spontano. Beli je mozak automatski jedan akt, nespojiv sa idejom o njegovoj supremaciji, definisao kao — sumanut.

Veliki američki pesnik Ezra Pound (Ezra Weston Loomis Pound (1885 – 1972) američki pesnik i kritičar i glavna ličnost u modernističkom pravcu u poeziji. Pomogao je u otkrivanju Eliota, James Joycea i Hemingwaya. (Prim. prir.)
proveo je rat u drzanju proosovinskih govora iz Rima. 1945. je uhapšen, u S.A.D. odveden, nakon sporazuma Vlade, Suda, Tužbe i Odbrane, odlukom porote, koja je većala tri minut a, proglašen ludim, i u toku trinaest narednih godina držan u azilu za umobolne. Amerikanci su, naime, smatrali da nijedan normalan Amerikanac ne može biti fašist.

NAGRADE GIMNAZIJALCIMA

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ 2011. godina

Ova Nagrada se dodeljuje svake godine za prozu, poeziju i esej već 17 godina. Ona je namenjena učenicima svih beogradskih gimnazija, a žiri radi u sastavu: književnik Radoslav Bratić, književnik Mirko Magarašević i profesor Petar Pijanović.



Ove godine žiri je izabrao sledeće radove:

PROZA
Prve nagrada je dodeljena radu pod naslovom “1914”, šifra “Domovina” čiji je autor Aleksa Ilić, učenik II4f razreda Treće beogradske gimnazije.

Druga nagrada je dodeljena radu pod naslovom “Putopisi iz Italije“ šifra „2305 NI“, autora Nevene Matejić, učenice II5 razreda Treće beogradske gimnazije.

Treća nagrada je dodeljena radu „Pravi izbor“, šifra „BLAIR KOHO“ čiji je autor Draga Radosavljević, učenice IV4 razreda Trinaesete beogradske gimnazije, kao i radu „Putujem i posmatram“ pod šifrom „0109198/1“ Marije Jović, učenice II2 razreda Sedme beogradske gimnazije.

POEZIJA
Žiri Pekićeve nagrade za poeziju, za đake beogradskih gimnazija, odlučio je da se:

Prva nagrada dodeli pesmi posvećena liku Svetog Save, pod naslovom „Dok teče vreme vidim čoveka“, šifra „Maslačak“ čiji je autor Sofija Kolarić, učenica IV2 Zemunske gimnazije. Pesma nosi lepu ravnotežu naglašenog moralnog tona i sakralne emotivne ponetosti značajem, visokim mestom i duhovnom ulogom Svetosavske ideje.

Druga nagrada za pesmu „Maslina“ šifra „Skotrlj-velj“ autora Dragane Vukanac učenice IV5 razreda Četvrte beogradske gimnazije. Ovom pesmom je ostvaren uspešan sklad ubedljivog ličnog doživljaja drevnosti i prolaznosti kroz poklonjenje pozitivnom simbolu masline kao meri ljudskosti, vere i nade.

Treća nagrada pesmi pod naslovom „Ledeni breg“ šifra „Kockar“, čiji je autor Novak Guspov učenik IV4 razreda Zemunske gimnazije. Pesma nam sažetim i jasnim jezikom daje pesnički uspelu analogiju između simboličnih značenja ledenog brega i ljudske prirode.

Ali osim nagrađenih, izdvojene pohvale zaslužuje i nekoliko drugih mladih poeta – pre svega đaci Zemunske gimnazije – Milan Trivić, za pesmu „Slomljena strela“ i Marija Petrović za pesmu „Tebi“, kao i Zoran Živanović iz Filološke gimnazije za pesmu „Drugi krug pakla“. Posebna pohvala upućuje se danas i Milici Stanković, učenici II5 razreda za pesmu „Naučnik“ jer ta pesma sadrži obećavajuću mešavinu satirične ironije i optimizma antiutopijske vedrine.

ESEJ
Žiri Pekićeve nagrade za poeziju, za đake beogradskih gimnazija, odlučio je da se:

Prva nagrada dodeli radu „Misao o Dostojevskom“ šifra „Diogen Laerćanin“ autora Radovanović Pavla, učenika III2 Zemunske gimnazije.

Druga nagrada se dodeljuje za esej „Doslednost apsurda i apsurdnosti lika u Kamijevom Strancu“, šifra „Bubamara“ čiji je autor Jovana Stojanović, učenica IV3 razreda Zemunske gimnazije.

Treća nagrada za esej “Čuda Gospodnja nikome dobra ne donesoše“ šifra „Emanul“ čiji je autor Marija Radovanović učeniva IV8 razreda Trinaesete beogradske gimnazije, kao i radu „Hamlet i Faust – mogućnost jedne paralele“ šifra „Tragedija“ autora Tamare Vuković učenice IV2 Zemunske gimnaztije.

Svečanost je održana u Trećoj beogradskoj gimnaziji na dan 4. aprila 2011. godine, a otvorila ju je direktorka ove gimnazije profesorka Dragana Vasić, u svečanoj atmosferi i u prisustvu brojnih gostiju. Ceo događaj je propraćen mizičkim koncertom učenika koji su svirali dela poznatih kompozitora, čitani su odlomci iz Pekićevih Pisama iz tuđine, a pročitana je i prvonagrađena pesma.

Besedu povodom nagrade održao je književnik Mirko Magarašević koja se ovde daje u celosti.

SMISAO ZLATNOG RUNA

Nadahnuta raznovrsnost pesničkih ostvarenja koja su prispela na otvotren Konkuirs beogradskih gimnazija za književnu NAGRADU BORISLAV PEKIĆ iz oblasti poezije, i ovoga puta bila je nagnuta na stranu ispovedne, personalne liričnosti koja, sasvim prirodno i očekivano preovlađuje u skoro svim mladalačkim pokušajima. Ali, nekoliko glasova ipak se izdvojilo pesničkom percepcijom koja nije bila obuzeta jedino lirizmom emotivnih samoposmatranja. To je i donelo veće pesničke rezultate.

Svima koji su ove godine učestvovali na Konkursu beogradskih gimnazija za NAGRADU BORISLAV PEKIĆ uputio bih nekoliko završnih reči na Pekićevu temu Zlatnog runa.

Šta je, u čemu je izazov Zlatnog runa? Je li to simbol moći? Imenitelj besmrtnosti, da li? Simbol nepobedivosti, možda? Neugasivi sjaj lepote? Njeni stalni izazovi? Neka večita mladost? Izvorište krepkosti? Nešto sasvim ososbito? Ili ... ali – šta? Čemu okrenuti Jasonov pramac Arga? Jolku ili Kolhidi? Bezimenim nekim vodama? Ali kojim?

Od sveg sjaja koji pristiže sa probljesaka na zamamnim kovrdžama i krljuštima Zlatnog runa najdalje doseže ososbit sjaja nečeg sasvim drugačijeg. To je sjaj traganja. Sjaj otkrivanja u stvaranju. Dakle, ideja Zlatnog runa je sam nepresušni zov stvaranja! Avantura koja mami i pokreće taj zov. Zamah u netnano. Zahvat u nedokučivo. Put ka rasvetljenjeu izmičućeg smisla. Osvajanje nečeg neznanog na prostorima božanske slutnje. Uron u ostvarenje slućenog

Smisao Zlatnog runa je zapravo orfejski zov.

Arg pod punim jedrima. Sama je to plovidba po sinjim morima traganja i stvaranja. To je koren smisla metafore Zlatnog runa. O tome bi se i smisao Borislav Pekić saglasio.

Svaka mlada stvaralačka misao neka se za ovom porukom Zlatnog runa ponese i krene – uprkos naporima i kovitlacima mnogih iskušenja – neka istraje i neće se izgubiti, neće zalutati, neće omanuti i neće promašiti cilj i lepotu svoje žudnje.
Mirko MAGARAŠEVIĆ

Mitologija

Odmor od istorije XXXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

MITOLOGIJA KAO DUŠA NARODA
(Elementi za jedan intervju)

1. U onoj meri u kojoj je pisac čestit i sposoban čovek, spreman da zajedničkim interesima služi a ne da njima gospodare lični. Uostalom, u načelu su pisci, sem hulja, prijatelji naroda, jer za njega pišu i pišu o njemu. Silom revolucionarnih okolnosti, odmah po ratu, ušao sam u politiku dvadeset godina pre nego što sam ušao u književnost. Demokratija je za mnom i mojiim, onda mladim, prijateljima i istomišljenicima kasnila punih četrdeset šest.

Pa ipak i moje su knjige kako-tako napisane i demokratija je kako-tako otškrinula vrata srpskog političkog života. I 1945. i danas osetio sam potrebu da pružim, koliko mi snage dopuštaju, i svoj doprinos materijalnom, duhovnom i moralnom preporodu koji nas očekuje, bez koga nam je i lični i nacionalni opstanak ugrožen.


2. Moj Živorad iz Pisama iz tuđine već radi taj posao kako ga on zamišlja. Za objašnjenje njegovog stanovišta morate se, gospođo, obratiti njegovoj stranci i njenoj vladi. A možda i našim ljudima na Kosovu čija je trenutna perspektiva da još godinama spavaju s puškom kraj kreveta, zebnjom u srcu i milicijom oko sebe.

Trajan odgovor na tu našu nacionalnu muku, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun. Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući. Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, s početka, ne isključujem i neke druge oblike dodira »ljudi dobre volje«.

Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.

3. U demokratskim državama kompromis je uslov postojanja i funkcionisanja samog sistema. Kompromis je druga reč za demokratiju, dublja možda i od »vladavine većine«, ravnopravna možda i s »vladavinom prava i pravde«. Bez kompromisa nema države, nema odnosa među ljudima, nema porodice, nema — života.

Kompromis, međutim, ne znači odustajanje ili čak izdaju svojih stavova već nastojanje da se oni s nekim tuđim izmire do mere obostrane koristi. Osnova za kompromis je dijalog, osnova za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju.

Opšta mrzovolja i dosadan život

Odmor od istorije XXXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Opšta mrzovolja i dosadan život

Govorili smo o zatvorskoj depresiji, i toliko je puta osetili.

Robijaška ljubav prema životu, inače neosporna, nije radosna.

Ona je mrzovoljna i tegobna.

Zivot koji se živi neizrecivo je dosadan.

Kakav je na socijalističkoj slobodi ne moram vam reći.

U njoj živite.

Nisam mislio da ću doći do ovakvog zaključka, premda post factum, može tako da izgleda.

Da sam mislio, ne bih ovaj ogled ni pisao.
Saznanje o srodnosti zatvora u kome sam robijao i socijalizma u kome sam živeo, dovoljno bi mi bilo da njime rastumačim i svoju robiju i svoj život.

Iskreno sam verovao u nezavisnost, samosvojnost, samobitnost zatvorske civilizacije, i pokušavao da je dokažem čak i argumentima koji nisu uvek bili zdravi.

Sada, šta je — tu je. Nema više ništa da se kaže.

Ostalo je samo da se od vas oprostim.

Psihopatologija društvenog života

Odmor od istorije XXXVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Psihopatologija društvenog života i depersonalizacija ličnosti

Psihopatologija ličnosti i društvenog života u socijalizmu nauka je u povoju. Prema tragičnim posledicama što su ih njene bolesti donele državama realnog socijalizma, malo ima dela koja se njima bave. Između svih ističu se izvesne knjige Alesandra Zinovjeva i Česlava Miloša. Enciklopedijska dela tek se očekuju. Verujem da će biti ispisana i da će duže trajati od svojih tema.

Na kraju smo teme i nemamo vremena da se time iscrpnije bavimo. Bacićemo na polje istraživanja medicinskih posledica socijalizma letimičan pogled, i to samo ukoliko se tiče zatvorskih analogija.

I u socijalizmu i na robiji u porastu su sve bolesti kondicionirane ili pospešene stresovima — srčane mane, diabetis, oboljenje žuči, reumatizam itd. — sve bolesti, zapravo, jer su sve, u ovoj ili onoj meri, vezane za stanje našeg živčanog aparata.

I robijaško i socijalističko društvo, u svojiin kritičnim momentima, liči na partizanske »živčane bolesnike«, koji su po izlasku iz šume, pod pritiskom neke strašne ratne uspomene, tuđeg ili vlastitog dela, po našim ulicama dobijali padavičarske napade.

Proces rastakanja, razlaganja, dezintegracije ličnosti logoraša nacističkih KL-a, o kome u eseju »Individualno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijama« piše psiholog Bruno Betekheim, identičan je masovnoj depersonalizaciji i dezintegraciji ličnosti u dugotrajnim tiranijama.

Fenomenološke podudarnosti su upadljive. Već smo rekli da građanin totalitarnog oblika socijalizma liči u svemu na robijaša, a sada dodajmo, jer ima više robijaških kategorija, da je od svih njih najbliži zatvoreniku-slobodnjaku ili zatvoreniku na uslovnom otpustu. Pa i to ne sasvim.

Hronična psihologija

Odmor od istorije XXXV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Hronična psihologija opsadnog stanja i ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima

Zatvor živi u konstantnom opsadnom stanju i strahu od neprijatelja. Ne tvrdim da njih nema. Ako ćemo pravo, u zatvoru samo neprijatelja i ima. U tom, dakle, pogledu uprava ne greši i njen je oprez razumljiv. Ono u čemu greši je ubeđenje da je taj neprijatelj opasan.

I uvek neprijateljski aktivan. To nije slučaj. Neprijateljska aktivnost u jugoslovenskim zatvorima godine 1949. sastojala se poglavito u nužnoj odbrani od ekscesivnih mera odmazde zatvorskih vlasti. Ona je, pretežno, bila defanzivnog karaktera. Desetoricu ugroženih političkih zatvorenika primili smo u nišku bolnicu tek kada im je zapretila opasnost da budu konfinirani u samicama Bele kuće i izloženi torturi.

Mi smo se branili, ništa više. Uprava, međutim, ovakve postupke nikad nije tretirala kao reakcije na vlastito ponašanje (kao što to ni vlast napolju nikada ne čini), nego ih je kvalifikovala kao ofanzivni neprijateljski akt. Da li je ona znala našu stvarnu snagu? Da li je bila svesna njene ograničenosti, a iznad svega njenog porekla u njenim nečovečnim i nepravičnim postupcima?

Ako se Uprava nije mogla uzvisiti do shvatanja svoje krivice za nenormalno stanje u zatvoru, ubeđen sam da joj naša realna bespomoćnost nije mogla izmaći. Zašto se onda oko nje toliko angažovala? Zašto je zatvor držala u opsadnom stanju?



Na to ćemo pitanje, po analogiiji, odgovoriti kad saznamo zašto nas je i socijalizam u tom opsadnom stanju decenijama držao. Počev od inicijalnog posleratnog sukoba sa Saveznicima (posle svega, više njihovim nego našim) i afere oko Trsta, pa sve do današnje državne krize, mi smo stalno bili u nekakvim izvanrednim prilikama. Vanredno stanje se, sve do Kosova, ne proglašava, ali se sve njegove prerogative koriste, pošto se narod stavio u odgovarajuće histerično raspoloženje opsednutog grada.

(Tako se u odbrani od “neprijateljskog psihološkog rata”, ovaj vodi protiv vlastitog naroda.) Povod može biti bilo kakav, važne su posledice. One nisu toliko u storniranju zakona — to se i ne čini, jer je naša ukupna zakonitost već postojećim zakonima dovoljno stornirana — koliko u stvaranju raspoloženja koje njegovu pravičnu i razumnu primenu onemogućuje.