Grad u obliku očajanja

Odmor od istorije XXXXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Grad u obliku očajanja

Godina 1984., kako fino reče moj prijatelj iz NIN-a B. T., počela je, u orvelovskom stilu — sasvim banalno. Samo do 20. 1. zabeleženo je nekoliko banalnih incidenata sa curenjem radioaktivnih materija i nekoliko banalnih virusa je imalo velikih izgleda da nam ove zime pravi društvo, (antraks, besnilo, izvesne loze kuge).

I to, samo u Velikoj Britaniji i samo ono do čega je javnost uspela da dođe. Time se srečno produžuje priča iz 1983. kada je jedno banalno radioaktivno zagađenje Irskog mora zatvorilo plaže i otvorilo uši Vlade i kada je na hiljade retkih ptica zauvek ostalo mumificirano u masnoj nafti, kojom usavršavamo naše okeane.

20. 1. bio je naročito banalan dan. U njemu je na Prestonskoj stanici (Lancashire) procurio jedan radioaktivni voz; dva radnika Atomskog istraživačkog centra u Aldermastonu zagadila su pluća plutonijumom; otkriveno je — dosad u tajnosti držano — curenje radijacije u jednoj Vladinoj laboratoriji u predgrađu Londona — ali to ne računamo, to se desilo ranije, samo se od nas krilo, da bi mirno spavali, bar dok ne počnemo povraćati i kašljati;

saznalo se, takođe, o nedovoljnosti protivpožarne zaštite u privatnoj kompaniji (Essex) koja eksperimentiše sa živim virusima, uključujući, opet, besnilo i antraks.

Evropskom parlamentu podnesen je izveštaj eksperta, koji štetu od acidnih padavina na području EEZ, konzervativno procenjuje na sumu od 44 biliona funti godišnje, ne računajući, uopšte, trajno oštećenje zemlje i ljudskog zdravlja.



Postoji samo jedna nevolja od 20. 1. 1984. koju možete izbeći, ali tajnu, za koju sam siguran da bi je 17 miliona stanovnika grada i provincije Mexico City dobro platilo, reći ću tek na kraju ovog ovlašćenog krokija naše humanističke pameti. Guardian je, naime, 20. 1. 1984. doneo članak iz pera Christophera Reeda pod naslovom »The City in a cloud of despair.« (»Grad u oblaku očajanja.«)

(Neka vas, međutim, ne teši što je ovde reč o Mexico Cityu. Uskoro to može biti i vaš grad. Možda je to već i vaš grad. Samo vi to ne primećujete. Navikli ste se. Za vas je to postalo — banalno.)

»Grad direktno ubija svoje stanovnike« veli Reed. »Hiljade umiru godišnje od bolesti prouzrokovanih zagađenjem sredine . . . Disanje je ravno pušenju 40 cigareta dnevno... a Mexico City je jedini grad na svetu gde hepatitis možete dobiti preko vazduha...

Toksični gasovi, koji se sa zapaljenih đubrišta konstantno dižu u zrak, mogu jednog dana eksplodirati i pretvoriti se u vatreni orkan, koji će, da bi sebe hranio, progutati kiseonik i ubiti na stotine hiljada ljudi... Iako su vulkani Popokatepetl i Iztaccihuatl udaljeni samo 40 milja, njihovi dvojnički snežni vrhovi retko se mogu videti od sivosmeđeg smoga koji visi nad gradom...«

Ali, ako vas ni to ne ubije (ako ste recimo iz Beograda, pa ste stekli rezistenciju na zagađenja svake vrste), Mexico City ima za vas još jedan trik:

da bi zaustavili automobile i opljačkali ih, gradski lopovi vam kroz otvorene prozore ubacuju žive, izgladnele pacove, tako da pri zaustavljanju ne morate habati kočnicu, nego vas smiruje prvo drvo.

No, ova se nesreća, jedina ođ svih pobrojanih, može izbeći. Održaću obećanje i otkriti vam tajnu:

Ne idite u Mexico City.