Jedno staro besnilo

Odmor od istorije XXXXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Jedno staro besnilo ili Churchill i Koventri

Prema knjizi Bodyguard of Lies od Anthony Cave — Browna britanski ultrainterceptori su otkrili visoku verovatnoću nemačkog masovnog bombardovanja Coventrya (operacija »Mesečeva sonata«), Wolverhamptona (operacija »Sve u jednom komadu«) i Birminghama (operacija »Kišobran«) dovoljno rano, da je bilo između četrdeset osam i šezdeset sati vremena za protivmere, pre nego što je Coventry sravnjen sa zemljom, unoseći u međunarodni rečnik umorstva neslavan izraz »koventriranje« za totalno uništavanje gradova u ratu.




(Do tada je Coventry Rečniku dao jedan nesumnjivo časniji izraz. »Poslati nekog u Coventry«, značilo je bojkovati radnika koji je vršio štrajkolomstvo.)

Na sve predložene protivmere, osim na preventivno, ispod rutine skriveno, bombardovanje aerodroma s kojih su Nemci pripremali ove masovne vazdušne napade, Churchill je odgovorio odlučnim odbijanjem.

Evakuaciju i javno upozorenje građanima zabranio je s opravdanjem da bi ove mere izazvale paniku koja bi odnela više žrtava od svakog bombardovanja, ali je glavni razlog (uostalom plauzibilan) bio da bi Nemci tako shvatili engleske sposobnosti u predviđanju ciljeva, što bi pretpostavili da je njihova ratna šifra dekodirana, pa bi se time izgubila jedna velika taktička prednost Saveznika.

(Nemačka ratna šifra je zaista bila dekodirana, ali su taktičke prednosti u praksi bedno bile realizovane.)

Panika, kao razlog, ne čini se naročito ubedljivim. Engleska je već dosta dugo bila u ratu. Bila je uspostavljena izvesna rutina u kontroli straha. Englezi su, u krizama, izvanredno disciplinovan narod. Uz dobru organizaciju, po kojoj su, takođe poznati — ali samo kad prigusti, inače znaju biti jednako konfuzni i aljkavi kao i mi — za 60, pa i za 48 sati, mogla se sprovesti evakuacija sva tri ugrožena grada.

Izgleda, međutim, da je Churchill, ili bolje poznavao Engleze ili im je manje verovao nego pisac ovih redova. A to je nemoguće, pa ovaj razlog možemo svrstati u političke dimne zavese.

Drugi mi se čini logičnim. Pa i opravdanim, ukoliko, u načelu, smatramo da je moral stvar matematike, da se, naime, sme izračunavati, i može izračunavati, kolika je i kakva razlika u vrednosti između građana Coventrya, koji će poginuti zato što evakuacija nije izvršena, iako se nemački napad sa sigurnošću očekivao, i onih na drugim neizvesnim mestima, koji bi poginuli zato što bi Nemci shvatili da je njihova ratna šifra dekodirana. (Sličan matematičko-moralni predračun morao je biti vršen i pre bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki.)

Mi se, međutim, nismo vratili u istoriju besnila da bi se bavili moralnom matematikom, nego da vidimo šta razlikuje one koji su za nju sposobni od onih koji to nisu.

Božanske prerogative Moći obuhvataju, s vremena na vreme, i odluke o životu i smrti drugih ljudi. (Ma koliko to izgledalo čudno i nekako neslično našem egocentrizmu, jednom od izvora besnila, ponekad je jednostavnije žrtvovati sebe nego žrtvu naturati drugima.) I ako čovek na vlasti ima savesti, ovakvo macabre-računovodstvo mora da vrši.

U nedoumici smo sada: nije li priznanje da čovek za nju nije sposoban, i konsekventno tome da je za svaku vlast neopodoban, u izvesnom smislu moralni kukavičluk. Jer, čovek koji na vlast nije spreman, zato što za maroderstvo misli da nije sposoban, zna da je neko drugi mora vršiti (a zajedno s njom i onu mračnu računicu),

jer svi mi, uključujući i moralno čiste i moralno osetljive, očekujemo da država, od koje zavisi naša bezbednost, udobnost, pa i nesmetano upražnjavanje svih oblika moralne osetljivosti, da bi sve to obavila, mora funkcionisati, a da bi funkcionisala, mora se o njoj starati neko ko je bio spreman (i moralno jak?) da se odrekne lepog mišljenja o sebi.

Ne morati uništiti ičiji život, ponekad može značiti i ne moći spasiti ničiji. Odbijanje da se preuzme moralna odgovornost, takođe, može postati čin koji će neko platiti životom.

Ovakve se dileme mogu javljati samo u jednoj civilizaciji, koja, da bi uopšte opstala, mora birati između nevinosti i greha, i koja je u tu svrhu, putem jedne neverovatne Dvosmisli, rešenje pronašla u grešnim nevinostima i nevinim grehovima.

I tu je odgovor na nedoumicu.

Ne u Churchillu, ili nekome ko, zarad spasa svoje duše, ne bi hteo da bude Churchill, nego u naopakoj prirodi naše civilizacije.