Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
O jubilarnoj godini novologike
Godinama pisac ovih redova sabira u svom Dnevniku uzorke humanog ludila (uključujući i one koji se događaju pod auspicijama i obrednom maskom najvišeg Razuma), prikuplja te prometejske iskre jedne nove logike, novog morala i nove stvarnosti u neku vrstu Protokola besnila.
Ovaj razvrat nastranosti — koji bi lako mogao postati i rezervoar uzora — već je prilično gusto nastanjen. Nema rase, klase, vere, nacije i pokreta, nema ideje ili iskustva koje u taj azil za umobolne nije poslalo ma i najskromnije predstavništvo.
Nekada sam imao nameru da napišem našu, balkansku verziju Istorije francuskog društva za vreme revolucije, braće Goncourt — i ona me još nije napustila — ali je, u međuvremenu, dok je ne napišem, našla sasvim podesnu zamenu u ovoj »Istoriji našeg ludila«, jer ako kod Goncourta primerenosti Dobu Velikog Preokreta čine zajednički imenitelj svih beležaka, u mojim su nastranosti tih primerenosti postale osveštana pravila našeg načina života, koja se podrazumevaju i na čije se »ludačke praporce« više niko pametan i ne osvrće, (ko bi danas nastranim smatrao ubistvo kralja, streljanje talaca kartečom ili Dantonovu revolucionarnu retoriku, ispod koje se — barem prema Robespierreu — krila podmukla izdaja Revolucije, danas kad se takva otkrića prave svakodnevno i zauzimaju zabačena mesta po novinama), i koja su sada namenjena novim odstupanjima od »kanonskog ludila«, nepredvidivim ludačkim jeresima i neočekivanim ludačkim nadahnućima.
O većini tih događaja sam obavešten putem masovnih medija, koje se, usput i po prirodi posla — jer je rđava vest jedino ona koje nema — javljaju kao neuporedivi propagandisti naših sumanutosti i propagatori sjajnih uzora skrenutosti.
Dok sam živeo u Jugoslaviji bile su to naše novine, premda su izvesna besnila poticala i od stranih. Sada moj ludački Protokol uglavnom pune Guardian, Times i Daily Mail, a nedeljom ih uspešno zamenjuju Sunday Times i Observer. Televizija me ludilom snabdeva preko sva četiri kanala — ona naročito mogu kupiti u obliku video-programa — a uskoro će se za ludačku građu starati i kablovska televizija.
(Jedan tip televizije pomoću koga glupe filmove možete gledati i kod kuće, umesto da, zbog njih, morate ići u bioskop.) Radio je u ovoj ludnici nevin. BBS 3 celog dana emituje probranu klasičnu muziku. Nisam imao duše da i njega žrtvujem svojoj ekscentričnosti.
Subsidijarni izvori su knjige. I sopstveno iskustvo, razume se. Iskustvo koje obuhvata tuđe, a moje postupke. (Njemu moj Protokol ima da zablagodari nekoliko ekskluzivnih i imaginativnih modela ludovanja.)
Ostaje mi samo da kažem zašto se ludilom bavim.
Ne verujem zato što sam duhovno ili moralno perverzan.
Zašto dakle?
Ne znam.
Možda zato što sam i sam pomalo — lud.
Većina primeraka pripada slavnoj 1984. godini. Ne tvrdim time da smo danas luđi nego što smo ikada bili, niti da nije bilo vremena u kojem smo ludovali čak i originalnije (nikad, međutim, iskusnije) nego ovih dana, ali današnjim sumanutostima našim, to daje prednost nad svim ostalim.
Ali da bi se videlo kako nismo naprasno s uma sišli, dok smo nekada, tobože bili i razboriti i logični s vremena sam na vreme, akutno Besnilo 1984, ukrašavao nastupima iz starijih Dnevnika i bajatije memorije.
S vremena na vreme, takođe, da ne bi bio okrivljen za defetizam, pisao sam, s radošću, o zaprepašćujućim incidentima Zdravog razuma, tom tajanstvenom serumu što ga Um ubrizgava u Istoriju kad god shvatim kuda ga ova odnosi.
Glupost i ludost, nažalost imaju neverovatnu sposobnost regeneracije. Kad god za neku pronađemo lek, oživi ona u drugoj mutaciji.
No comments:
Post a Comment