Psihopatologija društvenog života

Odmor od istorije XXXVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Psihopatologija društvenog života i depersonalizacija ličnosti

Psihopatologija ličnosti i društvenog života u socijalizmu nauka je u povoju. Prema tragičnim posledicama što su ih njene bolesti donele državama realnog socijalizma, malo ima dela koja se njima bave. Između svih ističu se izvesne knjige Alesandra Zinovjeva i Česlava Miloša. Enciklopedijska dela tek se očekuju. Verujem da će biti ispisana i da će duže trajati od svojih tema.

Na kraju smo teme i nemamo vremena da se time iscrpnije bavimo. Bacićemo na polje istraživanja medicinskih posledica socijalizma letimičan pogled, i to samo ukoliko se tiče zatvorskih analogija.

I u socijalizmu i na robiji u porastu su sve bolesti kondicionirane ili pospešene stresovima — srčane mane, diabetis, oboljenje žuči, reumatizam itd. — sve bolesti, zapravo, jer su sve, u ovoj ili onoj meri, vezane za stanje našeg živčanog aparata.

I robijaško i socijalističko društvo, u svojiin kritičnim momentima, liči na partizanske »živčane bolesnike«, koji su po izlasku iz šume, pod pritiskom neke strašne ratne uspomene, tuđeg ili vlastitog dela, po našim ulicama dobijali padavičarske napade.

Proces rastakanja, razlaganja, dezintegracije ličnosti logoraša nacističkih KL-a, o kome u eseju »Individualno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijama« piše psiholog Bruno Betekheim, identičan je masovnoj depersonalizaciji i dezintegraciji ličnosti u dugotrajnim tiranijama.

Fenomenološke podudarnosti su upadljive. Već smo rekli da građanin totalitarnog oblika socijalizma liči u svemu na robijaša, a sada dodajmo, jer ima više robijaških kategorija, da je od svih njih najbliži zatvoreniku-slobodnjaku ili zatvoreniku na uslovnom otpustu. Pa i to ne sasvim.

Ostaje razlika da će robijaški slobodnjak jednom ugledati slobodu, a socijalistički je slobodnjak nikad neće ugledati. I ne zato što mu se ona od režima ne bi dala, nego što se smatra da je već ima. I u meri koja je humanoj vrsti do danas nepoznata.

Prosečan socijalistički građanin podseća na osuđenika, čija sudbina nije definitivna — mada je kao takva zamišljena — već u potpunosti zavisi od njegovog ponašanja na izdržavanju kazne, u ovom slučaju socijalistačkog života. To je ponašanje prilagođeno spoljnim zahtevima, uslovima Ideje, Partije, Vlasti, Uprave i zato veštačko.

Izvesno vreme ova artificijelnost — u obliku glume, memesisa i ostalih vidova mimikriije — ne menja čovekovu ličnost. Ne menja je, naime, sve dotle dok je kadar da ispod zaštitne maske raspozna i sačuva svoje staro lice.

Vremenom, međutim, doći će do izjednačenja maske i lica, maska u lice tone i preuzima ga, ali će identifikacija biti neprirodna, prisilna, bolesna, jer neće obuhvatati podsvest, pravo središte našeg bića. Podsvest će se buniti protiv strane svesti, kao što se telo buni protiv presađenog organa. Izlučiće je u duševnoj konvulziji, ili će, i dalje ostajući buntovna, u nju sasvim potonuti.

Ono što u oba slučaja ostaje, mentalna je i moralna ruševina. Ovako razorene ličnosti realizuju jedno na smrt bolesno društvo kome individualno lečenje ne pomaže, kome je potrebna kolektivna terapija temeljne promene životnih uslova.

Ako zamislimo zatvor u kome vremenska kazna neće biti određena nego će zavisiti od dobrog držanja osuđenika, od mere njegove popravke, dobićemo istu sliku. Regularan zatvor s određenim kaznama nije, zapravo, mnogo drukčiji. Ni te kazne, iako presudom određene, nisu za tu presudu fiksirane. Možete ih smanjiti ako čiinite sve što oni žele. Ako, slučajno, i vi to ne želite — što je malo verovatno, jer inače ne bi robijali — morate se pretvarati. Tako ćete se naći u realsocijalizmu. S njegove slobode, možda, na njegovu robiju i nećete otići ako odbijete masku da nosite, ali ćete otići, svakako, ako pokušate njima s lica da je skinete.

Između obe krajnosti, socijalizma i zatvora, postoje, razume se, i neke razlike. U zatvoru možete, ako ste nitkov, postići mnoga olakšanja i povlastice, većinom stečene preko tuđih leđa, ali vas do položaja čuvara tog zatvora ničija leđa ne mogu preneti.

U realsocijalizmu možete, pod istim uslovima, postati njegovim čuvarem, čak i ako ste njegov osuđenik. Pošto ste njegov zatočenik po definiciji, i u svakom slučaju, ostaje vam samo da se prijavite i za čuvara. Svoj zatvor lakše ćete podneti nego tuđ.

(Tako, naravno, mislite u početku. Kasnije shvatate da ste se nasukali. I da se tuđ zatvor uvek bolje podnosi nego vlastiti.)