Standardni minimum čovečnosti

Odmor od istorije LIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

STANDARDNI MINIMUM ČOVEČNOSTI

U mome Dnevniku, od 1. maja 1984. postoje dve slike isečene iz novina. Na prvoj je devičanski beo pejzaž u kome, u crno odeveni lovac — jedina, uostalom, tamna mrlja u potpunoj belini prirode — crnim batom umlaćuje belo mladunče foke. Priroda u foki podigla je glavu i gleda Prirodu u Čoveku. Ispod slike piše: »Koliko košta vaše krzno?«

Ja sam dodao jedno antropološko objašnjenje: »Naslednik Prometeja savlađuje Prirodu.« Druga prikazuje mladog majmuna Paula raspetog na željeznom krstu, što ga eksperti američkog Instituta za bihevmoristička istraživanja zovu »naučnim aparatom«. Ispod slike ne piše ništa. Ja sam dodao pitanje: »Pomislite da je to vaš deda.«



U Velikoj Britaniji je, prema zvaničnom izveštaju Home Officea, u godini 1980, od strane ustanova koje za to irnaju urednu licencu, izvršeno je 4.579.478 eksperimenata nad životinjama. Od toga ih je 3.730.588 izvršeno bez anestetika. A od toga 5.195 nad našim bliskim kuzenima — primatima, pa moje podsećanje na dedu, povodom Paula, nije baš sasvim bespredmetno. Što se tiče vrste eksperimenata, ovom prilikom, a odmah će se videti i zašto, mene živo zanimaju samo opiti čiji se rezultati mogu koristiti u našoj večnoj i potresnoj potrazi za Istinom.

(U ovom slučaju, međutim, ne nekom filosofskom, moralnom, duhovnom, već — policijskom.) To su opiti sa indukcijom psihološkog stresa drugim putevima, a ne tradicionalnim elektrošokovima; to su opiti sa prženjem, kuvanjem i šurenjem živog mesa; opiti sa unošenjem stranih tela, raznih agregatnih stanja, u čula; opiti sa udisanjem zagađenog ili zatrovanog vazduha.

Itd.

(Od onih koji me trenutno ne interesuju, veći broj se vrši da bi mi izgledali lepše. Nemam protiv motiva ništa. Pitam se jedino šta ćemo kazati kad saznamo da se, u nekom naprednijem ćošku Kosmosa, kozmetički eksperimenti vrše nad ljudima da bi majmuni bili privlačniji?)

Reč je ovde, naravno, o životinjama, kojima se, izgleda, odriče sposobnost osećanja bola — više zbog toga što nisu na vlasti, nego što ga ne osećaju, premda, opet, zar baš neke najgore na vlasti nisu? Reč je o eksperimentima koji imaju cilj da čovečiji život učine boljim i dužim.

Itd.

U redu. Ali zašto onda eksperimentišemo i sa ljudima?

Jer, sve što se danas po svetu sa ljudima čini ne mogu shvatiti drukčije — inače bih nas smatrao azilom za umobolne ili koncetracionim logorom neke onostrane umnije civilizacije — nego kao ljudski trapav, ali u osnovi čestit, eksperiment da postanemo bolji (a možda i duži).

U svetlu takve nade, i pod uslovom da to ne budem ja, pristao bih da se raspinjemo na krstove, umlaćujemo batovima i stvaralački ujedinjujemo sa raznim otrovima, samo ne razumem zašto smo onda potpisivali kojekakve konvencije o zaštiti čoveka, zašto smo neprijateljima Progresa ponudili davljeničke slamke moralnopravnih prigovora, kad smo sasvim udobno mogli nastaviti da se usavršavamo međusobnim kinjenjem bez ikakvih ograničenja, kako su radili naši pametni preci (isključujući majmune, koji, kad se biju imaju u vidu ženku i hranu, a ne recipročno oblikovanje).

Zašto smo, kojeg đavola, 1948, svečano potpisivali Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, pogotovu njen 5. član, koji objavljuje da: »Niko ne sme biti podvrgnut torturi i okrutnom, nečovečnom i degradirajućem tretmanu ili kazni«?

Izgleda, međutim, da nepromišljenim objavljivanjem ove Deklaracije, čije je dejstvo na naš razvoj jednako onome što bi ga na vajarstvo imala zabrana da se mermer oblikuje čekićem i dletom, nismo počinili neku nepopravivu grešku. Za to se, godine 1957, postarao jedan drugi, trezveniji akt Ujedinjenih nacija, tzv. Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners (Standardni minimum pravila za postupanje sa zatvorenicima), kojim se, u stvari, dopušta sve ono što Deklaracija o ljudskim pravima zabranjuje, pod uslovom da to »ne šteti fizičkom i mentalnom zdravlju zatvorenika«.

I sad, sve zavisi od toga šta je gde taj Standardni minimum.

U Kamerunu, na primer, Standardni minimum postupka sa zatvorenicima je potapanje ljudi u govna. U Čadu, višednevno držanje u tzv. »paketu«, nepodnošljivo neprirodnom položaju, u kome majmun Paul ispituje izdržljivost Prirode. U Džibutiju, prisilno napajanje zagađenom vodom. U Etiopiji, prženje vrelim uljem i vešanje tegova o jaja. U Siriji, uterivanje automatskog usijanog šiljka u zadnjicu. U Saudi Arabiji falaka, dugotrajno batinanje tabana. U Maliju, rodeo ili četrdesetkilometarska pustinjska tura, bosih nogu, po suncu i pod teretom. U Gvineji, dijeta ili izgladnjavanje do smrti.

U Mauritaniji, amputiranje delova tela bez anestetika. U Mozambiku, javno bičevanje. U Ruandi, zabijanje igala pod nokte višemesečno držanje po tamnjačama. U Južnoj Africi, vađenje zdravih zuba. U Ugandi, obrađivanje tela bodljikavom žicom i potpaljivanje polnih organa. U Tanzaniji, zaprašivanje telesnih otvora vrelim biberom. U Libiji, stavljanje otrovnih insekata na stomak. Jedino je neizvesno šta se radi po zatvorima Lesota. Zna se samo da se Moeli Tsénoli živ spalio kad je shvatio da će ga ponovo zatvoriti.

Azijski Standardni minimum razočarava. Kontinent koji nam je darovao neke od najrafiniranijih vidova torture — uz dugotrajnost i raznovrsnost za koje histrični Zapad nikad nije imao dovoljno ni vremena, ni strpljenja, pokazuje žalosnu nekrozu mašte. U nekada izbirljivoj Kini, valjda zbog industrijske trke sa kapitalizmom, zatvorenicima gas-maskama otežavaju disanje.

U Bangladešu ih drže pod zemljom. U Avganistanu muče pred porodicama, u čemu se već može nazreti izvestan rafinman. U Iranu se mesecima drže sputani, s povezom preko očiju i u potpunoj tišini. U Indiji im presuju noge valjkom, a ponekad ih oslepljuju probadanjem zenica žicama s točkova bicikla, u čemu ne mogu videti i Standardni minimum borbe za tehnološki prestiž sa Zapadom. Čak su se i čuveni ljubitelji psiholoških metoda istrage, Vijetnamci, okanuli Freuda, Pavlova, Charcota, i dohvatili — batine.

Izgleda da, u pogledu Standardnog minimuma mučenja, Olimpijsku baklju torture drži danas Južna Amerika. U Argentini, ako uopšte ostanete živi, gnjuranjem u vodu pretvaraju vas u submarino (podmornicu), ili vas, kao marvu, žigošu električnim pečatima. U Boliviji vas hrane iz stražarskih nokšira.

U Čileu vas posađuju na pau de arara, papagajevo sedalo, metalnu motku, provučenu pod kolena, koja vas podiže u visine, per aspera ad astra, »kroz trnje zvezdama«, s rukama vezanim za nožne zglobove. U E1 Salvadoru vas prže sumpornom kiselinom. U Gvatemali vam ubrizgavaju razorne hemikalije. U Paragvaju vas »mumificiraju«, zavijaju u plastični omot i polažu u metalni cilindar, očevidno standardno minimalan.

Itd.

A šta je s našom prosvećenom Evropom? Kolevkom socijalnih doktrina, moralnih kodova, učenja o ljudskim slobodama i pravima? Masovnim proizvođačem priručnika o tome kako da živimo u miru sa Sobom, Prirodom i Bogom.

Šta je sa kontinentom koji je izdao Bibliju tcrture, Malleus Maleficarum, Časnih otaca Sprengera i Kramera? Zar ona nema ništa da doprinese ovom plemenitom, masovnom eksperimentu u oblikovanju i usavršavanju Čoveka? Zar ona nema svoj Standardni minimum čovečnosti u tom velikom poduhvatu Vrste da postane bolja?

Sramota me je reći (osećam nad nama strogo i tužno oko Ignatiusa Loyolae), da ga ima, ali da je evropski Standardni minimum — batina.

U Evropi se, po apsanama, na mračnoj poleđini našeg blistavog puta u Novi humanitet, isključivo — bije.

I dok se svi oko nas trude da iz svoje mašte, tradicije i čovečnosti iscede bar neke mučiteljske novitete, dok, bežeći od zaostalosti, ostali kontinenti insistiraju na izvesnom rafinmanu svojih tortura, Evropa svoj genije troši na životinjama, na jednom Paulu, a na nas primenjuje krapinske metode i poslovicu, po kojoj je iz raja izašla jedino — batina.

Svuda biju, tuku, mlate.

Itd.

Osećam se nekako poniženim. Evropska nauka u koju sam toliko verovao, da sam, zbog napretka Vrste, pristao da mi tromi mozak zameni kompjuterom, slabo telo — automatskim aparatima, a nesigurnu Slobodnu volju — pouzdanim Programom, ta me je evropska Nauka izneverila. Svojim Standardnim minimumom postavila me je čak i ispod jednog majmuna.

Zavidim majmunu Paulu. Ma kako da mu je na onom željeznom krstu, zna da mu se pridaje neka važnost.

A kakvu meni važnost može pridati batina što se, u par minuta, može proizvesti od noge bilo kojeg kancelarijskog stola?

Itd.