Svet na besan način

Odmor od istorije LV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

SVET NA BESAN NAČIN

Kada sam pripremao ovaj nastavak kompendijuma o našem besnilu, zatekao sam u Dnevniku toliku količinu upotrebljive građe da sam se našao u položaju čoveka kome obilje ne dopušta da oseti koliko je bogat. Ludački događaji bacali su svoje pomračujuće senke i na one, retke doduše, u kojima se dalo nazreti još nešto razumne svetlosti. Sto bi, samo za sebe, možda i bilo pametno u ludačkom je društvu postajalo — ludo.

Toliko sam izgubio orijentaciju da sam hteo pisati o Trećem svetskom ratu kao jednoj preostaloj mudroj ideji koja nam još stoji na raspolaganju za racionalno izvođenje, dok i tu mogućnost ne ugrabi neki ludak, zbog koga ćemo u vazduh otići slučajno i besciljno, a što je najgore, verovatno i — delimično.


Odlučio sam se, umesto toga, za lutriju — oblik života kojim, uostalom, i živimo.

Zatvorio sam oči i prelistavao Dnevnik sve dok u mislima ne bih završio Pandurovićevu pesmu »Sišli smo s uma u sjajan dan ...«. »Silazak« bih onda ovde prepisao, pa na isti način produžio da i druga »silaženja u sjajan dan« tražim.

Evo šta sam dobio:

Maltuzijanstvo na američki način ili »Something's going on out there!« (Nešto se zbilo tamo napolju!)

U Americi je sve veliko, a ako nije — nije američko. Jack the Ripper (Džek Trbosek), mogao je, kao engleski flagmatik, da ubije nekoliko žena i da računa na slavu; u Americi ih mora likvidirati barem stotinak da ga primete, i da zločin bude uistini — američki.
I, eto, ubio ih je. Daily Mail, od 30. 1. 1984, piše o izvesnim Toolu i Lucasu, kojima se pripisuje trocifren broj ubistava, od onih 4.000 što godišnje pune zabačene američke jarkove, šumarke i močvare neidentifikovanim leševima. Svaki broj od 100 do 300 je njihov. Tačan se ne može ustanoviti jer im je pamćenje, pritisnuto tolikim poslom, malko nesigurno, a nikakav zapisnik nisu vodili. Jednog visokog činovnika Ministarstva pravde, uprkos rodoljubivom ponosu na sve što je u Americi veliko, naterao je taj da kaže čuvenu rečenicu našeg »padanja s kruške«:

»Something's going on out there!« (Nešto se zbiva tamo napolju!)

Odgovorićemo mu:

»You bet!« (Možeš se opkladiti!)

Zbiva se, između ostalog, i to da oni svoju marodersku karijeru započinju u Floridi, jednoj od najekstremnijih retencionističkih zemalja na svetu, gde smrtna kazna treba čoveka da odvrati od navike da drugom čoveku oduzima život (kad je osveštana privilegija države i njene istorije).

Pa, u slučaju Toola i Lucasa, preventiva je sjajno uspela. Oni nisu ubili čoveka. Njihov je, kako rekoh, svaki broj od sto do trista.

Fair play na engleski način ili zašto je u Velikoj Britaniji bolje biti lovac nego lisica.

Prvo, zato što je to uvek bolje.

Drugo, zato što je to bolje naročito u Velikoj Britaniji.

U zemljama s manje sportskog duha, gde se lisice proganjaju zbog agrikulturne štete, a ponekad i kulturne krvožednosti, one još i imaju neke šanse da prežive. Tamo gde ih love iz sporta, nemajući protiv njih samih ništa — obožavaju se, u stvari — u zemlji fair playa, nemaju nikakve šanse da dočekaju drugu hajku.

Desetine izvežbanih jahača na odmornim konjima, stotine pasa, tragača po krvi, celokupno javno mnjenje viših slojeva, i ubilački nagon Vrste, koji se, po praksi naše Dvomisli, u rezervatima zove zločin, a van njih — sport, juri poljima, utrinama i šumama večno zelene Engleske, jednu jedinu lisicu (njih, dabome, ima više, ali se u svakom lovu juri samo jedna), uz koju je samo njeno neprikosnoveno pravo na život, ako može da ga sačuva, i njen instinkt, ako ume da ga iskoristi. To se gotovo nikad ne događa, i stoga mi je ova vrsta fair playa malo sumnjiva. A ta sumnja navela me je na definiciju engleskog fair playa kao šanse koja se ne može unovčiti.

Fair play je, zapravo, i u svim drugim primenama: engleski lov na lisicu.

Navelo me je to, takođe, da taj čuveni fair play ispitam i u nekim istaknutim mitskim lovovima, u kojima je, navodno, životinja bila ne samo ravnopravna lovcu, već nad njim nadmoćna, a ipak je pobeđena. Shvatio sam da je i tamo operisao fair play.

Čini se, na primer, da je mladi Samson u borbi s lavom imao na svojoj strani samo neustrašivost i gole ruke, a zaboravili smo da je uz njega bila mašta jednog celog nesrećnog naroda. Hoćemo ravnopravnom da nazovemo Herkulovu borbu s nemejskim lavom, a ništa ne računamo činjenicu da je tom lavu majka bila obična lavica, a Herkulu boginja Hera.

No, to nije engleski fair play. On pripada ljudskoj vrsti. Engleska je samo — lisica.