Video-nasties

Odmor od istorije LVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

VIDEO-NASTIES

Pod videom poznajemo novo čudo naše prometejske civilizacije, pomoću koga rđave i zaglupljujuće filmove možete gledati kod kuće, umesto da, zbog njih, odlazite u bioskop. Izraz »nasty« — u naslovu upotrebljen u množini — znači »gnusan, gadan, odvratan«. Sintagma se, dakle, s engleskog može prevesti kao »video-gnusobe« ili »gnusobe za gledanje«, (jer, u drugom delu ovog Besnila, saznaćemo i za gnusobe, koje se, zasad, samo mogu slušati).



Na ekranu, u vašem građanskom domu, puno alfijski nežnih odblesaka građanski urednih misli, gradanskih vrlina i građanske uzdržljivosti, odvija se scena kojom vaš televizor napaja tek unajmljena video-kaseta. Scena je, optimistički, kratak kurs seksualnih izopačenosti, protiv kojih, barem delimično, pisac nema ništa kad se obavljaju, ali ih se većine stidi kad u tom poslu gleda druge, bez obzira što zna da su za to plaćeni. Za kraj sekvence ostavlja se — tako je naime režija zamislila — silovanje, po izvođenju gotovo obredno, jedne nevine devojke kroz sve otvore na telu, odjednom.
Reditelju, međutim, ni to nije dovoljno. Sceni, očevidno, kako je govorio moj filmski učitelj, nezaboravni Ratko Đurović — nedostaje »kapa«. Zato u trenutku opšteg orgazma — možda i vašeg — kroz vrata na desnom zidu ulazi dečak u beloj togi anđela, sa anđeoskim krilima pozajmljenim iz depoa crkvenih Misterija, i izvežbanim pokretima seče devojku u komade. Najpre krupne, zatim sitne.

(Gasite li televizor, prelazeći na vesti? Ne verujem. Na vestima se, uostalom, takođe govori uglavnom o ubistvima, a sve češće ona se i vide. Možda okrećete neki broj telefona. Ali činite to tek kad se ceo film završi, a broj koji okrećete nije video-kompanije, od koje ste film iznajmili, da bi ste ga gledali, koji, mnogo verovatnije, pripada prijatelju, kome žurite da date dobar savet.)

Hoće li vam smetati ako scena, uključivši i kasapljenje, nije fingirana? Reditelj je, naime, bio nepopravljivi realista. Prezirao je pozorišne laži. Jedina umetnost bila je za njega stvarnost. Tako je stvarnošću njegove umetnosti postala sečenje jednog ljudskog bića. (Vlada mišljenje da »živa umetnost« ovog novog filmsko-grobarskog talasa objašnjava bar poneki od onih 4.000 leševa što godišnje pune američke jarke.)

Pisac se seća jednog slavnog italijanskog filmskog hibrida između Boscha i Domiera, koji je, snimajući značajan dokument u Africi, odugovlačio streljanje grupe pobunjenika. Sve dok nije našao načina da ih spase? Naravno — ne. Sve dok nije dobio pogodnu svetlost za snimanje. Onda smo bili užasnuti i umetnika smo izložili besu javnog mnjenja.

Samo je malo poznavalaca naše prirode i istine da se, u Nauci i Umetnosti, ono što se može učiniti, kad-tad i mora učiniti, shvatalo tada da na takva ograničenja čovečnosti moramo na vreme pristati, jer ćemo se ubrzo suočiti sa još većim. I zaista, u svetlosti umetničkog tranžiranja jedne device od strane desetogodišnjeg anđelčeta, insistiranje na boljem osvetljenju masovne egzekucije izgleda sasvim prirodno i opravdano.

No, savet pameti još jednom moramo prihvatiti i ponovo se od besa uzdržati. Moramo ga, očevidno, sačuvati za neki, još neotkriven, umetnički postupak budućnosti, prema kome će opisana kasapnica izgledati kao ugodna zabava i estetički nužno prekoračenje moralnih i legalnih obzira.

Preda mnom su, dok ovo pišem, tri video kasete.

Naslov prvog filma je „Pljunuću na vaše grobove“. Na reklamnoj slici jedna gola pljuvačica, s ašovom u desnoj ruci, prolazi grobljem, obasjanim lunarnim sjajem. Prividna tema je kolektivno silovanje jedne njujorške spisateljice, koja se povukla u šumsku usamljenost, da bi, inspirisana prirodnom prirodom, što dublje pisala o našoj — ljudskoj. (Pravo joj budi kad noću lunja sama. Napali bi je čak i vukovi, a nekmoli ljudi.) No, prava je tema njena bestijalno nežna osveta nad sedmoricom narečenih muškaraca, od kojih, pre ubistva, poslednjeg kastrira u kupatilu.

Naslov drugog je „Bušač“. Na reklamnom omotu je krupni plan čovečijeg lica, koje iskrivljuje urlik, dok mu bušilica probija čelo. Da bi njegov problem bio jasan, u uglu piše: »A bušilica nastavlja da buši kroz meso i kosti!« Tema je jednostavna. Raznim ljudima se, iz nepoznatih razloga — ako rediteljevu maštu ne smatramo dovoljnom za svaki — električnim bušilicama probijaju razni delovi mesa i kostiju.

Treći se zove „Teksaški masakr“. Slikom, jedan krupan čovek pod maskom klovna — radi olakšanja scene, jamačno — i ogromnom testerom na baterije — jer šnur se nigde ne vidi — juri neku devojku, o čijoj se nevinosti, ovog puta, ništa ne govori. U samom filmu ima još pola tuceta testerisanja uživo. Na slici, takođe, piše da je opisan događaj koji se u Teksasu zaista zbio. Upozorenje nije nužno. Posle saznanja da se kasapljenje device od strane desetogodišnjeg anđela takođe zbilo, ova se istinitost podrazumeva.

(Moram učiniti jedno priznanje. Poslednja tri filma uspeo sam da dobavim pre nego što je policija upala kod mog video-snabdevača i njegove najbolje teme zaplenila, pa ih sada samo ona može gledati. Za prvim sam tek u potrazi. S nekoliko strana mi je obećano da ću ga — uz crnoberzijansku cenu — uskoro dobiti. Taj film mi je neophodan. Ne, razume se, zbog perverznog uzbuđenja, s kojim bi ga možda vi gledali, već da bih imao nad nečim da se zgražam.)

U svakom slučaju, dok ste taj film gledali, imali ste jednu utehu. Srećnim vas je činilo saznanje da je vaše dete u krevetu i da uveliko sanja snove, po kojima se ljudima ne buše čela i device ne komadaju sekirom. U pravu ste. Vaše dete nema potrebe o tome da sanja. Ono će, budite sa 60% sigurni, kopiju tog istog filma gledati sutra posle podne u kući svoga druga, čiji su roditelji u gostima, gde, sa 90% sigurnosti, gledaju neki još »bolji«. (Prvi procenat, približno odgovara statističkoj činjenici da u Velikoj Britaniji, od desetoro dece, između sedam i petnaest godina, barem šestoro regularno gleda video-nasties.)

Ne tvrdim, u međuvremenu, da svaki od ovih filmova nije simuliran, i da su svi »umetnički dokumenat«, ali kakvu to razliku čini za dete od sedam godina?

Razumem, zato, tekuću kampanju, koja će uskoro kroz Parlament ozakoniti zabranu proizvodnje i distribucije ovakvih filmova. (Moram, dakle, požuriti sa svojim nabavkama.) Ali, ne razumem motive. Ona se tera zbog straha da „Pljunuću na vaše grobove“ ne razvije kod naše dece naklonost prema nasilju. A stvar je upravo obrnuta. Naša naklonost prema nasilju kod te dece razvija ljubav prema takvim filmovima. Jer, pravi i najuspeliji video-nasty je onaj što ga na gledanje, i ugledanje, deci dajemo našim brutalnim životima i našom nasilnom i veštačkom civilizacijom.

Kopanje očiju Kralju Liru, ljudožderska gozba Titusa Andronikusa, davljenje Dezdemone, trovanja i probadanja u „Hamletu“, politička umorstva u „Makbetu“, i orgija nasilja u „Ričardu III“ — samo Shakespearea da uzmemo — nije samo velika umetnost pozorišne scene, već i one ljudske. To je tek scenski sumarijum humane istorije i humane prirode. Homo-nasties, a ne video-nasties.

Kako, inače, objasniti popularnu igru »Nuclear escalation«, sličnu »Monopolu«, u kojoj se, uz pomoć naklone kockice — iste one s kojom smo mi igrali »Čoveče ne ljuti se« — mogu nuklearno kremirati populacije čitavih zemalja?

Lako.