Ne gledati uvek u časovnik

Odmor od istorije LXXXV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

NE GLEDATI UVEK U ČASOVNIK

Govor održan 10. marta 1991. na Terazijama u 5 časova ujutru na mitingu studenata i opozicije. (Prim. prir.)


Nočas je pokušaj komunističke manjine doveo do uništenja početka parlamentarne demokratije u ovoj zemlji.



Kada smo dovedeni u tu situaciju da se izlascima iz Skupštine, koja je vaša i naša zajednička kuća, borimo za minimum slobode, ta sloboda u ovoj zemlji ne postoji.

Moramo izdržati, jer ćemo biti duži i jači od njih.

Ja vam moram reći da to nije uvek lako, ali na kraju krajeva se isplati.

Sve to što vi mladi ljudi tražite to je ono što traži svaki častan čovek u ovoj zemlji.

Ako oni nemaju vremena, ako im zapravo toliko treba vremena za vaše zahteve, a pri tome da ih ne ispune, kako će ispuniti zahteve ove nacije.

Ali, naravno, osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.

Hvala vam u ime moje mladosti i u ime svih ljudi koji su se nekad borili za slobodu.

Program za budućnost

Odmor od istorije LXXXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

PROGRAM ZA BUDUĆNOST SKS, A ŠTA ĆEMO S PROŠLOŠĆU?

SKS nije, kao ni, uostalom, stariji mu brat, SKJ, ni u političkom, ni u moralnom položaju da na bazi sutrašnjeg svog programa traži još jedan mandat od našeg biračkog tela.

Tako nešto činiti mogu, mirne savesti, samo one stranke, koje u zemlji njene pedesetogodišnje vladavine, nisu imale nikakvu istoriju.



Pre programa kojim nameravaju da nas maknu s ruba provalije, moraju nam komunisti objasniti program kojim su nas do tog ruba doveli.

Jer ako za pedeset godina nisu sa svojim programima ništa drugo uspeli nego da nas nad ovaj ambis nadnesu, kako nas misle za četiri godine novog mandata spasiti?
Demokratija je proces
Veli se da sada imamo demokratiju. Lično baš i ne delim oduševljenje njenim trenutnim stanjem.

Mislim da smo tek na dugom, mukotrpnom putu do nje.

U oba slučaja osnivanje nestranačkog odbora za njenu zaštitu, u okviru Udruženja sa adresom već poznatom na tom polju, ne može biti od štete.

Ako je još nemamo da se za nju praktično zalažemo, jer vreme je apstraktnih, humanitarno-moralnih opredeljivanja iza nas. Ako je, pak, imamo — da pomognemo u njenom usavršavanju.

Sasvim bona fide i bez predrasuda. Nema, naime, demokratije kao političkog modela, koja istovremeno nije i proces, koja ne može biti još uspelija.

Prema navikama

Odmor od istorije LXXXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

PREMA NAVIKAMA PONOĆNIH DUHOVA I JUTARNJIH PETLOVA
(Govor održan na Studiju B, pred parlamentarne izbore u Rakovici 1991)

Kao jedan od inicijatora osnivanja Demokratske stranke, prve legalne građanske partije u Srbiji posle 1945. i nasilne likvidacije višestranačkog života u zemlji, izražavam žaljenje što do njene televizijske promocije nije došlo mnogo ranije, bar istovremeno s hroničnim i iscrpljujućim predstavljanjem i onako svudaprisutne vladajuče Socijalističke partije, tim pre što je ova i ovakva Demokratska stranka osnovana pre ove i ovakve Socijalističke.



Kada je Demokratska stranka osnivana, Socijalistička je još uvek bila komunistička, još uvek odana svojoj marksističkoj predistoriji, svojoj realsocijalističkoj ideologiji i svojoj nedemokratskoj političkoj praksi.

Verujem da je, bez obzira na novo kvazireformističko ime i pseudodemokratsku obrazinu, po duhu, ciljevima i metodama, a iznad svega po ljudima koji je vode, ona to, na žalost, i danas. A ako je to ma i u jednom od ovih aspekata, u duhu, ciljevima, metodama ili ljudima, njenoj se budućnosti ne može pokloniti poverenje, svo, uostalom, već potrošeno u njenoj prošlosti.

Demokratska stranka jeste i biće ubedljiva građanska alternativa promašenoj socijalističkoj istoriji, s kojom budućnost nismo imali.

Demokratska stranka jeste i biće naša legitimna ulaznica za Evropu, bez koje budućnosti nemamo. Jeste i biće garant nacionalnog preporoda, bez koga nam nikakva budućnost i ne treba.

Ona jeste i biće ne samo ubedljiva mogućnost da se Srbija izvuče iz nacionalne, političke, ekonomske, društvene i moralne krize, već da demokratske promene u Srbiji svet najzad primi ozbiljno i najzad ozbiljno potpomogne.

Uslov za to su tajni, slobodni, časni izbori za sva predstavnička tela, ispunjenje, dakle, svih onih zahteva s kojima je Demokratska stranka, zajedno s ostalim strankama opozicije, počela svoj obnovljeni javni politički život.

Ali, slobodnih i časnih izbora bez poštene i ravnopravne kampanje ne može biti. Zato zahvaljujem domaćinu što je, bar ovom prilikom, televizijsko vreme prepušteno opoziciji podesio prema navikama našeg biračkog tela a ne, kao do sada, prema navikama ponoćnih duhova i jutarnjih petlova.

Želja za Evropom

Odmor od istorije LXXXII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Želja za Evropom

Govor povodom predstavljanja kandidata za narodne poslanike opozicionih stranaka na TV Beogradu, pred izbore 1991. godine. Pošto u tom momentu Borislav Pekić nije bio u Beogradu nego u Londonu obratio se kao kandinat DS glasačima telefonom, umesto za okruglim stolom gde su ostali kandidati govorili. (Prim. prir.)

Nikad ne pišem ono što ću govoriti, niti govorim ono što ću pisati. Ovo je izuzetak, izazvan Pravilnikom TV Beograd o predstavljanju kandidata u izborima za poslanika opštine Rakovica.



Presudna misao Pravilnika glasi: »U predstavljanju važe svi stavovi o ravnopravnosti predstavljanja kandidata, etika javne reči i druge načelne odredbe za predstavljanje kandidata koji je bio na snazi u prvom i drugom izbornom krugu.

« Čim je pomenuta naša etika javne reči, pogotovu načelne odredbe o krugovima decembarskih izbora, o snazi da se ne govori, trebalo je od kandidature odustati. Nisam to učinio. Pošto su ova pravila stara, biću slobodan da upotrebim svoja, takođe stara, samo drugog porekla i drugog cilja.

Za razliku od vlasti koja istorijski ima skoro pedeset a ideološki znatno više godina, ja ću se zalagati za sve što sam zastupao kad sam bio osamnaestogodišnjak, s iskrenim žaljenjem što me poznija istorija naše zemlje nije demantovala. Tada sam, 1949, za dlaku izbegao smrtnoj kazni.

Danas je pred smrtnom kaznom naša zemlja. Neću da umre. Ali, ni da bi trajala, neću da jede današnje socijalističko korenje kao što je bila prinuđena da pase nekadašnju komunističku travu. Želim zemlju utvrđenih zakona, zemlju pravde i pravičnosti, državu koju uvek ne moramo voleti ali koju možemo poštovati.

Za prestanak krađe

Odmor od istorije LXXXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ZA PRESTANAK KRAĐE NAŠE DUŠE I ISTORIJE


Dame i gospodo, poštovani gosti i delegati!

Kad sam potpisao inicijativu za osnivanje DS, otplaćivao sam zaostali dug prema narodu kome pripadam, dug kako ga ja razumem, izražavao poštovanje prema demokratiji kako je ja shvatam i ispunjavao obavezu prema sopstvenom životu, do granice koju ja prihvatam.



Stoga najisikrenije zahvaljujem na poverenju koje mi je ukazano kandidacijom za predsednika Stranke, ali mi veoma, veoma ozbiljni lični razlozi nalažu da od nje odustanem. Ovi su razlozi već dugo u dejstvu, odgovorni, u međuvremenu, za neznatan doprinos koji sam zajedničkim naporima do sada dao. Kako nema izgleda da ti razlozi nestanu, drukčija odluka bila bi i nerazumna i prema Stranci nelojalna.

Ali su i uzroci odustajanju nepotpuni ako im ne dodam i duboko osećanje da ovakvoj ulozi u političkom životu, pogotovu u presudnom času za zemlju, nisam dorastao. Ima, na sreću, onih koji to jesu: mlađih, odlučnijih, sposobnijih, onih koji su nesebičnim radom za našu Stranku i demokratiju to dokazali.

U ime tog osećanja, molim vas da se pri odlučivanju između predložeraih kandidata oslonite na savest, te izaberete za predsednika ličnost koja će na izborima, ako nam se zakonom zajamči njihova bespogovorna regularnost, najodanije, najmudrije i bez taštine, zastupati Program DS, i našu volju da časno doprinesemo tvorenju slobodnije, pravednije, bogatije i srećnije Srbije.

Biti rodoljub

Odmor od istorije LXXX deo

style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"
Biti rodoljub — nije sramota
(za novi program Demokratske stranke)


Dame i gospodo, uvaženi članovi DS,

neću govoriti o tekućem privremenom programu naše stranke, svima poznatom, nego o pripremama za njegov budući reljefniji i konzistentniji izgled, s kojim ćemo, ako na Velikoj stranačkoj skupštini bude odobren, izaći na izbore i njim, u mogućoj koaliciji s drugim srpskim strankama, pomoći umornim komunistima da se od vlasti na duže vreme odmore.

Pretpostavlja se da će naš naoionalni program, naročito što se tiče nesrećnog Kosova i Metohije, kao i Srba van ove republike i Srba u dijaspori, biti mnogo izrazitiji i, uprkos svom prirodnom demokratizmu, beskompromisniji kad su interesi ovog naroda u pitanju, a oni su, pored i naporedo sa demokratijom, naša prioritetna dužnost i moralnopolitička obaveza.



To zahteva ukidanje teritorijalnih autonomija, uz striktno poštovanje građanskih prava svih stanovnika koji se nisu ogrešili o zakone zemlje i prisustvo slobodno izabranih predstavnika albanske nacionalne manjine u jedinstvenoj i jednodomnoj Srpskoj narodnoj skupštini. To, takođe, pretpostavlja trezveno nacionalno osećanje tako dugo i tako programski od strane komunista gušeno.

Biti rodoljub nije sramota. Za demokratu je sramota biti šoven, a mi to nismo, niti ćemo ikad biti. Ponavljam da ćemo, pored demokratije, kao svoje stranačke obaveze, braniti interese srpskog naroda bez obzira na budući državni model Jugoslavije, pogotovu u slučaju njenog sporazumnog iščezavanja. Jugoslaviju, naravno, nećemo razbijati ali više nećemo dopustiti da ona razbija nas.

Ovo nije leva, pa, dakle, ni socijalistička stranka, ovo je moderna građanska stranika, te će se u skladu sa takvom svojom prirodom, umesto za eufemističku tržišnu privredu, boriti za povratak modernom obliku kapitalizma, sa ugrađenim socijalnim korekcijama, saobraznim materijalnim mogućnostima ove zemlje, zahvaljujući ekonomski amaterskoj politici komunista, dovedenoj, na žalost, za mnoge naše sugrađane, skoro do krapinskih uslova života.

Ne izneverimo zvezdano nebo

Odmor od istorije LXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Ne izneverimo zvezdano nebo

Dame i gospodo, moji mladi prijatelji,

priznajem da osećam pomalo i ličnu satisfakciju što vas na zajedničkom poslu povratka u evropsku civilizaciju građanskih i političkih sloboda ne zatičem noću, kako u karbonarskoj tmini, iako svesni uzaludnosti svakog otpora, snujete ipak da se oduprete, i nemoguće mogućim da učinite, obarajući režim nasilja socijalističke utopije, nego vas zatičem u sred dana, na javnom mestu, spremne da slobodno razmišljate o tome šta započeti na njenim razvalinama. Socijalistička je utopija, naravno, irealna, ali su, nažalost, njene razvaline i te kako realne.

Član sam Demokratske stranke, govorim u njeno ime, ali ću u ovom, za mene naročitom, trenutku uzeti slobodu da govorim i u svoje.



Molim vas da ovo što ću reći ne primite kao govor nego kao svođenje sopstvenog račima i on je stoga, kako saldima dolikuje, pisan:

Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali.

O tome se raspitajte kod naših komunističkih prvaka, mučeničkih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnih čudesa kojima su nas štedro obdarili, i još obdaruju, velikodušno nam pokloniše i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko tih prvaka, statistički, u ovoj zemlji ima.

Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi.

Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim svoje propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako su postigli da svi sumnjamo u njih. Njihove zablude uvek su bile izabrane istine datog časa. Zato su i njihove izabrane istine zablude svakog od tih časova.

Zamke ideologije

Odmor od istorije LXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Zamke ideologije

Temu skupa shvatio sam kao kritiku vladajuće ideologije — koja bi nas druga, danas i ovde, zanimala? — ideologiije geopolitički, u konvergentnim i divergentnim nijansama rasprostranjene prosvećenim i neprosvećenim, materijalističkim per aspera ad astra hitajućim svetom, ideologije koja skromnije uspehe demonstrira u realnosti nego književnost ispisana na njene teme. Nema smisla raspravljati o njoj povodom, recimo, odnosa pravoslavne hrišćanske dogmatike i vizantijske književnosti doba ikonoboračkih građanskih ratova. Treba, premda zbog toga nisam najsrećniji, biti neposredan.



Temu sopstvenog priloga, međutim, shvatio sam ne kao zamku ideologije koja se mojom knjigom podvrgava kritici, već kao zamku sopstvene. Rešiti odnos prema sebi u umetnosti teže je nego ga rešiti prema temi, tj. drugome. Tako ću, umesto da uživam u kritici nečega zašta ne marim, morati da govorim o kritici onoga što sam mislio knjigom da branim. Učiniću to preko leđa sotije Kako upokojiti vampira, kao praktičar kome su književne teorije o odnosu ideologije i književnosti, ili malo poznate, ili ako jesu, malo mu za stolom pomažu.

U unutrašnjem, građanskom ratu, što se u svakom piscu vodi, između racionalnog i iracionalnog, naučenog i doživljenog, preuzetog i podmetnutog, možda lažnog ali možda i istinitog, lične i književne savesti, građanskog i umetničkog morala, slobode i cilja, mojeg i opšteg, inspiracije i plana, ratu između stvarnosti koja teče i stvarnosti koja u vama najčešće stoji, a iznad svega nesporazumu između uobraženja svemoći i stvarne bespomoćnosti da se izrazite, dobra knjiga je dar slučaja.

Beseda o demokratiji

Odmor od istorije LXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

BESEDA O DEMOKRATIJI, CIVILIZACIJI I KULTURI

Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigru ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti. Između mungosa i kobre obed se odlučuje očajničkim ratom, koji ne poznaje konsenzus, ni pravo veta.



A jedno od najbitnijih demokratskih načela, obezbeđenje prava manjine, jer većina je već i brojem zaštićena, u prirodi nije poznato. Orao, u apsolutnoj manjini prema jatu jarebica, ne podleže zakonu većeg broja, i ne pristaje da ga one pojedu, iako mu demokratija to izričito nalaže. Pravo zajemčuje sila, pravda je uvek za jačeg.

U humanoj civilizaciji, demokratija se protivi urođenim svojstvima ljudskog bića, kako je stvoreno i kroz stoleća naopakom povešću formirano. Takvom biću, već i po dominantnom dejstvu naslednih egoističnih faktora, više odgovara autoritarnost nego demokratija.

Da ne govorimo koliko totalitarizam više odgovara totalnim uslovima nove tehnologije života i organizaciji proizvodnje dobara, nužnih prividno za njegovo održanje, a stvarno jedino za proizvodnju, pri čemu se pre misli na ekonomičan spoj kapitalizma i totalitarizma nego na spoj ovog poslednjeg s poslovično neefikasnim socijalizmom.

Moralni aspekti demokratije

Odmor od istorije LXVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

MORALNI ASPEKTI DEMOKRATIJE

Dame i gospodo,
veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone na koje se svi možemo, s jednakim pravima, osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.



Komunistička partija Jugoslavije stvorila je, nizom zakonskih i vanzakonskih mera, grubo nejednake uslove za život građana i tako ih otvoreno i beskrupulozno podelila na one s povlasticama i one bez povlastica, da ne govorim o trećoj grupi građanskih partija kojima je život otežavan.

Najkobniji sistem mera, u tom pravcu, bio je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlaščene društvene pozicije. Sve javne funkcije, od važnosti za državu, u rukama su komunista. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd. itd., samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni građani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.

Beseda na prijemu Njegoševe

Odmor od istorije LXV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

OVO NIJE POHVALA VEKU

Vrlo poštovani prijatelji, najiskrenije zahvaljujem na visokoj časti koja je „Njegoševom nagradom“ ukazana mom skromnom delu. Duboko sam ubeđen da će urođeno crnogorsko gospodstvo i tradicija slavnog grada Cetinja naći razumevanja za sina koji žali što među nama nije i njegov otac.



Lična potreba nalaže a i dobri se običaji saglašavaju da se zahvalnica izgovori nad blagom što nam ga je veliki duh Petra Pertovića Njegoša u nasleđe ostavio.

Ali u Gorskom Vijencu i Luči Mikrokozma, gotovo i nema stiha čija se istina, s dubokim poreklom u svom teškom i nesrećnom vremenu, ne obraća i našem, i u njemu, takođe teškom i nesrećnom, ne nalazi svoje mitsko, pesničko, misaono i povesno opravdanje.

Stihove sam izabrao zato što u sebi nose sve moje zebnje, nedoumice, sumnje, a i moje grehove:

„Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima,
On će era biti strašana ljudskijem koljenima!“

Ovo nije pohvala veku. Ovo je anatema, vapaj čoveka koji gleda dalje i dublje od drugih, da tamo, u tmini i neizvesnosti, budućnosti, ne vidi ništa za ponos i radovanje, ništa za čoveka i njegovu sreću.

Pevao je vladika o svome dobu. A zalelekao bi i da se iza sebe, tmini i izvesnosti istorije okrenuo. I tamo bi video četiri konja Jovanovog otkrovenja i njihove apokaliptične jahače s ljudskim likom kako sopstvenom prošlošću seju bedu, glad, požar, kugu, rat i smrt.

Što je za nama dočekasmo. Što dolazi, tek nas čeka. A šta nas to čeka u vremenu koga je sumornim okom magijskog proroka Njegoš nazreo?

Življaše u doba nove prosvećenosti, daleko od građanske revolucije koja je plodove svoje već ispisala po stranputicama izbrazdanom liku starog sveta. Živeo je daleko i od druge revolucije koja će nastaviti tužnu masku humaniteta da kuje i prekiva. Živeo je, kako se verovalo, na pragu Zlatnog dobra, jednog od mnogih što nam je obećano, na čijim bi vratima voleli jednom da se u istini nađemo.

Obzorje nam ga ne obećava. Kao žaloban steg raspostrta po svim vidicima zemljinog šara, stvarnost ne odgovara ni našim najblistavijim idejama ni našim najsvetlijim nadama, ni našim najsvetijim žrtvama, a izgleda, ni našim sposobnostima da i voljom, snagom razuma – veličinom duše promenimo. Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?
Zar će ljudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski Argonautički heroj Jason triumfalno vratio sa zlatnim runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova?
Ako prvi stihovi Vijenca odaju moje zebnje, stih s kraja Luče –

„Voskresenjem smrt si porazio“

– vraća moje nade.

Ali šta nas čeka:

„era strašna ljudskijema koljenima“,

ili će se plovidba za zlatno runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih Njegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je.

U neizvesnosti, tajna je, muka, ali i lepota življenja. Ona lepota koju je Njegoš, jedan od poslednjih zatočnika drevnog mediteranskog sveta, taj veliki hrabri, nersećni i umni tvorac, vladar i duhovnik, morao osetiti kao svoj pravi zavičaj, kada joj je iz provalije ljudskih nedoumica, duševnih neizvesnosti i svetovnih nevolja, podario jedino što je ostalo samo njegovo – jer sve ostalo drugome dade – podario svoju – samoću.

Usamljenost između Neba i Zemlje, božjih Munja i crnogorskog Kamena, istinsku kolevku svog Genija, domaju „nevinih sinova prirode i mudrosti proste, najsjajnije!“

Hvala i Njemu i vama!

(Beseda na prijemu Njegoševe nagrade 1987. godine)

Govor na prijemu NIN-ove nagrade

Govor na prijemu NIN-ove nagrade
Odmor od istorije LXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ZBOG DRUGIH I ZA DRUGE

„Dozvolite mi da, primajući ovo visoko književno priznanje, izložim i neke sumnje koje, pored svojih ubeđenja, nastojim da pri pisanju uvek imam pred očima. U najvišoj vrlini umetnosti, u njenoj moći da odnos umetnika prema svetu učini opštim, u sposobnosti umetnosti da od svakog Dela učini signum kojim iskustvo obeležava sopstveni razvitak, krije se i njena najzloćudnija urođena mana: opasnost da Delo ne izražava ništa drugo do svog tvorca.



Jer, ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene. Trudio sam se stoga da datumi koji obeležavaju putanju mog ličnog iskustva ne određuju sasvim i sami sudbine mojih ličnosti, pa ni Arsenija Njegovana, jer bih u protivnom vodio jalovu korespodenciju sa samim sobom.

Ali, ni dopuštao nisam da svet u kome živim svojim datumima, sopstvenim razvojem bez priziva određuje nijhovu sudbinu, jer bih onda sebe sveo na ulogu koju je Eugene Ionesco označio kao poštarsku bio bih raznosač poruka i preporuka. Jedini kriterijum kojim sam se pri traženju ravnoteže između mog i tuđeg iskustva rukovodio — bilo je ono što sam zamišljao da je moja savest.

Životu nikada nisu nedostajali viši ciljevi. Na žalost, ono što nam se tako često objavljuje kao život na delu, nekontrolisana je sprega volje i slučaja, dobrih namera i rđavih ishoda, pa mi, koji smo i sami tek još jedna nepoznata u toj nesvedenoj jednačini patnje, sumnje, nade, strasti, iskušenja i neizvesnosti, jedino na savest možemo da se oslonimo i da u njoj potražimo kriterijume svojih izbora, mere svojih akcija, a ako smo pisci, i ciljeve svojih reči.

Ali sud, sud uvek pripada drugima. I u životu, i u umetnosti. Jer su naši životi i naše umetnosti drugima namenjeni. I kao što nepodnošljiva težina usamljenosti, to ljudsko naličje neljudske čovečije pozicije, nije u oskudnosti onoga što primamo, već u nesposobnosti i nemoći da dajemo, tako i dogmatičnost naših umovanja, neutralnost naših činova, samoživost naših osećanja, nasilnička razornost naših težnji, ujednu reč konformizam ili fanatičnost naših života, počivaju u zabludi da je svet samo poligon za izražavanje sopstvenih ličnosti, bez obzira na to ispoljavaju li se one kao ideje ili kao postupci.

Pravi problem književnosti nikada nije: o čemu i kako pisati, već za šta i kako živeti. Pa ako nam ta književnost, kao deo autentične ljudske istorije, u življenju pomogne, iscrpla je svoju bitnu svrhu. Duboko verujem da je generacija kojoj pripadam svesna toga, na čak i kada tu svest najefikasnije ne ispoljava ili najdoslednije ne sledi njene naloge.

Verujem da generacija romansijera kojoj pripadam, a koju tako vrsno predstavljaju Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Filip David, Pavle Ugrinov, Radomir Smiljanić, Bora Ćosić i drugi, dopušta nadu da u svojim najboljim delima neće izneveriti one plemenite orijentacije novije srpske književnosti koje su našoj duhovnoj istoriji dale Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Vladana Desnicu, Mihaila Lalića, Mešu Selimovića i Dobricu Cosića.

Verujem, najzad, da je ta generacija samo prethodnica mlađem naraštaju pripovedača i ne samo pripovedača, koja će slobodom osećanja, ideja i izraza, pravim rečima vratiti snagu moralnog čina, a moralnom činu sjaj i dubinu pravih reči. Ako su pri dodeljivanju svog priznanja neke od izloženih inspiracija uzete u obzir, osećanje zahvalnosti s kojim ću ga primit biće još dublje.“

(Govor na prijemu NIN-ove nagrade
23 februara 1972. godine)

Da li ste na klupi u parku

Odmor od istorije LXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Da li ste na klupi u parku da saznate za sudbinu ili da se od nje odmorite?

„Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti neznatih i nepoznatih ljudi... (Dnevnik, 1979).

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko m a l o njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

Lečite zube zbog njih, a ne da bi naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili a ne izmenjivali primedbe na račun života.



Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u „punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaćićete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni proćete izmeću automobila koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stićićete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti.

Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje. Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubiti svaku želju da se njime vozite.

Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine. Tokom vožnje, u kojoj će vaš vozač — blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu — bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.

Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete prnčate kao o izvoru svoje najdublje nesreće...

Anthony Burgess III deo

Odmor od istorije LXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ANTHONU BURGESS I 1984 ILI ŠTA JE TRAVESTIJA?
2+2=5
(A.Burgess, 1985)
NASTAVAK

1984 nije proročanstvo koliko je testament očajanja! Pa šta? To je opštepoznata istina. Ali nije istina da je to očajanje posledica Orwellove osobne nemogućnosti da ljude voli. Optužiti nekoga za nehumanost, ističući, uzgred, vlastitu superiornost na tom polju, u najmainju ruku je — nehumano. Uostalom, samo nekoliko pasusa ranije, Burgess sebe unapred poriče tvrdnjom da je »istorija Orwellovog sopstvenog ljubavnog života puna vernosti i odanosti i da on nije utkao svoje frustracije u svoja dela.«

Kraj ovog izvoda liči na vapaj očajanja koji se dvomisleno pripisuje drugome, očajanja koje zamućuje istine i kontaminira otpor lažima, očajanja koje se književno konačno učvršćuje između jedne opšte besmislice i jedne lične zablude.



Opšta besmislica je Burgessova tvrdnja, po kojoj »da je Orwell voleo ljude i žene, (jedna omiljena fraza A. B., kojom on zamenjuje, odnosno, ukida, sve druge razlike u čovečanstvu, i tako, barem lingvistički, rešava sve probleme koji proizilaze iz realnih klasnih, verskih, rasnih, duhovnih, bioloških i ostalih razlika među nama), »O'Brajen ne bi bio sposoban da muči Vinstona.« Da je, konsekventno tome, Andrić mrzeo ljude, dokaz je njegov sjajan i ubedljiv opis nabijanja na kolac, jer da ih je voleo, Turci ne bi bili sposobni da onako muče jednog Srbina, (i Andrić bi, usput, bio bolji čovek); da Kafka nije bio prokleti mizantrop, dvojica anonimnih krvnika ne bi mogli ući u sobu Jozefa K. i zaklati ga; niti bi se nijedno nedelo moglo opisati bez piščevog rizika da mu se pripiše lična sposobnost za to delo.

Sva opisana bi značila da je za njih sposoban i sam pisac. Uključujući i Anthony Burgessa, jer se njegov roman Clockivork Orange, bez velikih teškoća, ne bi mogao nazvati — seminarskim radom na temu čiste ljubavi!

Lična je, međutim, Burgessova zabluda da je »čudovišna travestija ljudskih potencijala« to što u 1984 »velika većina ljudi i žena« (Opet!) »izgleda kao stado preživajućih krava« (i bikova, valjda!) »dok Vinston vrišti i smrt slobode biva potvrđena.« Što, dakle, posle vere i ljubavi, nema ni — nade. Premda ne delim Orwellovo mišljenje, dužan sam Burgessu pružiti njegov odgovor u romanu, kome se nada odriče: »Ako nade uopšte ima, ona je u prolima« . Odnosno, u proletarijatu, odnosno, u stadu »preživajućih krava«.

Anthony Burgess II deo

Anthony Burgess II deo
Odmor od istorije LXII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ANTHONU BURGESS I 1984 ILI ŠTA JE TRAVESTIJA?
2+2=5
(A.Burgess, 1985)

NASTAVAK

Kao što se za Staljiina govorilo da je Lenjin naših dana, što je on, kad se sve broji, i bio — jer, ili Lenjina više nije bilo, ili je to mogao biti samo Staljin — možda bi se, uz izvesne rezerve, moglo reći da bi današnji Anthony Burgess juče bio još jedan James Joys.

Anthony Burgess je, takođe, poznat kao literarni kolumnist Observera, u kome, s vremena na vreme, između ostalog, a i ispod ostalog, sa nepriknivenim uživanjem vivisecira zanatske slabosti pisaca, što ih ostatak sveta, s pravom ili ne, smatra velikim. Jedan od njegovih skorašnjih — za mene, jer Observer ne pratim redovno — kritičkih pronuncijamenata bilo je sladostrasno učvršćivanje F. Dostojevskog u red drugorazrednih pisaca, u koji ga je, s podjednakim zadovoljstvom, u svojim američkim predavanjima, uveo njegov zemljak V. Nabokov.



I najzad, Anthony Burgess je autor knjige eseja pod simptomatičnim naslovom — 1985. (Daily Telegraph opisuje 1985 kao »uništavajuću kritiku Orwellove 1984, ali, kad jedan pisac, osuđujući drugog, za naslov svoje osude uzme parafrazu imena osuđene knjige, slobodni smo da u tome vidimo nešto više od prostačke poruge, za koju, uvereni smo, Anthony Burgess nije sposoban: možda neko kodirano izvinjenje, za koje je on, kao biće vere, nema sumnje, sposoban.)

Tema ovog komentara je mišljenje Anthony Burgessa o knjizi Georga Orwella 1984, ispisano u prvom delu njegove knjige 1985. Tema je proizvoljnost Burgessovog mišljenja o 1984, i razume se, ne njegovo pravo đa ga ima. Tačnije, odsustvo ubedljivih razloga da bi ga imao takvog kakvog ga ima. Tema je, takođe, možda još presudnija, ispitivanje puta kojim je Burgess do svog mišljenja dospeo, jer taj put (način, silogistički sistem, model razmišljanja), ovaj komentator smatra, u najmanju ruku — dvomislenim.

Anthony Burgess I deo

Odmor od istorije LXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ANTHONU BURGESS I 1984 ILI ŠTA JE TRAVESTIJA? 2+2=5 (A. Burgess, 1985)

Ovaj izvod iz mog Dnevnika od 24. 1. 1984. nije samo komentar ogleda Anthony Burgessa o Orwellovoj 1984, odštampanog, u prevodu B. Jovića, na sedmoj strani Književne reči od 10. 1, već je, za ovu priliku, adaptirani odlomak jednog rukopisa, što ga, pod naslovom „Otac Hronos i Majka Gea“, pripremam na trostranoj paraleli A. Haxley - G. Orwell, T. Mann — A. Solženjicin, A. Camus - A. Koestler.

Burgessovu knjigu 1985, iz koje su preuzeta dva abortivna poglavlja — od devet, koliko ih se na Orwellov roman odnose — čitao sam još početkom osamdesetih, bar što se kritike Orwella tiče, s izvesnom odbojnošću, koju osećam i sada, kad se, na moju nesreću, ponovo sa tim tekstom suočavam.
Odbojnost je, nažalost, uvećana moralno neudobnom situacijom u koju me je, jamačno ograničenošću prostora u listu, prevodilac stavio: svodeći devet poglavlja, posvećenih 1984, na prvo i poslednje, pa i ovo poslednje skraćeno, prinudio me je da polemišem sa piscem koga ne zastupa celina njegovog mišljenja. Ali, i na drugoj strani, tamo gde sam nazirao izlaz, bio sam u klopci: ako budem podrazumevao, sve što je Burgess u svojoj knjizi o 1984 napisao, biću nerazumljiv čitaocu koji ogled u celini nije upoznao.

Nisam uspeo da za vremena, unapred dakle, nađem neko pametno rešenje. Ostavio sam da se za njega postara sam tekst. Ako moj literarni instinkt bude vredan — uspeću; ako bude rđav promašiću.
Ovu teškoću sam predviđao i za nju se pripremio. Ali jednu drugu — nisam.

Priča koja je zakasnila II deo

Odmor od istorije LX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

PRIČA KOJA JE ZAKASNILA II deo
(1987)

21. Kako bi najjasnije moj stav bio iznet? Bez političke slobode nema ni građanske ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. I opšta. Građanska je trezven povraćaj prava koja su ustupljena zajednici. Nacionalna je istorijska.

22. Vi znate šta o vama mislim. Ja znam šta vi meni. Zahvaljujući mojoj samokontroli (kako nazivam nešto za šta još ne znam da li je razumnost ili kukavičluk) i našim nebrojenim razočarenjima u sve, osim u ubeđenje da vlast morate zadržati (inače ne bi razočarenje podneli, a možda ni živi ostali), uspostavljena je ravnoteža koja meni dopušta da uspevam u zajednici koju ne podnosim, koja me jedva trpi, i vama da, za sada, od mene nemate velike štete.




23. Blagodareći mom shvatanju umetnosti, koje vam odgovara, jer ne dopušta da bude ni u čija, pa ni u moja, kola upregnuta, vi ste, što se mojih knjiga tiče — bezbedni. (Nekada ste tražili da vam umetnost bude sluškinja. Pošto je ona to odbila, sada ste presrećni ako se u vašoj kući ponaša kao gost: može videti sve što ne valja, ali nije pristojno da od toga pravi upotrebu.)

Vaš trenutni stav odgovara onome što ja pod umetnošću podrazumevam. (Nisam siguran da je trajan, za to treba mnogo više nego što ste po svom poreklu kadri da pružite.) Ja tome prokletom stavu, zahvaljujući vama, odgovaram zar ne? Sve dok pišem kako pišem, sve dok se bavim paleobalkanskim pastuvima (izlažući sumnji građanske ciljeve, građansko zlatno runo), sve dotle mogu biti siguran u našu, premda i tada odmerenu, pažnju. (Vi, ipak, znate ko sam i šta sam!) Ali kako će među nama biti kad mi olajavanje moje klase dosadi. Kad shvatim, a na putu sam, da je ono što ja radim čisto samozadovoljenje, moja masturbacija koju vi doživljavate kao svoje uživanje.

Kad vas za temu uzmem? Ili, što je logičnije, učinim nešto što neće angažovati moju tzv. umetnost nego mene kao građanina. Hoćete li i tada, za račun mojih romana, na konto mojih tzv. umetnosti, oprostiti mi sve gadosti koje bih vam rekao da smem, ali da živim u zemlji gde se to, bez posledica, može kazati. Sve što budem u svojim romanima napisao vi ćete uzeti, čak iako vam sasvim pravo ne bude, vi ćete tolerisati, onako, otprilike, kao što se vlasnik miri sa svojeglavošću mazge.

(Znajući da je uvek može udariti u dupe, ali zaboravljajući da ni pravu ni umetničku mazgu onakva batinaška pedagogija nikada ničemu nije naučila.) Ali onog momenta kad svoju reč, svoje ime, svoj skromni ugled, svoje građansko mišljenje, svoju apartnost, svoju izuzetost budem objavio, ja se ne mogu poljubiti sa svojim malobrojnim čitaocima. (Videćemo se, naime, posle moje smrti, gde će mi nadgrobni govor držati jedan S. pod kišobranom. To je još dobro, mogao bi biti K.) Shvatate li vi o čemu ja govorim? Usuđujete li se da to shvatite? Jer ako se usuđujete krivi ste koliko i ja.

PRIČA KOJA JE ZAKASNILA I deo

Odmor od istorije LIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

PRIČA KOJA JE ZAKASNILA I deo

1. Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike.
2. Slovenačke greške su ono što je već odavno trebalo da činimo.
3. Do sada sam lagao samo svoje neprijatelje, sad moram lagati i svoje prijatelje.
4. Nije najteža tuđina koju nam svojim nerazumevanjem stvaraju drugi, najteža je ona koju mi stvaramo nerazumevanjem drugih.

5. Nekada smo se razlikovali jer se nismo slagali, sada se slažemo jer se ne razlikujemo. Nekada smo verovali da smo bolji, sada znamo da smo samo drukčiji.
6. Učili su nas da budemo uvek prvi, ali nas nisu naučili kako da budemo prvi i na poslednjem mestu.
7. Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga uopšte ne poznaju.
8. 1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?



9. Renegati (disidenti) manje su teški vlastima nego svojim novim saveznicima. Svaki disident želi da od lične napravi opštu biografiju. On najpre prezire sve koji su pre njega bili u pravu, a tek potom one koji posle njega još uvek greše.

On uvek manje misli na ono što je uradio nego na ono što će uraditi. I to bi dobro bilo kad to što će uraditi njegove greške ne bi ponavljalo — samo na drugoj strani.

10. Jednoga dana antropolozi će tretirati teme marksističke levice kao što se danas naučno razmišlja o kulturnom sadržaju razmišljanja jednog postprimata.

11. Kako slušati čoveka koji ima misli za koje nema reči? On nije kukavica da bi ga prezirali. On nije bogalj da bi ga žalili. On nema moći da bi ga mrzeli. I on nema uspeha da bi mu zavideli. To je marksistički disident u zemlji gde su na vlasti njegove bivše ideje (a jedno je i on bio), ali nije i on. Sve što on želi otišlo je mnogo dalje od njegovog jezika. (Trenutno to jezikom zovemo, ali to nije samo jezik.)

To je model mišljenja, masni kalup iz koga se retko ko oslobađa, retko ko odlazi među reči kao među braću koja ga razumeju, i koju on poštuje, gde su zloupotrebe govora nezamislive. Iz marksizma se izlazi ili mrtav ili invalid. (Praktičan problem ne postoji tamo gde komunisti nisu na vlasti. Ali tamo gde jesu, a i vi ste tamo, samo komunista niste, problem je značajan.)

Audio-nasties

Odmor od istorije LVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Audio-nasties
Za razliku od video-nasties, audio-nasties ne možete gledati, samo slušati, osim, razume se, ako ih ne slušate preko televizije.
No, većina audio-nasties, već je u prometu ili (kad su u pitanju političari) je dato obećanje da će se one uskoro na tržištu pojaviti kao niz scena koje ćete moći i gledati.
Evo samo nekoliko.

»Orwellova senzacionalna 1984 je predviđanje militarističkog Zapadnog sveta, vođenog megalomanijakom P. P.« (Novoje Vremja),
»Naša je sveta dužnost da vas zaštitimo od vas samih.. .« (Homeini, ne znam kome, možda zatvorenicima u Evinu.)
»Radijacija je, u ovoj ili onoj formi, svuda oko nas. Ona je integralni deo našeg sveta i, za svakog hrišćanina, mora biti priznati deo božje kreacije. I sad, kako hrišćanin može biti protiv nje?« (Otac Peter Levitt u martovskom Guardianu. A kako sme biti protiv bolesti, Oče, kad su i one božja kreacija?)



»Neobično je važno da sa nuklearkama ne eksperimentišemo i da ne ulažemo ni u kakva dugoročna istraživanja. Prvih 4—5 nuklearki, koje valja, u relativno kratkom roku, projektirati, treba sasvim sigurno graditi prema istoj tehnologiji, slične jaje jajetu« (valjda da bi i greške bile iste?) »a posle toga ... možemo videti šta ćemo i kako ćemo .. .« (Akademik dr Požar u NIN-u)
Dodajmo spisku audio-nastiesa i mišljenje M. Popovskiog. Rešio ga je, energično i efikasno, analizom, po kojoj ispada da su za sve naše nevolje krivi Jevreji i masoni. Hvala mu na tome. Zbog onih šest miliona bili smo skloni da na to zaboravimo.

Ako je Bog mrtav, sve je dopušteno.
Pa ipak, ja sam protiv smrtne kazne.

A za jedno desetogodišnje dete, koga je majka, prema Guardianu od 9. 2. 1984. zapitala da li još uvek želi da bude dizajner nameštaja, odgovorilo je — da ne veruje. Majka: »Zašto«? Sin: »Kakvog smisla ima praviti nameštaj koji će uništiti bomba«. Majka: »Pa šta ćeš raditi?« Sin: »Putovati. Videti planetu pre nego što ode.«
Kakvog, zbilja, ima smisla raditi s omčom oko vrata?

Tek kada se sva naša deca odluče na bazanje planetom, umesto da se bave poslovima i uspesima bez budućnosti, ući ćemo možda u doba izvesne nade.

I Bog će se ponovo roditi.

Ali ja ću i onda biti protiv smrtne kazne.

Danilo ili život kao bol

Danilo ili život kao bol
Borislav Pekić povodom smrti Danila Kiša
Knjizevnost, 1990, sv. 2-3, str. 409-411. Isti tekst je objavljen i u Vidicima, 1990, br. 4-5, str. 66-69.

U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. Da, rekao je. Šta upitao je prijatelj?
Život, odgovorio je Danilo.

U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i za uvek sačuvan ceo njegov život.

A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog“ u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizika, ali i s utehom da se rizik isplatio.

Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
*
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.

I kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za Domom, znali da ćemo ostati prijatelji.

Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo, već, možda i više, onim što će nas razdvajati.

A spajalo nas je dvostruko, montanjarsko-panonsko poreklo, uvek spremno da proizvede nepredvidljive plodove; spajale su nas večne, prinudne pa i izabrane seobe; spajalo i osećanje tuđinstva od kojeg smo obojica patili, potajno, ponekad i javno, nikad ga se, međutim, ne odrekavši, kao da nam se činilo da je ono najbolnije ali i najvredniji činilac naše sudbine. I još mnogo toga nas je spajalo ...

I delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.

Sad nas ništa ne deli. Tek nešto malo vremena koje i onako ne postoji.