Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
ANTHONU BURGESS I 1984 ILI ŠTA JE TRAVESTIJA?
2+2=5
(A.Burgess, 1985)
NASTAVAK
1984 nije proročanstvo koliko je testament očajanja! Pa šta? To je opštepoznata istina. Ali nije istina da je to očajanje posledica Orwellove osobne nemogućnosti da ljude voli. Optužiti nekoga za nehumanost, ističući, uzgred, vlastitu superiornost na tom polju, u najmainju ruku je — nehumano. Uostalom, samo nekoliko pasusa ranije, Burgess sebe unapred poriče tvrdnjom da je »istorija Orwellovog sopstvenog ljubavnog života puna vernosti i odanosti i da on nije utkao svoje frustracije u svoja dela.«
Kraj ovog izvoda liči na vapaj očajanja koji se dvomisleno pripisuje drugome, očajanja koje zamućuje istine i kontaminira otpor lažima, očajanja koje se književno konačno učvršćuje između jedne opšte besmislice i jedne lične zablude.
Opšta besmislica je Burgessova tvrdnja, po kojoj »da je Orwell voleo ljude i žene, (jedna omiljena fraza A. B., kojom on zamenjuje, odnosno, ukida, sve druge razlike u čovečanstvu, i tako, barem lingvistički, rešava sve probleme koji proizilaze iz realnih klasnih, verskih, rasnih, duhovnih, bioloških i ostalih razlika među nama), »O'Brajen ne bi bio sposoban da muči Vinstona.« Da je, konsekventno tome, Andrić mrzeo ljude, dokaz je njegov sjajan i ubedljiv opis nabijanja na kolac, jer da ih je voleo, Turci ne bi bili sposobni da onako muče jednog Srbina, (i Andrić bi, usput, bio bolji čovek); da Kafka nije bio prokleti mizantrop, dvojica anonimnih krvnika ne bi mogli ući u sobu Jozefa K. i zaklati ga; niti bi se nijedno nedelo moglo opisati bez piščevog rizika da mu se pripiše lična sposobnost za to delo.
Sva opisana bi značila da je za njih sposoban i sam pisac. Uključujući i Anthony Burgessa, jer se njegov roman Clockivork Orange, bez velikih teškoća, ne bi mogao nazvati — seminarskim radom na temu čiste ljubavi!
Lična je, međutim, Burgessova zabluda da je »čudovišna travestija ljudskih potencijala« to što u 1984 »velika većina ljudi i žena« (Opet!) »izgleda kao stado preživajućih krava« (i bikova, valjda!) »dok Vinston vrišti i smrt slobode biva potvrđena.« Što, dakle, posle vere i ljubavi, nema ni — nade. Premda ne delim Orwellovo mišljenje, dužan sam Burgessu pružiti njegov odgovor u romanu, kome se nada odriče: »Ako nade uopšte ima, ona je u prolima« . Odnosno, u proletarijatu, odnosno, u stadu »preživajućih krava«.
Ovaj ogled završava se izvesnim značajnim konstatacijama, koje, nažalost, nisu prevedene, a koje definišu Burgessovo uverenje o nerealnosti, pa, prema tome, i umetničkoj neubedljivosti 1984:
»Nešto tako kao proletarijat ne postoji. Postoje samo ljudi i žene različitog stepena socijalne, religiozne, intelektualne svesti.« (Zahvaljujem Burgessu na utešnom obaveštenju, ali ja, pod zakletvom, tvrdim da sam video taj proletarijat, čak i u Engleskoj, gde je, vele, on nastao — pa ga, može se reći, i iskusio. Što se tiče »ljudi i žena«, ne mogu reći da i njih nisam video, ali su, pored toga, uvek bili — i nešto drugo.)
»Gledati na ovo marksistički, jednako je degradirajuće kao i gledati na njih (ljude i žene!) iz kraljevskih kočija.« (Burgess optužuje Orwella za marksističke teze koje je u 1984 sam posadio. I pošto je Orvvell proglašen marksistom uskih, klasnih, a odozgo još i apstraktnih pogleda, razume se da nam Burgessov humanizam, u kome postoje samo »ljudi i žene«, izgleda čovečniji.)
»Nije naša dužnost da prekoračujemo jaz krvi, obrazovanja, akcenta i mirisa (socijalnog, svakako) ugovaranjem kaznenog (u smislu iskupljeničkog, svakako) braka izvan svoje sredine (socijalne, svakako), čak ni isplaćivanjem nekog vlažnog ponedeljka na Vigan doku.« (Oba kamena su za Orwellovu baštu. Prvi se odnosii na njegove ženidbe, drugi na studijsko putovanje u Vigan, primorsko ondustrijsko mestašce u postojbini Burgessa, Lancashireu, 1936, iz čega je proizašla njegova kontroverzna knjiga The Road to Wigan.
Ali, Orwell nije živeo samo u Viganu, pod njegovim »vlažnim ponedeljcima«, da bi pisao o nezaposlenosti i njenim nehumanim posledicama. Živeo je sa londonskim skitnicama, da bi o njima pisao sa razumevanjem koje ne daje Iton. Otišao je u Španiju i iz nje se vratio s ranom na vratu, potresnom knjigom Homage to Catalonia, ali i sa poniženim iluzijama. Najzad je otišao u bolnicu i urnro u četrdeset šestoj godini. Šta se, u međuvremenu, za Anthony Burgessa moža reći? Za sada, da je iz Engleske dobrovoljno otišao jedino kad su, nakon rata, na izborima pobedili laburisti, i da umesto sebe, svetu šalje svoje romane i svoju muziku. Od pisca takvog formata i dara to je, razume se, dovoljno, ali, ako neko ima u sebi i nešto drugo, i to hoće da nam da, zašto mu se rugati?) »Ali mi imamo dužnost da ne pretvorimo apstrakcije kao što su klase i rase u zastave netolerancije straha i mržnje«.
(Koliko su rase »apstraktne«, trebalo bi pitati nekog crnca iz Južne Afrike, kako stoji sa apstraktnošću klasa, čovek se može raspitati i u Londonu. Sto se ostalog tiče — amin!). »Moramo pokušati da upamtimo da smo svi mi, avaj, otprilike isti — prilično strašni.« (Šta je ovo sad, Anthony, za matera božju? Ako smo tako strašni, onda je 1984 istina o našim ljudskim potencijalima, mogućnostima, verovatnoćama, a ne »čudovišna travestija«!) »Orwell je u Hiljadudevetstoosanudesetčetvrtoj otvorio jaz koji ne može poistojati i u nj emu sagradio svoju neverovatnu tirainiju.« (Neverovatnu, uprkos tome što ismo, i prenia A. B., svi mi »priličnostrašni«.) »Ona počiva u vazduhu, kao zamak u Španiji . . . 1984 uopšte neće biti takva«. A ko to kaže da hoće? Ko je to rekao? Orwell svakako nije.
Imamo pred sobom još izvestan broj godina, među kojima možemo birati svoju Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtu.
Da sumiramo: Anithony Burgess zamera Georgeu Orwellu potpuno odsustvo, u njegovom romanu hrišćanskih »ljudskih potencija« — Nade, Vere i Ljubavi — te Svete Trojke Socijalne Vrline. (Koje su, zapravo, iznad Slobode, Bratstva i Jednakosti. Jer, kad su prve tu, automatski su prisutne i ove druge, ali sa drugima, neobavezno, i one prve. Možete biti jednaki, ali ne mariti za one s kojima ste jednaki, i slobodan biti i bez vere i bez nade — to se zapravo vrlo često događa — ali ne možete imati hrišćansku ljubav, a drugima slobodu oduzimati, druge činiti nejednakima i druge kao braću ne osećati.)
Ali, i još jedno ali, sva ova tri zahteva su i »Pravilo trojno« — socijalističkog realizma. I svake »humanističke« teorije umetnosti, uostalom. Svake državotvorne doktrine na polju estetike. Njih je Orwellu mogao postaviti i Ždanov, sa jednakom ubedljivošću kao i Anthony Burgess. I postavljao ih je, srećorn ne — Burgessu. Inače bi ovaj, siguran sam nekako, o celoj stvari imao nešto drukčije mišljenje. Naročito, ako bi, ne zadovoljivši ih, svoje knjige morao pisati zašiljenim drvetom na parčetu hartije, koja se slučajno iskopala iz ledia Arhipelaga »svih ljudskih potencija«.
20. 1. 1984, izašlo je, u oikviru »Pisiama uredništvu«, Guardiana, i pismo izvesnog Georgea Blaira (očevidnog amalgama između pravog Orwellovog prezimena — Blair — i dela njegovog pseudonima — George):
»Gospodine, rođen sam u Britaniji 1930. i, izuzev nekoliko godina u inostranstvu, sav sam život proveo ovde. 6. januara sam prvi put bio zaustavljen i bez očevidnog razloga ispitivan od policije. Vaš odani — George Blair, N5.«
Kako sada ovom mom vršnjaku objasniti situaciju u Poljskoj, Južnoj Africi, ili na više od pola zemljine kugle, rneđu većinom nosilaca visokih Burgessovih »ljudskih potencijala«?
Kako Anthony Burgessu objasniti George Orwella?
I da je 2 +2 = 4 (Ipak)
Borislav V. Pekič.
Napomene:
Rečenica: »Bezbrojne atomske bombe bile su bačene na industrijske centre Zapadne Evrope, Amerike i Sovjetskog Saveza« u originalu glasi: »Bezbrojne atomske bombe bile su bačene na industrijske centre Zapadne Evrope, Amerike i Sovjetske Imperije.«
Rečenica: »Čovek, filmska zvezda ili biznismen, koji je bio ponosan, željan, požudan, zavidan ili proždrljiv. . .« u originalu glasi: »Čovek, filmska zvezda ili bogataš (tycoon, naime, nešto je drugo od businessmana), koji je bio gord, pohlepan, požudan, zavidljiv ili proždrljiv . . .«
Rečenica: »Tolerantnost je slabost, kukavičluk je ponos«, stvarno glasi: »Tolerancija je slabost, kukavičluk je razboritost« u smislu — smotrenosti, zdravog razuma itd.
Rečenica: »Pojam urođene mržnje više ne postoji«, treba da glasi: »Pojam urođene odbojnosti više ne postoji.«
Rečenica: »Ljubav se pojavljuje u Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtoj, međutim to nije ni nezainteresovana, uopštena ljubav, ni romantična ljubav . ..« u originalu glasi: »Ljubavi ima u Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtoj, ali to nije ni dezinteresovana, uopštena ljubav Jevanđelja, ni romantična ljubav.. .«
Rečenica: »Država je već pokušala da ubije porodicu, ali sa velikim teškoćama. . .« zapravo glasi: »Komunizam je pokušao da ubije porodicu — s velikim teškoćama u Kini. . .«
Nadam se da je ovo dovoljno?
No comments:
Post a Comment