Beseda o demokratiji

Odmor od istorije LXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

BESEDA O DEMOKRATIJI, CIVILIZACIJI I KULTURI

Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najneprirodniji oblik. U prirodi, koja čini genetsku osnovu našeg postojanja, bili vernici ili nevernici, demokratije nema. U čoporu majmuna, zna se ko je gazda. Tigru ne treba saglasnost koze da je pojede, niti se zmija s mišem sporazumeva oko toga ko će čiji ručak biti. Između mungosa i kobre obed se odlučuje očajničkim ratom, koji ne poznaje konsenzus, ni pravo veta.



A jedno od najbitnijih demokratskih načela, obezbeđenje prava manjine, jer većina je već i brojem zaštićena, u prirodi nije poznato. Orao, u apsolutnoj manjini prema jatu jarebica, ne podleže zakonu većeg broja, i ne pristaje da ga one pojedu, iako mu demokratija to izričito nalaže. Pravo zajemčuje sila, pravda je uvek za jačeg.

U humanoj civilizaciji, demokratija se protivi urođenim svojstvima ljudskog bića, kako je stvoreno i kroz stoleća naopakom povešću formirano. Takvom biću, već i po dominantnom dejstvu naslednih egoističnih faktora, više odgovara autoritarnost nego demokratija.

Da ne govorimo koliko totalitarizam više odgovara totalnim uslovima nove tehnologije života i organizaciji proizvodnje dobara, nužnih prividno za njegovo održanje, a stvarno jedino za proizvodnju, pri čemu se pre misli na ekonomičan spoj kapitalizma i totalitarizma nego na spoj ovog poslednjeg s poslovično neefikasnim socijalizmom.



Takvo stanje stvari može biti žalosno, ali se ne sme prevideti ako iskreno želimo da nam zajednica sledi neprirodan, a ne prirodan put razvoja, i tako se spase paralele sa čoporom tigrova ili brlogom divljih svinja, u kojima odnose među jedinkama odreduje isključivo snaga kandži i kljova.

Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubedenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, žrtvovanje suverenog ega neistinitoj ideji ravnopravnosti svih ljudi i njihovom neubedljivom pravu na svoj deo sreće, slobode i blagostanja.

Izvestan stepen običajne demokratije mogao se razviti u plemenskom varvarstvu, ali je, u okolnostima zamršenog savremenog života, njen razvijeniji građanski oblik nemoguć bez stanovitog nivoa kulture i civilizacije. Civilizacija je u suštini višestruko preoblikovanje smisla za kompromis u način života koji dopušta da u njega svi stanemo, gurajući se što manje i što manje jedan drugome na žulj stajući. Totalitarizam, koji je uvek i necivilizovan, jer mu se stalno nekud žuri, premda u krajnjem ishodu uvek kasni, ne mari mnogo za naše žuljeve. Počesto ni za noge. Ni kako i gde gazi, dok ide, dok nekuda gazi.

Drugi bitan uslov za demokratiju je kultura, ono što građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao. Ako, kao što veli Berđajev, i ekonomija ima svoj duhovni supstrat, ako njena uloga nije samo u tome da nas nahrani, odene, snabde izlišnim predmetima i život nam učini udobnim, nego i da nam omogući oslobođenje od materijalnih briga i posveti duhovnim, pogotovo takav smisao ima demokratija kojoj je misija i dužnost da različite, protivurečne, prirodne egoistične ambicije i interese organizuje u neprirodan ali podnošljiv egzistencijalan sklad.

Bez civilizacije i kulture, demokratije nema. Zato je i nema tamo gde se pod civilizacijom podrazumeva samo elektrifikacija, a pod kulturom isključivo ateizam. Ali ni tamo gde hladan frižider i vrela vera zamenjuju sve ostalo.

Svestan sam toga da između pojedinaca ili grupa s jedne strane i zajednice s druge, dolazi do sukoba interesa. Svestan sam da zajednica mora sprovoditi i mere koje idu na štetu pojedinaca i njihovih grupa. Dužnost vlade je staranje o celini. Ali i te grupe, i ti pojedinci, u istinskoj demokratiji, puno pravo imaju da se za uže interese bore. I da se za njih bore bez obzira jesu li u pravu ili nisu, jesu li u manjini ili većini. U vidu imam ranije štrajkove u Velikoj Britaniji i sadašnje u Jugoslaviji. Smatram ih suverenim izrazom građanske i industrijske demokratije.

A da se vojska na ulice izvede, kao što se neoprezno obećava, da se načini prestup ravan gluposti, uvek ima vremena. U vidu takođe imam izvesna mišljenja koja se ne slažu sa zvaničnom politikom. Pa šta? Sa tom politikom počinju da se ne slažu i njeni zvaničnici. Politika time ne postaje ni bolja ni gora. Tek demokratska. I tek demokratska kad postane, može pokušati i bolja da bude. Pre toga, ostaće ista ili gora.

U tom svetlu sa simpatijama slušam glasove razuma iz Slovenije. (I namerno zaboravljam one među njima koji razum žele samo za sebe.) Kroz te glasove obraća nam se Evropa i njena demokratska tradicija. Obraća nam se njena civilizacija, njena kultura. Obraća se nama Evropljanima. Ako ove tendencije budu pobeđene silom, bojim se da će ubrzo doći dan kada će današnji pobednici morati reći kao nekada nesrećni trijumfator Pir

(Napomena: Pir (318–272 pre n. e.) epirski kralj; borio se protiv Rimljana i u bitkama kod Herakleje i Askula u Apuliji pobedio ih po cenu ogromnih gubitaka, poginuo u Argu. Od tada se preskupa pobeda ili bilo kakav uspeh koji staje više truda i žrtava nego što vredi naziva “Pirova pobeda”)


"Još jedna ovakva pobeda i mi smo izgubljeni!" Samo, Pir je to mogao reći, jer još nije bio sve izgubio. Naši pobednici neće imati više šta da izgube.