Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
PRIČA KOJA JE ZAKASNILA I deo
1. Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike.
2. Slovenačke greške su ono što je već odavno trebalo da činimo.
3. Do sada sam lagao samo svoje neprijatelje, sad moram lagati i svoje prijatelje.
4. Nije najteža tuđina koju nam svojim nerazumevanjem stvaraju drugi, najteža je ona koju mi stvaramo nerazumevanjem drugih.
5. Nekada smo se razlikovali jer se nismo slagali, sada se slažemo jer se ne razlikujemo. Nekada smo verovali da smo bolji, sada znamo da smo samo drukčiji.
6. Učili su nas da budemo uvek prvi, ali nas nisu naučili kako da budemo prvi i na poslednjem mestu.
7. Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga uopšte ne poznaju.
8. 1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?
9. Renegati (disidenti) manje su teški vlastima nego svojim novim saveznicima. Svaki disident želi da od lične napravi opštu biografiju. On najpre prezire sve koji su pre njega bili u pravu, a tek potom one koji posle njega još uvek greše.
On uvek manje misli na ono što je uradio nego na ono što će uraditi. I to bi dobro bilo kad to što će uraditi njegove greške ne bi ponavljalo — samo na drugoj strani.
10. Jednoga dana antropolozi će tretirati teme marksističke levice kao što se danas naučno razmišlja o kulturnom sadržaju razmišljanja jednog postprimata.
11. Kako slušati čoveka koji ima misli za koje nema reči? On nije kukavica da bi ga prezirali. On nije bogalj da bi ga žalili. On nema moći da bi ga mrzeli. I on nema uspeha da bi mu zavideli. To je marksistički disident u zemlji gde su na vlasti njegove bivše ideje (a jedno je i on bio), ali nije i on. Sve što on želi otišlo je mnogo dalje od njegovog jezika. (Trenutno to jezikom zovemo, ali to nije samo jezik.)
To je model mišljenja, masni kalup iz koga se retko ko oslobađa, retko ko odlazi među reči kao među braću koja ga razumeju, i koju on poštuje, gde su zloupotrebe govora nezamislive. Iz marksizma se izlazi ili mrtav ili invalid. (Praktičan problem ne postoji tamo gde komunisti nisu na vlasti. Ali tamo gde jesu, a i vi ste tamo, samo komunista niste, problem je značajan.)
12. Kako ispričati priču koja je zakasnela, uzaludna, nerazumljiva, možda i opasna, a ipak — lepa? Na koji način priznati da ste bili u pravu? Ili, na koji način odupreti se niskom iskušenju i priznati da su u pravu posle vas, nego kao da biraju kada će to biti, i biraju način na koji će to biti, način manje-više, uvek takav da izgleda da su ipak oni bili u pravu.
13. Pod pojmom disidenta, u jugoslovenskim okolnostima, podrazumevam osobu koja je jedno vreme učestvovala u formiranju razloga za svoje otpadništvo, a onda mu je pristupila. Sve ostalo što se sa poretkom ne slaže, a što u međuvremenu nije od njega uzelo sve što je moglo, smatram jednostavno opozicijom — protivstavom socijalizmu ili njegovom jugoslovenskom obliku.
14. Svako ko propoveda slobodu a istovremeno je propovedanjem uskraćuje čini veći zločin od onoga koji je, u načelu, odbacuje. Od drugog se, u tom smislu, ništa ne očekuje. Od prvog — sve. Ako on to ne može pružiti, bolje je da se savlada i ćuti. (Nikoliš povodom izjave da je protiv višepartijskog sistema.)
15. U političkom i građanskom smislu, pravo na izražavanje mišljenja ništavno je (uprkos svim žrtvama koje se za njega podnose) ako ono ne podrazumeva i pravo da se ta mišljenja udružuju i na osnovu svojih programa, u okviru civilizovanih zakona, bore za njihovu primenu.
16. Jednopartijski je princip, pa i kad je uz njega većina, u suštini a i bez pozivanja na nju antidemokratski. Demokratija nije u pravu većine da vlada nego, u pravu manjine da se toj vladi svim dogovorenim sredstvima opire.
17. Zatvorite usta da biste otvorili guzicu. Negde se mora disati.
18. Za izvestan broj godina nikog neće biti ko je za Revoluciju zaslužan. Koga ćemo onda kriviti?
19. Svaka se revolucija kreće između straha i smeha. Za revoluciju je dobro kada neprijatelji strahuju a revolucionari smeju. Dobro je kad se revolucionari i dalje smeju ali neprijatelji više ne strahuju. Dobro je čak i onda kad se svi smeju, i revolucionari i kontrarevolucionari. Ali kada se reakcionari i dalje smeju, a revolucionari prvi put strahuju, to ne valja l(za njih osobno, sve drugo je u neizvesnosti).
20. Nijedna generacija nema prava da od svojih zabluda napravi koncept budućnosti (koncept njihovih) za svoje sinove. Svaka, naravno, to čini. Nije problem u pripremanju budućnosti, za koju sve odreda boli dupe, nego o savladavanju sadašnjice.
(Pomislite na nade koje je 1917. pružila intelektualnoj eliti Evrope prilika da pomognu humanističkom haosu u kome ne moraju lično učestvovati. Koliko je gluposti na tu temu izgovoreno. Koliko duhovnih zločina počinjeno? (Nisu bili samo duhovni. Bili su i neposredni. Danas kad leva evropska elita, na sreću, ne postoji, ili je od svojih kriminalnih zabluda umorna, za i najanonimnijeg ruskog Jevrejina zalaže se više uma, ugleda i odgovornosti nego što je to učinjeno za velike duše koje je revolucija ubila.)
No comments:
Post a Comment