Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
PRIČA KOJA JE ZAKASNILA II deo
(1987)
21. Kako bi najjasnije moj stav bio iznet? Bez političke slobode nema ni građanske ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. I opšta. Građanska je trezven povraćaj prava koja su ustupljena zajednici. Nacionalna je istorijska.
22. Vi znate šta o vama mislim. Ja znam šta vi meni. Zahvaljujući mojoj samokontroli (kako nazivam nešto za šta još ne znam da li je razumnost ili kukavičluk) i našim nebrojenim razočarenjima u sve, osim u ubeđenje da vlast morate zadržati (inače ne bi razočarenje podneli, a možda ni živi ostali), uspostavljena je ravnoteža koja meni dopušta da uspevam u zajednici koju ne podnosim, koja me jedva trpi, i vama da, za sada, od mene nemate velike štete.
23. Blagodareći mom shvatanju umetnosti, koje vam odgovara, jer ne dopušta da bude ni u čija, pa ni u moja, kola upregnuta, vi ste, što se mojih knjiga tiče — bezbedni. (Nekada ste tražili da vam umetnost bude sluškinja. Pošto je ona to odbila, sada ste presrećni ako se u vašoj kući ponaša kao gost: može videti sve što ne valja, ali nije pristojno da od toga pravi upotrebu.)
Vaš trenutni stav odgovara onome što ja pod umetnošću podrazumevam. (Nisam siguran da je trajan, za to treba mnogo više nego što ste po svom poreklu kadri da pružite.) Ja tome prokletom stavu, zahvaljujući vama, odgovaram zar ne? Sve dok pišem kako pišem, sve dok se bavim paleobalkanskim pastuvima (izlažući sumnji građanske ciljeve, građansko zlatno runo), sve dotle mogu biti siguran u našu, premda i tada odmerenu, pažnju. (Vi, ipak, znate ko sam i šta sam!) Ali kako će među nama biti kad mi olajavanje moje klase dosadi. Kad shvatim, a na putu sam, da je ono što ja radim čisto samozadovoljenje, moja masturbacija koju vi doživljavate kao svoje uživanje.
Kad vas za temu uzmem? Ili, što je logičnije, učinim nešto što neće angažovati moju tzv. umetnost nego mene kao građanina. Hoćete li i tada, za račun mojih romana, na konto mojih tzv. umetnosti, oprostiti mi sve gadosti koje bih vam rekao da smem, ali da živim u zemlji gde se to, bez posledica, može kazati. Sve što budem u svojim romanima napisao vi ćete uzeti, čak iako vam sasvim pravo ne bude, vi ćete tolerisati, onako, otprilike, kao što se vlasnik miri sa svojeglavošću mazge.
(Znajući da je uvek može udariti u dupe, ali zaboravljajući da ni pravu ni umetničku mazgu onakva batinaška pedagogija nikada ničemu nije naučila.) Ali onog momenta kad svoju reč, svoje ime, svoj skromni ugled, svoje građansko mišljenje, svoju apartnost, svoju izuzetost budem objavio, ja se ne mogu poljubiti sa svojim malobrojnim čitaocima. (Videćemo se, naime, posle moje smrti, gde će mi nadgrobni govor držati jedan S. pod kišobranom. To je još dobro, mogao bi biti K.) Shvatate li vi o čemu ja govorim? Usuđujete li se da to shvatite? Jer ako se usuđujete krivi ste koliko i ja.
23. Onemogućili ste me, niste me ubedili. Zatvarali ste me, niste me ubedili. Mučili ste me, niste me ubedili. Umorili ste me, niste me ubedili ali ste mi dojadili. Sada se menjate u pravcu zbog koga ste me sudili, ne ubeđujte me, samo me još više zamarate. Nisam vam verovao onda kada je u mojim godinama verovati bilo lako, i ne samo lako, bilo je prirodno. Nije bilo ni lako ni prirodno oslobođenje godinama čekati a onda dočekati deliblatske partizane.
»Nije bilo lako osećati se ponovo okupiranim i slušati kako se ti drugi okupatori nazivaju oslobodiocima od vaših najboljih prijatelja, od dečaka koji su nauk naučili pre vas, trinaestogodišnjaka koji vas zovu da na konjskom groblju tog banatskog sela gledate masakr golih nemačkih domorodaca, kojima selo život ima da zahvali, da ležite u blatu istorije i svoje savesti, i da gledate kako se ubija nemačka devojčica koju ste voleli svojom prvom ljubavlju. Kako da vam verujem sada? I kome među vama? Kad bi u našoj zajedničkoj zemlji postojala ikakva mogučnost izbora, za sada samo vi postojite, ja bih se morao osećati odgovornim ako bih glas dao ljudima koji zemlju u propast vode. Na nekim drugim izborima, naime, najmanje što bih učinio, svoj bih glas povukao.
Znate li vi da ja nikada, nijednog puta u svojoj domovini nisam glasao? Zašto? Mislim da je pitanje glupo. Čovek glasa ako ima za šta. Ja nisam imao. Čovek glasa ako ima između čega da bira. Ja nisam imao. Vi mi nikada niste dopustili da koristim svoje građansko pravo, koje je neprikosnoveno u zemljama koje ideološki prezirete, a ekonomski želite da sledite. Spreman sam da o prošlosti govorim bez straha, ali što je bitnije, bez osvetoljubive mržnje. Moj otpor komunizmu nije poticao od ubeđenja da će on zemlju dovde dovesti. On je bio posledica građanskog odgoja i mog crnogorskog temperamenta. I racionalan svakako nije bio. Tek sada sa punom odgovornosću i bez straha mogu reći da sam bio u pravu. Nijedan dan od svih godina robije nisam izgubio (mada sve jesam), borio sam se za istinu koju mi danas moji neprijatelji dokazuju. Meni lično više ništa ne treba. To, naravno, zemlju neće spasti. Ali bi je, još uvek mislim, u bolju poziciju dovela ideja nas, balavaca od osamnaest godina nego onih koji su balavci postali u osamdesetoj a neki čak i posle smrti.
24. Ako je Rupel ikada bio član Komunističke partije, odgovoran je, kao i ta partija, za sve što se Kocbegu dogodilo, za šta je, naravno, i Kocbeg sam kriv.
U Srbiji je bilo sve to lakše. Bazično su postojali (posle Užica teoretski) partizani, četnici, ljotićevci i nedićevci. (Ove dve grupacije aktuelno). U Srbiji nikada nije postojao oslobodilački front (zajednica bivših neprijatelja, koji će to, prirodno, opet postati). Srbija čak ni partiju nije imala. (Šansa koja nije iskorišćena.) Srbija je imala samo Srbe komuniste koji su se tukli u planinama Bosne. I Srbe četnike koji su se tukli s njima i sa Nemcima (ako sam u krivu neka mi se to dokaže).
25. Ako umni ljudi Slovenije, misle da njihovom nacionalnom oslobođenju smeta Srbija, odnosno tuđ lik istog režima, onda im Srbi moraju reći da ti Srbi u njihovom gledaju i svoje oslobođenje. Da svaki čin racionalnih ljudi Slovenije, mladih kao i starih, bivših kao i budućih, ima punu, od srca podršku srpsku. Boreći se za vašu samosvojnost, za vašu nezavisnost, sve do otcepljenja, Srbi jedino tako mogu dokazati ne samo da nisu istorijski najamnici jugoslovenstva, nego, i da im ono ne treba ako ga niko oko njih neće.
26. Struktura »Osvobodilne fronte« je i struktura slovenačkog načina mišljenja. On je sjajan, ako se u privremenu zajednicu ne umešaju komunisti, jer oni je uvek privremenom drže, kao što su to činili u Češkoj i Mađarskoj u postrevolucionarnim godinama. Komunisti su se, međutim, umešali, a umešali su se i njihovi kolaboranti, svi odreda danas disidenti, i naravno vrlo je teško razabrati ko je tamo išta i ko je ko. Moja nedoumica ide tako daleko da bih zamolio gospodina Rupela da mi poveri, makar i privatno, koliko nema komunista među svojim saradnicima?
27. Prva stvar koju valja raščistiti je oslobođenje Srba od odijuma jugoslovenstva. Srbi nisu dobrovoljni najamnici ideje. Činjenica da žive najbolje na Istoku ne čini ih automatski slovenofilima, staljinistima, čak ni azijatima. Večina čak tako i ne misli ali slovenci nikada nisu imali prilike da večinu konsultuju. Slovenci se bore sa idejom čije je stvarno poreklo u jednom Slovencu. Zbog čega se misli da Srbi uživaju u zajednici sa Slovencima? Srbi ne uživaju ni u vlastitoj zajednici. Za Srbe je sukob sa Slovencima tragičan ne zbog opstanka Jugoslavije, nego što su Slovenci srpska šansa da povrate slobodu koju su imali pre Jugoslavije. Treba im reći — idite, ako vam je samima, ili sa drugima, bolje, ali im isto tako valja reći da ni nama bez njih ne bi bilo mnogo gore nego što je sada.
28. Primetna je naglašena činjenica da se otvara jedino prošlost Golog otoka. (Ne i Sremske Mitrovice, Niša, Zabele, Obilićevog venca ili Glavnjače.) Komunisti jesu krivi za ovo, isto se kod nas dogodilo, pa i ono što je rađeno na Golom otoku. Ali su i mnogo prepatili. Moramo ih sažaljevati. Ali da bi ih sažaljevali, moramo o njima govoriti. Samo o njima. Nikom drugom.
29. Ceneći napore što su ih komunisti, tokom pola veka, uložili u našu propast, mi od njih ništa drugo ne tražimo osim da se malo odmore. (Čuvena Churchillova rečenica.)
30. Ako nas niste mogli ubediti svojim delima, kako ćete rečima?
31. U ovom danu i času kad ste govorili, SKJ izražava jedino interese dela vlastitog članstva koji od njega ima neposredne interese. Oni govore kao da su na vlast došli 1987, pre dve godine. Ko je onda ovde vladao od 1944. do 1987?
Demokratija ne može imati ispred sebe prideve, pogotovu one koji su joj protivurečni. Ne postoji socijalistička demokratija, mada može postojati ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente.
Broj slavnih grešaka premašio je broj čak i neslavnih zabluda.
S. je jedini rekao istinu. Stranci će dobijati što dobijamo mi. Međutim mi, po iskustvu i navici, znamo da to nije istina, a stranci će oko toga morati da se pomuče.
Pošto su komunisti već jednom krenuli »na izazovan put u nepoznato« i njime nas doveli u današnji položaj, predlažem im da ovog puta dobro otvore oči i vide kuda se ide.
Što se krupnih koraka u svet tiče, tu je krupna drugarica Anđelković.
32. Denacionalizacija je zaobilazan put ekonomskog razvlašćenja partije.
33. Jezik je slika stvarnosti ili put da se ona prenebregne. Jezik je i oruđe za tumačenje realnosti i alat za njeno prikrivanje. Jezikom je otkrivamo, jezikom skrivamo.
Da bi se nešto dobro razumelo, treba najpre tačno da se imenuje. Ništa nam se koristi što mnogo znamo o biku ako ga sve vreme zovemo kravom i kao kravu opisujemo.
Ništa nam ne koristi želja da uvedemo demokratiju ako pod njom podrazumevamo socijalizam.
Neslaganje s nekom politikom je kontrarevolucija samo ako je u toku neka revolucija. Inače je — neslaganje.
34. Antikomunisti ne možemo biti svi i da hoćemo prosto zato što komunista više nema. Neka se najpre oni dogovore šta su pa ćemo onda mi videti šta o njima da mislimo! Sa sablastima je svaki sporazum težak.
No comments:
Post a Comment