Jedan intervju

Sabrana pisma iz tuđine XIX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

JE­DAN IN­TER­VJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Kad čita­te in­tervju ju­go­slo­ven­skog no­vi­na­ra s domaćim poli-ti­eča­rem, iskre­no ­ža­li­te bes­po­moćnog no­vi­na­ra, čak i kad po­li­tičara ko­jim čudom poštu­je­te; u En­gle­skoj su sve vaše sim­pa­ti­je na stra­ni još bes­pomoćni­jeg po­li­tičara, čak i kad ga smrt­no mr­zi­te. I, raz­u­me se, ako ovaj nije žena, nije pred­sed­nik vla­de i ne zove se Mar­ga­ret Tačer. U tom stučaju vaše će srce ku­ca­ti za no­vi­na­ra, pa i kad ga u svim dru­gim pri­li­ka­ma sma­tra­te ne­do­stižnim sko­tom.

Za­mi­slićemo dva in­ter­vjua. Je­dan će dati bri­tan­ski pre­mi­jer gospođa Tačer; dru­gi, u idućoj emi­si­ji, pred­sed­ni­k ju­goslo­ven­ske vla­de drug Ante Mar­ko­vić. Slušao­ci­ma se pre­pu­š­ta da pog­ode šta je isti­na, a šta iz­mi­šl­je­no nji­ma na za­ba­vu.


In­ter­vju­er: Pi­tam se da li ste vi kri­vi za Lo­so­no­vu ostav­ku?

Gđa Tačer: Najdžel i ja smo ra­di­li vrlo do­bro za­jed­no, i s ve­li­kim uspe­hom. A sada da se vra­ti­mo po­litici ....

In­te­vju­er: U redu, vra­ti­mo se Lo­­so­nu. Da li vi onda nje­ga kri­vi­te za ostav­ku?

Gđa Tačer: Niko ni­kog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo us­pe­šan, bril­jant­no us­pe­š­an mi­ni­star flnan­si­ja to­kom šest go­di­na. Na­rav­no, zna­la sam da će jed­nog dana otići. On je iz­vanred­no spo­so­ban čovek i ja sam zna­la da ćemo ga jed­nog dana iz­gu­bi­ti... A sada se ma­ni­mo pr­ošlo­sti i vra­ti­mo budućnosti...

In­ter­vju­er: Upra­vo mi zato do­pu­sti­te da vas po­no­vo pi­tam - za­š­to je Najdžel dao ostav­ku?

Gđa Tačer: To pi­taj­te nje­ga.

Izbori

Sabrana pisma iz tuđine XVIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO IMA­TI IZ­BO­RE A NE IZ­GU­BI­TI IH

Za­što vla­de pa­da­ju na iz­bo­ri­ma ret­ko je kad ikom ja­sno, po­najman­je pa­lim vl­a­da­ma. Jer da je­ste, da je raz­log pred­vi­dljiv, ret­ko bi koja vla­da ikad pala. Oba­rao bi je samo inat elek­to­ra­ta kome su do­ja­di­li isti lju­di, isti go­vo­ri, ista po­li­ti­ka, čak i uspe­šna, ili strah od dik­ta­tu­re ko­joj bes­ko­načno vla­dan­je jed­ne gar­ni­tu­re po­li­tičara počinje da liči. Us­kraćivan­je po­ve­re­ren­ja ta­kvoj vla­di sa­vre­me­na je ver­zi­ja atin­skog ostra­ki­zma. Vla­de bi pa­da­le ne zato što su rđave, već zato što su isu­vi­se do­bre, pa u oho­lom pret­po­stav­ljan­ju ne­za­men­lji­vo­sti pre­te da po­sta­nu naj­go­re - one koje se ne mogu sme­ni­ti.




Iz­bo­ri su za vla­de što i za­vr­sni ispit za ne­sprem­ne učeni­ke koji su se pre­ko škol­ske go­di­ne iz­vlačili iz­o­sta­jan­jem s časo­va ili sum­nji­vim i ne­od­ređenim od­go­vo­ri­ma. Kad se sve sa­be­re, iz­bo­ri su je­di­na usta­no­va de­mo­kra­ti­je koja joj preči da bude sa­vrše­na i de­mo­krat­skim vla­da­ma da bu­du uspešne. Sve do iz­bo­ra, ma ka­kva da je, vla­da je us­pe­šna.

Na iz­bo­ri­ma će njen uspeh za­vi­si­ti od nje­nog rada to­kom man­da­ta, ali kako je za sva­ku vla­du on uvek do­bar - a samo su okolnosti u ko­ji­ma de­lu­je stal­no loše - nje­no će čuđenje kad upr­kos tome pad­ne takođe biti ve­li­ko. Ni­jed­na vla­da neće mi­sli­ti da je pala zbog svo­je rđave upra­ve. Naj­dal­je što će u shva­tan­ju svog pada ići je pret­po­stav­ka da je obo­re­na zbog is­prav­ljan­ja rđave upra­ve neke pret­hod­ne.

Sva­ki ka­bi­net­ sma­tra sebe pri­rod­nom vla­dom nacij­e, a opo­zi­ci­ju ne­pri­rod­nom ban­dom bučnih za­vi­dlji­va­ca i aro­gant­nih di­le­ta­na­ta. To je mi­šl­jen­je i bri­tan­skog pre­mi­je­ra, go­spođe Tačer. Nje­na je očigled­na na­me­ra da s vla­sti ode pri­rod­nim pu­tem, od Boga, ne od na­ro­da određenim.

Pre­stan­kom rada nje­nog, a ne za nju ku­ca­jućeg na­rod­nog, srca. Želi­mo joj sreću, prem­da tr­go­vački de­fi­cit od 21 mi­li­ona fun­ti, 15 pro­cent­na ka­mat­na sto­pa, dva-tri puta veća nego u kon­ku­re­na­ta, ra­stuća in­fla­ci­ja koja se bliži dvo­ci­fre­noj, ma­sov­na ne­za­po­sle­nost, ne­mir građana zbog po­ra­sta ko­mu­nal­ne po­re­ze, uz ra­pid­no opa­dan­je ka­kvoće po­vraćenih uslu­ga, mr­tvački hlad­na sen­ka re­ce­si­je što pada pre­ko Bri­tanije, a iz­nad sve­ga an­ket­no iz­o­sta­jan­je iza la­bu­ri­sta­ za re­kord­nih 28 od­sto biračkog tela, nje­nom uzdan­ju u večnost svog man­da­ta ne daje ve­li­ka kri­la.

Is­to­ričari kao pro­ro­ci

Sabrana pisma iz tuđine XVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

IS­TO­RIČARI KAO PRO­RO­CI PROŠLO­STI

Isto­ri­ja se bavi prošlošću kao fak­tom uko­l­i­ko može da ga ras­po­zna u emul­zi­ji mogućih, po­ne­kad i ko­ri­snih al­ter­na­ti­va. Sa­mo ­fi­lo­so­fi pro­šlo­sti tipa Špen­gle­ra igra­ju pro­ro­ke budućno­sti. Lju­di što pro­ri­ču pro­šlost, vi­dovn­ja­ci una­trag, do sada nisu po­zna­ti. Valj­da zato što se čine nepotreb­nim. Pro­šlost se, na­vod­no, po­zna­je, jer se zav­rš­i­la, a što se zna, što je go­to­vo, do­vrše­no, smešno je pro­ri­ca­ti kao da se ne zna, da se tek događa, da još tra­je.



Iz­gle­da, međutim, da ula­zi­mo u or­ve­li­jan­sko vre­me u kome će pro­ri­can­je pro­šlo­sti biti ne samo moguće, već i požel­jno. Pred na­šim za­div­lje­nim očima prošlost ­se men­ja ka­o­ da nije dovršena, da ­se­ tek sad do­vr­ša­va. A onda, na­rav­no, još ima vre­me­na da je predviđamo, da slo­bod­no nagađamo kako će se od­vi­ja­ti, pa možda i – popravljamo.

Is­to­ričari, koji o nje­noj ne­vi­dlji­voj ma­ši­ne­ri­ji naj­vi­še zna­ju, od istraživača ono­ga što je bilo pre­o­bra­ziče se u vrače-pogađače ono­ga što će biti, od tumača po­ve­sti u nje­ne ovlašćene pro­ro­ke, od tra­ga­ča za izve­sno­sti­ma – u lov­ce na ne­iz­ve­no­sti.

Građani­ma, od ko­jih isto­ri­ja živi a da oni od nje najčešće ima­ju samo ne­pri­li­ke, kraj nove ne­kro­mant­ske na­u­ke osta­je da se kla­de hoće li, četr­de­set šest go­di­na na­kon događaja u lažnom li­ne­arnom vre­me­nu, ju­go­slo­ven­ski par­ti­za­ni sru­ši­ti, 1943, most na Ne­re­tvi tako sa­vrše­no da on i srušen bude i da se pre­ko nje­ga može preći, što se pre­ma našim udžbe­nidcima de­si­lo, ili ga neće tako sru­š­i­ti, jer je to ne­mo­guće, kao što tvr­di par­ti­zan­ski ge­ne­rat g. Po­po­vić, što, na­rav­no, otva­ra neke dru­ge ne­do­u­mi­ce.

Is­to­ričari raz­re­šen­je ove teh­no­lo­š­ko-po­ve­sno-ma­gij­ske enig­me mogu pred­viđati na bazi raz­ličitih ori­jen­ti­ra: do­ku­me­na­ta pro­šlosti ili sa­da­šn­jo­sti; on­da­šnje po­tre­be da se most i sru­ši i pređe, a da to iz­gle­da ube­dlji­vo; i sadašnje da se pređe bez ob­zi­ra kako. Mi građani možemo vračati u bob, a naj­na­zad­ni­ji od nas žele­ti da se most uopšte ne pređe.

Irci i Albanci

Irci i Al­ban­ci
Sabrana pisma iz tuđine XVI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića


IRCI I AL­BAN­CI I KAKO SE NAVIĆI NA SMRT


Prvi pu­t od 1944/1945. u ­Ju­go­sla­vi­ji se ubi­ja, a da to zna­mo. Je­di­na je ute­ha, ako­ je ika­kva, da smo bez krvi izdržali duže od dva­de­set­ go­di­na, mere koja na­m je isto­rij­ski pro­pi­sa­na. Ka­ko ­je­ o­na ra­ni­je i kraća bila, toliko go­spod­njih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne tra­je večno, pa je i na­š­em došao kraj.
Ma ko­li­ko žali­li ono što se na Ko­so­vu do­go­di­lo, s jed­nom isti­nom mo­ra­mo biti načisto.

Nije ta puc­nja­va, taj ulični ma­sa­kr, ni­ka­kva bal­kanska me­dveđa ori­gi­nal­nost, kako ovde vole mi­sli­ti, niti ne­što što nas de­fi­ni­tiv­no odva­ja od ci­vi­li­za­ci­je, i to u času kad nas trežnjen­je od opi­ju­ma so­ci­ja­li­stičke au­tar­hi­je vraća evrop­skom zavičaju. Upra­vo nas međusobno ta­man­jen­je s njom spa­ja, u ne­do­stat­ku pa­met­ni­jih spo­na koje smo, lu­ta­juči po­A­zi­ji­ i ­A­fri­ci, aro­gant­no­ za­po­sta­vili. Sti­di­mo ­se ­za­to, no ­ni­po­što više od dru­gih na­ro­da koji su se ubi­ja­li i pre i in­ten­ziv­ni­je od nas. To nas ne iz­vin­ja­va ali ob­ja­šn­ja­va. Ili je mu­dri­je reći da nas iz­vin­ja­va ali, nažalost, ne ob­ja­šnja­va?



Znat­ni de­lo­vi Južne Ame­ri­ke i Afri­ke de­ce­ni­ja­ma žive s na­rod­nim i vla­dinim na­sil­jem kao sva­ko­dne­vi­com koja se osuđuje, žali, pa ipak i da­lje prak­ti­ku­je. U Azi­ji je ponor način živo­ta.

U Pa­ki­sta­nu je ne­dav­no po­gi­nu­lo ­vi­še l­ju­di­ od mu­ha­me­dan­skih nep­rija­te­lja k­nji­ge g. Ruždija, a da su umr­li za ime pi­sca prvi put čuli kad i met­ke koji će ih ubiti. Kr­va­vi na­ci­o­nal­ni ne­mi­ri po­tre­sa­ju SSSR, a ra­sni su sve do sko­ra ha­ra­li Sje­din­jenim Država­ma.
Ova­ zem­lja, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, uzo­rno de­mo­krat­ska i uzor­no ci­vi­lizo­va­na - ko­li­ko je prak­tično uop­šte moguče - sva­kog dana sa­hran­ju­je po neku žrtvu hro­ničnog ­gra­đan­skog rata u Se­ver­noj Ir­skoj, pa even­tu­a­l­ni sa­ve­ti s nje­ne stra­ne kako se on iz­be­ga­va i ni­su bog­zna ka­kvog au­to­ri­te­ta.

Po­go­to­vu će nam u tome malo pomoći i nje­na ko­lo­ni­jal­na prošlost Ako im je cilj da nas nauče kako se po­stu­pa s na­ci­o­na­l­nim man­ji­na­ma, po­sle ve­kov­ne za­po­stav­lje­no­sti ir­skih ka­to­li­ka, je­dva da to mogu; ako nas žele naučiti kako se bra­ni pra­vo većine, to mogu, u Al­ste­ru to i čine, ali to je nešto što sva­ka država i bez En­gle­za zna.
Po­sto­ji li, u međuvre­me­nu, sličnost između „Ir­skog“ i „Al­ban­skog pi­tan­ja“, koja dopušta poređenja na nečiju šte­tu, a da to uvek ne bu­de­mo mi? Irci su iz­ra­zi­ta man­ji­na u okvi­ru Uje­din­je­nog Kral­jev­stva, ali većina u ge­o­po­l­i­tičkom pro­sto­ru ir­skog ostr­va. Nji­ho­va na­ci­o­nal­na država je u ne­po­sred­nom su­sed­stvu, ka­o­ što ­je na­ci­o­n­al­na država­Ar­ba­na­sa u našem. Al­ban­ci su, takođe, u gra­ni­ca­ma naše države u iz­ra­zi­toj man­ji­ni, no, za raz­li­ku od Ira­ca, ne­ma­ju eks­klu­ziv­no svoj ge­o­po­l­i­tički pro­stor, li­mi­ti­ran mo­rem, u koji je tu­đin neovlašćeno pro­dro. Niti je taj pro­stor po­vređen po­ve­snim okol­nosdtima nad ko­ji­ma na­rod nije imao u­ti­ca­ja. Ir­ska je od pape Hadriana lV Englezima darovana još 1155.

Hra­m bri­tan­ske slo­bo­de

Sabrana pisma iz tuđine XV

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KOD „KRA­LJE­VE GLAVE“ ILI U HRA­MU BRI­TAN­SKE SLO­BO­DE

Sva­ki na­rod po­se­du­je vi­dlji­ve i ne­vi­dljive usta­no­ve koje ga formira­ju ­i ­pro­i­zvo­deći kroz ­sto­leća i­sto­rij­ske ­suk­ce­si­je­ i­ zajedničkog živo­ta­ zbir opštih oso­bi­na što ćemo ga proučava­ti kao nje­go­vu - ka­rak­te­ro­lo­gi­ju. U stvar­nosti su to ra­sne vr­li­ne ko­ji­ma ćemo za­vi­de­ti, ali u pa­ko­snim anegdo­ta­ma isme­va­ti ih kao nje­go­ve urođene ma­ne.

Šest krucija­lnih us­ta­n­o­va od­ga­ja­ju En­gle­ze: bri­tan­ska pri­vat­na ško­la, bri­tan­ski mu­š­ki klub, bri­tan­ski par­la­me­nt, bri­tan­ska. ber­za, bri­tan­ski sud, ali pre sve­ga - bri­tan­ska krčma. Pu­tem, obe­leženim ovim le­gen­dar­nim kraj­pu­tašima, teče i život bri­tan­skog građani­na, naročito ako pri­pa­da slo­ju „ra­zum­nih lju­di sa značaj­nim sred­stvi­ma“, u ko­ji­ma je mu­dar tekst iz 1875. vi­deo pri­rod­ne uprav­ljače zem­lje.

Ta­kav će En­glez bez­u­slov­no pohađati pri­vat­nu školu, ući u ka­kav eks­lu­ziv­ni muški klub, bi­ra­ti za par­la­me­nt ili po­sta­ti nje­gov član, ne­iz­o­stav­no će ma i skrom­nim ulo­gom igra­ti na ber­zi - u na­rod­noj ve­r­zi­ji u vidu ka­kve kla­di­o­ni­ce - i naj­zad po­sta­ti su­di­ja ili osuđenik bri­t­an­skog suda.

Re­do­sled je po­ne­kad is­pre­tu­ran - može, na pri­mer, iz­gu­bi­ti na ber­zi pre nego što do­bi­je me­sto u par­la­men­tu, ili, mada te­ško, mi­moići sud - ali je taj red za En­gle­za koji do sebe drži bez­u­slo­van. Kao što su Iton, Oks­ford i Kra­l­jičina gar­da ne­za­o­bi­la­zne epi­zo­de cu­ri­cu­lum vi­tae-a sva­kog bri­tan­skog džen­tlme­na. Pa, ako neku od ovih pilar­nih usta­no­va en­gle­skog načina živo­ta čudom iz­beg­ne, petu, naj­bit­ni­ju nipo­što neće. Neće izbeći bri­tan­sku krčmu, zva­nu pub.



To je po­pu­la­ma skraćeni­ca od reči „pu­blic ho­u­se“ i označava „jav­nu kuću“, u smi­slu ne­vi­ni­jem nego kod nas. Već u ime­nu krčme zatičete ne­sla­gan­je s nje­nom en­gle­skom stvar­nošću. Evrop­ske ka­fa­ne za­i­sta su jav­ne. Uko­li­ko su ug­led­ni­je, ima­ju is­tak­nu­ti­ji, vi­dljivi­ji položaj u gra­du.

Uko­li­ko su bol­je, veći su im pro­zo­ri, le­pši vi­di­ci. En­gle­ske krčme skri­ve­ne su kao kli­ni­ke za ve­ne­rične bo­le­sti ili sred­nje­ve­kov­ni za­tvo­ri (dan­gi­ons), na­šta, uo­sta­lom, često i liče. Ret­ko su sme­šte­ne po gl­av­nim, pro­met­nim uli­ca­ma. Obično u spo­red­noj, pu­stoj, zabačenoj, ne­pri­stupačnoj, pa vam, ako ste stra­nac, pola vre­me­na pred­viđenog za krčmu prođe u nje­nom očajničkom traženju.

Okna krčme su mala, za­mračena kao u ratu, ili vi­tražima osu­jećna da ra­do­zna­le po­gle­de iz­men­ju­ju sa sve­tom, ona­ko kako to s ra­došću čine fran­cu­ski bi­stroi ili naši bi­fei; sve­tlo­st je po­greb­na, pa vam se čini da ste u ta­jan­stve­noj cr­kve­noj krip­ti a ne u ka­fa­ni.

Evrop­ski lo­kali­ se­ tru­de da se bar ­ime­nom raz­li­ku­ju, ako im je već na­me­na pri­nud­no jed­no­li­ka. En­gle­zi, po­zna­ti s lju­bo­mor­no čuva­nog in­di­vi­du­a­li­zma, ima­ju za krčme sve­ga ne­ko­li­ko na­zi­va. Svi su u vezi s kra­l­je­vi­ma, pre­težno Tju­do­ri­ma; ili životi­nja­ma, pre­težno kon­ji­ma i lavovima.

Homeopatske čari

Sabrana pisma iz tuđine XIV

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

HO­ME­O­PAT­SKE ČARI AN­GLO­SAK­SON­SKE ULJ­UD­NO­STI

Kad mi je o pro­šloj emi­si­ji g. Džons, ljut zbog mog ne­shva­tan­ja eks­klu­ziv­no­sti en­gle­ske eks­cen­trično­sti, re­kao da ne bu­dem „ta­kav prokle­ti ma­ga­rac“, nije to bio tipično en­gle­ski ko­men­tar moje za­pu­š­te­ne kon­ti­nen­tal­ne in­te­li­gen­ci­je. Pa­si­o­ni­ra­ni istraživač div­lji­ne, on je veći deo vre­me­na pro­vo­dio van zem­lje. Na En­gle­ze dugo stran­stvo­van­je kob­no de­lu­je. Najgo­re što im se dešava je da počnu shva­ta­ti dru­ge, a onda re­dov­no gube sebe i pre­sta­ju biti En­gl­e­zi u onom smi­slu u kome ih po­zna­je­mo, pa ih zbog toga vo­li­mo ili mr­zi­mo. Oda­ju se umet­no­sti, pre­l­a­ze u pra­vo­slav­lje, pod­u­pi­ru op­skur­ne re­vo­l­u­ci­je u zabačenim zemlja­ma, žive po prašuma­ma ili se, avaj, žene stran­kin­ja­ma. Ta­ko­ je i g. Džons ste­kao svo­ju eks­cen­tričnost. Nije više bio savršen En­glez, a to je već i po sebi eks­cen­trično. Od stra­na­ca je naučio kako čovek val­ja da go­vo­ri ako želi da bude ja­san. Pošto En­gle­zi ma­hom ne žele da budu ja­sni, naše su im psov­ke­ su­vi­šne. Da ­u ­lu­tan­ju ­sve­tom, u du­go­m izbivan­ju iz „ostrv­skog ka­lu­pa“, nije oš­te­tio en­gle­ski od­goj, Džons bi mi, po svoj pril­ici, re­kao: „To što ste ka­za­li sa­svim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda ne­pri­men­lji­vo“. „Pro­kle­ti ma­ga­rac“ bi ostao u lin­gvi­stičkom bub­nju.







En­gle­zi­ su­strpljiv­ na­rod, ob­zi­ran, učtiv ­svet sa­mo, ne uo­bražavajte da je po­vod nji­ho­vom ci­vi­li­zo­va­nom po­na­šan­ju u na­klo­no­sti pre­ma dru­gi­ma, vama re­ci­mo.

On je pre u od­bra­ni od tih dru­gih, od vas, re­ci­mo. Učti­vo­st je, u princpu, oba­zrivo kre­tan­je po naj­o­se­tlji­vi­jim, naj­ne­ran­ji­vijim tan­gen­ta­ma međuhu­ma­nih od­no­sa. Ne po­vre­đu­je se tuđ in­te­gri­tet da se od re­pre­sa­li­ja zaštiti svoj. Učti­vošću En­glez čuva sebe, vas ­tek us­put.

Do­bar en­gle­ski od­goj pret­po­stav­lja ope­ri­san­je eu­fe­mi­zmi­ma, dvosmis­le­no­sti­ma, lin­gvi­stičkim ši­fra­ma ume­sto iskre­nim, ja­snim mi­sli­ma. Učti­vo­st je prećutna građan­ska laž; do­puš­te­na, često požel­jna po­l­u­istina; čak i pot­pu­na ne­i­sti­na. Ako vas En­glez „al­bi­on­ski“ li­ce­mer­no slaže da sjaj­no iz­gle­da­te, ume­sto da vam, kao „iskre­ni“ Sr­bin, otvo­re­no sa­o­pš­ti isti­nu kako iz­gle­da­te za­grob­no, shva­tićete pred­no­st tih ma­lih i ne­vi­nih ci­vi­li­zo­va­nih laži. En­gle­zi su u nji­ma maj­sto­ri.

Go­spo­din Min­ha­u­sen

Sabrana pisma iz tuđine XIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN MIN­HA­U­SEN I NJE­GOV ČUDE­SNI PERČIN

Ne­dav­no je g. Kinok, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­vativ­ci­ma pomoć u si­la­sku s vla­sti, pošto je očevid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­vol­jni. Gđa Tačer ­je od­go­vo­ri­la da će o tome raz­mi­šlja­ti u gro­bu gde će za glu­po­sti ima­ti više vre­me­na. Sličnu po­nu­du ko­mu­ni­stima kod nas iz­neo je g. Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je.

Re­kao je da se samo g. Min­ha­u­sen spa­sao iz mul­ja, vukući sebe za perčin. Ko­mu­ni­sti su odgovo­ri­li da osta­ju pri načinu g. Min­ha­u­se­na. I da će, na po­nov­lje­nu po­nu­du, iščupa­ti perčin g. Ru­pe­lu. Po­što me za­brin­ja­va želja par­ti­je da se men­ja na brži način nego, kao go­spođa Tačer, pri­rod­nim sta­ren­jem, ri­zi­ku­jući perčin, ova­ko raz­mi­sljam.


Ju­go­sla­vi­ja ima vise od 2 mi­li­o­na ko­mu­ni­sta a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju među ko­mu­ni­sti­ma, oko 12 mi­li­o­na, šest puta više. Pet­na­est po­sto građana vla­da nad 85 po­sto.

Uz pomoć SSRNJ, kome ovde od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, koja u Boga ne mora ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vol­je se širi. U So­ci­ja­li­stičkom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini građani. U nje­mu sam, pre­ko sta­le­škog udruženja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta.

Is­ho­di do­sa­dašnjih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak birača koji gla­sa za vla­du pri­bližno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo. Sve­jed­no i kako se uprav­lja. Uvek ćemo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti drugu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­liti­ku. Po­stoja­nost do­ka­zu­je sna­gu našeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter naše sna­ge i iz­li­šnost opo­zi­ci­je. Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na ­de­lu­je ne­o­zbiljno. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne dame da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zarđa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­tičari­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­lo­ške na­ra­vi. Opo­zi­ci­ja za­do­vol­ja­va neke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, koje smo u de­tinjstvu upražnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji nije bio, ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, div­lji život. Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se hoće i kad vam se neće, po­staće ona mora, kao sva­ka slast koja nema kra­ja. Naj­bolje je biti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to. Nije, međutim, pra­vo da deo na­ro­da, budući uvek na vla­sti, za­u­vek bude lišen uživan­ja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni uspe­si na tom pol­ju izraženi u čin­je­ni­ci da ko­mu­ni­sti grde svo­ju vla­du više od onih za koje je ona tuđa, nisu do­vol­jni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom cil­ju teži komen­tar.

Gospodin Hitler

Sabrana pisma iz tuđine XII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SAMO DA NE NA­ULJU­TI­MO GO­SPO­DI­NA HI­TLE­RA A STRELE NEKA LETE

8. maja 1940. Čem­ber­len, tvo­rac „min­hen­skog mira u no­vom veku“ i naj­go­ri pred­sed­nik u nje­mu, sreo se u bri­tan­skom pa­rla­men­tu sa svo­jim Vo­ter­luom. Is­hod gla­san­ja o po­ve­ren­ju is­prav­no je shva­tio kao nogu u tur i pod­neo ostav­ku, ustu­pa­juči me­sto gla­so­vi­tom „rat­nom hu­š­kaču“ Čerčilu. Isti­ni za vol­ju, kako se Bri­ta­nija za rat pri­pre­mi­la, u čemu on sno­si krun­sku kri­vi­cu, za­ce­lo i nije bilo vla­de koja bi ga u pr­voj go­di­ni uspešnije vo­di­la.

(Ili su En­gle­zi i rat­ne pri­pre­me shva­tali kao „uz­ne­mi­ra­van­je g. Hi­tle­ra“ ili ih nisu sma­tra­li­ važnim za n­je­go­vo ­do­bi­jan­je, jer ­su i nas 1941. u su­kob s Nemačkom gu­ra­li, prem­da­ su zna­li da smo za su­kob sprem­ni još man­je nego oni.) Čem­be­rle­nov pad nije to­li­ko po­sle­di­ca pri­rod­nih bri­tan­skih rat­nih po­ra­za ko­li­ko po­ra­za ne­pri­rod­ne po­li­ti­ke ­smi­ri­va­nja g. Hi­tle­ra ­pre ­no ­što ­je ­su­ko­b i­zbio. Sta­lo ­se­ na ­lo­gičko sta­no­viš­te da onaj ko je na­vi­kao da ne­ko­ga ne ljuti ne može s njim rav­no­prav­no vo­je­vati, jer rat pod­ra­zu­me­va vređan­je ­su­par­ni­ka tamo gde ga naj­više boli.









Nas, međutim, ne za­ni­ma Čem­ber­len nego bri­tan­ska štam­pa. Razgnjev­ljen „ne­pa­tri­ot­skim“ držan­jem na­rod­nih po­slani­ka koji su ga obo­ri­li, lord Kim­sli, vla­snik ugled­nih li­sto­va „San­dej Tajms“ i „Dej­li Skeč“ 8. maja1940. piše pa­lom pre­mi­je­ru pi­smo uko­me žali: „što ne ras­po­la­že si­lom da te ne­po­kor­ne ele­men­te ne­ko­li­ko dana pod­vrg­ne ger­man­skoj di­sci­pl­i­ni koja je ba­rem efi­ka­sna i ro­dol­ju­bi­va“. Bio je to opro­š­taj­ni pean Čem­ber­le­nu po­kor­nih na­jam­ni­ka bri­tan­ske štam­pe, ko­ja­ se u pred­rat­nim go­di­na­ma, sle­deći pa­ci­fi­ka­tor­sku stra­te­gi­ju vla­de, s usam­lje­nim iz­u­zetkom „Jorkšajr Po­sta“, na sve­ načine ­tru­di­la­ da ­ne­ nal­ju­ti g. Hi­tle­ra.

Čuve­na sa slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti, bri­tan­ska je štam­pa po­sta­la ne­zva­nič­no zvanični biro za in­for­ma­cije pred­sed­ni­štva bri­tan­ske vla­de. Bri­tan­ci su konstant­no ob­man­ji­va­ni u pogledu rat­ne opa­sno­sti i stvar­nih na­me­ra g. Hi­tle­ra ko­jeg nije tre­ba­lo lju­ti­ti samo zato što je sam sebe umeo na­l­ju­ti­ti kad god je hteo i kad god mu je tre­ba­lo. Žive­li su u mra­ku, u kome ih je držala slo­bod­na štam­pa. Pro­bu­di­le su ih bom­be, ne isti­ne Sed­me sile, ko­jih da je za vre­me­na bilo možda ni oružje, Prva sila sve­ta, ne bi mo­ra­la pro­go­vo­ri­ti.

Su­mor­na sećanja na 1939. ni­sam upri­ličio zbog En­gle­za. Ne­mam pra­va da im pre­ba­cu­jem krat­ko­vi­dost. Par­tij­ski očevi i oci današnjih ko­mu­ni­sta, takođe su se jed­no vre­me utr­ki­va­li u udva­ra­nju Nemačkoj i smi­ri­van­ju g. Hi­tle­ra.

Uza­man. G. Hi­tler se nije smi­rio. G. Hi­tler se nije smi­ri­o ­jer se nije hte­o­ smi­riti. Hte­o ­je Leben­sra­um. Sa­mo ­su ga ­te­ri­to­ri­je­ smi­ri­va­le. I do­k je En­gle­ska mo­gla da ih daje, jer tuđe behu, pa joj nije pa­da­lo te­š­ko kao Au­stri­ji ili Češ­koj, čije su bile, sve je te­klo glat­ko. I za naše ko­mu­ni­ste sve je išlo glat­ko do­k je En­gle­ska­ sa­ma ot­plaćiva­la svo­ju po­ve­snu in­do­len­ci­ju. Čim je na­pad­nu­ta So­vjet­ska Uni­ja, nji­ho­va du­hov­na do­mo­vi­na, ume­sto da se i dal­je tru­de da g. Hi­de­ra ne Iju­te, nal­jutiše se sami. Tako smo, ume­sto pi­to­me dan­ske oku­pa­ci­je, do­bi­li kr­vav srp­ski građan­ski rat

Glas va­pijućih iz lim­ba

Sabrana pisma iz tuđine XI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GLAS VA­PIJUĆIH IZ LIM­BA

Go­di­na­ma, dra­gi slu­ša­tel­ji, pažnju po­svećujem nji­ma. Do­zvo­li­te mi da je i sebi jed­nom po­sve­tim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pa­kao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Op­ti­mi­sti od nje­ga stra­h­uju. Pe­si­mi­sti se na­da­ju da su ga več is­ku­si­li. Između raja i pa­kla, ma gde da su, pro­stire se lim­bo, ničija zem­lja, po ko­joj ­lu­ta­ju ­du­še ­a­ko ni ­za ­raj ni­ za ­pa­ka­o ni­su. Svoj­stvo limba ­je ­da ­ne­ma re­al­nosti. Ako neku re­al­nost i po­se­du­je, duša je nemoćna da do nje do­pre i kao svo­ju je ose­ti.

U lim­bu se ni­šta ne ­o­seća, i to je ne­o­sećanje, to pra­zno, pu­sto proti­can­je, ali ne i oti­can­je be­zličnog vre­me­na ono što od ave­tinjskog te­sna­ca između živo­ta i smr­ti čini užasa­va­jući doživ­ljaj. Do ta­kve ne­pod­no­šlji­vo­sti do­ve­den je on očajničkim tru­dom duše da se u nešto ipa­k uživi, upr­kos­ za­bra­ni nešto da ose­ti.

Sto­ga ­je u lim­bu naj­teže is­ku­stvo tra­gično sa­znan­je da je bilo ka­kvo srođavan­je s njim ne­mo­guće. Biće u lim­bu, kao u komi da je, ne može ni ona­mo, ni ova­mo. Nije mr­tvo, ali ni živo; ni već s o­ne ­stra­ne, ni još s ove.Ne­spo­sob­no ­da ­um­re - živi, a život da ko­ri­sti ne može. Ako za­mi­sli­mo ži­vot u komi, znaćemo šta je život u lim­bu.



I šta - živo­t u ­tuđini.

Na ova tužna raz­mi­šljan­ja na­veo me je su­sret s ovećom gru­pom naših mla­dih ljudi koji odskora rade u Velikoj Britaniji. Sve su ­to­ mu­š­kar­ci i žene u tri­de­se­tim go­di­na­ma, a neki i znat­no mlađi.

Sve­ su to in­te­lek­tu­al­ci i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci. I svoj po­ziv­ vo­le, a ni­je­dan nije mo­gao nji­me da se bavi u zem­lji koja ih je ško­lo­va­la, gde su od­ra­sli; koju, ma ka­kva da je, vole više od dru­gih.

Pri­mo­ra­ni su da žive u iz­naj­mlje­nim so­ba­ma, da se hra­ne po jef­ti­nim re­sto­ra­ni­ma, da žive usam­lje­no - ili se međuso­bom druže - ka­o ­i ­većina ­pri­vre­me­nih isel­jenika, čija sud­bi­na, nažalost, može osta­ti traj­na. I što je naj­pre­sud­ni­je, oni su lišeni pro­fe­si­o­nal­ne afir­ma­ci­je. Sve u sve­mu, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oni su zlo­u­po­tre­blje­na rad­na sna­ga.

Iz­da­ni od vla­sti­te zem­lje, i ovde su žrtve iz­da­je.

Za sada, raz­u­me se, oni to ne vide. Tek su u lim­bo stu­pi­li. Ne osećaju nje­go­vu pu­stoš tako bol­no kao ja koji sam u nje­mu dva­de­set go­di­na. Sećanje na ­pro­te­kli živo­t jo­š je ­snažno, nada ne­o­zleđena, ilu­zi­je ne­is­trošene. Budućno­st im, na iz­gled, ni­je­ za­tvo­re­na, tek mut­nom neizve­snošću za­mrl­ja­na i oni mi­sle da ­je ­sunđer u nji­ho­vim ru­ka­ma, u nji­ho­voj vol­ji u nji­ho­vom daru.

Ali u lim­bo se si­la­zi po­ste­pe­no, ne­o­set­no. S početka vama vla­da, kao i nji­ma sada, ra­do­zna­lost. Sve je novo, po­neš­to i neočeki­va­no. Za poljs­ku emi­grant­kin­ju, gra­di­tel­ja, novi su i ar­hi­tek­ton­ski raz­mer­ni­ci, pogo­to­vu kom­pju­te­ri koji ume­sto vas is­cr­ta­va­ju pla­no­ve u boji. Nove su pre­pu­ne rad­nje i lju­ba­znost ko­jom ­vas u nji­ma­ dočeku­ju. No­va ­je pažnja s ko­jom va­s vo­zači au­to­mo­bi­la na uličnim pre­la­zi­ma pro­pu­šta­ju. Nove su ne­o­gra­ničene mogućno­sti kre­di­ta, mada će teškoće u nje­go­vom ot­plaćivan­ju ­o­sta­ti­ sta­re.

Evropska ekonomska zajednica

Sabrana pisma iz tuđine X
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića


DUH SI­BIL PEN I EVROP­SKA EKO­NOM­SKA ZA­JED­NI­CA

Pi­ta­te ­se­ ka­kve ­ve­ze ima duh da­dil­je Edvar­da­VI koji ne muči ni­kog, već mir­no­ vr­ti fan­tom­sko vre­te­no, i duh Uje­din­je­ne Evro­pe ko­ji muči gđu Tačer? Do­pu­sti­te mi da vezu us­po­sta­vim.

Pro­šle su Za­du­šni­ce, naj­kob­ni­ja noć go­di­ne, kad naličje sve­ta napušta le­glo zla pod našim pe­ta­ma i vraća se u život da ga te­ro­riše, a pri­družuju mu se vešci i ve­šti­ce koje se­o­ba u pa­kao tek čeka.

Ov­da­šnja deca pra­znu­ju Za­du­šni­ce pre­o­de­va­jući se u ono­stra­na straši­la i lo­ja­ni­cama ra­sve­tlje­ne ti­kve kro­jeći u de­mon­ske gla­ve. Evan­ge­li­sti su po­kre­nu­li kam­pan­ju da druženju s đavo­lom ma­lih En­gle­za sta­nu na put. Po ško­la­ma i in­ter­na­ti­ma del­jen je le­tak na kome piše:

„Ne na­se­daj­te ve­ro­van­ju da su Za­du­šni­ce be­za­zle­na za­ba­va. Po­sto­je pra­ve­ ve­š­ti­ce u ovoj­ zem­lji. One ne nose šil­ja­te šešire, ne jašu na dr­ve­nim me­tla­ma ali služe Sa­ta­ni. O Za­du­šni­ca­ma se mole đavo­lu i uživa­ju u zlu. Sa­ta­na hoće da su Zadušnice nje­gov dan. Ako u nje­mu učestvu­je­te, možete mu se za uvek pri­družiti“.



Dru­ge­ zem­lje ot­por zlu po­zdrav­lja­ju. Možda bi i Bri­ta­ni­ja to učini­la da ­je­ reč o ma­sov­nom usel­ja­van­ju obo­je­nih iz A­froazi­je ili o ne­vol­ji što joj pre­ti od Evro­pe. Ali zlo na koje uka­zu­je evan­ge­li­stička cr­kva omi­l­je­no je zlo ove ze­ml­je. I kad su se evan­ge­l­i­sti po­bu­ni­li pro­tiv veštica, En­gle­zi se po­bu­niše pro­tiv evan­ge­li­sta. Na­zva­li su ih fa­na­ti­ci­ma, su­je­ver­nim bu­da­la­ma, „ubi­ca­ma dečije ra­dosti“. Od­ri­can­je od Za­du­šni­ca je, vele, be­smi­sle­no.

Ako đavo, i to ­je ­ve­ro­vat­no, ne po­sto­ji, od­bra­na od nje­ga ­je suvišna; ako po­sto­ji, uza­lud­na ­je. Po­sto­ja­li ili ne po­sto­ja­li de­mo­ni, En­gle­zi ne pri­sta­ju da decu liše za­ba­ve u ko­joj su i sami u nji­ho­vim go­di­na­ma uživa­li. De­lu­je, raz­u­me se, i du­blji raz­log. Više nego ije­dan ci­vi­li­zo­van na­rod, En­gle­zi obožava­ju mi­ste­ri­je, ovo­ze­maljs­ke (kri­mi­nal­ne) i ono­zemaljske (de­mon­ske). Mi se svo­jih du­ho­va pla­ši­mo, En­gle­zi su u nji­ho­ve zal­ju­blje­ni. Rađe se odriču živih ir­skih ka­to­li­ka no mr­tvih pro­te­stant­skih utva­ra.

Vele da je ar­hetipski ka­rak­ter na­ro­da u ne­po­sred­noj vezi s ka­rakte­rom i smi­slom nje­go­vih le­gen­di. Mi­t je ko­di­ra­na isti­na o et­no­su u kome se ro­dio. Srp­ske baj­ke pre­pu­ne su priča o đavo­lu i o tome kako ga je Sr­bin nad­mu­drio, pa se na kra­ju ne zna ko je u fa­bu­li đavo - đavo ili Sr­bin? Mno­go­ ve­sti ima­mo i o vam­pi­ri­ma ili upiri­ma, o ko­ji­ma su­ za­o­sta­li En­gle­zi sa­znali ­te­k u­ XIX ­ve­ku.One­ su uvek ­bi­ra­no ­je­zi­ve. Kr­vo­pij­stvo, uo­sta­lom, ni­kad­ ni­je­ ve­se­lo.

Englezi u tudjini

Sabrana pisma iz tuđine IX
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

EN­GLE­ZI, RO­DO­LJU­BI I ŽIVO­RA­DI U TUĐINI

Ovo ­je priča o nama, mada bih vo­leo daje o nji­ma. Ovo­ je, takođe, priča o ­to­me ­ka­ko ­je naš Živo­rad­ pro­me­ni­o­ i­me ­u ­Ro­dolj­ub, ma­da ­je ­kod kuće i kao Živo­ra­d u­god­no živeo, a ka­o ­ro­dol­jub ­se­ ni­je ­na­ročito ­i­ska­zao. Sve se događa u tuđini koja mi se u Ru­si­ji učini­la man­je tuđom nego što sam očeki­vao.

Za gru­pu bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta, s ko­jom sam pu­to­vao, u Len­jin­gra­du je pri­ređeno veče u gru­zij­skom re­sto­ra­nu „Ara­gvi“, da bi slu­š­a­li gru­zij­ske pe­sme, upo­zna­li se s gru­zijskim igra­ma i uživa­li u gru­zijskoj hra­ni. Po­se­ta je plaćena pra­vim, do­brim en­gle­skim fun­ta­ma. Dobijeni su pra­va, do­bra gru­zij­ska hra­na i pra­vo, do­bro gru­zij­sko piće. Sve je dru­go iz­o­sta­lo. U stva­ri, nije iz­o­sta­lo. Tek nije bilo pra­vo.

Čak ni do­bro. Po­mi­slićete da su kri­vi domaćini koji su nam, po evrop­skim pod­mu­klim običaji­ma, ume­sto pr­vo­ra­zred­nih Gruzi­na pod­met­nu­li trećera­zred­nu ru­sku po­zo­ri­šnu tru­pu bez pos­la. Nisu. Gru­zi­ni su bili ori­gi­nal­ni. Da su za­svi­ra­li, za­pe­va­li, za­i­gra­li - bio bi to nji­hov fol­klor. Ali nisu. Po­mi­slićete, za­tim, da su za ne­spo­ra­zum kri­vi En­gle­zi, možda i par­ sto­lo­va s Nem­ci­ma, koji su io­na­ko uvek za sve kri­vi. Ne nisu. Naj­zad ćete pret­po­sta­vi­ti da se ume­šao neko treći koji je En­gle­zi­ma po­kva­rio veče, i tu ćete biti u pra­vu. Ja ­sam­ se ­u­me­šao. I pri ­tom­ bi­o ­je­di­ni­ ko­me­ je­ veče u­istinu ­pre­se­lo. Osta­li stran­ci su se, bar do moje in­ter­ven­ci­je, sjaj­no za­bav­lja­li.



Dok se nas tri­de­se­tak smeštalo za bo­ga­te tr­pe­ze, Gru­zi­ni su pre­lu­di­ra­li neku na­rod­nu me­lo­di­ju. Za­u­ze­t vot­kom ni­sa­m je­ do­bro čuo. Bol­je da sam se vot­ke ma­nuo, jer nje je bilo do­vol­jno, a pe­smu slu­šao, jer ona je ot­pri­li­ke sve što smo od Gru­zi­je te noći čuli i vi­de­li. Ta­man je kre­nu­la dru­ga kad se za­o­ri­la pe­sma „Ju­go­sla­vi­jo“. Bio sam dir­nut pesmom, a i što mi se čini­lo da u grla­tom pa­tri­ot­skom horu ras­po­zna­jem umil­no­div­ljačan bas dru­ga Živo­ra­da. Ni­sam odo­leo.

Oti­šao sam da ga oko vra­ta steg­nem. Bio je u društvu pe­de­se­tak Ju­go­slo­ve­na koji su pe­smom one­mo­gućiti da čujem sebe dok ­sam is­ka­zi­vao ra­do­st š­to se opet vi­di­mo. Ali on kao da nije vi­deo mene. Bio je za­ja­pu­ren, une­zve­ren, ne­ka­ko som­nam­bulan. Iz sveg gla­sa se­kun­di­rao je ari­ji „Druže Tito, mi ti se ku­ne­mo“.

Ova spi­ri­ti­stička crta do­da­la ­je našem mo­der­nom ro­dol­ju­bl­ju za­u­man ka­rak­ter ka­kav mu isto­rij­ski i do­li­ku­je. Or­ke­star više nije svi­rao gru­zij­ske pe­sme, nego je pra­tio naše slo­bod­ne umet­ni­ke u ro­dol­ji­i­blju. Vra­tih se za sto, i ja cr­ven, na vre­me da čujem En­gl­e­za kako kaže: „Baš su gru­zij­ske pe­sme­ sja­j­ne­ jolly go­od“. „Yes, Sir, jolly good.“

Od­go­vo­ri­o­sam i po­sve­tio se vot­ki. Jer, nije prvi put da se srećem s tim le­pim običajem. Pri­ja­tno je u tuđini čuti svo­ju pe­smu. Jed­nu, dve pa i tri. Još je bol­je ako je u bli­zi­ni neki dru­gi na­rod sa svo­jom pe­smom. Jed­nom, dru­gom, možda i trećom. Ali, u prin­ci­pu, čovek lakše pod­ne­se veče u kom će sve osta­le pe­sme biti domaće. Ako su već do­bro plaćene, do­bro iz­ve­de­ne pe­sme zbog ko­jih se u od­re­đe­ne ka­fa­ne ide. Kao u "Ara­gvu" da se čuju gru­zij­ske.

Englezi među boljševicima

Sabrana pisma iz tuđine VIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EN­GLE­ZI MEĐU BOLJŠEVI­CI­MA, JA MEĐU EN­GLE­ZI­MA

Prva raz­li­ka između En­gle­za i nas, koje u od­su­stvu dru­ga Živo­ra­da pred­stav­lja vaš ko­men­ta­tor, uočava se več u Lon­do­nu i tiče se po­se­te bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta So­vjet­skom sa­ve­zu. En­gle­zi se za put u „lepšu i čove­ka do­stoj­ni­ju“ budućnost me­se­ci­ma pri­pre­ma­ju.

Iz­ra­đu­je se de­tal­jan pro­gram; bi­ra­ju zdan­ja koja će biti posećena; proučava­ju domaće mape od ko­jih su pre­ci­zni­ji samo sa­te­lit­ski snim­ci oba­ve­š­taj­ne službe, jer bol­jše­vičke su na­mer­no ili iz alj­ka­vosti ne­po­u­zda­ne; sriče ćiri­li­ca i „golubiji ru­ski“ da se raz­u­me­ju sa­o­braćajne ozna­ke, je­lov­ni­ci, bank­no­te i di­si­denti; stu­di­ra­ju en­gle­ski vodiči, jer ru­ski takođe nisu od po­ve­ren­ja; a iz­nad sve­ga, u kon­sul­ta­ci­ja­ma s eks­per­ti­ma iz 1906., pamti ka­kvo je držanje pre­po­ručlji­vo a šta u pr­voj zem­lji so­ci­ja­li­zma va­lja iz­be­ga­va­ti. Sa­ve­sni­je nije pri­pre­ma­na ni Hi­la­ri­je­va eks­pe­di­ci­ja na Hi­ma­la­je.




U međuvre­me­nu ja u Ru­si­ju od­la­zim ka­o­ gu­ska u ma­glu.

En­gle­zi s pla­nom bol­je od mene, bez ika­kvog pla­na, pod­no­se nje­go­vu kon­stant­nu re­vi­zi­ju. Ni­kad uveče ne zna­te gde ćete ići, šta ćete ra­di­ti su­tra. Po­š­to se po­ka­zu­je da se lon­don­ski plan iz ovih ili onih, ma­hom ne­o­bjaš­nji­vih, raz­lo­ga ne može ostva­ri­ti, pri­stu­pa se no­vom do­go­vo­ru, u ko­me­ Eng­le­zi­ vi­še uživa­ju nego u nje­go­voj re­a­li­za­ci­ji. Prem­da Iju­di iste stru­ke, ne­ma­ju svi iste in­te­re­se.

Sva­ko želi da vidi ne­š­to dru­go. Do­go­vor nije ni lak ni brz, ali je uvek uspešan. Najčešće se završava en­gle­skim kom­pro­mi­som u kome se za obi­la­zak bira ono što da vidi nije hteo niko. Ja se bu­nim. En­gle­zi ne. U pra­vu su, na­rav­no, oni. Uju­tru se ot­kri­va da se ni to ne može vi­de­ti. Več za doručkom sinoćni plan se men­ja. U au­to­bus ula­zi­mo s trećim; što vi­di­mo, uvek je ne­š­to četvr­to.

Kar­te za po­zo­rište su obećane, samo se nije zna­lo šta je na re­per­to­a­ru. Tvr­di se da to ne zna ni po­zo­ri­šte. Kruže gla­so­vi da je to ope­ra Čaj­kov­skog, ba­let Rim­skog-Kor­sa­ko­va ili ko­me­di­ja Ščer­dri­na, a pri­ka­zaće se ru­ski kom­pro­mis - komična ver­zi­ja mo­der­nog ba­le­ta domaćeg majsto­ra akro­ba­ti­ke. Ni cene nisu fik­sne. Ra­stu s pri­bližavan­jem početka.

Čeka­jući, mi se en­gle­ski i te­mel­jno do­go­va­ra­mo ko će u is­toj dvo­ra­ni gleda­ti ­ba­let, ko ­o­pe­ru, ko ­ko­me­di­ju. Kar­te ­od1 ru­blje i 50 ko­pej­ki­ ku­pu­ju se ­i­spod ru­ke ­za 10 fun­ti­ i­li 150 ru­bal­ja.Nji­ho­va ­re­a­lna ce­na­ od 10 penija man­ja je na cr­noj ber­zi od ula­ska u lon­don­ski ulični klo­zet, a cena od 225 fun­ti, na ­toj ber­zi, ako­ se ­po­zva­ničnom kur­su računa, veća od cene ula­zni­ca za gala kral­jev­sku pred­sta­vu u Ko­vent Gar­de­nu.

Ali, ne hi­taj­mo. To nije en­gle­ski. Još smo u au­to­bu­su. Ide­mo da vi­di­mo en­te­ri­jer jed­ne kon­struktivističke zgra­de. Kako ni­smo naj­av­lje­ni, u nju nas ne pu­š­ta­ju. Uvo­de nas u dru­gu, oda­kle je­dva izla­zi­mo, jer su ar­hi­tek­ti ne­u­mor­ni u sli­kan­ju svo­jih budućih za­blu­da. Često čuje­mo reč njeva­zmo­žno, ali do­zna­je­mo da se lako pre­tva­ra u možno, u čemu smo slični Ru­si­ma.

Engleska nastranost

Sabrana pisma iz tuđine VII

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

O JED­NOJ RUPI, DVA SVE­TO­NA­ZO­RA I SLAV­NOJ EN­GLE­SKOJ NA­STRA­NO­STI

Po­sto­je dva sve­to­na­zo­ra: kad u rupu upad­nu, je­dan će se pi­ta­ti ot­kud rupa; dru­gi, kako u njoj naj­bol­je žive­ti, ili, ako je moguće, iz nje naj­brže izaći. Prvi je sve­to­na­zor me­ta­fi­zički, dru­gi en­gle­ski. Oni što, u ru­pu kad upad­nu, od­mah kre­nu da je pre­ma svo­jim po­tre­ba­ma uređuju, ili, ako šan­sa po­sto­ji, iz nje izađu - En­gl­e­zi su. Oni što čame na nje­nom dnu, pi­ta­jući se oda­kle rupa i kako u nju, maj­ku mu, upa­do­še - mi smo.

Pi­tan­je „zašto smo na sve­tu“ od vaj­ka­da muči um. Um je često pro­sečan. Po­ne­kad i en­gle­ski, ali tada nije pro­sečan. Tada je ili nat­pro­sečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je tr­peo tuđ uti­caj. Pro­sečan en­gle­ski um uvek će se pi­ta­ti kako u ta­kvom sve­tu, ma od kuda bio i zašto je tu, naj­u­spe­šni­je žive­ti. Prak­tičnost je ključna od­li­ka an­glo­sak­son­skog uma.



Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, prak­tičnost baš i ne sme da od­li­ku­je, to je čudno. No, ako u pri­ro­du en­gle­ske eks­cen­trično­sti du­blje uđemo, uvi­da­mo da to­li­ko čudno i nije.

En­gle­ska eks­cen­tričnost lor­da N.N. ma­ni­fe­sto­va­la se, na pri­mer, u lu­do­van­ju za dećjim vo­zo­vi­ma; prak­tičnost, ko­li­ko mu je od na­stra­no­sti pre­o­st­a­lo, u tome što­ je po­se­do­vao i vo­zo­ve za od­ra­sle. Nje­go­vo lordstvo se uveče igra­lo mo­de­li­ma bri­tan­skih žel­je­zni­ca a pre­ko da­na ­je uprav­lja­lo bri­tan­skom tran­sport­nom im­pe­ri­jom.

Lord je, da­kle, naj­pre bio prak­tičan egocen­trik, pa tek po­tom po­stao ne­prak­tičan eks­cen­trik. Obr­nut re­do­sled nije moguć. Lord nije mo­gao biti naj­pre ne­prak­ti­čan eks­cen­trik, pa tek onda praktičan ego­cen­trik. Na taj se način do ego­cen­tri­zma ne do­spe­va.

Pre toga se ban­kro­ti­ra. Mi­ni­ja­turne žel­je­zni­ce su đavol­ski sku­pe. Da se ima to­li­ki broj nji­ho­vih bes­pre­kor­nih mo­de­la i da ih, ode­ve­ni u žel­je­zničar­sku uni­for­mu, po meri kro­je­nu kod elit­nog maj­sto­ra, na per­sij­skom ćili­mu ležeći, sa­ti­ma pu­šta­te pa­tul­ja­stim ši­na­ma između pig­mej­skih ma-keta po­sto­jećih en­gle­skih sta­ni­ca i kroz sin­te­tičku ko­pi­ju au­ten­ti­čnih en­gle­skih­ pej­zaža, morate prethodno imati i neke od onih veliki­h i ­pra­vih.

En­gle­ska eks­cen­tričnost košta. Bez en­gle­ske prak­tično­sti da joj obez­be­di budžet, ne može se upražnja­va­ti. Zato si­ro­ma­šnih eks­cen­tri­ka u Bri­ta­ni­ji nema. Lju­di u kar­ton­skim ku­ti­ja­ma po en­gle­skim me­tro­i­ma, st­a­ni­ca­ma ­i ­pa­sažima­ ni­su­ en­gle­ski ­ek­sce­n­tri­ci. To su en­gle­ski ne­srećnici.

Deset godina znoja

Sabrana pisma iz tuđine VI
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DE­SET GO­DI­NA ZNO­JA, SUZA, KRVI I PO­MA­LO GVOŽĐA

„Ob­ser­ver“ je ova­ko pro­ko­men­ta­ri­sao de­se­to­go­di­šn­ji­cu vla­de gđe Tačer: „Mar­ga­ret Tačer je do­mi­ni­rala bri­tan­skim živo­tom de­set go­di­na u ratu i miru. Prežive­la je bom­be i skan­da­le da osta­ne naj­du­go­traj­ni­ji pre­mi­jer ovog veka. Fi­lo­so­fi­ja koja je uti­cala na po­li­ti­ča­re od Va­šing­to­na do Mo­skve nosi nje­no ime.

Oni koji su is­kori­sti­li prili­ku što im je pružila nje­na vlada, vole je; oni ko­ji­ma je to us­kraćeno sa istom je strašću mrze“. List će je­ o­be­ležiti ka­o­ po­li­tičara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u ze­milji g­de je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke mi­sli, ali rđave po­li­tičke uspo­me­ne, u zem­lji čijoj je vla­di Ed­mond Berk još u doba Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je sa­ve­to­vao da se pri­la­gođava ljud­skoj pri­ro­di a ne l­jud­skom ra­zu­mu.

GđaTačer­ je s­hva­ti­la ljud­sku pri­ro­du, pa time možda i ne­što od en­gle­ske. Udo­vol­ja­va­la je urođenom po­sedničkom na­go­nu su­građana na račun stečenog, ar­ti­fi­ci­jel­n­og so­ci­jal­nog ko­li­ko god je mo­gla, pa možda i više no što je­sme­la. Iako su kon­zer­va­tiv­ci uve­li Bri­ta­ni­ju u Evro­pu, nju su iza­bra­li da isto­rij­skoj od­lu­ci obez­be­di onu meru en­gle­ske dvo­smi­sle­no­sti koja će im do­pu­stiti da u Evro­pi i budu i ne budu, da, stal­no iz nje iz­la­zeći, po­ma­lo u nju ula­ze, i da, la­ga­no ula­zeći, iz nje uvek po­ma­lo iz­la­ze.

Prvi man­da­t u­troši­la ­je na de­mo­li­ran­je so­ci­ja­li­stičkih pro­mašaja, na­sleđenih od la­bu­ri­sta; dru­gi i po­lo­vi­nu trećeg na pom­nu iz­grad­nju vl­a­sti­tih, koje će osta­vi­ti u na­sleđe la­bu­ri­sti­ma. Ali, to je sud­bi­na svih en­gle­skih vla­da, valj­da i svih vla­da uopšte, osim onih ko­je­ za na­sled­ni­ke ­svo­jih gre­ho­va uve­k i­ma­ju ­sa­mo ­se­be. Go­di­ne 1982. pro­gla­še­na ­je naj­ne­po­pu­lar­ni­jim po­rat­nim pre­mi­je­rom, da je pu­ri­tan­ska ne­po­pustlji­vost i vi­kin­ška okrut­nost u su­ko­bu s Ar­gen­ti­nom vra­ti na počasno me­sto svih an­ke­ta i u en­gle­sko srce.

Preživl­ja­van­je ir­skog atentata 1984. i aten­ta­ta što su ga na n­je­nu vla­du i na nju lično četr­na­e­stomesečnim štraj­kom izvr­ši­li ru­dari def­ini­tiv­no ­joj obez­beđuje ­ti­tu­lu „gvozdene dame“ bri­tan­ske i međuna­rod­ne de­sni­ce, u ko­joj će gvo­zde­ni go­spo­din­ bi­ti pred­sed­nik­ SA­D Ro­nald Re­gan.Tekuće an­ke­te­ ta­kođe tu­ku re­kord. Kon­zer­va­tiv­ci su za 28% gla­so­va iza la­bu­ri­sta.

Sva­kog bi pre­mi­je­ra ova ne­po­pu­lar­nost­ za­bri­nu­la, osi­m ju­go­slo­ven­skog, raz­u­me ­se, ko­ji­ za­vi­si od po­ve­ren­ja ­ju­go­kom­par­ti­ja, a ne od na­klo­no­sti na­ro­da. Ni nju ne bri­ne. Opre­znost, ob­zir­nost i po­li­tički takt nisu u nje­nom ma­ni­ru, mešavi­ni sj­ajne gla­di­ja­tor­ske, osred­nje di­plo­mat­ske i očaj­ne tu­tor­ske ško­le.



Njen­ je stil hi­brid između voj­no­ bol­ničar­skog dri­la Flo­rans Naj­tin­gel iz Krim­skog rata i krvožedne ge­ril­ske tak­ti­ke ko­man­do­sa iz ple­me­na Gur­ka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređiva­o s Rols-Roj­som: “Samo takne­te kon­tro­le i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tre­ti­ra mi­ni­star­ski ka­bi­net kao izan­đa­li zid­ni sat koji se, da bi ot­ku­ca­vao, stal­no mo­ra ­gru­va­ti pe­sni­com, uda­ra­ti no­gom i čis­ti­ti od di­si­dent­skog trunja.

Is­tre­blji­vački is­hod nje­nih ka­bi­net­skih re­kon­struk­ci­ja je im­po­zan­tan: od 21 mi­ni­stra prve vla­de, 21 zupčani­ka u nje­nom uprav­nom satu, u sa­da­šn­joj se, ri­ba­juči, škri­peći, krc­ka­jući, obrću još samo dvo­ji­ca, a i nji­ma (Hau i Voker) ne pred­vi­đa se dug mašin­ski život.

De­se­to­go­di­šn­ji­ca joj, međuti­m, nije srećna. Na­vi­ka da se vla­sti­ta vla­da trešen­jem i is­tre­san­jem nepočud­nih uteruje u red, pre­ne­ta na međuna­rod­no pol­je, na dr­man­je tuđih držav­ni­ka i po­li­tičara, ne daje domaće re­zul­ta­te. Samo ove go­di­ne ­za­me­ri­la se Ko­mon­vel­tu, Evrop­skoj za­jed­nici i Sitiju, ostav­lja­jući u ne­po­ko­le­ba­nom div­ljen­ju samo ju­go­sloven­ske so­ci­ja­li­stičke an­ke­te, prem­da bi se pod njom većina učesni­ka, na­ših tačeri­ja­na­ca, ubr­zo na­šla i bez po­sla i bez gaća.

De­mon­stra­ci­je

Sabrana pisma iz tuđine V

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN DŽONS, DRUG ŽIVO­RAD I JA NA DE­MON­STRA­CI­JA­MA

13. juna 1990. održane su, s do­zvo­lom vla­sti, u Be­o­gra­du de­monstra­ci­je pet opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka Sr­bi­je. Zah­te­va­ni su slo­bod­ni višestranački izbori pre donošenja jednostranačko­g re­pu­bličko­g u­sta­va. Na n­ji­ma sam kao pri­vre­me­ni pot­pred­se­dn­ik De­mo­krat­ske stran­ke i ja su­de­lo­vao.

Vi­deo sam mno­ge de­mon­stra­ci­je. Na ne­ki­ma i učestvo­vao. 25. i 27. mar­ta 1941. ka­o ­je­da­na­e­sto­go­diš­njak, juna 1968, kad sam imao tri­de­set osam, i sad, 1990. u še­zde­se­toj, prem­da ni­sam Sar­tr, i kao mo­del-građani­nu ne mili mi se lo­ma­tan­je pro­met­nim ul­i­ca­ma ni se­den­je na go­lom as­fa­l­tu.

Većinu, srećom, gle­dao sam na te­le­vi­zi­ji. Po­sled­nje behu lon­don­ske, upri­ličene pro­tiv to­ri­jev­ske lo­kal­ne po­re­ske po­li­ti­ke. Nji­hov uti­caj na vla­di­nu od­lu­ku ­jo­š je­ ne­i­zve­stan. Iz­ve­stan uspeh po­sti­gli su je­di­no lo­po­vi koji su po­raz­bi­jali izlo­ge i te­mel­jno is­pra­zni­li iz­lo­ge u To­te­nam Kort Ro­u­du, ko­mer­ci­jal­nom cen­tru za računa­re, elek­trične i ei­ek­tron­ske uređaje.



Be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je su ima­le tri obe­ležja. Behu to prve an­ti­ko­mu­nisdčke de­mon­stra­ci­je od rata na­o­va­mo; na nji­ma su kao ne­za­vi­sni po­sma­trači učestvo­va­li moji pri­ja­tel­ji En­gile­z go­spo­din Džons i Sr­bin drug Živo­rad; treće obe­ležje ostav­ljam za kraj priče.

Kako se moji pri­ja­tel­ji nađoše ovde gde im me­sto nije? Go­spo­din Džons je pu­to­vao u Du­brov­nik, pa se, na­da­jući se nečem eg­zo­tičnom, zadržao da pri­sustvu­je rađanju srp­ske de­mo­kra­ti­je. Drug Živo­rad mi je te­le­fo­ni­rao: „Slu­šaj“, re­kao je, „ja sam ko­mu­ni­sta i s to­bom se ne slažem, ali te, kao pri­ja­te­lj, s tom tvo­jom bed­nom kilažom, ne smem pu­sti­ti sa­mog.“ Dir­nu­la me je i ra­do­zna­l­ost Džon­so­va i bri­ga Zi­vo­ra­do­va.

Sa­ku­pilo se pre­ma zva­ničnoj stam­pi 8 000 Iju­di, po ne­za­vi­sni­jim iz­vo­ri­ma do 50 000, a pre­ma nama, učesni­ci­ma, na­rav­no, i više. Naj­pre je održano ne­ko­li­ko oštrih an­ti­ko­mu­ni­stičkih go­vo­ra, koji su ugod­no iz­ne­na­di­li Džonsa,a Živo­ra­da ­nal­ju­ti­li. Džon­s je­ re­kao: „Jolly good. Ja ­sarn držao da samo En­gle­zi zna­ju šta je de­mo­kra­ti­ja!“ Živo­rad je ka­zao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Par­ti­ja, samo se vi, bra­te, mno­go žuri­te!“ Ja sam smo­tre­no ćutao, sma­tra­jući da pola veka čekan­ja nije baš tako malo kako se ko­mu­ni­sti­ma čini.

U po­vor­ci kre­nu­smo u Skup­šti­nu Sr­bi­je gde su naši pred­stav­ni­ci po­ku­ša­li da nje­nom pred­sed­ni­ku So­ko­lo­vi­ću uruče pe­ti­ci­ju sa zah­te­vi­ma opo­zi­cije. Nisu uspe­li. Pred­sed­nik ih nije mo­gao pri­mi­ti. Bi­o je­ za­u­zet raz­go­vo­ri­ma s pri­ja­tel­ji­ma iz jed­ne afrič­ke zem­lje, nije rečeno naše ili tuđe. Ali je rečeno da se dođe sut­ra. Kako se de­mon­stra­ci­je ne mogu držati sva­kog dana, lju­ba­zni po­zi­v je od­bi­jen. Živo­ra­d je s raz­u­me­van­jem re­kao: „Vidiš li ti, bre, ko­li­ko mi ko­mu­ni­sti ra­di­mo?“ Džons je bez raz­u­me­van­ja ka­zao: „Pe­ti­ci­ju ­je, kao u Da­u­ning stri­tu 10, mo­ga­o ­u­ze­ti i por­tir.“ Ja sam opet smo­tre­no ćutao.

Co­ver-up

Sabrana pisma iz tuđine IV
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

CO­VER-UP ILI GU­RAN­JE ĐUBRE­TA POD ĆILIM

Domaćica ima dva načina da pri­klad­no dočeka go­ste. Kuća joj uvek može biti čista, te je po­se­ta neče iz­ne­na­di­ti, ili je ona do­vol­jno spret­na da u krat­kom raz­ma­ku između zvo­na i vre­me­na do koga učti­vost dopušta da se vra­ta ne otvo­re, sve ne­u­god­ne do­ka­ze o svom ka­rak­te­ru i na­vi­ka­ma skem­ba u or­ma­ne ili pod ćili­me gur­ne. Između ne­u­red­nih a spret­nih domaćica i naših vla­da nema raz­li­ke. Ve­š­ti­na im se man­je sadrži u spo­sob­nosti da se kuća uvek u redu drži, nego u ume­t­no­sti da iz­gle­da ured­na kad im na vra­ta neočeki­va­no za­zvo­ni jav­no mnjen­je.

Na ­vra­ta­ Da­u­ning­ Stri­ta 10 naj­pre­ su­ za­ku­ca­li­ te­ro­ri­sti, pa tek­ pošto su oni po­sao oba­vi­li za­lu­pa­la je jav­nost. Kad su za­ku­ca­li te­ro­ri­sti, vla­da se pra­vi­la da ih ne čuje i ništa nije pred­u­ze­la da po­se­tu do­stoj­no dočeka. Iz­vin­ja­va­la se učesta­lim ku­can­jem na vra­ta nje­nih usta­no­va. Objašnjen­je ­je ra­zum­no, osim ako na ula­zu ne kuca ­tem­pi­ra­na bom­ba. Tada je ra­zum­ni­je ku­can­je čuti.

Tek kad je bom­ba eks­plo­di­ra­la vla­da je čula lu­pan­je ­no­vih nežel­je­nih­ go­sti­ju – štam­pe ­i­ jav­no­sti. Sme­sta­ je, ka­o ­sva­ka u ne­re­du­ za­tečena ­do­maćica, ura­di­la ­o­no što ­je­ je­di­no­ pre­o­stalo - str­pa­la je prl­ja­vo ru­blje svo­je ne­kom­pe­ten­ci­je u or­man, a ot­pat­ke svo­je in­do­lencije pod ćilim. Kad su vra­ta otvo­re­na, kuća je bli­sta­la - ali i smr­de­la. Bio je to kla­sičan co­ver-up, ko­jim se­ vla­de bave bar pola rad­nog ­vre­me­na, jer su u dru­goj po­lo­vi­ni za­u­ze­te oma­ška­ma zbog ko­jih i mo­ra­ju da ih po or­ma­ni­ma i pod ćilime kri­ju.







U međuvre­me­nu sa­kri­ve­ne su i žrtve ne­sreće kraj sela Lo­ker­bia; 270 put­ni­ka Bo­in­ga 747 Pan-Am leta 103, na li­ni­ji Frank­furt-Lon­don-USA, sa­hran­je­no ­je ­pod­ zem­lju. Lju­di­ su ­o­ti­šli­ pod­ zem­lju, isti­na­ pod čilim. Lju­di se iz ­zem­lje neće vra­ti­ti, isti­na is­pod ćili­ma pro­vi­ru­je.

Upo­zo­ren­je o mogućem aten­ta­tu na ame­rič­ki avi­on sti­glo je En­gle­zi­ma na vre­me da niš­ta ne pre­du­zmu. Sadržalo je sve nužne ele­men­te - ime ugrožene kom­pa­ni­je, tip a­vi­o­na, rutu leta, vre­me napada, vr­stu bom­be - sve osim do­vol­jno ube­dlji­vo­sti da pro­bu­di En­gle­ze iz administrativne letargije njihove civilne službe. Koreći ih, Amerikanci Pan-Am kom­pa­ni­je tvrde da je jedan alarm prim-ljen 18, a prvi još 10. no­vem­bra, pet ne­del­ja pre ne­sreće, pa je ja­sno da i pod nji­ho­vim ći­li­mom ba­zdi. Nem­ci ću­te. Priča se da je eks­plo­ziv u avi­on unet u Frank­fur­tu i dok se ne ot­kri­je da je ipak unet u Lon­do­nu svi su pod ćilim oti­š­li.

Bri­tan­ska po­li­ti­ka

Bri­tan­ska po­li­ti­ka

Sabrana pisma iz tuđine III

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BRI­TAN­SKA PO­LI­TI­KA I PAR­TI­JA GOL­FA

Da se po­li­ti­ka kao ve­š­ti­na poređuje s većinom mo­der­nih spor­to­va, nije teško do­ka­za­ti. Nje­ne su mo­tor­ne sile, kao u sva­kom spor­tu - bor­ba, tak­mičenje, grčki agon. Po­li­ti­ka je na­lik šahu po mogućno­sti pred­viđanja stra­te­gi­je pro­tiv­ni­ko­vih po­te­za i tak­tičkoj kom­bi­na­to­ri­ci koja angažuje in­te­li­ge­n­ci­ju, a kad ova otkaže, ako je kor­pu­lent­ni­ji i jači, part­ner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči bok­su ili rvan­ju, s tim da po­de­le na ka­te­go­ri­je ne po­sto­je, a svi su udarci, za­hva­ti, tri­ko­vi, čisti kao i prl­ja­vi, do­puš­te­ni. S ma­ra­to­nom ima slično­sti po tome što je trka is­cr­plju­juća. No, od nje­ga se i raz­li­ku­je. Cilj ma­ra­to­na uvek se vidi, cilj po­li­ti­ke ređe.

U sport­skom se učestvu­je peške, u po­li­tičkom se povlašćene na­ci­je voze. Po­li­ti­ka pod­seća i na mačevan­je ali s raz­ličitim ra­pi­ri­ma, na di­zan­je te­go­va ali raz­ličitih te­re­ta i na te­ni­ski meč u kome re­ke­ti nisu isti, ni pro­stor s obe stra­ne mreže pod­jed­nak. Na međuna­rodnoj are­ni po­re­di se s fud­bal­skom utak­mi­com u ko­joj sva­ki igrač igra za sebe ili se po­ne­kad s dru­gi­ma udružuje, pri čemu se pra­vi­la stal­no men­ja­ju a da o tome svi su­de­o­ni­ci nisu pret­hod­no oba­ve­š­te­ni.





Na­šao sam u bri­tan­skoj po­li­ti­ci sve po­bro­ja­ne pa­ra­dig­me, i jed­nu vi­š­e. ­Jed­nu koju ni­sam mo­gao pri­pi­sa­ti dru­gim­ zem­lja­ma. To je poređenje s gol­fom.

Ne­ka­da ­je bri­tan­ska po­li­ti­ka pod­sećala na lov. Lo­vi­le su se pre­komor­ske te­ri­to­ri­je, tr­go­vačke kon­ce­si­je, voj­ne baze, di­plo­mat­ski ustup­ci, pa ako sve to iz­o­sta­ne i državna mreža osta­ne pra­zna – mo­ral­ne prednosti. Mo­ral­ne pred­no­sti same za sebe ni­kad nisu mno­go vre­de­le. One su­ značile ne­što ­je­di­no ­a­ko ­su se ka­sni­je mo­gle raz­me­ni­ti za neku stvar­nu do­bit.

Ako se Bri­ta­ni­ja, na pri­mer, mo­ra­la na te­ri­to­ri­ji svo­jih ko­lo­ni­ja odreći rop­stva, stičući njime iz­ve­stan mo­ra­lni imu­ni­tet,vre­de­o ­je ­on ­sa­mo ako ga je mo­gla na­platiti pre­tva­ran­jem bivših ro­bo­va u sl­u­ge. Dok je im­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Bri­tan­skog car­slva, pod ge­slom „Uhva­ti ih žive!“, na­li­ko­va­la sport­skom lovu na div­lje zve­ri, ka­sni­je, u ka­ve­zu hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je pri­pi­tom­lje­ne i naučene cir­ku­skim ve­šti­na­ma građan­skog života, sa­vre­me­na po­stim­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Ve­li­ke Bri­ta­ni­je pod­seća na par­ti­ju gol­fa.



Sve­de­na na suštinu, ova se ­ek­strem­no uz­bu­dlji­va i di­na­mična igra, ugođena en­gle­skom tem­pe­ra­men­tu i pej­zažu, sa­sto­ji od po­ku­š­a­ja da se jed­na lop­ti­ca sa što man­je uda­ra­ca ute­ra u jed­nu rupu. Da bi se zna­lo gde­ je rupa, iz­nad nje ­je po­bo­de­na za­sta­vi­ca. Od­o­zgo ro­min­ja kiša, no nije obavezan deo igre. Ki­ša ­je tipično ­en­gle­ski do­da­tak, čiji je cilj da otme ono malo, inače, sum­nji­vog, za­do­voljstva što ga u golf možete neovlašćeno pro­kri­jumčariti. Naj­požel­jni­je je lop­ti­cu u rupu ute­ra­ti pr­vim udar­cem, pa otrčati kući, osu­š­i­ti se i pre­du­hit­riti ne­iz­bežnu pne­u­mo­ni­ju.

Blagoslovena dosada

Sabrana pisma iz tuđine II
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BLA­GO­SLO­VE­NA DO­SA­DA PO­STO­JAN­JA ILI PO­VRA­TAK EN­GLE­SKOJ I EN­GLE­ZI­MA

Kad sam pi­sao pred­go­vor za dru­gu knji­gu ovih ra­di­o­ko­men­ta­ra, ob­jav­lje­nu 1989. pod na­slo­vom Nova pi­sma iz tuđine, br­zo­ple­to prizna­doh da mi je, po­sle dve de­ce­ni­je pa­ra­zit­skog življen­ja u Bri­ta­ni­ji, an­glo­sak­son­ska ci­vi­li­za­ci­ja, naj­zre­li­ja u hrišćan­skom sve­tu - prem­da iz­nu­đe­nim tak­mičen­jem za me­sto pod eko­nom­skim sun­cem po­stin­dustrij­ske ere po­ne­što po­re­mećena i razg­lav­lje­na - po­sta­la pri­lično do­sadna;

da ­sam ­se, učma­o­ na­ me­kim ­pe­ri­na­ma ­te­hnološkog ­kom­fora, uspa­van sin­te­tičkim gra­đan­skim kon­ven­ci­ja­ma, ne­za­hval­no uželeo pri­rod­nog ha­o­sa ne­pa­tvo­re­ne an­tro­po­loške i dru­štve­ne div­lji­ne, u ko­joj sve sta­ze nisu pre­se­da­ni­ma ras­krčene, a i kad je­su, već po­sle prve upo­tre­be, za­ra­sta ih mla­do, buj­no ras­tin­je ničim ne­o­graničene, ničemu oba­ve­zne im­provi­za­ci­je. Po­ve­rio sam čita­o­ci­ma kako sam pre­star za se­lid­bu u dru­gu tuđu zem­lju, neku koja obećava da će u ori­gi­nal­no­sti od­me­ni­ti ne­u­po­re­di­vu Bri­ta­ni­ju. Pre­star i sit pred­vi­dlji­vih iz­ne­nađenja.



Srećom,po­te­koh ­s Bal­ka­na, Po­lu­o­str­va čuda, na ­ko­me ­je ­o­du­vek, još od zlat­nih pro­to­he­len­skih vre­me­na, sve moguće, pa i ono što ­je, kako odu­šev­lje­no re­koh, a sad se ka­jem, ra­zum od­ba­cio na svim ostalim za­bra­ni­ma hrišćan­ske ci­vili­za­ci­je. Po drev­nom mit­skom načelu da ono što ubi­ja i život­ da­je, sačuva­la me je mo­ja­ zem­lja, dojuče zva­na Ju­gos­lavija, od su­tra ko zna kako.

Sačuva­la je i ove emi­si­je. Jer, ta­man po­to­nuh u hi­be­rni­zi­ra­juću ka­ta­to­ni­ju en­gle­skog načina živo­ta, a o­na ­se, ta čude­sna zem­lja, pre­nu iz po­lu­ve­kov­nog vam­pir­skog sna so­ci­ja­li­stičke uto­pi­je i po­sta­de opet građan­ski živa, za­bav­na, bur­na, bučna, a iz­nad sve­ga ne­pred­vi­dlji­va, osta­jući u me­đu­vre­me­nu, kao i uvek, ori­gi­nal­na. Sto­ga sam njoj i nje­nim ne­is­crp­nim ino­va­ci­ja­ma po­svećivao više pažnje nego što na­me­na ovih ko­men­ta­ra nalaže. Angažovan sam, na­i­me, da vama go­vo­rim o nji­ma, a ne o nama.

Po­tom sam i živeo u ono­me što se zove – kako kad, kako gde – „de­mo­kra­ti­za­cijom“, „is­pra­vi­jan­jem za­blu­da pro­šlo­sti“, „ula­skom u Evropu“, „oslo­bođen­jem od bol­ji­e­vičke ti­ra­ni­je“ ili dru­gim eu­fe­mi­zmi­ma, a što je, u stva­ri, mu­ko­tr­pan po­vra­tak dva­de­se­tak mi­li­o­na ispaćenih lju­di iz eks­pe­ri­men­tal­ne la­bo­ra­to­ri­je naučnog so­ci­ja­li­zma u pri­rod­ne to­ko­ve svo­je, re­vo­lu­ci­jom na­sil­no pre­ki­nu­te, građan­ske i na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Ali, ni­sam u Be­o­gra­du, kao ovde u Lon­do­nu, bio rav­no­du­šan gost. Bio sam za­bri­nut domaćin.

Sabrana pisma iz tuđine I

Sabrana pisma iz tuđine I
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BIRMINGEM­SKA ŠESTO­RI­CA I HI­LJ­A­DE GO­LO­O­TOČANA; U REDU, ALI ŠTA S OSTA­LI­MA?


Upor­nošću ne­ko­li­ci­ne istraživača bri­tan­ske an­ti­te­ro­ri­stičke povesti, otvo­ri­o ­se po­no­vo slučaj iz­ dav­ne1976. go­di­ne i bom­ba­škog ­na­pa­da mi­li­tant­nog kri­la Ir­ske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je na dve krčme u Bir­min­ge­mu, u ko­me ­je po­gi­nu­lo pre­ko dva­de­set lica. Istraživači su utvr­di­li da še­sto­ri­ca osuđenih Ira­ca ne­vi­no izdržavaju ro­bi­ju, a pra­vi kriv­ci da su neka dru­ga četvo­ri­ca. Po­l­i­ci­ja osta­je pri svo­jim na­la­zi­ma i vla­da je u par­la­men­tu u tome svoj­ski pod­u­pi­re. Štam­pa pro­da­je temu a En­gle­zi su, kao i uvek, pod­elje­ni. Jed­ni drže da ne­vi­nu še­sto­ri­cu tre­ba pu­sti­ti, a po­hva­ta­ti kri­vu četvo­ri­cu; dru­gi da kri­vu četvo­ri­cu val­ja, raz­u­me se, po­hap­siti, ali da ne­vi­nu še­sto­ri­cu ne tre­ba pu­sti­ti, jer, ako su, možda, u bi­rmin­gem­skom kr­vo­pro­liću nedužni, u ne­kom dru­gom sva­ka­ko nisu.

I kod nas se ne­š­to slično događa. Iz­ve­sni se dav­ni, još dav­ni­ji pro­ce­si od bir­min­gem­skog, po­no­vo otva­ra­ju i doživi­ja­va­ju tipično en­glesku sud­bi­nu. O nji­ma se priča, piše, de­ba­tu­je, spo­ri, ali se­ po­vo­dom njih upor­no i en­gle­ski do­sled­no niš­ta ne pred­u­zi­ma.

Iz­u­ze­ta­k je Da­ha­u­ski pro­ces. Na nje­mu je iz­ve­stan broj prežive­lih zatočeni­ka kon­ce­tra­ci­o­nog lo­go­ra Da­hau, pod lažnim optužbama, osuđeno za špi­ju­nažu i ko­la­bo­ra­ciju s Nem­ci­ma. Ti lju­di su, mada teškom mu­kom, naj­zad re­ha­bi­li­to­va­ni. No to je ipak išlo la­kše, jer je do­sta njih na vre­me po­strel­ja­no.

U po­sled­nje vre­me se sve više piše o Go­lom oto­ku i go­lo­o­točanima, na­š­oj ver­zi­ji Ar­hi­pe­la­ga Gu­lag, zna­me­ni­tom po in­kvi­zi­tor­skim ino­vaci­ja­ma, ne­po­zn­a­tim ni­jed­nom dru­gom lo­go­ru na sve­tu, ni ne­kad, ni sad. Ono što iz is­po­vesti go­lo­o­točkih lo­go­ra­ša sa­zna­je­mo is­pun­ja­va nas užasom. Pa i sti­dom, prem­da se za to ni naj­man­je kri­vim ne osećamo. Budući da smo u to vre­me i sami ležali po ko­munističkim za­tvo­ri­ma, u nji­ho­vom fa­mi­li­jar­nom obračunu ni­smo uze­li ni­ka­kvog učešća, osim što smo u nje­mu uživa­li, zbog če­ga se da­nas iskre­no ka­je­mo.

Danilo ili život kao bol

Odmor od istorije LXXXXV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Danilo ili život kao bol
(Ovaj tekst je Borislav Pekić objavio povodom smrti Danila Kiša 1990)

U pošednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila bodi li ga što. Da, rekao je. Šta, upitao je prijatelj? Život, odgovorio je Danilo.

U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i za uvek sačuvan ceo njegov život.



A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja — već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog" u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizik, ali i s utehom da se rizik isplatio.

Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
*
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći — dublji i trajniji.

A kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za Domom, znali da ćemo ostati prijatelji.

Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo, već, možda i više, onim što će nas razdvajati.

Po meri savesti

Odmor od istorije LXXXXIV deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

PO MERI SAVESTI

Diktirano gospodinu Mirku Petroviću telefonom za list Naša borba, 14. Juna 1992. London

Kao jedan od potpisnika inicijative za osnivanje Udružene opozicije, nadao sam se da će Glavni odbor Demokratske stranke, svestan svoje odgovornost i, izglasati pristupanje DEPOS-u. To se na žalost nije dogodilo.



Pošto je reč o opozicionom pokretu, odluka obavezuje samo Stranku u celini. Pojedincima, članovima Stranke dopušteno je opredeljenje po savesti.

Verujem da je veliki broj članova Stranke za učešće radu DEPOS-a. Poslednji je trenutak, ako i on nije prošao.

Stranačke sebičnost i i ambicije ovde nemaju mesta.

Uprkos odluci Glavnog odbora Demokratske stranke, nadam se da će njena većina, odgovorna za nju, ipak pronaći neku dostojnu meru saradnje.

Za nas ostale stvar je jasna, članovi smo DEPOS-a i to nas obavezuje.

Govor na otvaranju

Odmor od istorije LXXXXIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

GOVOR NA OTVARANJU SVEČANOSTI „BRANKOVO KOLO“ U SREMSKIM KARLOVCIMA SEPTEMBRA 1991. GODINE

Dame i gospodo, dragi prijatelji, poštovaoci umetnosti, profesori i učenici Prve srpske gimnazije, dodeljena mi je visoka čast da otvorim 20. jubilarno Brankovo kolo, uvećana okolnošću da se održava u okviru 200 godišnjice Karlovačke gimnazije, prve škole ovog ranga na životnim domenima srpskog naroda. Treća mi okolnost, nažalost, ne ide na ruku.

Obe manifestacije, već u tradiciju ukorenjene i na današnji dan srećno spojene, odvijaju se u nesrećnom času jednog novog istorijskog iskušenja za srpski narod. Ma koliko želeli da oba jubileja proteknu pod povoljnijim auspicijama, tu tragičnu činjenicu, čiji gromki eho gotovo da iz ove slavne zbornice čujemo, ne možemo i ne smemo zaboraviti, pa ni moja beseda, ma kako kratka i po prirodi uloge besednika kurtoazna, zaboraviti je neće.



Branko Radičević, pod čijim se imenom održavaju karlovački susreti ljudi od pera, jedan je od stubova međaša naše pesničke mašte i kulture kao što je vaša gimnazija jedan od temelja našeg narodnog prosvećivanja. Okolnost da je i Branko Radičević bio njen učenik, simbolično udružuje prosvećenost i kulturu, dve osnovne pretpostavke svake civilizacije.

Uz treću, povesnu pretpostavku, pa ponekad i protiv nje, obrazuju one osoben kulturni prostor u kome duh jednog naroda ostaje da traje, živi, život obnavlja i novim životima zrači i kada su njegove državne tvorevine suštastveno izmenjene, čak i kada su sasvim iščezle. U obeležavanju i održavanju tog kulturnog prostora i naš pesnik i njegova, vaša, škola imađahu krunsku ulogu. Zato traju, zato će trajati i zato im dugujemo blagodarnost dok bude nas i našeg nacionalnog imena.

Taj kulturni prostor, kao i uvek, neće zavisiti samo od istorije, bila nam sklona ili ne, opterećivala nas ili podupirala, no i od snage i volje da u njoj istrajemo u sva tri oblika našeg postojanja: kao ljudi, kao gradjani i kao Srbi.

Govor na dodeli nagrade

Odmor od istorije LXXXXII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

GOVOR NA DODELI NAGRADE
„JAKOV IGNJATOVIĆ“ U BUDIMPEŠTI 1990. GODINE.


Dame i gospodo, poštovani i dragi prijatelji,

Ako mimo Njegoševe nagrade, postoji i jedna koja me čini srećnim i ponosnim to je vaša, nagrada Zadužbine Jakova Ignj atovića, rodonačelnika srpskog romana. Dirnut sam iskreno što mi je darovana od Srba koji ne žive u Srbiji.

Nadam se da to potpomaže bar dve istine: najpre, da umetnost, ako je valjana, izražava ideje koje pripadaju svima, a potom da one svima ne mogu pripadati ako bar jednim delom ne izražavaju svet u kome su nastale i ne ispoljavaju prirodu naroda iz kojeg su rodjene. Verujem, medutiin, da će jednom doći srećnije doba kada umetnost osim sebe same ništa drugo neće izražavati. I da ćemo njene tvorce suditi po delu, ne po životu.

Postoje dve dimenzije u kojima živote žive ljudi koje zovemo piscima. U jednoj se pišu knjige, u drugoj živi. Neko će poverovati da je teže pisati nego živeti, ali će svaki umetnik ako je iskren priznat i da izmedju ta dva umeća nema raz1ike i da su zablude u obe zone bitisanja moguće. Jedina je stvarna razlika u tome što naše greške u umetnosti sami plaćamo a greške naše u životu mahom plaćaju drugi,
Postoje, dabome, kao i kod svakog pravila izuzeci. Jedan od njih je i prvi moderni srpski romansijer čije ime s ponosom nosi ova nagrada. Ima pisaca u srpskoj književnosti o kojima sud nije uvek bio pravičan. Jedan od njih je i Jakov Ignjatović.

Ako je korifej naše književne kritike, po prirodi dogmatik, po istorijskoj nuždi nacionalist, po uverenju rani socijaiist, Jovan Skerlić u "Istoriji nove spske književnosti" bio nesiguran i protivurečan u opisu života i dela Jakova Ignjatovića, to je zato što se s njegovim životom nije slagao, a ne stoga što je imao dovoljno razloga da o njegovim knjigama u najmanju ruku uzdržano piše. Taj politički život mogao je biti zabluda, verovatno je bio, i, otvoreno govoreći, mada to značaja nema, po mom je mišljenju i bio zabluda. Ali kakvog smisla to za nas danas ima, Jakov Ignjatović ne postoji. Njega nema. Ni njegovog života s kojim se sporio srpski nacionalni osećaj i interes onog doba. S nama su samo njegova dela.

Levi i desni fanatizam II deo

Odmor od istorije LXXXXI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

Levi i desni fanatizam II deo
Razgovor sa studentima u Studentskom gradu 1991. skinuto sa magnetofonske trake. (Prim. prir.)

Borislav Pekić: To je opsežno pitanje, a ja nisam potpuno kompetentan da na njega dajem odgovor, pa ću se ograničiti na ovaj poslednji deo vašeg pitanja. To je pitanje ko šteti, čime šteti interesima Srbije. Kako se treba ponašati da bi čovek mogao sebi i svojoj savesti da kaže da radi za dobro svog naroda, a da istovremeno taj narod ne poistoveti sa vlašću.

Ja znam da ima mnogo ljudi koji su 9. mart protumačili kao nešto što je strahovito štetilo interesima Srbije ili, u datom trenutku, pokazalo se da Srbija nije jedinstvena, odnosno da Srbija ima različito mišljenje od onoga koje je izrazila na izborima, a pri čemu je na izborima izrazila sasvim demokratsko uverenje; opozicija je dobila gotovo polovinu glasova.



Ne smatram uopšte izbore za predsednika Republike toliko značajnim koliko izbore za Parlament, koji treba da bude suveren, da vlada zemljom praktično. Ja znam da se opozicija u tom pogledu nalazi u vrlo neugodnom položaju, pri čemu joj vlast veoma mnogo pomaže.

Vi znate vrlo dobro kako je u Skupštini započeo dijalog sa opozicijom. Praktično kao sa slugama Tuđmana i Rugove. Dakle, opozicija je, u principu, u nečijoj službi. Vi znate vrlo dobro odalde potiče ta ideja da je čovek, čim je protiv nečega, za nešto drugo, onaj iza koga neko mora stajati.

Vratiću se na pitanje nedemokratskih metoda. Ako se pod time podrazumeva ono što je opozicija činila na trgovima, po mom dubokom uverenju to je apsolutno demokratski metod, dopušten, predviđen, viđen, upotrebljavan, po neki put i zloupotrebljavan. Svaka upotreba nosi u sebi i mogućnost zloupotrebe, to je metod koji je u svetu, kako bih rekao, permanentan. Koliko je permanentan i metod lobija u parlamentu. Vi imate priliku da, ako ne možete nešto obaviti u parlamentu, vršite sve moguće vrste pritisaka i to je potpuno demokratski. Na te pritiske se ne mora pristati.

Vlast ne mora pristati na te pritiske. Postoje, recimo, manjine. Postoje ljudi koji nemaju mogućnosti da budu uključeni u parlament jer nemaju određen broj glasova. Ili je izborni sistem takav, kao što je većinski, na primer, da manjim grupama ne dopušta da izraze svoje uverenje. Njihova je obaveza da ga izraze vanparlamentarnim putem, naravno ne putem nasilja. To se podrazumeva. Pri čemu se nasilje, naravno, neki put i događa. Kada smo već kod nasilja, ja sam ovde posmatrao, naravno i video, trake onog što se događalo 9. marta.

Levi i desni fanatizam I deo

Odmor od istorije LXXXX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.
style="margin: 0pt 20px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer;"
Levi i desni fanatizam
Razgovor sa studentima u Studentskom gradu 1991. skinuto sa magnetofonske trake. (Prim. prir.)

Palo mi je na pamet da bi bilo dobro, da bi ono što se dogodilo na Terazijskoj česmi dobilo jednu istorijsku, ili, kako se kaže sada, povijesnu perspektivu, da vam ispričam jednu, nadam se kratku priču o otporu gimnazijalaca i studenata, o poretku, neću ga nazvati ničijim, jednostavno poretku od 1944. do 1991. godine.

Isključujući iz toga otpor koji je proizašao iz građanskog rata, to znači isključiću onaj otpor koji je nastavila ravnogorska omladina, odnosno njen ostatak posle gubitka u građanskom ratu. Izostavljajući otpor studenata ljotićevaca koji se nastavio izvesno vreme. Govoriću isključivo o otporu, pre svega beogradske gimnazijske i studentske omladine, počevši od 1944, odnosno 1945. godine; on se, u prvom redu, sastojao u okupljanju oko Kluba Demokratske omladine i Demokratske stranke u Garašaninovoj ulici.



Dok je onih sedam brojeva Demokratije izlazilo, omladina je davala izvesnu potporu opoziciji u odnosu na pobedničku stranku i na pobedničku revoluciju. Ja sam tada imao petnaest godina i moj se lični otpor, a i otpor mojih drugova i prijatelja iz Treće muške gimnazije, uglavnom sastojao u tome što smo delili i raznosili tu Demokratiju i, pri tome, moram priznati, često rđavo prolazili. Ne samo da je Demokratija uništavana nego smo mi, pri tom, malo i bijeni. Zatim je Demokratija spaljivana, a i mi smo malo goreli. Ali to je lako bilo podneti, to nam nije bio veliki problem.

Takođe, kao i svi radikalni fanatici, iako smo bili demokrate, jednostavno smo smatrali, iako smo tu Demokratiju delili, da su pripadnici, odnosno političari građanske klase i građanski političari, oni predratni, koji su učestvovali u radu Parlamenta, za nas bili kolaboracionisti. Dakle, mi nismo bili zadovoljni tim legalnim otporom, nego smo počeli praviti ilegalne organizacije. Ja sam u svom životu napravio tri. Dve nisu uhvaćene — treća jeste.

Posle propasti, odnosno posle uklanjanja demokratske opozicije, onako bedne, onako male, nama ništa nije preostalo nego da se borimo onim sredstvima kojima nas je tiranija ugušivala. A to znači širenjem demokratskih ideja na ilegalan način. Ilegalnim lecima, ilegalnim listovima i, moram priznati, pripremanjem na oružanu pobunu. To je, naravno, besmisleno kao ideja, ali kod mladih ljudi koji imaju između šesnaest i dvadeset i jednu godinu nije potpuno nemoguće.

Istorija nas nije proklela

Odmor od istorije LXXXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ISTORIJA NAS NIJE PROKLELA
Tekst za jedan razgovor. (Prim. prir.)

1. Izlaskom iz zatvora promenio sam samo njegov model, iz stroge izolacije prebačen sam u grupnu sobu, iz pensilvanijskog, individualnog, transportovan u irski, kolektivni sistem izdržavanja kazne. I tu se lična biografija poklapa sa žalosnim usudom srpskog građanstva. Nada mnom je obavljena istraga, suđen sam, osuđen na petnaest godina i poslat na robiju. Nad građanstvom je, između dva poslednja rata, takođe vršena istorijska istraga — usled biološkog gubitka tokom prethodnih, klasne nedovršenosti u evropskom smislu, insuficijencije vitaliteta, autentičnog građanskog morala i nacionalnodruštvenih ciljeva, završena po nju nepovoljno — od 1944. do 1945. održano mu je suđenje, nađeno je krivim, osuđeno je zbog eksploatacije naroda, kolaboracije i izdaje, te, pošto je temeljno izeksproprisano, iznacionalizovano, iskonfiskovano, poslato je na poluvekovnu socijalističku robiju, koja je, izgleda, zamišljena kao doživotna.



Ove uzastopne sekvence propasti nazivate: uvodom, zapletom, raspletom. Na dobrom ste putu, uz jednu ispravku. Moj izlazak iz zatvora, gde sam uvek bio slobodniji nego na socijalističkoj slobodi, u ovaj drugi (»izlazak unutra«), ništa nije rešio, ali je poslužio ličnom raspletu koji još traje i do smrti će trajati. Povratak građanskog duha sa dugogodišnje socijalističke robije takođe je tek prva, neophodna doduše, pretpostavka pravom raspletu koji iziskuje vreme. A kad se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte u sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu.

2. Nemam ja moralno pravo ni na šta. U svakom slučaju, ni više, ni manje od bilo kog građanina. Ako mislite da, uz kontinuiran otpor komunističkoj ideologiji i represiji, izvesne kompromise sa realnošću nisam pravio, varate se. Nadam se jedino da su retki, iznuđeni — a koji nisu? — srazmerno beznačajni i da njima nikog i ništa do vlastitog samopoštovanja nisam oštetio. Pravo na naklonost prema demokratiji ne daje biografija, ma kakva bila, već iskreno uverenje da jedino u parametrima tog najpodnošljivijeg od svih u načelu nepodnošljivih društvenih sistema možemo živeti zajedno, kao ljudi, kao građani, kao nacija; da samo u okviru njenih »Pravila igre« možemo pomiriti disparatne lične, grupne, nacionalne i sve ostale interese na koje smo, kao ljudi, nepovratno osuđeni. I upravo su ti interesi racionalno jemstvo da je demokratija i na Balkanu moguća.

Vreme čuda

Odmor od istorije LXXXVIII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

VREME ČUDA

Dragi članovi i prijatelji Demokratske stranke!

Vreme čuda je vreme u kome se događaji ne drže ljudske logike, nego uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj. Zato je to vreme haosa. U njemu ništa unapred ne znamo, ništa ne možemo predvideti, ni u šta se pouzdati, ničemu poverovati. Sve je neizvesno sem osećanja da smo nesrećni jer smo u rukama neznanih sila koje se igraju sudbinom nas kao ljudi i građana i sudbinom našeg naroda.



Samo u vremenu čuda jedan istorijski narod kao što je srpski ponovo mora da se bori za opstanak, svoje jedinstvo i pravo na zaj ednički, slobodan i pirosperitetan život.

Samo u vremenu čuda njegova vlada može s njim, njegovim slobodama i budućnošću njegovog potomstva da bez njegovog znanja i znanja izabranih mu predstavnika trguje kao da se ne nalazimo u istoriji nego na stočnom vašaru.

Samo u vremenu čuda njegova vlada može istrajavati na neproduktivnoj socijalističkoj formuli društvenog života koja nas je tokom skoro pet decenija mrcvarenja dovela nadomak materijalne, duhovne, moralne, pa i istorijske smrti.

Samo se u vremenu čuda pokušaj povratka Evropi iz zaludnih afroazijskih izbivanja izvodi uvođenjem afroazijskih metoda u politički život.

Samo se u vremenu čuda uvođenje u tržišnu privredu obavlja učvršćenjem društvene svojine, temelja svake totalitarne vlasti i prvim uslovom njenog održanja.

Samo u vremenu čuda se razvijanje privatne inicijative, prvi uslov narodnog blagostanja, dokazuje zavođenjem varvarskih poreza i otežavajućih zakonskih propisa.

Samo u vremenu čuda jedna socijalistička vlada može predlagati zakon o štrajku koji je ispod standarda i najkonzervativnije evropske države, zakone koji štrajk praktično odvode u oblast mašte.

U zdravom vremenu i svetu neophodna štednja počinje od države, skupe i kad je najjeftinija; samo u bolesnom vremenu čuda i kod nas počinje od građanina, radnika, privrednika, zemljoradnika i stvaraoca, bez kojih nikakve države nema ili ako je ima — nikakva je.

U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima.

Za restauraciju monarhije

Odmor od istorije LXXXVII deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

ZA RESTAURACIJU MONARHIJE
Izjava Borislava Pekića iz Londona povodom Demokratskog fronta opozicije Srbije, 19. maj 1992. na dvadesetak dana pre smrti. (Prim. prir.)

Od samog početka višestranačkog života u Srbiji zalagao sam se, nažalost uzalud, za akciono jedinstvo srpske demokratske opozicije.



Smatrao sam to jedinim mogućim putem u otporu protiv kriptokomunističke vlasti.

Lične ambicije izvesnih opozicionara, nekompetentno političko prosuđivanje, kampanje u komunističkim medijima, kao i dejstvo vladinih agentura unutar opozicije, uvek su iznova ruinirali naše pokušaje da se ujedinimo i zajedničkim naporima oborimo režim koji već nekoliko godina, predvođen predsednikom Republike, vodi Srbiju u građansku i nacionalnu propast.

Verujem da će ova inicijativa biti bolje sreće, naravno to je samo početak. Iz nje mora slediti znatno ofanzivnija politika opozicije, uključujući i postavljanje pitanja restauracije monarhije.

Nostalgija i batine

Odmor od istorije LXXXVI deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić.

NOSTALGIJA I BATINE
Razgovor sa novinarem povodom 9. marta 1991. (Prim. prir.)

Sve vreme sam bio sa gđom Vidom Ognjenović v. d. upravnika Narodnog pozorišta i sa gospodom Mićunovićem, Ninkovićem i drugima. Ništa se nije zbivalo što bi moglo da predoči događaje koji su nas čekali.

Bilo je, naravno, izvesnih stvari sa kojima se ja, kao demokrata, ne slažem, krilatica koje ja ne bih uzvikivao, ali to je stvar slobodne volje demonstranata, koji u svakoj demokratskoj zemlji imaju pravo da kažu ono što misle.



Došli smo pred Televiziju, gde smo hteli da kažemo nekoliko reči i da produžimo do Doma omladine, gde je bilo dogovoreno da nastavimo naš protest.

Dočekao nas je kordon milicije, momaka koji su miroljubivo izgledali i sa kojima sam ja sasvim lepo razgovarao.

Pre toga su sa prozora zgrade televizije izbačeni neki papiri, što sam ja protumačio željom da se ionako prljave beogradske ulice još više zaprljaju, pa da se posle demonstranti optuže da su svinje i varvari.

Kad je tuča počela, ja nisam bio na ulici, već sarn prešao preko puta da dovedem Vidu Ognjenović.

U tom trenutku sam video grupu milicionera kako trče iz pravca Glavne pošte i u trku vade pendreke. Oni su bili apsolutno izbezumljeni. Znam kako izgleda policija Engleske, pa i francuska policija je vrlo oštra, ali hladna.

Ja mislim da su bili ljuti zato što smo mi ceo dan bili na ulici i time ih maltretirali. Jedan od njih je kazao: »Kakva je to demokratija koja me zeza ceo dan.« Zamislite, taj čovek ne može da trpi demokratiju jedan dan. Kako bi mu bilo da potraje duže?

Onda je bez ikakvog upozorenja nastalo batinanje demonstranata koji su se povlačili.

Tukli su nas uz povike »Udri ih majku im njihovu!!« Bio sam iznenađen i zaprepašćen! Stao sam ispred naših ljudi pokušavajući da ih zaštitim. Kakvog ima smisla dobijati batine?

Nije čovek magarac da dobija batine. Treba da se čuvamo toga. Tada se dogodilo, ne znam kako, jedan milicioner mi je prosto prišao i udario me u nogu.

Nisam siguran, ali mislim da sam dobio i jedan udarac u glavu koji u tom trenutku nisam ni osetio, jer me je jako bolela noga od prvog udarca. Ta ista noga mi je već jednom prebijena u specijalnoj policiji, 1949. godine.

Prosto sam osetio nostalgiju, znate. Pale su mi i naočare, što je ćoravom čoveku veliki strah, jer ne vidi, a i vrtelo mi se u glavi i osetio sam nesvesticu.

Gojko Đogo mi je podigao naočare, progledao sam, i video nekolicinu redara koji su preostali na nogama nakon tuče i izveli me sa ulice.

Tada se već stanje smirilo. Tučnjava je vrlo kratko trajala. Nekoliko minuta, možda. Zatim smo se, naravno, vratili u Dom omladine i tamo održali jedan sastanak, nakon koga smo se razišli.

Moram samo dodati da ne mogu razumeti takvu reakciju policije. Pokušavam logički da je opravdam. Tražim od ministra, koji je zato odgovoran, da izvoli objasniti zašto je izdao takvu naredbu.

Da podnese dokaze — šta ga je primoralo da prebija narod. U te dokaze uključujem i navodno prevrtanje automobila, i napad nožem na jednog milicionera. Pitam se zašto napadač nije odmah uhvaćen?

Svi demonstranti, pa i ja, pomogli bi da se taj ubica uhvati i osudi. Mi smo na našoj konferenciji za štampu svoje dokaze izneli. Zašto i drug ministar to ne učini? To je misterija koju verovatno nikada nećemo razrešiti.