Bri­tan­ska po­li­ti­ka

Bri­tan­ska po­li­ti­ka

Sabrana pisma iz tuđine III

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BRI­TAN­SKA PO­LI­TI­KA I PAR­TI­JA GOL­FA

Da se po­li­ti­ka kao ve­š­ti­na poređuje s većinom mo­der­nih spor­to­va, nije teško do­ka­za­ti. Nje­ne su mo­tor­ne sile, kao u sva­kom spor­tu - bor­ba, tak­mičenje, grčki agon. Po­li­ti­ka je na­lik šahu po mogućno­sti pred­viđanja stra­te­gi­je pro­tiv­ni­ko­vih po­te­za i tak­tičkoj kom­bi­na­to­ri­ci koja angažuje in­te­li­ge­n­ci­ju, a kad ova otkaže, ako je kor­pu­lent­ni­ji i jači, part­ner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči bok­su ili rvan­ju, s tim da po­de­le na ka­te­go­ri­je ne po­sto­je, a svi su udarci, za­hva­ti, tri­ko­vi, čisti kao i prl­ja­vi, do­puš­te­ni. S ma­ra­to­nom ima slično­sti po tome što je trka is­cr­plju­juća. No, od nje­ga se i raz­li­ku­je. Cilj ma­ra­to­na uvek se vidi, cilj po­li­ti­ke ređe.

U sport­skom se učestvu­je peške, u po­li­tičkom se povlašćene na­ci­je voze. Po­li­ti­ka pod­seća i na mačevan­je ali s raz­ličitim ra­pi­ri­ma, na di­zan­je te­go­va ali raz­ličitih te­re­ta i na te­ni­ski meč u kome re­ke­ti nisu isti, ni pro­stor s obe stra­ne mreže pod­jed­nak. Na međuna­rodnoj are­ni po­re­di se s fud­bal­skom utak­mi­com u ko­joj sva­ki igrač igra za sebe ili se po­ne­kad s dru­gi­ma udružuje, pri čemu se pra­vi­la stal­no men­ja­ju a da o tome svi su­de­o­ni­ci nisu pret­hod­no oba­ve­š­te­ni.





Na­šao sam u bri­tan­skoj po­li­ti­ci sve po­bro­ja­ne pa­ra­dig­me, i jed­nu vi­š­e. ­Jed­nu koju ni­sam mo­gao pri­pi­sa­ti dru­gim­ zem­lja­ma. To je poređenje s gol­fom.

Ne­ka­da ­je bri­tan­ska po­li­ti­ka pod­sećala na lov. Lo­vi­le su se pre­komor­ske te­ri­to­ri­je, tr­go­vačke kon­ce­si­je, voj­ne baze, di­plo­mat­ski ustup­ci, pa ako sve to iz­o­sta­ne i državna mreža osta­ne pra­zna – mo­ral­ne prednosti. Mo­ral­ne pred­no­sti same za sebe ni­kad nisu mno­go vre­de­le. One su­ značile ne­što ­je­di­no ­a­ko ­su se ka­sni­je mo­gle raz­me­ni­ti za neku stvar­nu do­bit.

Ako se Bri­ta­ni­ja, na pri­mer, mo­ra­la na te­ri­to­ri­ji svo­jih ko­lo­ni­ja odreći rop­stva, stičući njime iz­ve­stan mo­ra­lni imu­ni­tet,vre­de­o ­je ­on ­sa­mo ako ga je mo­gla na­platiti pre­tva­ran­jem bivših ro­bo­va u sl­u­ge. Dok je im­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Bri­tan­skog car­slva, pod ge­slom „Uhva­ti ih žive!“, na­li­ko­va­la sport­skom lovu na div­lje zve­ri, ka­sni­je, u ka­ve­zu hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je pri­pi­tom­lje­ne i naučene cir­ku­skim ve­šti­na­ma građan­skog života, sa­vre­me­na po­stim­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Ve­li­ke Bri­ta­ni­je pod­seća na par­ti­ju gol­fa.



Sve­de­na na suštinu, ova se ­ek­strem­no uz­bu­dlji­va i di­na­mična igra, ugođena en­gle­skom tem­pe­ra­men­tu i pej­zažu, sa­sto­ji od po­ku­š­a­ja da se jed­na lop­ti­ca sa što man­je uda­ra­ca ute­ra u jed­nu rupu. Da bi se zna­lo gde­ je rupa, iz­nad nje ­je po­bo­de­na za­sta­vi­ca. Od­o­zgo ro­min­ja kiša, no nije obavezan deo igre. Ki­ša ­je tipično ­en­gle­ski do­da­tak, čiji je cilj da otme ono malo, inače, sum­nji­vog, za­do­voljstva što ga u golf možete neovlašćeno pro­kri­jumčariti. Naj­požel­jni­je je lop­ti­cu u rupu ute­ra­ti pr­vim udar­cem, pa otrčati kući, osu­š­i­ti se i pre­du­hit­riti ne­iz­bežnu pne­u­mo­ni­ju.



Tako se nešto ne događa. Možda bi se do­go­di­lo da je te­ren za igru pro­jek­to­vao Evro­plja­nin koji se mučnom pro­bi­jan­ju kroz mra­znu stvarnost nije učio po ­en­gle­skim pri­vat­nim ško­la­ma gde ­je te­le­sna izdržiji­vost na većoj ceni od izdržlji­vo­sti in­te­l­i­ge­n­ci­je i gde do­bro pogođen kri­ket uda­rac više vre­di od sva­kog la­tin­skog ne­pra­vil­nog gla­go­la. Evro­plja­nin bi ga mo­de­li­rao kao rav­nu pi­stu. Kom­po­no­vao ga je En­glez, pa je zem­lji­šte tako za­mi­šl­je­no da­ vam one­mo­gućuje sva­ki brz uspeh, osim ako se tiče gu­bit­ka zdrav­lja.

Golf igra­li­š­te ­je, kao i te­ren en­gle­ske po­li­ti­ke, puno pre­pre­ka svih vr­sta i ob­li­ka: ja­ru­ga, brežul­ja­ka, ši­pra­ga, močvara, pa se pre­težan, za en­tu­zi­ja­ste naj­za­bav­niji, deo igre sa­sto­ji u tra­ganju za iz­gu­blje­nim lop­ticama. Naj­vi­še­ vre­me­na i bri­tan­ske vla­de pro­vod­e u po­tra­zi za iz­gu­blje­nim lop­ti­ca­ma stra­načkih pro­gra­ma, koje su pre­ci­znim udar­ci­ma šta­pa pogre­š­nih od­lu­ka, ume­sto ka cil­ju, po­sla­te u bes­tra­gi­ju ne­kog po­litičkog ćor­so­ka­ka.

Na­rod, na­lik pa­si­o­ni­ra­nim lju­bi­tel­ji­ma gol­fa, pra­ti vla­di­ne igrače kroz du­bo­do­li­ne, ši­pra­ge i močvare s­tra­načkih za­bl­u­da, bi­jen po­ve­snim olu­ja­ma i vlažen isto­rij­skim pro­va­la­ma obla­ka. Par­ti­ja se prekida tek kad svi­ma po­sta­ne ocigled­no da vla­da za­gu­blje­nu lo­pticu svo­je po­li­ti­ke uo­pšte ne može da nađe. Za­men­ju­je ­je dru­gi igrač, dru­ga vla­da, s lop­ti­com svog pro­gra­ma, ali i ta će ubr­zo ne­stati u gu­stom šipražju domaće ili svetske po­li­tičke kon­fu­zi­je.

Go­lf je, da­kle, eng­le­ski sport koji je po­stao pa­ra­dig­mom za umeće na­ci­o­nal­ne ­po­li­ti­ke. Pi­ta­o­ sam­ se ­ko­ji ­od na­ših na­rod­nih spor­to­va tu čast pri­težava. Po­mo­gao mi je drug Živo­rad dok smo još bili u pri­ja­teljstvu, dok na antivladinim demonstracijama u Beogradu, 13. juna1990, is­pod čet­ničke blu­ze nije iz­vu­kao po­li­cijski pen­drek. Na selu, u ra­noj agrar­noj mla­do­sti, valj­da ­pod uti­ca­jem na­rod­nih pe­sa­ma, naj­ra­di­je­ se­ i­gra­o ­vi­te­ških iga­ra. Ne­kom od dečaka zavežu oči ma­ra­mom pa ga u krug za­vr­te da iz­gu­bi ori­jen­ta­ci­ju. Po­tom ga dru­go­vi, je­dan po ­je­dan, pe­sni­ca­ma sa svih stra­na gru­va­ju. Viteška za­ba­va tra­je dok žrtva ne po­go­di od ko­ga ­je uda­rac do­bi­la.

Po­te­škoće en­gle­skog gol­fa leže pre­težno u ne­po­god­no­stima zemlji­š­ta na kome se igra. Po­te­š­koće sporta kao našeg nacionalnog političkog pra­u­zo­ra, pre sve­ga, su u ne­po­stojano­sti pra­vi­la. Igra s jed­nom žrtvom, na­i­me, može se i pro­dužiti. „Sle­pom dečaku“ se ne mora pri­zna­ti ko ga je udario.

Bri­tan­ska pol­itika slična je gol­fu. Ako u ulo­zi „sle­pog dečaka“ za­mi­sli­mo na­rod, a u su­i­gračima nje­go­ve vođe, po­go­di­ti nije te­š­ko čemu je slična naša.

London, 27. I. 1991.