De­mon­stra­ci­je

Sabrana pisma iz tuđine V

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN DŽONS, DRUG ŽIVO­RAD I JA NA DE­MON­STRA­CI­JA­MA

13. juna 1990. održane su, s do­zvo­lom vla­sti, u Be­o­gra­du de­monstra­ci­je pet opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka Sr­bi­je. Zah­te­va­ni su slo­bod­ni višestranački izbori pre donošenja jednostranačko­g re­pu­bličko­g u­sta­va. Na n­ji­ma sam kao pri­vre­me­ni pot­pred­se­dn­ik De­mo­krat­ske stran­ke i ja su­de­lo­vao.

Vi­deo sam mno­ge de­mon­stra­ci­je. Na ne­ki­ma i učestvo­vao. 25. i 27. mar­ta 1941. ka­o ­je­da­na­e­sto­go­diš­njak, juna 1968, kad sam imao tri­de­set osam, i sad, 1990. u še­zde­se­toj, prem­da ni­sam Sar­tr, i kao mo­del-građani­nu ne mili mi se lo­ma­tan­je pro­met­nim ul­i­ca­ma ni se­den­je na go­lom as­fa­l­tu.

Većinu, srećom, gle­dao sam na te­le­vi­zi­ji. Po­sled­nje behu lon­don­ske, upri­ličene pro­tiv to­ri­jev­ske lo­kal­ne po­re­ske po­li­ti­ke. Nji­hov uti­caj na vla­di­nu od­lu­ku ­jo­š je­ ne­i­zve­stan. Iz­ve­stan uspeh po­sti­gli su je­di­no lo­po­vi koji su po­raz­bi­jali izlo­ge i te­mel­jno is­pra­zni­li iz­lo­ge u To­te­nam Kort Ro­u­du, ko­mer­ci­jal­nom cen­tru za računa­re, elek­trične i ei­ek­tron­ske uređaje.



Be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je su ima­le tri obe­ležja. Behu to prve an­ti­ko­mu­nisdčke de­mon­stra­ci­je od rata na­o­va­mo; na nji­ma su kao ne­za­vi­sni po­sma­trači učestvo­va­li moji pri­ja­tel­ji En­gile­z go­spo­din Džons i Sr­bin drug Živo­rad; treće obe­ležje ostav­ljam za kraj priče.

Kako se moji pri­ja­tel­ji nađoše ovde gde im me­sto nije? Go­spo­din Džons je pu­to­vao u Du­brov­nik, pa se, na­da­jući se nečem eg­zo­tičnom, zadržao da pri­sustvu­je rađanju srp­ske de­mo­kra­ti­je. Drug Živo­rad mi je te­le­fo­ni­rao: „Slu­šaj“, re­kao je, „ja sam ko­mu­ni­sta i s to­bom se ne slažem, ali te, kao pri­ja­te­lj, s tom tvo­jom bed­nom kilažom, ne smem pu­sti­ti sa­mog.“ Dir­nu­la me je i ra­do­zna­l­ost Džon­so­va i bri­ga Zi­vo­ra­do­va.

Sa­ku­pilo se pre­ma zva­ničnoj stam­pi 8 000 Iju­di, po ne­za­vi­sni­jim iz­vo­ri­ma do 50 000, a pre­ma nama, učesni­ci­ma, na­rav­no, i više. Naj­pre je održano ne­ko­li­ko oštrih an­ti­ko­mu­ni­stičkih go­vo­ra, koji su ugod­no iz­ne­na­di­li Džonsa,a Živo­ra­da ­nal­ju­ti­li. Džon­s je­ re­kao: „Jolly good. Ja ­sarn držao da samo En­gle­zi zna­ju šta je de­mo­kra­ti­ja!“ Živo­rad je ka­zao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Par­ti­ja, samo se vi, bra­te, mno­go žuri­te!“ Ja sam smo­tre­no ćutao, sma­tra­jući da pola veka čekan­ja nije baš tako malo kako se ko­mu­ni­sti­ma čini.

U po­vor­ci kre­nu­smo u Skup­šti­nu Sr­bi­je gde su naši pred­stav­ni­ci po­ku­ša­li da nje­nom pred­sed­ni­ku So­ko­lo­vi­ću uruče pe­ti­ci­ju sa zah­te­vi­ma opo­zi­cije. Nisu uspe­li. Pred­sed­nik ih nije mo­gao pri­mi­ti. Bi­o je­ za­u­zet raz­go­vo­ri­ma s pri­ja­tel­ji­ma iz jed­ne afrič­ke zem­lje, nije rečeno naše ili tuđe. Ali je rečeno da se dođe sut­ra. Kako se de­mon­stra­ci­je ne mogu držati sva­kog dana, lju­ba­zni po­zi­v je od­bi­jen. Živo­ra­d je s raz­u­me­van­jem re­kao: „Vidiš li ti, bre, ko­li­ko mi ko­mu­ni­sti ra­di­mo?“ Džons je bez raz­u­me­van­ja ka­zao: „Pe­ti­ci­ju ­je, kao u Da­u­ning stri­tu 10, mo­ga­o ­u­ze­ti i por­tir.“ Ja sam opet smo­tre­no ćutao.



Bol­je bi bilo da sam na ćutan­ju ostao. Ume­sto toga, održao sam go­vor u kome sam, između osta­log, ka­zao da su se vre­me­na di­vot­no pro­me­ni­la i da bi­smo zbog ova­kvog pro­te­sta još pre go­di­nu dana od po­li­ci­je do­bi­li ba­ti­ne. Džons me je začuđeno pi­tao: „Za­š­to?“ Živo­rad mu je od­go­vo­rio da je to laž i da u Sr­bi­ji „na­rod niko ne sme da bije".

Bio je u pra­vu. Bila je laž. Samo - dru­ga.

De­mon­stra­ci­je su ob­jav­ljivan­jem nji­ho­vog za­vr­šet­ka okončane pred zgra­dom te­le­vi­zi­je koju je od ru­mun­skog sin­dro­ma šti­tio kor­don lju­ba­zno ne­u­tralnih mi­li­ci­o­ne­ra. Ži­vo­ra­d je po­no­sno uz­vik­nuo: „Mo­lim lepo!“ Džons me je prekor­no po­gle­dao.

U tom času je do­ju­ri­lo ne­ko­li­ko pla­vih kola, iz njih su iskočili spe­ci­jal­ci i počeli nas ne­mi­lo­srd­no mla­ti­ti. Po­vređeno je više de­se­ti­na de­mon­stra­na­ta, de­mon­stra­nt­kin­ja, čak i tri­na­e­sto­go­di­šnjih de­monstrantćića. Jed­nom de­mo­krati slom­lje­na je ključna kost. Ja sa­m do­bio uda­rac u nogu i u gla­vu.

G. Džons, srećom, nije do­bio ni­šta, inače bi Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja pre­ki­nu­la od­no­se s nama kad nam je zbog za­jed­ničkog opi­ran­ja­ E­vro­pi­ naj­po­treb­ni­ja. Drug­ Žr­vo­ra­d je­do­bi­o­ na­pad ­be­sa: „Do­sta mi je te vaše je­be­ne de­mo­kra­ti­je!“ re­kao je kad smo seli da sa­be­re­mo uti­ske, a ja i bo­lo­ve.

Nje­mu ­je­ de­mo­kra­ti­je bilo mno­go ­je­dan ­je­di­ni­ dan. Hte­o­ sam­ ga pi­ta­ti kako će je izdržati­ ce­log živo­ta, ali odu­sta­doh. Džons se dis­kret­no ras­pi­ti­vao može li do­bi­ti od­šte­tu ako ne pro­duži za Du­brovnik nego se od­mah vra­ti kući. Ja sam ćutao. „Znam ko me je uda­rio u nogu“, re­koh naj­zad, „ali ko li me, maj­ku li mu nje­go­vu, opa­li po gla­vi?“ Živo­rad je stidlji­vo obo­rio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije da­nas, ali će biti su­tra“, re­kao sam, ne ski­da­jući po­gl­ed s nje­go­ve de­be­le bok­ser­ske šake.

Tako se za­vršiše be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je od 13. ju­na 1990. a s nji­ma i moje ra­dio-pri­ja­teljstvo s dru­gom Živo­ra­dom.

Od tada ga više n­i­sam vi­deo. Ali sam na opre­zi. Neću se začudi­ti ako ga sret­nem na zbo­ru svo­je stran­ke. Naj­pre kao pažlji­vog slu­š­a­o­ca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.

Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u kre­ve­tu, u svom domu.