Englezi među boljševicima

Sabrana pisma iz tuđine VIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EN­GLE­ZI MEĐU BOLJŠEVI­CI­MA, JA MEĐU EN­GLE­ZI­MA

Prva raz­li­ka između En­gle­za i nas, koje u od­su­stvu dru­ga Živo­ra­da pred­stav­lja vaš ko­men­ta­tor, uočava se več u Lon­do­nu i tiče se po­se­te bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta So­vjet­skom sa­ve­zu. En­gle­zi se za put u „lepšu i čove­ka do­stoj­ni­ju“ budućnost me­se­ci­ma pri­pre­ma­ju.

Iz­ra­đu­je se de­tal­jan pro­gram; bi­ra­ju zdan­ja koja će biti posećena; proučava­ju domaće mape od ko­jih su pre­ci­zni­ji samo sa­te­lit­ski snim­ci oba­ve­š­taj­ne službe, jer bol­jše­vičke su na­mer­no ili iz alj­ka­vosti ne­po­u­zda­ne; sriče ćiri­li­ca i „golubiji ru­ski“ da se raz­u­me­ju sa­o­braćajne ozna­ke, je­lov­ni­ci, bank­no­te i di­si­denti; stu­di­ra­ju en­gle­ski vodiči, jer ru­ski takođe nisu od po­ve­ren­ja; a iz­nad sve­ga, u kon­sul­ta­ci­ja­ma s eks­per­ti­ma iz 1906., pamti ka­kvo je držanje pre­po­ručlji­vo a šta u pr­voj zem­lji so­ci­ja­li­zma va­lja iz­be­ga­va­ti. Sa­ve­sni­je nije pri­pre­ma­na ni Hi­la­ri­je­va eks­pe­di­ci­ja na Hi­ma­la­je.




U međuvre­me­nu ja u Ru­si­ju od­la­zim ka­o­ gu­ska u ma­glu.

En­gle­zi s pla­nom bol­je od mene, bez ika­kvog pla­na, pod­no­se nje­go­vu kon­stant­nu re­vi­zi­ju. Ni­kad uveče ne zna­te gde ćete ići, šta ćete ra­di­ti su­tra. Po­š­to se po­ka­zu­je da se lon­don­ski plan iz ovih ili onih, ma­hom ne­o­bjaš­nji­vih, raz­lo­ga ne može ostva­ri­ti, pri­stu­pa se no­vom do­go­vo­ru, u ko­me­ Eng­le­zi­ vi­še uživa­ju nego u nje­go­voj re­a­li­za­ci­ji. Prem­da Iju­di iste stru­ke, ne­ma­ju svi iste in­te­re­se.

Sva­ko želi da vidi ne­š­to dru­go. Do­go­vor nije ni lak ni brz, ali je uvek uspešan. Najčešće se završava en­gle­skim kom­pro­mi­som u kome se za obi­la­zak bira ono što da vidi nije hteo niko. Ja se bu­nim. En­gle­zi ne. U pra­vu su, na­rav­no, oni. Uju­tru se ot­kri­va da se ni to ne može vi­de­ti. Več za doručkom sinoćni plan se men­ja. U au­to­bus ula­zi­mo s trećim; što vi­di­mo, uvek je ne­š­to četvr­to.

Kar­te za po­zo­rište su obećane, samo se nije zna­lo šta je na re­per­to­a­ru. Tvr­di se da to ne zna ni po­zo­ri­šte. Kruže gla­so­vi da je to ope­ra Čaj­kov­skog, ba­let Rim­skog-Kor­sa­ko­va ili ko­me­di­ja Ščer­dri­na, a pri­ka­zaće se ru­ski kom­pro­mis - komična ver­zi­ja mo­der­nog ba­le­ta domaćeg majsto­ra akro­ba­ti­ke. Ni cene nisu fik­sne. Ra­stu s pri­bližavan­jem početka.

Čeka­jući, mi se en­gle­ski i te­mel­jno do­go­va­ra­mo ko će u is­toj dvo­ra­ni gleda­ti ­ba­let, ko ­o­pe­ru, ko ­ko­me­di­ju. Kar­te ­od1 ru­blje i 50 ko­pej­ki­ ku­pu­ju se ­i­spod ru­ke ­za 10 fun­ti­ i­li 150 ru­bal­ja.Nji­ho­va ­re­a­lna ce­na­ od 10 penija man­ja je na cr­noj ber­zi od ula­ska u lon­don­ski ulični klo­zet, a cena od 225 fun­ti, na ­toj ber­zi, ako­ se ­po­zva­ničnom kur­su računa, veća od cene ula­zni­ca za gala kral­jev­sku pred­sta­vu u Ko­vent Gar­de­nu.

Ali, ne hi­taj­mo. To nije en­gle­ski. Još smo u au­to­bu­su. Ide­mo da vi­di­mo en­te­ri­jer jed­ne kon­struktivističke zgra­de. Kako ni­smo naj­av­lje­ni, u nju nas ne pu­š­ta­ju. Uvo­de nas u dru­gu, oda­kle je­dva izla­zi­mo, jer su ar­hi­tek­ti ne­u­mor­ni u sli­kan­ju svo­jih budućih za­blu­da. Često čuje­mo reč njeva­zmo­žno, ali do­zna­je­mo da se lako pre­tva­ra u možno, u čemu smo slični Ru­si­ma.



I kod nas sve može i ne može. Za­vi­si od umešno­sti i sreće, pa po tome vi­dim da se i SSSR na­la­zi u pre­la­znom pe­ri­o­du, u kome smo mi po­o­dav­no, možda i za­to­ što­ zbog­ nje­go­ve ­dužine ­vi­še i ne­ zna­mo­ na šta stvar­no pre­la­zi­mo. Do­go­vo­ri šta da vi­di­mo ostav­lja­ju malo vre­me­na da išta vi­di­mo. Na sreću, skraćuju se. Nipošto zbog En­gle­za, koji bi se večno do­go­va­ra­li, pa su i u tome na­lik nama, već zbog kel­ne­ra koji nam seku vre­me za obe­de, uko­l­i­ko to ne čini hra­na.

U početku ima­mo naj­man­je sat, na kra­ju nam za­jed­no služe pred­je­lo i de­sert. Mi­slio sam da je to zbog udar­ni­štva ili len­jo­sti oso­bl­ja, poj­mo­va koje je so­cija­li­zam iz­jed­načio. Ko­je­šta! Or­ga­ni­za­ci­ja je sa­vr­še­na, samo se tiče crne ber­ze; kel­ne­ri­ u­zor­no­ vred­ni, sa­mo ­ne ­u ­u­sluzi već u tr­go­vi­ni. Osta­je­mo ­be­z je­la zbog za­jed­ničkog mo­ne­tar­nog po­sla koji se nji­ma više is­plaćuje od služenja aro­gant­nih stra­na­ca, a nama od kon­zu­mi­ran­ja sum­nji­vih domaćih spe­ci­ja­li­te­ta. Tako sam svo­jim očima vi­deo kako spo­ri Rusi i još spo­ri­ji En­gle­zi jed­ni od dru­gih pra­ve brze Ame­ri­kan­ce.

Opšta dez­or­ga­ni­za­ci­ja tur­ne­je ha­o­tičan je spoj ru­ske ne­sna­lažljivosti, en­gle­skog ce­pi­dlačenja i umet­ničke ek­cen­trično­sti gru­pe. Ja sam be­sneo, obil­no hra­neći anti­so­ci­ja­li­stičke pred­ra­su­de, En­gle­zi su se sa stan­jem mi­si­o­nar­ski rav­no­du­šno mi­ri­li. Ko­li­zi­ju sop­stve­nih pre­te­ra­nih želja i domaćino­ve ne­mo­gućno­sti da udo­vol­ji i mogućim, pot­pu­nu kon­fu­zi­ju u pro­gra­mu i nje­go­vom od­vi­jan­ju, na­zva­li su „flek­si­bil­nošću“ i stvar ­je bila u redu.

Kao kad su, na­pu­šta­jući In­di­ju, osta­vi­li pot­kon­ti­nent u kr­va­vom ver­skom ratu In­du­sa i Mu­sli­ma­na a kur­vin­ski po­stu­pak na­zva­li „pra­ved­nim ­za­do­vol­jenj­em in­te­re­sa obe­ ve­re“. Za me­ne ­stvar nije bila u redu. Na­pus­tio sam gru­pu, unaj­mio tak­si i s njim za sa­t vi­deo više nego oni za dan. I tu se ot­kri­va raz­li­ka između nas i En­gle­za. I ja i oni men­ja­li smo­ rub­lje­ za­ fun­te, ali­ dok ­se ­ja ­za 20rubalja­ na ­sa­ta a 100 na ­dan­ vo­zim tak­si­jem, oni se za ne­ko­li­ko ko­pej­ki gu­ra­ju po tram­va­ji­ma. Iz prin­ci­pa neće da pla­te samo za dan vožnje ta­ksi­jem po­lo­vi­nu pro­sečne za­ra­de ru­skog ar­hi­tek­te. (To im na čast služi. A mene moja ne­prin­ci­pi­jelnost po­stiđuje. Po­stiđiva­la me je, pri­zna­jem, još u tak­si­ju, ali ne to­li­ko ­da ­zbog nje idem pe­š­ke.

No kad sam ih vi­deo da za taj crno­ber­zijanski no­vac is­pod ruke ku­pu­ju dru­go­ra­zred­ni ka­vi­jar i lošu po­zla­tu, shva­tio sam ­da sam nji­ho­ve mo­ti­ve rđavo pro­tu­mačio. Nisu se oni so­li­dari­sa­li s loše plaćenim ru­skim ko­le­gom. Nji­ma je pro­sto bilo sku­po da u Mo­skvi ru­skom šo­fe­ru pla­te za ceo dan vožnje 10 fun­ti. Ruku na srce, sku­po im je i kod kuće da pla­te lon­don­skog tak­si­stu koji će ih za istu su­mu po­sle 18 mi­nu­ta vožnje is­kr­ca­ti na pola puta do ae­ro­dro­ma.