Gospodin Hitler

Sabrana pisma iz tuđine XII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SAMO DA NE NA­ULJU­TI­MO GO­SPO­DI­NA HI­TLE­RA A STRELE NEKA LETE

8. maja 1940. Čem­ber­len, tvo­rac „min­hen­skog mira u no­vom veku“ i naj­go­ri pred­sed­nik u nje­mu, sreo se u bri­tan­skom pa­rla­men­tu sa svo­jim Vo­ter­luom. Is­hod gla­san­ja o po­ve­ren­ju is­prav­no je shva­tio kao nogu u tur i pod­neo ostav­ku, ustu­pa­juči me­sto gla­so­vi­tom „rat­nom hu­š­kaču“ Čerčilu. Isti­ni za vol­ju, kako se Bri­ta­nija za rat pri­pre­mi­la, u čemu on sno­si krun­sku kri­vi­cu, za­ce­lo i nije bilo vla­de koja bi ga u pr­voj go­di­ni uspešnije vo­di­la.

(Ili su En­gle­zi i rat­ne pri­pre­me shva­tali kao „uz­ne­mi­ra­van­je g. Hi­tle­ra“ ili ih nisu sma­tra­li­ važnim za n­je­go­vo ­do­bi­jan­je, jer ­su i nas 1941. u su­kob s Nemačkom gu­ra­li, prem­da­ su zna­li da smo za su­kob sprem­ni još man­je nego oni.) Čem­be­rle­nov pad nije to­li­ko po­sle­di­ca pri­rod­nih bri­tan­skih rat­nih po­ra­za ko­li­ko po­ra­za ne­pri­rod­ne po­li­ti­ke ­smi­ri­va­nja g. Hi­tle­ra ­pre ­no ­što ­je ­su­ko­b i­zbio. Sta­lo ­se­ na ­lo­gičko sta­no­viš­te da onaj ko je na­vi­kao da ne­ko­ga ne ljuti ne može s njim rav­no­prav­no vo­je­vati, jer rat pod­ra­zu­me­va vređan­je ­su­par­ni­ka tamo gde ga naj­više boli.









Nas, međutim, ne za­ni­ma Čem­ber­len nego bri­tan­ska štam­pa. Razgnjev­ljen „ne­pa­tri­ot­skim“ držan­jem na­rod­nih po­slani­ka koji su ga obo­ri­li, lord Kim­sli, vla­snik ugled­nih li­sto­va „San­dej Tajms“ i „Dej­li Skeč“ 8. maja1940. piše pa­lom pre­mi­je­ru pi­smo uko­me žali: „što ne ras­po­la­že si­lom da te ne­po­kor­ne ele­men­te ne­ko­li­ko dana pod­vrg­ne ger­man­skoj di­sci­pl­i­ni koja je ba­rem efi­ka­sna i ro­dol­ju­bi­va“. Bio je to opro­š­taj­ni pean Čem­ber­le­nu po­kor­nih na­jam­ni­ka bri­tan­ske štam­pe, ko­ja­ se u pred­rat­nim go­di­na­ma, sle­deći pa­ci­fi­ka­tor­sku stra­te­gi­ju vla­de, s usam­lje­nim iz­u­zetkom „Jorkšajr Po­sta“, na sve­ načine ­tru­di­la­ da ­ne­ nal­ju­ti g. Hi­tle­ra.

Čuve­na sa slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti, bri­tan­ska je štam­pa po­sta­la ne­zva­nič­no zvanični biro za in­for­ma­cije pred­sed­ni­štva bri­tan­ske vla­de. Bri­tan­ci su konstant­no ob­man­ji­va­ni u pogledu rat­ne opa­sno­sti i stvar­nih na­me­ra g. Hi­tle­ra ko­jeg nije tre­ba­lo lju­ti­ti samo zato što je sam sebe umeo na­l­ju­ti­ti kad god je hteo i kad god mu je tre­ba­lo. Žive­li su u mra­ku, u kome ih je držala slo­bod­na štam­pa. Pro­bu­di­le su ih bom­be, ne isti­ne Sed­me sile, ko­jih da je za vre­me­na bilo možda ni oružje, Prva sila sve­ta, ne bi mo­ra­la pro­go­vo­ri­ti.

Su­mor­na sećanja na 1939. ni­sam upri­ličio zbog En­gle­za. Ne­mam pra­va da im pre­ba­cu­jem krat­ko­vi­dost. Par­tij­ski očevi i oci današnjih ko­mu­ni­sta, takođe su se jed­no vre­me utr­ki­va­li u udva­ra­nju Nemačkoj i smi­ri­van­ju g. Hi­tle­ra.

Uza­man. G. Hi­tler se nije smi­rio. G. Hi­tler se nije smi­ri­o ­jer se nije hte­o­ smi­riti. Hte­o ­je Leben­sra­um. Sa­mo ­su ga ­te­ri­to­ri­je­ smi­ri­va­le. I do­k je En­gle­ska mo­gla da ih daje, jer tuđe behu, pa joj nije pa­da­lo te­š­ko kao Au­stri­ji ili Češ­koj, čije su bile, sve je te­klo glat­ko. I za naše ko­mu­ni­ste sve je išlo glat­ko do­k je En­gle­ska­ sa­ma ot­plaćiva­la svo­ju po­ve­snu in­do­len­ci­ju. Čim je na­pad­nu­ta So­vjet­ska Uni­ja, nji­ho­va du­hov­na do­mo­vi­na, ume­sto da se i dal­je tru­de da g. Hi­de­ra ne Iju­te, nal­jutiše se sami. Tako smo, ume­sto pi­to­me dan­ske oku­pa­ci­je, do­bi­li kr­vav srp­ski građan­ski rat



Prin­cip smi­ri­van­ja smo prak­ti­ko­va­li to­li­ko puta u spol­jnoj po­li­ti­ci ko­li­ko ­smo ­ga ­pu­ta ­i­zbe­ga­va­li ­u ­do­maćoj. Iz­ na­še ­mi­rol­ju­bi­vo­sti je­di­no ­su bile isključene eg­zo­tične ­ti­ra­ni­je, pa ni one uvek, i za­pad­ne de­mo­kra­ti­je, čak i kad nam od pomoći behu. Na po­slu nije sta­ra ra­to­bor­no­st već sta­ra ide­o­lo­gi­ja. Pošto smo se, po­sle 1948., do­vol­jno na­gr­di­li So­vje­ta - a i vice ver­sa - tr­pa­li smo u za­tvor one koji su to s mno­go man­je žesti­ne tek imi­ti­ra­li. l opet da se So­vje­ti ne nal­ju­te. Ni­smo hte­li sr­di­ti ni g. Ga­da­fi­ja, ni g. Idi Ami­na, ni g. Ha­i­la Se­la­si­ja, ni g. Bo­ka­su, ni g. Čaušeskua. Ovog po­sled­njeg ni­smo hte­li ner­vi­ra­ti, iako je ra­sel­ja­van­jem iz­da­š­no ner­vi­rao naše sa­ple­me­ni­ke u Ru­mu­ni­ji, a iz Đer­da­pa uzi­mao više vode nego što mu pri­pa­da i time ner­vi­rao nas. To mi je ne­ka­ko i ja­sno. Ni­smo hte­li da nam se kaže kako smo pri­stra­sni, jer su nam ru­mun­ski Srbi bli­ski, pa bi to bilo očevid­no strančar­stvo.

Nije mi, međutim, ja­sno zašto smo se us­te­za­li da ljutimo g. Bo­ka­sa koji nije jeo naše nego vla­sti­te su­građane i gde nas za osob­nu za­in­te­re­so­va­nost niko nije mo­gao optužiti. Sad, eto, nećemo da ner­vi­ra­mo g. Ho­me­i­ni­ja. Raz­u­meo bih okle­van­je da je g. Ruždi naš pi­sac. Nije, na sreću. Slo­bod­ni smo ga bez mo­ral­nog ri­zi­ka u od­bra­nu uze­ti, kao što smo uvek čini­li kad su u pi­tan­ju dru­gi: tuđa slo­bo­da, tuđa prav­da, tuđa te­ri­to­ri­ja, tuđ in­te­res, tuđ na­rod. Is­tro­še­ni na tuđim ne­vol­ja­ma, po­ma­lo smo za­ka­sni­li u raz­u­me­van­ju sop­stve­nih. Isu­vi­še smo dugo pla­kali nad tuđim gro­bo­vi­ma da bi nam ne­što suza osta­lo za naše.

Da ne nal­ju­ti­mo g. Ho­me­i­ni­ja, nismo odložili po­se­tu nje­go­vog pred­sed­ni­ka vla­de, kao što su učinili Au­stri­jan­ci, mada bi kod njih s domaćinom imao o čemu da ćaska. Ako ni o čemu dru­gom, a ono o kra­pin­skoj ba­li­sti­ci. Da ne nal­ju­ti­mo g. Hom­e­ini­ja, ni­smo iz­be­gli kon­feren­ci­ju za štam­pu i tako mu one­mo­gućili da kaže: „Crna stre­la smrti je oda­pe­ta i leti pre­ma srcu bo­go­hul­nog ko­pi­le­ta Ruždi­ja“ i domaće in­di­janske rat­ne igre una­pređuje s naše te­ri­to­ri­je, sto­jeći no­ga­ma na na­šem držav­nom obra­zu. I, naj­zad, da ne ljud­mo g. Ruždija, oštećujući mu sa­mo­po­š­to­van­je, koje se stiče samo u pot­pu­noj usam­lje­nosti, mi ga ne uzi­ma­mo u za­š­ti­tu.

Je­di­no se ni­smo li­bi­li da pri­med­ba­ma ­na ovaj di­plo­mat­ski pro­ma­šaj lju­ti­mo svog mi­ni­stra spol­jnih po­slo­va, dru­ga Lončara. To možemo. Naša je­ kost.

Možemo, ali ne uspe­va­mo.