Go­spo­din Min­ha­u­sen

Sabrana pisma iz tuđine XIII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN MIN­HA­U­SEN I NJE­GOV ČUDE­SNI PERČIN

Ne­dav­no je g. Kinok, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­vativ­ci­ma pomoć u si­la­sku s vla­sti, pošto je očevid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­vol­jni. Gđa Tačer ­je od­go­vo­ri­la da će o tome raz­mi­šlja­ti u gro­bu gde će za glu­po­sti ima­ti više vre­me­na. Sličnu po­nu­du ko­mu­ni­stima kod nas iz­neo je g. Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je.

Re­kao je da se samo g. Min­ha­u­sen spa­sao iz mul­ja, vukući sebe za perčin. Ko­mu­ni­sti su odgovo­ri­li da osta­ju pri načinu g. Min­ha­u­se­na. I da će, na po­nov­lje­nu po­nu­du, iščupa­ti perčin g. Ru­pe­lu. Po­što me za­brin­ja­va želja par­ti­je da se men­ja na brži način nego, kao go­spođa Tačer, pri­rod­nim sta­ren­jem, ri­zi­ku­jući perčin, ova­ko raz­mi­sljam.


Ju­go­sla­vi­ja ima vise od 2 mi­li­o­na ko­mu­ni­sta a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju među ko­mu­ni­sti­ma, oko 12 mi­li­o­na, šest puta više. Pet­na­est po­sto građana vla­da nad 85 po­sto.

Uz pomoć SSRNJ, kome ovde od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, koja u Boga ne mora ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vol­je se širi. U So­ci­ja­li­stičkom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini građani. U nje­mu sam, pre­ko sta­le­škog udruženja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta.

Is­ho­di do­sa­dašnjih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak birača koji gla­sa za vla­du pri­bližno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo. Sve­jed­no i kako se uprav­lja. Uvek ćemo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti drugu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­liti­ku. Po­stoja­nost do­ka­zu­je sna­gu našeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter naše sna­ge i iz­li­šnost opo­zi­ci­je. Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na ­de­lu­je ne­o­zbiljno. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne dame da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zarđa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­tičari­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­lo­ške na­ra­vi. Opo­zi­ci­ja za­do­vol­ja­va neke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, koje smo u de­tinjstvu upražnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji nije bio, ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, div­lji život. Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se hoće i kad vam se neće, po­staće ona mora, kao sva­ka slast koja nema kra­ja. Naj­bolje je biti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to. Nije, međutim, pra­vo da deo na­ro­da, budući uvek na vla­sti, za­u­vek bude lišen uživan­ja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni uspe­si na tom pol­ju izraženi u čin­je­ni­ci da ko­mu­ni­sti grde svo­ju vla­du više od onih za koje je ona tuđa, nisu do­vol­jni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom cil­ju teži komen­tar.



Par­ti­ja se užele­la opo­zi­ci­je koja se ne re­gru­tu­je iz kuće du­ho­va. Hoće pra­vu, ali ne pri­sta­je više da iz opšteg ve­sel­ja u plju­van­ju vla­sti bude isključena. Ko vla­da, za­služuje i neku na­kna­du. Ako već u raz­lo­zi­ma za hva­lu ne može biti, nek bar bude u pra­vu na grd­nju. Nažalost, opo­zi­ci­ja u vla­sti­ti­m re­do­vi­ma nije na vre­me to­le­ri­sa­na. Ne dopušta je ni bri­tan­ski pre­mi­jer. Ako se sa stran­kom ne slažete, idi­te u dru­gu, kaže. Mi to ne možemo reći. Mi tu dru­gu ne­ma­mo. Re­vi­zi­o­ni­sti su tražili pra­va za par­tij­sku man­jinu, ne bri­nući se mno­go za pra­va većine iz­van par­ti­je. Po­što su je­di­ni ima­li par­ti­ju, hte­li su i pra­vo da se s njom ne slažu. Ni taj pa­me­tan po­ku­šaj nije uspeo. Većina se plašila da ne osta­ne u man­ji­ni, man­ji­na nije bila si­gur­na da bi njen si­stem bio do­bar i da je ona u većini.

Vr­li­na ide­je o So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu kao su­ro­ga­tu opo­zicije je u tome što su ko­mu­ni­sti i vl­a­da i opo­zi­ci­ja. Uživa­ju oba bit­na ljud­ska stan­ja. Kao čla­no­vi par­ti­je u vla­di, kao čla­no­vi SSRNJ u opo­zi­ci­ji. U Fron­tu na­pa­da­ju ono što u Par­ti­ji bra­ne. Svo­ja su vla­sti­ta opo­zi­ci­ja. Osim što bi više uživa­li u vla­sti, jer bi mo­gli i da je na­pa­da­ju, bol­je bi vla­da­li, jer ko od tvor­ca bol­je po­zna­je mane svog dela?

Uzmi­mo da Front nije još jed­na do­tra­ja­la par­tij­ska ku­li­sa u po­li­tičkom ma­ri­o­net­skom po­zo­ri­štu zem­lje, nego zbir so­ci­ja­li­sta raz­ličitog soja. Šta ćemo s oni­ma koji nisu levi? U za­blu­di su, da­bo­me, što nisu, što ni po­sle pola veka is­ku­stva sa naj­bol­jim po­ret­kom na sve­tu nisu, ali, eto, đavo ih od­neo, nisu. Oni nisu ne­pri­ja­tel­ji zem­lje, oni su samo nje­ni idi­o­ti. Kako će oni is­ko­ri­sti­ti građan­ska pra­va? Kako slo­bo­du ako je uslov­lje­na pri­pad­nošću apo­stol­skoj ide­ji? U Slo­ve­ni­ji su so­ci­jal-de­mo­kra­ti pod­ne­li mol­bu za do­zvo­lu rada. Od­go­voreno je da mogu de­lo­va­ti samo u okvi­ru So­ci­ja­li­stic­kog sa­ve­za.

Za­vi­sno od pro­gra­ma, možda oni i mogu u Sa­vez ući a da ne lažu i Sa­vez i sebe. Ali, može li to neka samo De­mo­krat­ska stran­ka? Jer ul­a­zeći u So­ci­ja­li­stički sa­vez, au­to­mat­ski po­sta­je so­ci­ja­li­stička, što ni po pro­gra­mu ni po član­stvu nije. I so­ci­ja­li­stički mora de­lo­va­ti što neće i ne može. A ako mimo Sa­ve­za ne može po­sto­ja­ti, na šta se svo­de po­li­tička pra­va nje­nih po­ten­ci­jal­nih pri­pad­ni­ka? I u kome su smi­slu oni rav­no­prav­ni sa svi­ma koji ima­ju sreću da so­ci­ja­li­stički mi­sle (ili se pra­ve da mi­sle) i, shod­no tome, mogu jav­no izražava­ti svo­ju građan­sku vol­ju?

Mana mog rešenja je, da­kle, u tome što ono za­do­vol­ja­va samo ko­mu­ni­ste.

Ali to je i cilj, zar ne?