Pages

Tuesday, June 28, 2011

Is­to­ričari kao pro­ro­ci

Sabrana pisma iz tuđine XVII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

IS­TO­RIČARI KAO PRO­RO­CI PROŠLO­STI

Isto­ri­ja se bavi prošlošću kao fak­tom uko­l­i­ko može da ga ras­po­zna u emul­zi­ji mogućih, po­ne­kad i ko­ri­snih al­ter­na­ti­va. Sa­mo ­fi­lo­so­fi pro­šlo­sti tipa Špen­gle­ra igra­ju pro­ro­ke budućno­sti. Lju­di što pro­ri­ču pro­šlost, vi­dovn­ja­ci una­trag, do sada nisu po­zna­ti. Valj­da zato što se čine nepotreb­nim. Pro­šlost se, na­vod­no, po­zna­je, jer se zav­rš­i­la, a što se zna, što je go­to­vo, do­vrše­no, smešno je pro­ri­ca­ti kao da se ne zna, da se tek događa, da još tra­je.

dv338019

Iz­gle­da, međutim, da ula­zi­mo u or­ve­li­jan­sko vre­me u kome će pro­ri­can­je pro­šlo­sti biti ne samo moguće, već i požel­jno. Pred na­šim za­div­lje­nim očima prošlost ­se men­ja ka­o­ da nije dovršena, da ­se­ tek sad do­vr­ša­va. A onda, na­rav­no, još ima vre­me­na da je predviđamo, da slo­bod­no nagađamo kako će se od­vi­ja­ti, pa možda i – popravljamo.

Is­to­ričari, koji o nje­noj ne­vi­dlji­voj ma­ši­ne­ri­ji naj­vi­še zna­ju, od istraživača ono­ga što je bilo pre­o­bra­ziče se u vrače-pogađače ono­ga što će biti, od tumača po­ve­sti u nje­ne ovlašćene pro­ro­ke, od tra­ga­ča za izve­sno­sti­ma – u lov­ce na ne­iz­ve­no­sti.

Građani­ma, od ko­jih isto­ri­ja živi a da oni od nje najčešće ima­ju samo ne­pri­li­ke, kraj nove ne­kro­mant­ske na­u­ke osta­je da se kla­de hoće li, četr­de­set šest go­di­na na­kon događaja u lažnom li­ne­arnom vre­me­nu, ju­go­slo­ven­ski par­ti­za­ni sru­ši­ti, 1943, most na Ne­re­tvi tako sa­vrše­no da on i srušen bude i da se pre­ko nje­ga može preći, što se pre­ma našim udžbe­nidcima de­si­lo, ili ga neće tako sru­š­i­ti, jer je to ne­mo­guće, kao što tvr­di par­ti­zan­ski ge­ne­rat g. Po­po­vić, što, na­rav­no, otva­ra neke dru­ge ne­do­u­mi­ce.

Is­to­ričari raz­re­šen­je ove teh­no­lo­š­ko-po­ve­sno-ma­gij­ske enig­me mogu pred­viđati na bazi raz­ličitih ori­jen­ti­ra: do­ku­me­na­ta pro­šlosti ili sa­da­šn­jo­sti; on­da­šnje po­tre­be da se most i sru­ši i pređe, a da to iz­gle­da ube­dlji­vo; i sadašnje da se pređe bez ob­zi­ra kako. Mi građani možemo vračati u bob, a naj­na­zad­ni­ji od nas žele­ti da se most uopšte ne pređe.



Ova­kvo di­ja­lektički ela­stično tu­ma­čen­je isto­ri­je ima nad po­zi­ti­vističkim, ri­gid­nim, kon­zer­va­tiv­nim, ne­sum­nji­vu pred­nost: ni­kad ni­š­ta nije go­to­vo, pa pre­ma tome ni re­še­no. Iz­gu­blje­na se bit­ka još može do­bi­ti.
Ne­po­treb­no ubi­stvo na­knad­no izbeći. Po­što za­vr­še­nog, obav­lje­nog, konzumi­ra­nog­ vre­me­na nema, gre­ška se uvek može is­pra­vi­ti. He­roj ili iz­daj­nik­ može se ­po­sta­ti i de­ce­ni­j­a­ma na­kon­ što ­je is­te­klo­ vre­me u kome se he­ro­i­zam ili iz­daj­stvo zbi­lo.

Od na­u­ke o utvrđivan­ju fa­ka­ta isto­ri­o­gra­fi­ja tako po­sta­je ma­gi­ja nji­ho­vog pro­ri­can­ja.
Re­ne­san­sni pi­sci Tju­do­ra na­la­zili su se u is­toj po­vol­jnoj po­zi­ci­ji, pa nije na­od­met kon­sul­to­va­ti nji­ho­vo po­na­šan­je, tim pre što je slično is­ku­stvu ju­go­slo­ven­skih po­ve­sničara zatečenih za ka­te­dra­ma 1944. Engle­ska je kod Bo­svor­ta 1485. tek izašla iz di­na­stičkog rata Ruža – Jork i Lan­ka­ster – pa ­pi­sci­ma­ o­nog ­vre­me­na, obra­zo­va­nim i prak­tičnim po­znava­o­ci­ma uno­snih isto­rij­skih ana­lo­gi­ja i ar­he­tip­skih mo­de­la, nije te­ško da pred­vi­de kako će uzur­pa­to­ri Tju­do­ri želeti da se pri­kažu kao spa­si­o­ci na­ci­je ­od bra­to­ubi­lačkog ­klan­ja.

Što ­ga­ su is­prav­no­ pro­rekli da ­je ­pro­šlost, sadržana u vla­da­ma kon­ku­rent­skih Kuća Jork i Lan­ka­ster, mno­go gora nego što je u stvar­no­sti pret­hod­ne En­gle­ske bila. Pro­re­kli su naročito da je ­ja­ko stra­dao na­rod – čija se po­dr­ška tražila – premda je bilo opre­zni­jih pro­ročan­sta­va po ko­ji­ma je na­rod za rat be­lih i cr­ve­nih ba­ro­na je­dva i znao, a ka­mo­li od nje­ga jako tr­peo.

Tako će po­sled­nji Ružin mo­narh Ričard III do­bi­ti po­ve­snu i ličnu­ gr­bu pola veka po­što je bez nje ­u­god­no, a iz­gle­da i pri­lično državo­tvor­no živeo. Ričar­do­va grba neće. se na sta­ri način, pu­tem por­tre­ta ili pi­sa­nih sve­dočan­sta­va, ot­kri­ti; ona će se po no­vom - pro­reći; čast koja, vele, pri­pa­da Šeks­pi­ru.

Go­di­ne 1944. la­ko ­je bilo pred­vi­de­ti da će Kral­jev­ina Ju­go­sla­vi­ja biti na­ka­zna državna tvo­re­vi­na, hi­brid ne­pra­ved­nog Ver­saj­skog mira i srp­ske ne­pra­ved­ne im­pe­ri­ja­li­stičke ­po­li­ti­ke, i da će živo­t u njoj­ za­ većinu građana biti ne­mo­guć. Da­nas, go­di­ne1989, uno­sni­je ­pro­reći da će taj život opet po­sta­ti, ako ne baš sja­jan, bar sno­šl­jiv.

Na ne­kro­mant­skoj kla­di­o­nici za su­pro­tan za­ključak, ve­ru­jem, iz­gu­bi­li bi­smo pare. Go­di­ne 1944, takođe, sa si­gur­nošću se dalo pro­reči da će Na­rod­no­o­slo­bo­di­lačka bo­rba b­i­ti uspešna i da će nam do­ne­ti so­ci­ja­li­stičku re­vo­lu­ci­ju, a ova srećan život. 1989. sme­mo pro­reći samo prva dva događaja. U trećem pro­ro­š­tvu mo­ra­mo men­ja­ti pri­dev.

Osta­ju mno­ge za­go­net­ke naše tekuće prošlo­sti na ko­ji­ma se nova na­u­ka može opro­ba­ti. Val­ja pro­reći još to­li­ko od naše ne­za­vršene, naše stal­no otvo­re­ne isto­ri­je. Kako će se, re­ci­mo, Al­ban­ci u to­l­i­kom bro­ju naći na na­šoj te­ri­to­ri­ji, hoće li se­ bal­kan­skim ra­to­vi­ma Ma­ke­do­ni­ja oslo­bo­di­ti ili po­ro­bi­ti, ko će skri­vi­ti smrt naših ko­mu­ni­sta u Ru­siji, kako će Slo­venci 1918. i 1943. ući u Ju­go­sla­vi­ju, jer o tome kako će izaći, ako izađu, možemo naučno-ne­kro­ma­nt­ski ras­prav­lja­ti tek kad izađu, ako izađu, i kad dav­na prošlost događaja do­zvo­li da o nje­mu go­vo­ri­mo kao da se još nije do­go­dio.

Pred­lažem zato da se pro­šlošću ba­vi­mo, a o budućno­sti da ne mislimo. (To već po­ma­lo i čini­mo.) Pro­šlo­st je iz­men­lji­va, budućnost nije. Za nju uvek ima­mo ­vre­me­na. Ba­vi­ti se budućno­šću ko­ja­ se nije do­go­di­la o ko­joj poj­ma ne­ma­mo kako će se do­go­di­ti i hoće li je uop­šte biti, za­lu­dan je po­sao. Pu­sti­mo­ je da naj­pre po­sta­ne pro­š­lost, po mogućno­sti dav­na tek onda možemo od nje ra­di­ti što hoćemo.

Čak, ako nam se ne­u­spe­lom učini, celu je po­no­vi­ti.

No comments:

Post a Comment